Deo III Geneza biblijskog kanona

08.10.2010.

Nastajanje Biblije (grč.: ‘knjiga’ – to biblion – he biblos; lat.: scriptura = 'knjiga', 'spis') kao zbirke, egzaktnog (lat.: exactus = 'tačan', 'brojno određen') i sakralnog korpusa pisanija, njeno kanonizovanje, ima svoju dugu povesnu liniju. Iako nam je termin kanon poznat ponajprije iz helenskog (kanMn) i latinskog jezika (cănon), on ipak ima svoj semitski koren, odnosno posredstvom Feničana je pozajmljen. U starohebrejskom jeziku data reč glasi kaneh, te nosi bukvalno značenje 'mera', 'trska', 'stabljika' i 'prav štap', a prenosno značenje 'pravilo' (po kome je jedan spis nastao, sastavljen) i 'sadržaj'. Apostol Pavle upotrebljava ovu reč tako da ona označava pravilno ispravnog, hrišćanskog življenja i verovanja. Tako Crkvi u Korintu piše i ukazuje: »A mi nećemo da se hvalimo preko mere, nego samo u meri pravila /– toý kanĚnos/ koje nam je Bog kao meru odredio  da dospemo do vas.« (II, 10:13)  A vernima u Galiciji ukazujući na izlišnost obrezanja naznačuje i sledeće: »I koji god po ovom pravilu /– to kanĚni/ budu živeli, mir i milost na njih, i na Izrael Božiji.« (6:16)  Kod pisaca helenizirane Aleksandrije sa rečju 'kanon' su se označavale knjige klasičnih pisaca, koje su trebale da posluže i budu model čistog jezika i visoko uglađenog sastava.

Kod crkvenih otaca, počev od Irineja (episkop u Lionu od 178. g.) koji je ukazivao na gnostička zastranjivanja i izvrtanja, kanon označava duhovnu (religijsku, moralnu) nauku kao pravilo kojim treba meriti ispravnost pobožnikovog življenja. Odluke ekumenskih (vaseljenskih) Sabora su nazvane kanonima. Tako se u 17-oj odredbi čuvenog Prvog Vaseljenskog sabora održanog 325. g. u Nikeji iznosi: »Pošto su se mnogi ogrešili o kanon i zavedeni bogastvom i dobitkom, zaboravivši na božansko Pismo koje kaže »Srebro svoje ne dade pod kamatu« /’Psalmi’, 14:5/, i dajući traže postotak, zato sveti i veliki Sabor smatra za pravedno da, ako se ko nađe da posle ove odluke uzima kamatu na pozajmljeno, ili na drugi način to čini uzimajući jedan i po put, ili što drugo izmišlja radi nečasne koristi, neka bude izbačen iz klera i tuđ popisu sveštenika.«

Reč ‘kanon’ se pojavljuje i u značenju ‘zbirka’/’zbornik’ (lat.: cMdex) inspirisanih biblijskih pisama. Kod crkvenih otaca se tako sakralna Pisanija nazivaju kanon istine  kanMn altheías (Irinej: ‘Protiv heresa’, I, 9), kanon vere  kanMn písteMs (Eusebije: ‘Historija Crkve’, V, 24; Tertulijan: ‘O znamenitim muževima’, I), kanon Crkve  kanMn ekklsías (Klement Aleksandrijski: ‘Šarenica’, VII, 16, 105; Origen: ‘Počela’, IV, 9). Kanon se dakle pojavljuje i kao termin kojim se označava lista, kolekcija, korpus (lat.: corpus = 'ukupnost', 'telo') od Boga inspirisanih i datih, sakralnih (sacer = 'svet', 'nepovrediv') knjiga, katalog spisa koji sadrže duhovne istine, pouke koje su u službi spasenja duše.

Kataloško kanonizovanje tzv. sakrosanktnih spisa poznavali su i mnogi paganski narodi. Stari Egipćani su svoj skriptuarni katalog imali u ‘Velikoj Knjizi mrvih’, stari Persijanci u ‘Avesti’, stari Hindusi u ‘Vedama’ a stari Rimljani u ‘Sibilinim knjigama’. Rimski historik Takit (otprilike 55. do 116. g. ne.) u svome kapitalnom spisu Annales ab excessu divi Augusti izveštava podrobno o kanonizovanju jednog Sibilinskog spisa od strane senata i najvažnijeg svešteničkog reda, kvindekimvira, koje je palo 32. godine ne.: »Narodni tribun Kvintilijan izvestio je, dalje, senat o jednoj Sibilinskoj knjizi. Naime, Kaninije Gal, jedan od kvindekimvira tražio je da se ta knjiga unese među ostale knjige te proročice i da senat donese odluku o tome. Predlog bude prihvaćen i usvojen discesijom, bez diskusije. Na to Kajsar napiše pismo u kome blago prekori tribuna što kao mlad čovek ne poznaje staru tradiciju, ali Galu prebaci što je kao stari poznavalac religije i obreda prezentirao senatu, koji čak nije imao kvoruma, jednu knjigu nepoznatog porekla, i što je nije, kako običaj zahteva, dao najpre na čitanje i ocenu stručnjacima.

Podseti pri tom da je i Avgust, baš zato što su mnoga beznačajna proroštva kružila pod slavnim Sibilinim imenom, odredio rok u kome knjige proroštva treba predati gradskom pretoru i zabranio da ih građani drže kod sebe. I naši stari su doneli takvu odluku kada je za vreme Savezničkog rata izgoreo Kapitolij: Sakupili su se po Samu i Iliju, Eritreji i Africi, Siciliji i italskim kolonijama, sva proroštva Sibile, bilo da je postojala samo jedna proročica ili više njih, i zadužili sveštenike da, koliko je to u ljudskoj moći, izdvoje autentične između njih. Stoga su i ovu knjigu imali da ispituju kvindekimviri.« (VI, 18)  Sibilinski spisi su se, što je interesantno primetiti, sastavljali i pojavljivali i među hrišćanima, na koje je uticala orakulska antikna fama.

Praksa da se sabiraju i selektuju književna dela od davnine je postojala i među Jevrejima. Tako se u ‘Mudrim izrekama’ iznosi: »Ovo su mudre izreke Solomonove: sabrali su ih ljudi ¬Hizekije, kralja judejskog.« (25:1) – Talmudski traktati govore da su Hizekijini ljudi, organizovani u literalno društvo ‘Sudbeni Dom’, sabrali i ‘Knjigu proroka Isaije’, ‘Proroke’. ‘Pesmu nad pesmama’ i ‘Propovednika’ (Bava bathra, fol. 14 B). Ovo literalno društvo, koje je ispitivalo (starozavetne) spise i unosilo ih u kodeks svtih knjiga, navodno je postojalo i ranije, u vreme kraljeva Davida i Solomona (Jevamoth, fol. 77 A; Avoda zara, fol. 36 B).

U službenom judaizmu sakupljanje, odabiranje i kanoniziranje sakralno-letopisnih spisa je počelo je da se zahuktava posle asirskog i babilonskog sužanjstva, kada je naciju trebalo ‘vratiti’ mojsijevskom kultu. Postojeće duhovne knjige (hebr.: sifra = ‘knjiga’), proročke govore i hagiografije, ovlašćeni dvorski i hramski pisari (sofr+m; safr = ‘brojati’), koji su činili poseban društveni red, sveštenici (kohan+m) i leviti (‘Letopisi’, II, 19:11), te zakonodavci i pravobranioci, su delimično umišljeno a delimično uzgredno naknadno menjali, emendirali, tako da je standarni i autenticni tekst i ukaz velikim delom izgubljen i pokriven. Izvornici (autografi) knjiga su uništavani i gubljeni tokom stoleća, dok su se uglavnom zadržavali samo neki interpolirani prepisi (apografi), prevodi i fragmenti, redakcije na aramejskome, hebrejskome, helenskome, koptskome, jermenskom, latinskome, arapskome ili staroslovenskome jeziku.

Može se reći da tzv. palestinski kanon knjiga Staroga Zaveta u V. stoleću stare ere dobio svoju prepoznatljivu emanacionu redakciju. Eparhu Judeje, Nehemiji (čija delatnost pada između 445.-424. g. se.) i književniku Ezri predaja pripisuje prvo enciklopedičko i zborničko-kanoničko uoblikovanje onoga što se (u helenskome) zovu 'svete knjige'  ta biblía ta hágia ('Makabejci', I, 12:9) U pismu iz 124. godine stare ere jerusalimskih Jevreja upućenom onima u Egiptu, ukazuje se za Nehemiju: »... Sastavljajući knjižnicu, sakupio je knjige o kraljevima, o prorocima i o Davidu, a tako i darovnice kraljeva. Isto tako je Juda sabrao sve knjige razasute zbog rata koji se vodio protiv nas, i sad su u našim rukama.« (Ibid., II, 2:13-14, v.: 2:2; ‘Nehemija’, 8)

Ipak, mnoge drevne knjige, među kojima mnoge i proročke, sa palestinskog sakralno-književnog podneblja, ako nisu bile prekrojene, bile su izgubljene, čemu su pogodovala, pored ljudske nemarnosti i ratna previranja; tako su nestali spisi i zapisi: ‘Knjiga Zakona’, ‘Knjiga Jehovinih bojeva’ (‘Brojevi’, 21:14), ‘Knjiga pravednika’ (‘Samuel’, II, 1:18; 'Jošua', 10:13), izvorne hronike izraelskih i judinih kraljeva (‘Kraljevi’, I, 11:41; II, 26:22; ‘Letopisi’, I, 29:29, ...), ‘Knjiga Jehovinih vojni’ (‘Brojevi’, 21:14), ... Za izraelskog kralja Solomona, koga je predaja ogrnula plaštom mudraca izveštava se da je bio plodotvoran spisatelj: »Izrekao je tri hiljade mudrih izreka, a njegovih je pesama bilo hiljadu i pet. Zborio je o drveću: od kedra što je na Libanonu pa do isopa što klija na zidu; raspravljao je o životinjama, o pticama, o gmizavcima i o ribama.« (‘Kraljevi’, I, 5:12-13)  Starozavetna ‘Pesma nad pesmama’ (Šir haširim), koja ima jak metaforicki naboj, se takođe pripisuje Solomonu.

