da ti kazem tebi https://blog.dnevnik.hr/glimbo

petak, 11.08.2006.

Da se nekako oduzim

S obzirom da osjecam grizodusje jer nisam napisao (nisam stigao, stvarno) svoj prvi suzbeni post zelim se nekako oduziti svekolikom pucanstvu pa u nastavku ide jedna simpaticna prica iz jednih dnevnih novina. Radi se o dozivljajima dvojice nasih, obicnih, malih ljudi iz naroda. Meni je izmamila osmijeh na lice.


Prosˇli utorak vozijo ja neki cimenat i zˇeljezo na Hvar, za nekog kirurga iz Zagreba sˇto tamo radi vikendicu. Ja ga ne znan, nego me rodijak Tomo zva da bi li ucˇinijo cˇoviku.
“Nemoj mu uzet puno i nec´e ti bit zˇa”, govori Tomo. Cˇovik je na mistu, ako je komu od tvojih, nedajbozˇe, potriba u bolnicu, slobodno ga nazovi.”
“Ajde”, reko, “nije basˇ da smo potribni od bolnice i likara, ali kad ti kazˇesˇ, nema problema.”
Utovarijo ja gra?evinski matrijal u Kasˇtelin, dosˇa u trajektnu luku u Split i tamo naletin na Misˇu iz Konstruktora.
“Di si, sˇta je s tebon?” pitan ja njega.
“Ma, evo, Filipe”, govori Misˇo, “i?en s labudicon na Hvar po jedan nasˇ bager sˇto se tamo pokvarijo.”
“I?esˇ s labudicon na Hvar?”
“E.”
“I prazna ti labudica?”
“E.”
“Puna sˇaka brade”, govorin ja. “Duzˇan san ti marendu.”
“Za sˇta marendu?” cˇudi se Misˇo.
“Cˇekaj, sad c´esˇ vidit.”
Utovarin ja kamion na Misˇinu labudicu i u?en bez karte na trajekt. Samo za se platin, za vozilo nisˇta. Konstruktor platijo za obojicu, a da i ne zna da je platijo. Karta jednaka. Jadroliniji svejedno je li Misˇina labudica prazna ili je moj kamijon na njoj.
“E, jesi ?ava”, kazˇe Misˇo, “meni to nikad ne bi palo na pamet.”
Dosˇli mi u Hvar, a tamo, krvi ti Isukrstove, sve se razgac´ilo. Zˇenske samo sˇta gole ne sˇetaju.
“Jesi li vidio u novinan”, okric´e se Misˇo, “pisˇe da je ove godine pun Hvar pedera? E, da mi je vidit kojega pa da mu se krvi napijen.”
“A je i ti pizdarije govorisˇ”, kazˇen ja. “Ko bi se usudijo pederu napit krvi. Napijesˇ se pederske krvi pa dobijesˇ sidu.”
“Vidisˇ”, zaustavi se Misˇo, “o tome nisan razmisˇlja.”
“Nego, pusti pedere”, govorin ja, “ajmo mi sˇtagod izist.”
“Filipe, nemoj se uvridit”, kazˇe Misˇo, “ali neman ti vrimena. Ljudi me cˇekaju. Drugi put.”
“Ajde, brate, di gori. Po ure, ne triba nan visˇe. Uzet c´emo po tripice i gemisˇt i svaki za svojin poslon.”
“Ma, ni govora”, ne da se Misˇo, “vec´ kasnin.”
“Ajmo onda barem pic´e popit.”
“Ajmo.”
Gledamo mi oko sebe di c´emo. Najblizˇe misto na rivi jedan kafic´ pun mla?arije u kupac´in gac´an. Izvalili se ko krave na ledini po nekin kaucˇima pa srcˇu na slamke nesˇto zeleno. I josˇ tucˇe neka bozˇe te sacˇuvaj muzika, ko da neko bormasˇinon svrdla zid. Ali, Misˇi se zˇuri, nema cˇovik vrimena. Ajde, tu c´emo. Usˇli mi tamo, sili na sec´iju, eto ti konobara.
“Izvolite”, kazˇe.
“Daj dva gemisˇta.”
“Nema, gospodine, gemisˇta.”
“Kako nema gemisˇta?”
“Ovo je laundzˇ bar.”
“Kako?”
“Laundzˇ bar.”
“Ajde, dobro. Ima li pive?”
Konobar odmane glavon da nema ni pive.
“Zˇao mi je”, kazˇe, “ni pivo ne drzˇimo.”
“Pa sˇta drzˇite?”
Da drzˇe koktele. Narucˇin ja dva koktela.
“Koji c´ete?”
“Koji bilo, samo da je ladan.”
“Oc´ete li alkoholni ili brezalkoholni?” upita konobar, a ja ga samo onako pogledan ispod oka. Ode on, a Misˇo i ja se okric´emo oko sebe.
“Je li ovo ona s televizije?” sˇapne meni Misˇo.
“Koja?”
“Ona sˇto vodi emisije.”
Pogledan ja zˇensku za stolon do nasˇega. Duga ravna kosa do ramena, sˇpicasto lice, sise srednja zˇalost. I poznata mi odnekud, ali ne mogu se sitit.
