Dragi Klingoncy,
Započet ćemo pismo ričima koje su se utisnule u našu memoriju u vrime kad smo bili marljivi student na Mudroslovnom: "Sabiranje i prezentiranje su esencijalni činovi ne samo u muzejskoj djelatnosti, već i u ljudskom življenju općenito. Od rane dječje dobi do duboke starosti evidentna je potreba izdvajanja, grupiranja i čuvanja pojedinih predmeta materijalne kulture." Mi smo u djetinjstvu skupljali Barbike, naša sestra salvete i značke, a Teta Mila je cili život skupljala lancune. Kad smo prerasli Barbike, počeli smo skupljat postole i bursice, ali to valjda skuplja svaka žena pa to i ni ništo posebno.
Razglednice smo počeli skupljat kad smo se vratili živit na Otok. Ne znamo kako je to prikupljanje točno počelo, ali znamo da su nam odjedanput šarene kartoline počele predstavljat veliko veselje.
Bilo je to vrime kad su počele carevat sms poruke, a mislimo da još ni bilo ni fejsa. Novogodišnje čestitke i razglednice postajale su prava rijetkost, samo su ih još razmjenjivale Teta Mila i njezine prijatejice, sve mahom sudionice zbijega u El Shattu. Btw, Teta Mila još pegla na deki iz El Shatta i ima izvezene mirliće i kušiniće od tamo, čuva sva stara pisma i božićne čestitke. Zašto su ovo važni podaci i zašto vam ih spominjemo? Zato jer smo skužili da su svi koji su imali sriću da se vrate doma, donili sa sobom u Stari kraj poneku uspomenu, sitnicu koje do danas čuvaju i da zbog istinske neimaštine ta cila generacija prema predmetima ima drugačiji odnos nego naša. Nama Teta Mila puno znači i sakupljanje predmeta smo sigurno naslijedili od nje. Dopisivanje s Australcima smo sigurno naslijedili od naše tete Mare koja je pisala krasopisom i desetljećima pisala pisma susidima za rodbinu rasutu po svim kontinentima. Toliko o genetici.
Mi danas imamo preko 200 razglednica koje su nam slali uglavnom bliski prijatelji ili ljudi koje je na neki način oduševila naša čudnovata sklonost. A ovi post smo odlučili napisat jer smo prije par dana našli u jednoj knjizi razglednicu koju ste nam Vin poslali iz Madrida. Evo je. Ole!
Bili smo sritniji sad kad smo je našli nego kad je došla i taj nas je osjećaj fascinira jer smo shvatili da je to vjerojatno oduševljenje okorjelog kolekcionara. Sinoć nam je i Gino javi da je kupi dvi razglednice u Južnoj Americi i da će ih brzo impoštat. Jedva čekamo! Sve smo to iščitali ko kozmičke znakove da je vrime za post u kojemu ćemo svitu objavit našu zbirku koja je poprimila ozbiljne gabarite. Nismo bili nimalo selektivni pri skupljanju niti smo zadali nekave vremenske rokove ili količinu. Pustili smo da se zbirka razvija u svom ritmu. Neki frendovi su nam ih slali poštom, neki su nam ih davali na kavama kad bi se vratili s putovanja, neki su ih donosili puno, neki samo jednu, neke su ostale neispisane. Neke prenose pozdrave, a neke su čista poezija. Neke smo kupili sami sebi na putovanjima, a neke na izložbama. I sve su prekrasne.
Iako ovo definitivno nije vrijeme razglednica, naši prijatelji (pa čak i oni kojima je naša strast čudna) nam ih šalju jer znaju da nas to veseli (pravi prijatelji vas vole i podržavaju čak i ako misle da ste malo trknuti u glavu). Osim što nas razglednice povezuju sa svijetom i donose mentalno putovanje po različitim djelovima planeta (uvik zguglamo sve o destinaciji kad nam dođe npr. razglednica iz Waikikija ili iz Estonije), one puno govore bilo riječju ili slikom o raspoloženju osobe koja ih je poslala ili govore o odnosu te osobe prema nama ili u kakvoj smo mi fazi bili godine te i te mjeseca tog i tog. Evo jedna lipa razglednica od Sande kad je bila u Grčkoj i s kojom evocira naše kultne kave:
Evo i jedna na kojoj piše "Tamni brodovi mirišu na sol i ledene noći pune zvijezda". Kupljena je u Norveškoj u Muzeju vikinških brodova u Oslu i bila je okidač za naše putovanje po Skandinaviji:
Naravno da većina prijatelja nije tek tako kupovala razglednice. Na većini razglednica je neki kunsthistoričarski motiv i to motiv žene:
Na jednoj piše "Carici rimskoj", a na ovoj s motivom prapovijesne malteške Venere piše "Ljepota dolazi na bezbroj načina". Caricu Elizabetu ste nam Vin poslali kad ste bili u Beču. Naravno, di bi bili da nismo dobili i jednog rasnog Apolona:
Kad je Zrinka bila u Londonu poslala nam je ovu razglednicu koja je bila okidač za naša brojna londonska hodočašća:
Ovo je isto Zrinka poslala iz Amerike:
Sigurno ćemo poć skupa vidit prijatelja Zrinskog u Ameriku. Ovo su nam poslali naši dragi prijatelji iz Kanade. Više ih nema, ali stalno su s nama. Na bezbroj načina.
Kad gremo u Ameriku, oli nam je problem zaletit se do Kanade?!?
Od Jele smo dobili razglednicu iz Pariza kad je išla Marti na pir. Uvik kad gledamo ovu razglednicu sjetimo se koliko je Pariz bjutiful i kako smo ga Mina i mi cilega obašli pješice i kako smo s Martom i ekipom ludo tulumarili.
Kad je Nike bi u New Yorku ni ništa napisa ali ih je doni deset:
Kad gremo vidit Zrinku i kad gremo u Kanadu, najboje je sve to priko Navijorka, a na povratku poć popit kafu u Pariz.
Kad je naša kuma Ivana išla mužu na brod, donila nam je razglednice s ciloga Mediterana. Evo jedna s Krfa di smo isto bili:
A ovu nam je posla Čovik kad je bi na Cipru. Na njoj piše da će brzo doć i još ništo lipo.
Ovu smo kupili sami sebi u Španjolskoj i uvik nas podsjeća na jedan od naših nadražih filmova: "Šunka Šunka". Hamon Hamon:
I da rezimiramo. Razglednice smo počeli skupljat kada smo se trajno nastanili na Otoku i počeli restrukturirat život i davat mu novi smisao. Razglednice su nam bile veza sa svitom i veza s onim što na Otoku u početku nismo imali. Razglednice su nam bile podsjetnik di sve možemo doć ako se potrudimo i ako nastavimo sanjat. Razglednice nas povezuju s prijateljima. Najviše smo ih dobili od Vas.
Hvala Vam, Daleky.