U egzotično-apokaliptičkoj ‘Drugoj/Četvrtoj Ezrinoj knjizi’, iznosi se da je preko proroka Ezre, od strane pet pisara, tokom četrdeset dana, zapisano devedeset i četiri knjige diktata Svete Mudrosti: »I kada se napuni četrdeset dana, Svevišnji reče: Prve /dvadeset i četiri knjige/, koje si napisao, postavi javno, kako bi mogli čitati i dostojni i nedostojni, ali poslednjih sedamdeset sačuvaj, kako bi ih predao mudrima iz naroda; jer je u njima vodič razuma, istočnik mudrosti i reka znanja. Tako ja i uradih.« (14:45-48)  Ovaj ukaz nam svedoči da su od davnine postajale i esoterične knjige, namenjene prevashodno za okrepu i duhovnu podršku Božijih posvećenika. Takva je na primer i patmoska 'Apokalipsa' ('Otkrivenje', 1:1).  I u 'Prvoj Enohovoj knjizi' ukazuje se na problem izvrtanja Božije reči i svedoči se za spise namenjene unutarnjem krugu ljudi: »Mnogi će se grešnici okrenuti protiv pravedne reči. Govoriće zlo i lažno svedočiti. Stvoriće veliko delo i sastavljati vlastite knjige. No, kada sve Moje reči ispravno zapišu na svojim jezicima, neće ih ni izmeniti ni obezvrediti, nego će tačno zapisati sve sve što sam od početka o njima kazivao. Otkriću još jednu tajnu. Pravednima i mudrima biće dane knjige radosti, dostojanstva i velike mudrosti. Njima će biti dane knjige u koje će poverovati.« (104, 7-10)  I uistinu, i u pojedinim judeohrišćasnskim granama, kod ljudi čije su duše postale otvorene knjige riznica mudrosti, revnosno su prepisivane i čuvane drevne duhovne knjige.

Da se primetiti da su službeni kultovi tek mrvicu drevnih spisa sačuvali. U slovenskoj ‘Enohovoj knjizi’ (‘Enoh II’ – ‘Enohove tajne’), izričito se navodi da je patrijarh Enoh po anđeoskom diktatu tokom 30 dana i noći zapisao mnoštvo knjiga: čak 366 njih (23:3)

Mnogi aktuelni sakralni spisi nastala su sa mnogo starijih predložaka, njihovom preradom i doradom, prekrajanjem dakle. Tako na primer epitomist (redaktor i skraćivač) 'Druge knjige o Makabejcima' (koja je potpuno samostalna od 'Prve Knjige'), koja na svoj način govori o makabejskom dobu, ukazuje za svoj izgubljeni literalni izvor autora iz afričke oblasti Kirinaike, zapadno od Egipta: »... Sve je to Jason Kirenejac ocrtao u pet knjiga, a mi ćemo pokušati da zbijemo u jedno delo.« (2:23)

Među redaktorima i kopistima drevnih spisa često se dešavalo da se od izvadaka iz sasvim žanrovski različitih svitaka (hebr.: megillMth), iz apokalipsi, letopisa, hagiografija, proroštva, ili himni, grubim eklektičarsko-redaktorskim zahvatima pravi nova knjiga. Mnoge himeričke prerade donele su veliku ukaznu anahronost i faktografsku nepovezanost, nepotrebna ponavljanja, ... Najbolji primer za to su 'Knjiga o Danijelu', 'Isaija', 'Jeremija' (čiji hebrejski tekst se dosta razlikuje od grčkoga), ...

Dok su pomazani proroci i njihovi učenici nastojali sve od Boga objavljeno verno da zapišu i prezentuju, dvorsko-hramski pisari su u interesu degradiranog kulta često falsifikovali i izvrtali reči Duha proroštva. U 'Drugoj knjizi letopisa' ukazuje se za letopisnu preduzimljivost proroka Isaije: »Ostala Uzijina dela, od prvih do poslednjih, opisao je Amosov Isaija.« (26:22)  Prorok Jeremija je se takođe zalagao da uz pomoć svoga pisara Baruha sve što mu je Bog rekao za narod i pokolenja bude pretvoreno u slovo: »... Jeremija dozva Baruha, sina Nerijina, i Baruh napisa na svitak, po kazivanju Jeremijinu, sve reči koje mu Jehova bejaše objavio.« ('Jeremija', 36:4)  Taj isti Jeremija (koji je delovao u poslednjim decenijama južnog kraljevstva: 625.-587. g. se.), za vreme čijeg života, i u vreme vladavine judejskog kralja Jošije, pri popravci Hrama, 621. godine, pronađen jedan primerak Mojsijeve 'Knjige Zakona' ('Kraljevi', II, 28:8), jasno ukazuje da je još u njegovo vreme zapisana Božija reč pretrpela grubi ljudski redaktorski upliv: »Kako možete tvrditi: 'Mi smo mudri, u nas je Zakon Jehovin!' Zaista, u laž ga je pretvorila varljiva pisaljka pisara! 'Mudraci' će biti osramoćeni, prestravljeni i uhvaćeni u zamku. Gle, oni prezreše reč Jehovinu!« (8:8; v.: 2:8, 7:22, 18:18; 'Cefanija', 3:3-4). Sveštenici, pisari i pravobranioci umesto da budu svetao uzor zakonitog življenja i moćno da tumače narodu Zakon Nebeski ('Ponovljeni Zakon', 17:8-12), postali su najbeskrupulozniji kršitelji i falsifikati zakonske reči.

Neobuzdani pisari su se usudili čak da izmene i Mojsijevu 'Knjigu Zakona' (Sefer ha-Thora), koja je uz Dekálogon na kamenim pločama nošena kao svetinja u Kovčegu Svedočanstva ('Ponovljeni Zakon', 31:24-26; v.:: 'Jošua' 1:8; 'Nehemija', 8:3), pa su od nje, originalne 'Knjige Geneze', Mojsijevog 'Dnevnika Izlaska' ('Brojevi', 33:2; vidi: 'Izlazak' 17:14) i popisnih listi napravili Pentateuh – Petoknjižje (od grčkog pente: 'pet' i teuhos: 'izdanje', što je izvedenica za označavanje pet knjiga pripisanih u predaji Mojsiju). Mojsijev naslednik u proročkoj službi, prorok Jošua, koga je predaja napravila i predstavila kao krvožednog radnika, navodno je priključio je Mojsijevim zapisima Odredbe i Zakone koje je Bog preneo izraelskom narodu u Šehemu ('Jošua', 24:25-26). Po predaji prorok Samuel je tu prvu zbirku svetih Knjiga navodno proširio spisom 'Prva Kraljevstva'  Mischpat hammeluchah, koji je kazao narodu u Mispi: »... Samuel objavi narodu kraljevsko pravo i zapisa ga u knjigu koju položi pred Jehovu.« ('Samuel', I, 10:25)

No već u vreme kralja Solomona, na bazičnoj knjizi svete Zbirke, na 'Knjizi Zakona', izvršene su prve ozbiljnije izmene, tako što su Mojsijevi zapisi i ustupci pretvoreni u 'večne uredbe'; na to navodi redci 17:18-19 iz 'Ponovljenog Zakona', u koji je i najviše teksta iz 'Knjige Saveza' (Sefer ha-Berith) uneto: »A kad /kralj/ sedne na kraljevski presto, neka sebi na svitak prepiše ovaj Zakon, od sveštenika Levijevaca. Neka ga drži uza se; neka ga čita sve vreme svoga života, ...«  Umesto da sveta 'Knjiga Zakona' svaga bude pred očima naroda ('Jošua', 1:8, 23:6), ustanovljeno je da se ona tek svake sedme godine, o hodočasnički Praznik senica, čita življu ('Ponovljeni Zakon', 31:9-11 cp.: kumranski spis 'Pravilnik zajedništva', 6:7), čime je ona lako mogla da se zametne i falsifikuje. Za vreme asirskog vazalnog kralja Manašea (697.-642. g. se.) ona je ostala potpuno skrivena. Tek u vreme Ezdre, sveštenika i književnika upućenog u Mojsijev Zakonik (‘Ezdra’ 7:6.10.21.25-26), redigovana ‘Knjiga Zakona’ je opet počela široko da bude dostupna javnosti (‘Nehemija’, 8:2-3), odnosno poslužila je za obnovu Saveza Izraela sa Bogom. U vreme pustošenja sirskog tiranina ‘Antioha IV Epifana’ svi Judejci kod kojih bi bio pronađen svitak ‘Knjige Zakona’ bili su brutalno pogubljeni (‘Makabejci’, I, 1:56-57).