“Kako je ne znasˇ”, kazˇe Misˇo. “Bilo je u novine, udala se za jednoga moga bi joj c´ac´a bit.”
“A je, je”, sine meni. “Sad san je poveza. Uzˇivo nije neka zˇenska.”
“Pa i nije.”
“Nije ni cˇudo da nije mogla nac´ koga mla?ega da je ozˇeni.”
Ja i Misˇo stali se ispod glasa smijat, kad evo ti konobara. Nosi nan na tacni dvi velike cˇasˇe onoga zelenoga sˇto svi drugi piju.
“Sˇta je ovo?” zacˇudijo se Misˇo. “Likvi!?”
“Koktel od bijelog ruma i limete, gospodine”, kazˇe konobar, a vidisˇ da se malo kao lecnijo.
“Ruma?! Pa to se u nas mec´e u kolacˇe.”
“Gospodine, to je mozˇda najbolji rum na svijetu. Dvadeset pet godina star.”
“Dvadeset pet godina?” kazˇen ja. “Moj momak, da je dobar ko sˇto kazˇesˇ, davno bi se on popio.”
“Ako nec´ete...”
“Dobro je, dobro je, ostavi”, kazˇe Misˇo.
Popijemo mi po malo od onoga zelenoga i, Boga mi moga, nije losˇe. I Misˇi se isto svi?a.
“Filipe”, kazˇe, “meni ovo skroz dobro.”
Pijemo mi tako te koktele. Ja krenen da c´u se naslonit, ali naslon po metra iza mene i samo padnen priko neki kusˇina.
“Srce ti Isusovo, sˇta je ovo?!”
“To ti je, meni se cˇini, obicˇaj u ovin laundzˇ barovin”, kazˇe Misˇo. “Vidisˇ da svi lezˇec´ki piju.”
“E, jebi ga, ja lezˇec´ki pijen samo antibiotike.”
Zapricˇali se Misˇo i ja. On nezadovoljan u Konstruktoru. Otisˇa bi, kazˇe, u privatnike, a ja mu govorin da josˇ malo razmisli. Nije ni privatnicin lako. Kad, u nika doba za stolon do nasˇega ona sˇto vodi emisije na televiziji govori prijateljici...
“Stara moja, ja godinama radim na svome tijelu.”
“Krvi mi, nevista”, govori Misˇo. “Puno je njizi radilo na tvome tijelu.”
A ova ga cˇula kad je to reka.
“Molin?” kazˇe. “Sˇto ste to rekli?”
“Kazˇen, puno je njizi radilo na tvome tijelu.”
“Kako to mislite.”
“Pa mislin, masazˇa, sauna, solarij...”, nabraja Misˇo i sve meni namiguje, a ja samo sˇto ne puknen od smija. Ova se zacrvenila ko rak.
“Oc´emo li josˇ po jedno?” pitan ja Misˇu.
“Ajme, ne mogu, prijatelju. Ljudi me cˇekaju.”“Ajde,
“Ajde, na brzinu, josˇ jedno i i?emo.”
“Ajde.”
“Mali!” viknen ja. “Mali, donesi josˇ ova dva Likvija.”
Konobar nas pogleda ko da smo gubavi, ali isto donese pic´a. Uvridijo se na nas - kako da ne. Popijemo Misˇo i ja na brzinu. Mene, vidin, malo i uvatilo. Slatko pa privari cˇovika. Klizi, rec´ bi, ko sok, a udara u noge.
“Momak, platit!”
Konobar nan donese racˇun. Ja gledan. Pa mater mu, opet nisan toliko popio.
“De, Misˇo”, govorin ja, “pogledaj sˇta ovo pisˇe.”
“Trista cˇetrdeset kuna”, kazˇe Misˇo i blido me pogleda.
“Sˇta je ovo?” pitan ja konobara.
“Racˇun.”
“Pa trista cˇetrdeset kuna.”
“Osandeset pet puta cˇetiri”, kazˇe on.
“Jedan Likvi kosˇta osandeset pet kuna!?”
“Tako je, gospodine.”
“Pa koga ti zajebajesˇ?”
A konobar samo stoji i trepc´e.
“Cˇekaj jednu sekundu” kazˇen mu ja i izvadin mobitel. Nazoven rodijaka Tomu u Zagreb.
“Rodijacˇe, slusˇaj”, govorin, “ovi tvoj kirurg, reka si, bi mi moga pomoc´ ako buden ima nekoga za u bolnicu.”
“Filipe”, kazˇe Tomo, “sˇta god ti triba.”
“E, pa tribat c´e mi”, kazˇen ja pa prikinen vezu, stavin mobitel u dzˇep, dignen se i puknen konobara cˇelon u nos. Njemu momentalno poleti krv, a ona sˇto vodi emisije na televiziji uvati vrisˇtat...

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Opis bloga

blog o svemu i svacemu, uglavnom o nicemu

Linkovi

Blog.hr
Forum.hr
Monitor.hr