Sva dubina duhovne tragedije izraelskog naroda bila je u tome što nije uvideo da su glavni neprijatelji svetog ‘Zakona’ upravo pisari i sveštenici, svešteni pisci (grč.: hierogrammateýs, nom, docnije, u vreme Aristotela: hieromnmone), sa vlastitog podnevlja, oni koji su nad svetim tekstovima primenjivali najveće nasilje i najbrutalnije skriptuarne zahvate, redakcije. No ipak sam Isus u ‘Besedi na Gori’ potvrđuje da se Zakon Njegovog Oca ne može sakriti, da se on mora ispuniti, potvrđuje da je ‘Knjiga Zakona’ u nekim posvećeničkim krugovima sačuvana u svom originalnom tekstualno-ukaznom vidu: »...Uistinu vam kažem: dok ne prođe nebo i zemlja, neće ni jedna jota ili jedna crtica od Zakona nestati, dok se sve ne zbude.« (‘Matej’, 5:18)  Time Gospod svakako ne svedoči za ‘Petoknižje’ nastalo na brojnim izmenama, već za izvorni ‘Zakon’, ukazuje da se protiv Boga, Zakona Života, ništa ne može učiniti, da se Njegovo Svetlo ne može nadvladati iz uporišta Tame. – Redigovan i izvrnut Zakon dakako nije mogao biti u istinskoj službi moralnog usavršavanja; filosofstvujući imperator Julijan prebacuje paganizirajućem hrišćanstvu koje je se oslanjalo i na grčku filosofsku misao: »Zbog čega grickate od helenskih učenja ako vam je dovoljno čitanje vaših pisanija? /.../ ... Tako ste jadni i nerazumni da smatrate božanskima one vaše knjige, iako zahvaljući njima niko ne bi mogao postati razboritiji ni hrabriji ni bolji nego što je prethodno bio; a one knjige zahvaljujući kojima je moguće steći hrabrost, razboritost i pravednost, njih pripisujete Satani i Sataninim slugama.« ('Protiv Galilejaca', 229 c. 230 A)

U 'Jošuinoj knjizi' nalazimo izveštaj da je ovaj Mojsijev naslednik u proročkoj službi na gori Ebalu izraelskom narodu pročitao Mojsijevu 'Knjigu Zakona' u kojoj figurišu pre svega ukazi o mogućim blagoslovima i prokletstvima: »Tada pročita Jošua svaku reč Zakona, blagoslov i prokletstvo, sve kako je napisano u 'Knjizi Zakona'.« (8:34; v.: 'Danilo', 9:11-13; 'Ponovljeni Zakon', 32-33)  U vreme makabejskih ratova Eleazar čita svetu 'Knjigu' ('Makabejci' II, 8:23).  U 'Drugoj Knjizi letopisa' nalazimo izveštaj da je judejski kralj Jehošafat (vl.: 870.-848. g. se.) po Judinim naseobinama uputio pet svoja kneza, sa učenim levitima i sveštenicima, kako bi narodu približili Mojsijev Zakonik: »Poučavali su po Judeji noseći sa sobom 'Knjigu Zakona' Jehovina i obilazili sve judejske gradove učeći narod.« (17:9)  Kada je jedan kralj, koji je ustao na Božijeg proroka Miheja, nalagao da se poučava iz 'Knjige Zakona', jasno je da su njegovi glasnici posedovali samo kopije prerađenog originalnog spisa, dakle ne verno tradiran izvornik.

I u kumransko-cadokitskom spisu 'Damašćanski savez' (Brith Damesek) ukazno se aludira na stvar da je Mojsijeva 'Knjiga Saveza' bila skrivana i zanemarivana i u dobu sudaca, sve do Davidovog sveštenika Cadoka: »... David nije čitao zapečaćenu 'Knjigu Zakona' koja beše u Skrinji, koja nije otvarana u Izraelu od dana smrti Eleazarove i Jehošuine [i Jošuine], i staraca koji su služili Aštartu, i bi skrivena [i nije] otkrivena sve dok se ne pojavi Cadok.« (5:2-5)  Čak i u Al-Qur'an-u postoje ukazi kojima se osuđuje nemaran odnos Jevreja prema Mojsijevoj Knjizi: »A ko je objavio Knjigu koju je doneo Mks kao svetlo i putokaz ljudima, koju na listove stavljate i pokazujete, a mnogo i krijete, i poučavate se onome što ni vi ni preci vaši niste znali?« (5:91)

Komparativna tretiranja starozavetnih spisa pokazuju da su pojedini proroci-pisci i pre Nehemijinog ustanovljenja palestinskog kanona 'Starog Zaveta' poznavali dela drugih Božijih proroka, odnosno da su već u njihovo vreme postojale neoficijelne sakralne zbirke. Tako na primer prorok Danilo koji je još kao mladić nakon prve Nevukadnezarove opsade Jerusalima sa brojnim judejskim življem 605. g. se. odveden u Babilon, koji je u tuđini proveo nekih 77 godina, pominje spise proroka Jeremije, koje je svakako imao u prepisima kod sebe: »Ja, Danilo, razumeh iz Knjiga broj godina, koje beše rekao Gospod Jeremiji proroku da će se navršiti razvalinama Jerusalimskim, sedamdeset godina.« ('Danilo', 9:2)  Radikalni prorok Jeremija je inače, po navodima hrišćanske tradicije, postradao kamenovan od Judejaca u Egiptu, u Tafnesu, pete godine po razrušenju Jerusalima koje je se desilo 587. g. se. I iz objava proroka Ezekijela da se nazreti da je on bio upućen u spise drugih Božijih ljudi.  Prorok Mihej, pominjući izraelsko putovanje od Šitima do Gilgala, pokazuje da poznaje 'Knjigu o Jošui' ('Mihej', 6:5; 'Jošua', 3:1; 4:19)

Ako bi htelo da se sveti Spisi održe, oni su u davnini čuvani umotani u platno i smešteni u pokrivenim ćupovima; u jedan ćup je moglo da stane po 5-6 svitaka. O takvom čuvanju dokumenata svedoči se i u 'Jeremijinoj knjizi' gde se u 32. poglavlju pripoveda kako je prorok Jeremija ugovore o kupovini njive u Anatotu predao svom učeniku i zapisničaru Baruhu, sinu Nerijinom, uz reči: »Uzmi ove isprave, ovaj kupovni ugovor, zapečaćeni i overeni, i stavi ih u glinenu posudu da se zadugo sačuvaju.« (r. 14)  U apokrifu 'Uzašašće Mojsijevo' (pogl. 1) govori se o tome da su u Jošuino vreme spisi čuvani u glinenim posudama; tako se Mojsiju pripisuju sledeće reči, koje ovaj upućuje svome prejemniku: »Primi ove spise pred celim narodom, da bi znao kako treba sačuvati knjige koje ću ti predati. Uredi ih, umoči ih u kedrovo ulje, skrij u glinene posude i čuvaj ih na mestu koje ti je On pripravio od početka sveta, da bi Njegovo ime zazivali sve do dana pokore u vreme kušnje, jer će Bog iskušati njih kad se ostvari kraj danâ.«  I znameniti papirusi sa Elefantine iz V stoleća se. sa neznatnim oštećenjima nađeni su u glinenom sudu. Episkop kajsarejski Eusebije (umro oko 339. g.) u svojoj 'Historiji Crkve' (VI, 16, 3) kazuje kako je šesti (seksta) ili sedmi (septima) grčki prevod Origenove 'Heksaple' nađen u vreme vladavine Antonina (198.-217. g. ne.), sina Septimija Severa, u Jerihonu, /skriven/ u velikom ćupu /píthos/. – U svome spisu Peri métron kai stathmMn (18) Epifanije Kiparski slično prezentuje: da je nađen peti (kvinta) grčki prevod Heksaple, zajedno sa drugim jevrejskim i grčkim rukopisima.

Gde su pohranjivani sveti spisi? Ponajpre u Jerusalimskom Hramu, gde su ih sveštenici upotrebljavali u oltarskoj službi, verovatno u svetilištima kao što su Rama, Betel i Gilgal, u arhivama dvorskih pisara (cp.: 'Jeremija', 36:20), kasnije u brojnim sinagogama. Hram je trebao da ima originale svih knjiga, prema kojima su pravljene kopije, no to su u konkretnozbiljskom okviru ipak bile ponajprije svešteničke redakcije.
Za vreme judejskog kralja Jošije (640.-609. g. se.), prilikom popravke Hrama, 621. godine, prvosveštenik je pronašao Mojsijev kodeks: »Veliki sveštenik Hilkija reče pisaru Šafanu: 'Našao sam Knjigu Zakona u Domu Jehovinu'.  I Hilkija dade knjigu Šafanu, koji ju je pročitao.« ('Kraljevi', II, 28:8) Pronađen redigovan tekst 'Knjige Zakona' poslužio je u improvizovanoj obnovi Saveza izraelskog naroda sa Jehovom (23:1-3)

Ako je Jerusalimski Hram bio temeljno opljačkan i razrušen 587. g. se. od strane babilonskog cara Navuhodonosora (Nevuhadnezara – 'Jeremija', 52:12-14), jasno je da su tom prilikom stradali i mnogi svešteno-proročki zapisi, koji su bili onamo pohranjeni. Po drugom mišljenju, iznesenom u 'Drugoj Knjizi o Makabejcima', prorok Jeremija je spasio sakralne spise: »...Prorok je po Božijem nadahnuću poneo sa sobom Šator i Kovčeg Saveza, pa se uspeo na goru na koju se bio popeo Mojsije i odakle je motrio Božiju baštinu. Stigavši onamo, Jeremija nađe stan u pećini, unese u njega Šator i Kovčeg i kadioni žrtvenik, a ulaz zagradi. Neki od njegovih pratilaca došli su zatim da označe put, ali ga nisu mogli naći.« (2:4-6) Ako je Jeremija tokom dugotrajne opsade Jerusalima bio u Gradu, nameće se pitanje kako je on sa sakralnim predmetima i spisima (svicima) mogao sam izaći neopažen iz grada, kad ni sam kralj Cidekja nije uspeo sa zaostalom vojskom pobeći iz Jerusalima, već je uhvaćen u jerihonskom polju (‘Jeremija’, 52:9)? Dokumenti, pominjući opljačkano blago u Hramu, ne pominju posebno i Kovčeg Saveza (‘Letopisi’, II, 36:18-19; ‘Jeremija’, 52:17-23). Takođe ne može se prenebregnuti ni činjenica da je od strane Cidekje (vl.: 597.-586. g. se.) i njegovih dvoranina prorok Jeremija u to vreme dvaput bacan u tamnicu, da je ostao zatočen sve do zauzeća Jerusalima (‘Jeremija’, 38:28). Iz trema tamnice i Jeremija je bio odveden u ropstvo, da bi u Rami, po naredbi babilonskog cara, bio oslobođen okova, te se uputio u Mispu kod Godolije, sina Ahikama, Navuhodonosorovog zapovednika nad Judinim gradovima (40:1-6).

Po eminentnom jevrejskom historiku Josipu Flaviju (koji je rođen nešto posle Isusovog Raspeća), autoru kapitalnih ‘Judejskih starina’, Jevreji su se navodno marljivo starali da se svete knjige sačuvaju od propasti, kao i od tekstualnih povreda. Te su stoga, kako on veli, imali običaj da posle ratova i pobuna u vlastitom narodu, pregledaju do tada sakupljene sakralne spise. Flavije kao Bogom dane i priznate uzima dvadeset i dve knjige (pri čemu treba znati da su tzv. Dvanaest malih proroka  Trej asar, predstavljali jednu knjigu), koliko i ima slova u hebrejskom pismu: »... Nema pravo svaki da piše po svom nahođenju, već to pravo pripada jedino prorocima, koji su po Božijem nadahnuću pouzdano zapisali stvari iz prošlosti i događaje svoga vremena.

Otuda nemamo hiljade spisa, koji jedan drugome protivreče i uzajamno se pobijaju, već samo dvadeset i dve knjige u kojima je zapisano šta se dogodilo od postanka sveta i koje se s pravom smatraju božanske. /.../ Od Artakserksa /V stoleće stare ere/ pa do našeg vremena sve je doduše takođe opisano ali to nije tako verodostojno. /.../ Koliko visoko cenimo naše spise, vidimo iz toga što se tokom dugog vremena nije našao niko ko bi nešto dodao, ili oduzeo, ili izmenio.« (Contra Apionem, I, 7.8)  Flavije u ovom segmentu govori kao farisejski konzervativac, ne shvatajući i ne priznajući da mnoge biblijske spise nisu pisali proroci, Božiji ljudi, a one koje su i napisali, bile su velikim delom tekstualno i ukazno izmenjene i interpolirane. Sinagoga je tek tako izmenjene knjige, tek sa nastankom tzv. Svešteničkog kanona krajem V stoleća stare ere uzela ove zadrto da brani kao ‘svete spise’.

Na 22., odnosno 24 knjige judejskog kanona aluziono se osvrće i judeo-kabalistički ‘Traktat o svetilištima’ (Massekhet hekhaloth) govoreći o nebeskoj hijerarhiji i službujućim anđelima: »Sveta Bića /Chajjoth/ stoje isod Prestola Slave, o njihova lica imaju ljudska obličja, i celo njihovo telo je nalik plamenu i vatri; svako ima 24 lica i 24 krila, svaki od njih 20 lica unutar četiri krila i 20 krila unutar četiri lica.« (Pogl. 6)

Po judejskoj tradiciji Malahija je poslednji Božiji glasnik koji je se pojavio posle izgnanstva, sa kojim se kompletiraju izveštaji o najavi dolaska Mesije i proroka Ilije (‘Malahija’, 3:1.22-24). I u apokrifnoj ‘Drugoj Ezrinoj knjizi’ Malahija, čije ime dolazi od hebrejskog mal’ahi  ‘moj glasnik’, se smešta kao poslednji u nizu dvanaestorice opusno malih proroka: »A sada, Oče, pogledaj me blaženo, i vidi narod koji dolazi sa istoka, kome ću dati predvodnike: Avrahama, i Isaaka, i Jakova, i Hošeu, i Amosa, i Miheja, i Joela, i Ovađu, i Jonu, i Nahuma, i Havakuka, Cefanju, Hagaja, Zahariju i Malahiju, koji se zove i Glasnik Gospoda.« (1: 38-40) Iz ‘Malahijine knjige’ je jasno da on deluje kada je Hram obnovljen. Iako je ‘Malahija’ smešten na kraju palestinskoga kanona, vremenski on svakako nije poslednji ni u nizu Dvanaestorice proroka, jer se Joel, koji pominje nakaradnu pedofilsku trgovinu decom sa Grcima (3:3-6) pojavljuje nešto posle Malahije. I u samom jevrejskom narodu posle Malahije i Joela bilo je još proroka i videlaca, o kojima i Flavije uzgred svedoči, najčešće pominjući esene, ali oni u plimi bujanja raznih sekti i revolucionarnih stremljenja nisu bili prepoznati i prihvateni. Božije glasnike poegzilskog perioda Izrael nije prihvatao i priznavao; odbacio je živu Božiju reč i prigrlio falsifikovane prepise. U ‘Knjizi Ben Sire’ se takođe uzdiže ime Dvanaestorice: »A što se tiče dvanaest proroka, procvale im kosti iz rake njihove, jer su utešili Jakova i izbavili ga verom i nadom.« (49:10)

Po judejskom predanju Malahija je, uz književnika Ezru i namesnika Nehemiju, bio prvi i glavni član Zbora koji je oko 444. godine stare ere zaključio palestinski kanon (Mišna, trakt. Eruvin, fol. 204 B; 109 B). U ‘Talmudu’ se Malahija, koji je najavio novog Iliju, naziva »pečat proroka« (Sota, fol. 486; Nazir, fol. 53 B i drugde). Malahija, Hageja i Zahariju se uzimaju kao »poslednji proroci, s kojima je se Sveti Duh udaljio iz Izraela.« Makabejske knjige ostavljaju mogućnost da će se jednom pojaviti verodostojan prorok u Izraelu: »... Kamenje staviše na prikladno mesto na hramskoj gori, dok ne dođe prorok koji će o njemu odlučiti.« (I, 4:46; v.: 14:41; cp.: 9:27) – U svome spisu ‘Protiv Apiona’ Josip Flavije iznosi da posle Ezdre »nije bilo nasleđa /Ä·˝ ´ą±´żÇ®˝/ Proroka.« (I, 8, 41)
Treba znati da ni posle kanonizovanja palestinskog kanona ‘Staroga Zaveta’, nakon što je Nehemija rekonstruisao zaturene knjige, nije postojao standardni, odnosno autorizovani tekst sakralnih spisa, već su se pojedine knjige pojavljivale u više verzija, i različite mojsijevske zajednice koristile su i različite rukopise, one koje su htele i koji su im bili dostupni.

Samarjani su na primer samo ‘Petoknižje’ i ‘Jošuinu knjigu’ smatrali svetima, iako su pre datih redakcija još neke druge knjige nastale (‘Suci’, ‘Kraljevi’). Inače Samarjani, koji su u svoj kult uneli i brojna paganska obožavanja, su i posle prelaska Jevreja na kvadratno pismo svoju verziju ‘Petoknižja’ prepisivali starokananskim pismom. Samaritansko ‘Petoknižje’ sadrži nekoliko hiljada varijacija na hebrejski tekst.
U razdoblju nakon oslobođenja Jevreja iz Babilona, kada je u svakodnevnom govoru hebrejski jezik zamenjen aramejskim jezikom (koji je najpre bio jezikom Aramejaca u Siriji a kasnije se proširio Bliskim istokom kao međunarodni jezik), sakralni spisi su sa hebrejskog jezika prevedeni na aramejski za one kojima je taj jezik bio bliži. Takav prevod nosio je naziv thargum (‘prenos’), i nosio je, osim kod ‘Petoknižja’ (prevod Onkel) dosta prevodilačke slobode i improvizacije. Postoje targumi gotovo svih starozavetnih knjiga, osim ‘Ezre’, ‘Nehemije’ i ‘Danila’.

Prerada starozavetnih sakralnih spisa fiksirana i poznata kao Sveštenički kodeks, podeljena je na tri dela:

– ‘Zakon’ (Thorah),
– ‘Proroci’ (Neviam) i
– ‘Hagiografi’ (Ketuvim).

Judejski službeni kanon ‘Starog zaveta’, Zbornik Biblia hebraica, se skraćeno, prema početnim slovima naslova pojedinih delova, naziva i ‘Tanah’ (Thanakh). Prvi deo ‘Tanaha ‘sadrži tzv. pet ‘Mojsijevih knjiga’, ‘Petoknižje’ (od grčkog Pentateuhos  ‘pet svitaka’) u hebrejskom nazvane po početnim rečima:

– Berešith  'U početku' (tyI$)"r:B) – Knjiga Postanka'  u 'Septuaginti' Genesis,
– Šemoth  'Imena' (tOm:$) – 'Knjiga Izlaska'  Exodos, polatinjeno Exodus,
– Vajikra  'I zovnu' ()fr:qIYaW) – 'Knjiga Levitska'  Leviticus,
– Bamidbar  'U pustinji' (raB:dIm:B) – 'Knjiga brojeva'  Numeri, i
– Devarim  'Reči' ({yIrfb:D) 'Ponovljeni Zakon'  Deuteronomium).

Druga skupina Tanaha se raspoređuje na 'Prve proroke' (Nevi'im rišonim) i 'Poznije proroke' (Nevi'im aharonim).

U 'Prve proroke se smeštaju sledeći spisi:
– 'Knjiga o Isusu Nunovu' (Jehošua – (ő$Oh:y),
– 'Knjiga o sudijama' (Šoftim – {yI+:po$),
– 'Prva knjiga o Samuelu' i 'Druga knjiga o Samuelu' (Šmuel – l")Um:$),
– 'Prva (Treća) knjiga o kraljevima' i 'Druga (Četvrta) knjiga o kraljevima' (Melahim – {yIkfl:m).
'Pozniji proroci' su podeljeni na 'Velike proroke' (Nevi'im gedolim) i 'Male proroke' (Nevi'im katonîm ili 'Dvanaestoricu'  Trej asar. U ‘Velike proroke ulaze knjige:
– ‘Knjiga proroka Isaije’ (Ješajahu – Uhćy:(a$:y),
– ‘Knjiga proroka Jeremije’ (Jirmijahu – Uhćy:m:réy),
– ‘Knjigu proroka Ezekiela’ (Jehezqiel – l)"qşzexşy).
‘Male proroke’, ‘Dvanaestoricu’ – Šenem Asar (rff(-{y˘n:$), čine spisi:
‘Knjiga proroka Hošee’ (Hošea –("$Oh),
– ‘Knjiga proroka Joela’ (Joel – l")Oy),
– ‘Knjiga proroka Amosa (Amos – sOmf()
– ‘Knjiga proroka Obadije’ (Ovadja – hćy:dabo(),
– ‘Knjiga proroka Jone’ (Jonah – hćnOy)
– ‘Knjiga proroka Miheja’ (Mikha – hfkyÉm),
– ‘Knjiga proroka Nahuma’ (Nachum – {Uxán),
– ‘Knjiga proroka Havakuka' (Havaqquq – qUQabAx),
– ‘Knjiga proroka Cefanije’ (Cefanjah – hćyşnap:c),
– ‘Knjiga proroka Hagaja’ (Chaggaj – yáGax),
– 'Knjiga proroka Zaharije' (Zekharjah – hćy:rakşz), i
– ‘Knjiga proroka Malahije’ (Malakhi – yIkf):lam).

Treću skupina Tanaha čine ‘Svici’ (Megilloth):
– ‘Psalmi Davidovi’ – ‘Psaltir’ (Thehilim – {yiLIh:T),
– ‘Izreke Solomonove’ (Mišle – y"l:$Im),
– ‘Knjiga o Jovu’ (’Ijov – bOYi)), te spisi poznati kao 'Pet svitaka' (Hameš megilloth) koji su se čitali na judejske praznike: Pedesetnicu, Pashu, Praznik senicâ, na Dan razaranja Hrama i Purim:
– ‘Knjiga o Danilu’ (Dani’el – l)"YinfD),
– ‘Knjiga o Ezdri’ (Ezdra – )frşze() i ‘Knjiga o Nehemiji’ (Nechemjah – hćy:mex:n),
– ‘Prva knjiga letopisa’ i ‘Druga knjiga letopisa’ (Divre hajamim – {yImćYah y"r:bID).
U toj podskupini spadali su i 'Pisanija':
– ‘Pesma nad pesmama’ (Šir hašširim – {yiryi – ‘Knjiga o Ruti’ (Ruth – tUr),
– ‘Jeremijin plač’ (Ejkha – hfky")),
– ‘Knjiga propovednikova’ (Qoheleth – telehoq), te
– ‘Knjiga o Esteri’ (’Ester – r"T:se)),

Tako masoretska (hebr.: masoreth – terosfm = ‘tradicija’) Biblija Akibe ben-Josefa i Gamliela Mlađeg sadrži 24 knjige u svome katalogu. Interesantno je zapaziti da ovaj standardizovani spisak sakralnih naslova 'Knjigu o proroku Danilu' ne svrstava u proročki odeljak. 'Ezra' ('Prva Ezrina') i 'Nehemija' ('Druga Ezrina') se stavljaju tako da čine jedinstvenu knjigu.

Po sistematizaciji aleksandrijskih Jevreja i historika Flavija Sveštenički kanon ima 22 knjige, koliko i hebrejskih slova, dok pozniji i palestinski Jevreji barataju sa navodom 24 knjige. Po tom razvrstavanju 'Knjiga o Ruti' je odvojena od 'Knjige o sucima', a 'Jeremijin plač' je odvojen od 'Jeremijine knjige'. Deobom svih složenih knjiga dobija se broj od 39 'Pisma' po grčkom kanonu. Kasnije ćemo videti da sva ova razvrstavanja ne odgovaraju onome kojega je se držao Isus Hrist, najveći prorok.

Osnovavši Aleksandriju u IV stoleću stare ere, makedonski osvajač Aleksandar Veliki poveo je sa sobom mnogo Jevreja, koji su tokom stoleća priobalni sredozemni grad Aleksandriju učinili da postane i jak kulturno-privredni centar vanpalestinskog jevrejstva. U helenizovanoj Aleksandriji grčki je, jasno, postao i govorni jezik tamošnjih Jevreja, koji su naseljavali čitave ulice i četvrti blizu mora baveći se trgovinom, te isposlovali mnoga prava za sebe. Tako je se javila potreba da se starozavetni spisi sa hebrejskog prevedu na grčki, za potrebe tamošnje brojne jevrejske zajednice, za potrebe Jevreja 'helenista' (cp.: 'Dela', 6:1; 9:26).

Izuzetnu blagonaklonost prema Jevrejima pokazivao je Ptolomej II Filadelf (285.-246. g. se.), drugi kralj Egipta iz ove dinastije, koji je bio ljubitelj umetnosti i nauke, i koji je na svom dvoru ustanovio muzej i biblioteku. U toj biblioteci je sakupio i pohranio mnoštvo spisa iz celog civilizovanog i dostupnog sveta. Želeći da upotpuni svoju biblioteku, na podstreh svoga bibliotekara Dimitrija, Ptolomej je zamolio Eliezera, ondašnjeg jerusalimskog prvosveštenika, da u Aleksandriju uputi izvestan broj učenih ljudi koji bi preveli 'Petoknižje' sa hebrejskog na grčki.
U stilu helenističkog putopisnog romana, u 'Aristejevom pismu (bratu) Filokratu' (koje je sadržano i u Prokopijevim katenama, a koje kasnije prepričava i Epifanije Kiparski u 'Sedamdeset prevodioca ...'), nastalom među Jevrejima u Aleksandriji u I stoleću stare ere, opisuje se kako su 72 jevrejska književnika došla iz Jerusalima u Aleksandriju i preveli 'Toru' na grčki, nakon što je Aristej, činovnik na Ptolomejevom dvoru, sa Eleazarom u Jerusalimu dogovorio prevodilački posao.

Prispele jevrejske učenjake bibliotekar Dimitrije smestio je u jednoj vili na ostrvu Faros u blizini Aleksandrije, i svakome dodelio posebnu keliju za rad. Svaki od učenih književnika preveo je puni tekst 'Petoknižja', i kada su završeni prevodi upoređeni, pokazalo je se da su navodno svi oni bili istovetni, u čemu se video znak Božijeg nadahnuća. Zahvalivši se prevodiocima, Ptolomej je svakome dao po jednu kopiju prevoda kako bi pouku 'Petoknižja' širili među jevrejskim zajednicama kojima je grčki bio govorni jezik.

Pogledajmo kako to interpretira i prenosi i istaknuti bogoslov Irinej Lionski: »Još od vremena rimske vladavine, kada je Azija bila pod vlašću Makedonaca, Ptolomej, sin Lagov /367.-285. g. se./, želeći da biblioteku u Aleksandriji ukrasi najboljim spisima svih naroda molio je živetlje Jerusalima da mu pošalju njihove knjige prevedene na jezik Helena. Jevreji, koji su tada bili podanici Makedonije, uputili su Ptolomeju sedamdeset staraca koji su odlično poznavali i sveto Pisanije i oba jezika. Ptolomej je tada hteo da ispita njihovo znanje, a takođe se plašio da neko od njih neće utajiti smisao u prevodu, te je svakog od prevodilaca smestio u zasebnu sobu. Kada su se prevodioci okupili kod Ptolomeja i počeli da upoređuju prevode, videli su da su oni identični od reči do reči. Neznabošci, koji su to gledali, nisu mogli a da ne prepoznaju u tome veliko čudo Božije. Ali što je delo Božije tome se ne treba čuditi: kada je Jevrejski narod pao u ropstvo u vreme Navuhodonosora, kada su knjige Svetog Pisanija bile povređene i nakon sedamdeset godina ropstva, Jevreji se vratiše u otađbinu u vreme Artakserksa, cara Persije, Gospod je nadahnuo Ezdru, sveštenika iz roda Levijevog, da dovede u prvobitno stanje sve reči drevnih proroka i ustanovi Mojsijevo zakonodavstvo.« ('Pobijanje i opovrgavanje lažnog gnosisa', I, 28, 4)

Kasnije (u II stoleću stare ere) pojavila je se potreba da se za Jevreje-heleniste prevedu na grčki i ostali delovi palestinskog 'Tanaha'. Ovaj prvi grčki, aleksandrijski prevod (Graeca volumina) jevrejskih sakralni spisa, čiji broj prevodilaca je zaokružen na sedamdeset, poznat je kao 'Septuaginta'  LXX (lat.: septmginta = 'sedamdeset'). 'Septruaginta je očigledno tokom dužeg vremena nastajala, od strane brojnih prevodilaca, koji su koristili i različite predloške izvornika i uvažavali različita prevodilačka pravila. Tako na primer verz 24:16 'Levitske knjige' koji u masoretskom tekstu (MT) glasi: »Ko ruži ime JHVH /Jehovino/ neka se kazni smrću«, preveli su sa stanovišta svoga vremena i pod presijom zabrane izgovaranja Božijeg imena kao »Ko izgovori ime Gospodnje neka se kazni smrću.« – U 'Razgovorinu sa Judejcem Trifonom' Justin Filosof svome sagovorniku iznosi da se ne slaže s judejskim učiteljima koji su tvrdili da Sedamdesetorica nisu sjajno načinila prevod, ali uz to iznosi zamerku da su Sedamdesetorica u svome prevodu izbacili mnoga mesta koja se profetski odnose na Hristovo Božanstvo i Njegovo Stradanje (pogl. 70). Uistinu, kad se pogleda proročki stavak 'Matej', 2:23, koga nigde nema u kolokvijalnom tekstu 'Tanaha', taj Justinov stav da se potvrditi.

Značaj 'Septuaginte' korišćene u jevrejskoj dijaspori, koja je obilato navođena i u apostolskom vremenu i u poapostolskom vremenu (što dobro potvrđuju uncijalni kodeksi-manuskripti iz IV i V stoleća: Vatikanski No. 1209, Sinaiticus i Aleksandrinus), je taj što su u njoj uz protokanonske unete i zadržane neke knjige koje su kasnije izbačene (hebr.: Sefarim genuzim  'izuzete knjige', 'tajne knjige') iz jevrejskog kanona Biblije. Nazvaćemo ih deuterokanonske (grč.: deyteraîos = 'drugi') knjige, odnosno čitane knjige (¬˝±łą˝Éú̼µ˝± ˛ą˛»Ż±).
Od starih rukopisa Septuaginte Vatikanski kodeks iz IV stoleća ne sadrži ni jednu makabejsku knjigu, Sinajski kodeks (IV stoleće) sadrži samo prvu i četvrtu knjigu, dok Aleksandrijski (V stoleće) i Venecijanski kodeks (VIII stoleće) sadrže sve četiri knjige.

Deuterokanonske knjige iz aleksandrijskog kanona dele se na cele i odeljke. Cele knjige, kojih ima devet, čine sledeći spisi:

– 'Knjiga o Tobiji',
– 'Knjiga o Juditi',
– 'Knjiga Mudrosti',
– 'Mudrosti Isusa sina Sirahova' (Ben Sira),
– 'Treća Ezdrina knjiga',
– 'Četvrta Ezdrina knjiga',
– 'Prva knjiga o Makabejcima',
– 'Druga knjiga o Makabejcima',
– 'Treća knjiga o Makabejcima', i
– ‘Četvrta knjiga o Makabejcima’.

Kao odeljci pojavljuju se sledeće spisi koje su nepoznati autori prisjedinili ponekoj knjizi palestinskog kataloga:
– 'Manasijina molitva' (koja se stavlja na kraju 'Druge knjige letopisa'),
– Poslanica Jeremijina' (uz 'Jeremijinu knjigu'),
– 'Baruhova knjiga' (takođe uz 'Jeremijinu knjigu),
– 'Psalam CLI',
– Dodatak poslednjem poglavlju 'Knjige o Jovu',
– Odeljci u 'Knjizi o Esteri', odnosno 'Dodaci na Esteru'): uvodni deo, između 3:13 i 3:14 (Ahasverova poslanica), između 4:17 i 5:3 (Mordehajeva i Esterina molitva), između 8:12 i 8:13 (Ahasverov ukaz), te nakon 10:3 (Mordehajeva pohvala Bogu).
– 'Pesma triju drugova' (umetak između 'Danila' 3: 23 i 3:24),
– 'Knjiga o Suzani/Šošani' (dodatak na 'Danila', pogl. 13),
– 'Bel i Dragon' ('Danilo', 14)

Interesantno je zapaziti da aleksandrijski kanon apokaliptičko-hagiografsku 'Knjigu o proroku Danilu' ne stavlja u odeljak Ketuvîm već u 'Velike proroke'. LXX spaja 'Knjige o kraljevima' i 'Knjige o Samuelu' i naziva ih I, II, III i IV 'Knjiga kraljeva'.

Autori deuterokanonskih knjiga, čiji jezik više nije samo hebrejski, su podražavali pisanje 'Tanaha', nastojeći da prošire mudrosno štivo. Tako se u 'Mudrosti Isusa sina Sirahovog' oponašaju tzv. 'Solomonove izreke'. 'Knjige o Makabejcima' se sastavljaju po uzoru na 'Letopise' i 'Kraljeve'. Apokrifni 'Solomonovi Psalmi' (Tehiloth Šlomo) nastaju po uzoru na 'Psalme' pripisane kralju i patrijarhu Davidu. Sa deuterokanonskim spisima se nije mnogo obzirno ophodilo, tako da su njihovi hebrejski i aramejski originali uglavnom izgubljeni, odnosno danas ih imamo uglavnom u starogrčkim verzijama i fragmentima.

Julije Afrikan (Sextus Iulius Africanus, II-III stoleće ne.) iz Jerusalima, u jednom svom pismu prijatelju Origenu iznosi kritičko-filološke primedbe kojima hoće da pokaže neautentičnost odeljka ‘Suzana’ iz ‘Knjige o Danilu’. Naravno pogrešno u njegovom pristupu je to što mač kritičkih zapažanja nije usmerio i na druge knjige.
Prema apokrifnom tekstu ‘Kazivanje kako kralj David napisa Psaltir’ iznosi se da je harismatski kralj napisao 365 psalama, zalio ih u olovo i bacio u morske dubine, uz reči: »Ukoliko je ovo istinska reč Gospodnja, neka izbije iz mora.« – Pošto je ‘Psaltir’ proveo u moru 70 godina, bacivši mrežu u more, Davidov sin Solomon ga je izvukao i našao u njemu 153 pesama (cp.: ‘Jovan’, 21:1).

Dok je 'Tora' prevedena odjedanput od strane palestinskih Jevreja, ostale knjige koje su činile i dale 'Septuagintu' postepeno su prevođene od strane aleksandrijskih Jevreja, sve do otprilike kraja III stoleća stare ere. Aleksandrijski kanon je, dakle, pored prevoda starozavetnih spisa na grčkom jeziku s jevrejskog palestinskog kanona, uključio u sebe i neke jevrejske knjige koje su se pojavile posle utvrđivanja palestinskog kanona, pretežno sastavljena na grčkom jeziku. Interesantno je zapaziti da je jevrejsko-helenistički filosof Filon (Philon) iz Aleksandrije, čija su brojna grčka dela sačuvana gotovo u celini, a koja uglavnom predstavljaju objašnjenja uz 'Petoknižje', upotrebljavao knjige 'Staroga Zaveta' čija lista nije uključivala i deuterokanonske knjige. Iako je se istraživački i spisateljski koristio prevodom LXX i raznim apokrifima, Josip Flavije takođe samo knjige palestinskog kanona priznaje inspirisanim i referentnim.

I neki jevrejski učenjaci uzimaju u novozavetnoj epohi da prevode pojedine starozavetne spise, da bi helenizovanom svetu prikazali 'pravi' smisao kanonskog teksta. Najpre je proselit u judejstvo, Akvila, koji je živeo u vreme cara Hadrijana, a bio poreklom iz efeške neznabožačke porodice, oko 129. godine napravio prevod za Jevreje koji su živeli u helenskim sredinama, i taj prevod su Jevreji široko prihvatili. Hrišćani iz jevrejstva Teodotin (Theodotion) i Simah (Summachus) u kratkom razmaku prevode palestinski kodeks na grčki. Efešanin, sledbenik ebionitske frakcije hrišćanstva (koji je kasnije konvertirao u judaizam), preveo je starozavetne spise 181. godine, odnosno tokom druge godine vladavine imperatora Komoda. A Samarjanin i hrišćanin Simah, koji je zatim prešao u ebionitstvo, prevodio je Pisanija od 201. do 203. godine. Zna se da su njegov prevod i hrišćani koristili. Od ondašnjih grčkih prevoda Pisanijâ poznat je Papirus uncial i Pergamenti uncial (III stoleće nove ere). – Ebioniti, inače, pored svoga evanđelskog teksta, redakcije aramejskog 'Mateja', koju su upotrebljavali i sledbenici Kerinta i Merinta, koristili su i Pseudo-Klementova 'Petrova putešestvija' (Epifanije, haer. 30, 15). Ebioniti su govorili da su postojali, ali sakriveni kod Tiberije, i jevrejski prevodi (sa helenskog) 'Evanđelja po Jovanu' i 'Dela apostolska' (haer. 30, 3)

Plodni aleksandrijski crkveni spisatelj, znameniti eksegeta Origen (Adamantius Origenes, otprilike 185.-254. g.) priredio je 'Stari Zavet' na šest stubaca, jedan pored drugog: jevrejski tekst dat jevrejskim slovima, hebrejski tekst grčkim slovima, prevod jevrejskog hrišćanina Akvile (Aquila) iz Ponta, prevod Simaha, tekst 'Septuaginte' i prevod Teodotina. Takav komparativno-kritična tekstualna prezentacija sakralnih knjiga poznata je pod nazivom 'Heksapla' (grč: hex = 'šest'; aplMno = 'pridružiti se'). 'Heksapla' je kompletirana oko 245. godine u Kajsareji. Kada su Saraceni 638. godine uništili Kajsarejsku biblioteku, i Heksapla je propala. O ovom Origenovom projektu Eusebije svedoči: »Želja za izučavanjem Svetog Pisanija potakla je Origena da nauči hebrejski jezik i uskoro nabavi knjige napisane tim pismom. Takođe je tragao i za prevodom koji načiniše sedamdesetorica prevodilaca kao i za prevodima koji se tada upotrebljavaše, tj. Ak(v)ilinog, Simahovog i Teodotionovog. Ne znamo gde ih je nabavljao i ko su bili njihovi raniji vlasnici. Origen nam saopštava da je jedan prevod našao u Nikopolisu nedaleko od Aktijuma /u Aleksanriji/, a drugi – negde na drugom mestu. U Heksapli, on je uporedio sa četiri poznata prevoda još peti, šesti i sedmi, ... /.../ Sakupivši te prevode on ih razdeli na manje delove i uporedi sa jevrejskim istočnikom, te tako sastavi Heksaplu. Prevod Akvile, Simaha i Teodocina zajedno sa prevodom Sedamdesetorice, sjedinio je u Tetraplah.« (‘Historija Crkve’, VI, 16) – Tetraplah je, dakle, sadržavao četiri stupca, dok je izostavljen hebrejski tekst. Lukijan Antiohijski kasnije (280. g.) pravi još jednu recenziju, odnosno kritičko izdanje grčkog teksta starozavetnih Pisanija.

Latinski crkveni učitelj, podvižnik, filolol i revizor starih latinskih prevoda, Jeronim (Ieronymus, oko 347.-420. g.) iz Stridona u Dalmaciji, preduzeo je prevod starozavetnih spisa sa hebrejskog i grčkog na latinski (koji je izvrsno poznavao), izbegavajući da u dati projekt uključi i deuterokanonske knjige (što je kasnije učinjeno). Jeronim, koji je naučio i hebrejski jezik i grčki jezik (te vladao aramejskim, sirijskim i arapskim), pošto je iz Konstantinopola pozvan u Rim od strane tamošnjeg pontifa Damasa (umro 384. g.), pošao je u Rim 382. godine, i tamo preuzeo zadatak da prevede sakralne spise na latinski jezik (s obzirom da je većina zapadnih hrišćana sve manje poznavala tada crkveno-službeni grčki jezik, a raniji prevodi sa grčkog na latinski – Itala, bili su nestručni i neprikladni za upotrebu). Na ovom prevodu koji je nazvan Vulgata ('opšta', 'u opštoj upotrebi', 'obična'; lat.: vulgtus = 'opšte poznat', 'razglašen') entuzijasta Jeronim je, služeći se i Heksaplom, radio u betlehemskom monastiru, koji je osnovao, od približno 390. do 405. godine.

Pre ovog prevoda na svakidašnjem latinskom jeziku, Jeronim je napravio dve revizije starolatinskih 'Psalama' prema Septuaginti. Novi 'Psaltir' (Psalterium romanorum) u Rimu je upotrebljavan sve do XVI stoleća. Inače Jeronim je Vulgatu prevodio ne sa Septuaginte, koja je tada jako uvažavana u hrišćanskom svetu, već sa hebrejskih predložaka. Njegov stil i pristup koji nije bio doslovno prenošenje reči već smisaono (tzv. dinamička ekvivalenca), naišao je na protivljenje kod Avgustina i naroda. Tako je primoran bio da prevod na latinski nastavi ne sa tekstova na jevrejskom pismu već sa Septuaginte. Inače najpoznatija verzija Vulgate je ona iz V stoleća, koja se vodi pod imenom ‘Sengalenski rukopis’ (Codex Sangallensis – Ł).

Jeronimovu 'Vulgatu' je Rimokatolička crkva na četvrtoj sednici sabora u Tridentu, 8. aprila 1546. godine proglasila autentičnom, odnosno dovoljnom za dokazivanje dogmi. Istovremeno je potvrđena ispavnost deuterokanonskih knjiga. Rimokatolički kanon od 46 knjiga nije uključio, nije priznao mnoge drevne jevrejske knjige na koje su se pouke učitelja iz ranog hrišćanstva takođe pozivale; odnosno izostavljeni su i odbačeni takvi naslovi kao što su 'Enohova knjiga', 'Treća i Četvrta Ezrina knjiga' (sadržane u dodatku 'Vulgate' i priznate u Istočnoj crkvi), 'Treća i Četvrta knjiga o Makabejcima', 'Solomonovi Psalmi', 'Knjiga jubileja', 'Isaijino mučeništvo', 'Isaijino uspenje', 'Mojsijev uspenje', 'Sibilinske pesme', 'Otkrivenje po Baruhu', 'Testamenti dvanaest patrijarha', 'Otkrivenje po Iliji', 'Život Adama i Eve', 'Otkrivenje po Ezdri', ...

Ako pogledamo neke poznate kodekse, poput grčkog Aleksandrijskog (A – 02), sa 199 starozavetne i 148 novozavetne stranice, vidimo da on sadrži i ‘Solomonove psalme’, te dve poslanice pripisane Klementu Rimskom. Grčki Sinajski kodeks (Đ – 01) sa 630 strana, uključuje u sebe i ‘Barnabinu poslanicu’ i Herminog ‘Pastira’. Grčki Vatikanski kodeks (B – 03) sa 759 lista ne sadrži ‘Manasijinu molitvu’ i ‘Knjige o Makabejcima’.
Posle rušenja Jerusalima (70. g. ne.) od strane rimskih legija, u gradiću Javneu (lat.: Jamnia) na obali Sredozemnog mora, obnovljen je rad judejskoe Velike Skupštine  Sanhedrina, a u ustanovljenome učilištu vodeći učenjaci (tanaiti) su ambiciozno krenuli da zapisuju i oblikuju usmeno učenje i da preispitaju kataloško-knjišku strukturu palestinskog kanona. Novi Sanhedrin i ušilište (Bejth hamidraš) ustanovio je rabi Johanan koji je pripadao Hilelovoj školi. Položaj predstojatelja Sanhedrina, koju je priznala i rimska vlast, pripao je rabanu Gamlielu II, praunuku znamenitog Hilela. Tako su u Javneu zakonodavne (prve kanonizirane), proročke i mudrosno-himničke spise svetog štiva, »trojnog Nauka« (traktat Šabbath, fol. 88 A) kataloški uokvirene u zbornik od 24 knjige. U Gemara traktatu 'Taanit' iznosi se: »Rav Ada, sin Ahavin, imao je naviku da ponavlja Mišnu dvadeset i četiri puta prema /dvadeset i četiri knjige/ 'Zakona', 'Proroka' i 'Spisa', ...« (Fol. 8 A)

U narednim decenijama jevrejski učenjaci su se najviše sporili oko toga da li 'Pesma nad pesmama' (Šir haširim) i 'Knjiga propovednika' (Kohelet) trebaju i mogu biti kanonizirane, da li mogu ući u sveto Štivo (Mikra). U traktatu Jadjim ('Ruke') zapisane su odluke o konačnom kanonu 'Tanaha', (hebrejske) 'Biblije'. Zbor judejskih učenjaka je 90. godine ipak potvrdno odlučio o kanonizovanju 'Propovednika' i 'Pesme'.
Traktat Šabbath za kanonička natezanja posle makabejskih ratovanja iznosi: »Rabi Juda, nazvan Rabi, rekao je da su vešti ljudi hteli da prikriju 'Solomonove izreke' jer se u njima /navodno/ nalaze reči suprotne rečima Zakona. Zašto ih nisu prikrili? Zato što počinju u skladu sa Zakonom i završavaju se u skladu sa Zakonom.« (fol. 30 B)  Dati ukaz pokazuje da su u Sinagogi tzv. 'Mojsijeve knjige', Pentateuh, uživale najveći ugled i respekt te da je tok kodifikovanja bio jedan duži proces.

Talmudski traktati ukazuju da je odbacivanje, odnosno pohranjivanje u apokrife, izuzimanje iz hramskog čitanja, izrazito pretilo ne samo 'Propovedniku' već i 'Ezekielovoj knjizi' (Šabbath, I, fol. 13 B; 'Gemara'  Hagiga, fol. 13 A) Tako se pominje zasluga tanaita Hananije, sina Hizkijinog, koji je živeo pre razaranja Hrama, na očuvanju 'Ezekielove knjige', na kojoj je kasnije jevrejska hermeneutika i gnostika uveliko bazirala i izvodila: »Rav Jhuda reče: 'Odista, neka se spominje po dobru čovek po imenu Hananija, sin Hizkijin. Da njega ne bi, 'Knjiga Ezekielova' bila bi pohranjena, jer njene reči protuslove rečima 'Zakona'. Što je on učinio? Uznesoše mu tri stotine ulja, te je on sedio na gornjem spratu /– solariumu svoje kuće/ i tamo ju je istraživao i protumačio.« – »Učahu učitelji naši: Priča se o jednom učeniku koji je u domu svoga učitelja čitao 'Ezekielovu knjigu' i kada je shvatio šta znači 'sjaj' /= hašmal/, tada iziđe oganj i spali ga. Htedoše pohraniti 'Ezekielovu knjigu', ali im Hananija, sin Hizkijin, reče: 'Ako je ovaj bio mudar, jesu li svi mudri'?« ('Gemara'  'Hagiga', fol. 13 B)

I međusobne rasprave judejskih rabina i njihovih škola svakako su doprinosile tome koja knjiga će biti kanonizirana a koja odbačena. Čak je se učilo da onaj koji čita vankanonske knjige ne može imati sa pravednicima udela na onom svetu, u mesijansko-eshatološkom dobu (alam haba) koje dolazi: »... Ovi nemaju udela na onom svetu: ko kaže da vaskrsenje mrtvih nije po 'Zakonu', /ko kaže/ da 'Zakon' nije Nebeskog porekla i bogohulnik.  Rabi Akiva reče: 'I onaj koji čita spoljašnje /= vankanonske/ knjige, ...'« ('Mišna'  Šabbath, fol. 90 A) Tananit Akiva (otprilike 50.-132. g.), gorljivi istraživač sakralnih spisa koji je završio svoj život na Hadrijanovoj lomači, bio je inače jedan od kodifikatora jevrejskog kanona Biblije, koji je se zalagao da se 'Propovednikova knjiga' i deuterokanonski spisi odbace, a prihvati 'Pesma nad pesmama' i 'Knjiga o Esteri'. Pošto se nije slagao sa 'Septuagintom', naveo je svoga učenika, proselita Akvilu, da načini jedan novi prevod 'Tanaha' na grčki jezik, što je ovaj i učinio respektujući Akivin eksegetski pristup biblijskom tekstu kroz jedan doslovni prevod.

Na istom mestu 'Šabata' u 'Jerusalimskom talmudu' može se pročitat i dodatak ko još gubi blagodat budućeg sveta: »I onaj koji čita knjige Ben Sire i Ben Laane. Ali je čitanje Homera i svih potonjih knjiga isto što i čitanje Pisma.«  Iako su se judejski učenjaci, kao što pokazuju i sami talmudski traktati, često pozivali na 'Knjigu Ben Sire' (čiji grčki prevod izgleda nije načinjen sa valjanog predloška, i čiji tekst je od strane narodnih pisara doživljavao izmene), ipak je ona proglašena 'spoljašnjom', što je i kasnije potvrđivao babilonski amoraj rav Josip (Josef, umro 322. g.), sin Hijin, vođa učilišta u Pumbediti, tj. dozvoljeno je da se koristi samo za osobno čitanje, ne i za javno čitanje i proučavanje ('Gemara'– 'Sanhedrin', fol. 100 B, 'Talmud Soncino', Sanhedrin, fol. 90 A).

Naime, rabini su 'Petoknižje podelili na 54 odeljka (hebr.: paraš, aram.: sidra), za svaku subotu u godini. Pismoznalci su kasnije i za čitanje 'Proroka' utvrdili određeni raspored izlaganja (haftara). Ostali spisi su na 'svetom jeziku' (lašon haqodeš) čitani u sinagogama samo prilikom praznika, a potom prevođeni na aramejski ili grčki. Tako se u 'Delima apostolskim' izveštava da je Pavle sa svojim satrudnicima u Antiohiju pisidijsku ušao u sinagogu u subotnji dan, koristeći priliku da kao rabin propoveda narodu i svedoči za Hrista: »A po čitanju 'Zakona' i 'Proroka' starešine sinagoge poslaše k njima i poručiše: 'Braćo, ako imate kakvu utešnu reč za narod, govorite'.« (13:15)

'Gemara' spoljašnje knjige naziva i »minejske knjige« ('Sanhedrin', fol. 100 B), čime se verovatno prevahodno misli na nazarenske, hrišćanske i gnostičke spise.

Vidimo da je kataloška revizija sprovedena nad starozavetnim pismima u Javneu i tokom II stoleća od strane judejskih učenjaka u biti potvrdila kolekcioni profil palestinskog 'Tanaha' iz Nehemijinog vremena. Jedan dobar deo teologa poapostolske Crkve bio je mišljenja da kolektor knjiga 'Staroza Zaveta' nije bio namesnik Nehemija već sveštenik i književnik Ezdra. Taj pogled delili su tako Irinej (Adversus haeresis, III, 21), Tertulijan (De hab. mul., I, 3), Basilije Veliki (Epist. ad Chison.), Klement Aleksandrijski, Eusebije, ... Tako ovaj poslednji u svojoj Ecclesiastical History iznosi da je Ezra, sveštenik iz Levijevog kolena »ponovo sazdao sve reči drevnih proroka i ustanovio Mojsijevo zakonodavstvo« (V, 8). Atanasije Veliki (Athanasios, 295.-373. g.) iz Aleksandrije, veliki Arijev protivnik, u svome spisu Sýnopsis ('Nacrt'), iznosi da je u vreme ropstva i stradanja judejskog naroda Ezdra sačuvao kodeks svetih knjiga i potom ga obnarodovao. Ko god da je sastavio judejski, palestinski kodeks od 22 knjige, učinio je to pod velikim uticajem babilonskih kultova i krvnih prinosa koji su bili potpuno strani izvornom Mojsijevom poštovanju Boga.

U hrišćanskoj epohi hebrejski Tanah nazvan je ‘Stari Zavet’ (ą palai¦ diaq»kh, hebr.: berith hadaša), dok su sama kolekcija hrišćanski spisa nazvana ‘Novi Zavet’ (ą kainľ diaq»kh). Inače sam termin ‘novi zavet’ susreće se ponajprije u Pavlovoj ‘Prvoj Poslanici Korinćanima’ gde se on poziva na Isusove reči sa poslednje pashalne večere: »Toŕto tŐ pot»rion ą kainľ diaq»kh ™stĆn ™n tů ™mů a†mati« (11:25) Ipak tek od druge polovine II stoleća za hrišćanske spise se počinje koristite naziv ‘Novi Zavet’. Hebrejski termin za ‘savez’ (koji u sebi uključuje zavet) je berith (tyIr:B) bio je preveden helenskim izrazom diathk koja znači ‘oporuka’, ‘zavet’, ‘dogovor. U latinskom je dati izraz preveden kao testamentum.

Judejski standardizovani spisak svetih knjiga u svojoj poznijoj verziji usvojile su i većina protestanskih i neoprotestanskih denominacija i sekti. Ono što su judejski učitelji nazivali 'odbačenim (neautentičnim, podmetnutim) knjigama', apokrifima (grč.: kryptós = 'skriven', 'tajan'; apokrýptM = 'sakrivati') oni su nazivali pseudoepigrafima (grč: pseýdos = 'laž'; epi-graph = 'natpis'), odnosno lažno naslovljenim knjiga, ne shvatajući da su i mnoge knjige iz njihovog usvojenog kataloga, koji su proklamovali neopovrljivim, apodiktičnim, počev od tzv. 'Prve Mojsijeve', takođe lažno naslovljene.

Neke poapostolska pouke su takođe pojedine knjige proglašavale 'pogubnim' pseudoepigrafima. Tako se u pseudoepigrafu 'Apostolska pravila', nastalom tokom II i III stoleća, iznosi: »Ako neko iznosi javno u crkvi kao svete /grč.: hMs hágia/ lažno naslovljene knjige /tŕ pseydepígrapha/ bezvernikâ na štetu naroda i klera, neka bude svrgnut.« (Pravilo 60) Međutim deuterokanonske knjige poapostolska Crkva nije odbacivala, već ih je prihvatala kao vredne za moralnu pouku, odnosno kao dobre za čitanje – anaginoskomene (¬˝±łą˝Éú̼µ˝± ˛ą˛»Ż±). Koliko je u poapostolskoj Crkvi aleksandrijski kanon (koji je sadržavao i deuterokanonske spise) pokazuje na primer 'Prva Klementova poslanica' koja sadrži oko 120 citata prema prevodu 'Sedamdesetorice', time i deuterokakonske spise, ali i apokrife.

Protestanti, po uzoru na Sinagogu, starozavetne spise (njih 39 na broju koje prihvataju) takođe dele na tri odeljka ('Zakon', ‘Historijske i poučne spise' i 'Proroke' ali ih nešto drugačije nazivaju i različito razvrstavaju. 'Proroke' dele na 'Četiri velika' i 'Dvanaest malih'; 'Danilo' se ne svrstava u 'Poučne spise' već u 'Velike proroke'. Njihov kanon ne završava kao u judaizmu (druga) 'Knjiga letopisa', već 'Malahijina knjiga'. 'Samuela', 'Kraljeve', 'Letopise' i 'Ezdru' dele na dve knjige (ovu poslednju na 'Ezdrinu knjigu' i 'Nehemijinu knjigu'  'Drugu Ezdrinu'), a 'Male proroke' na 12 odvojenih knjiga, čime dobijaju katalog uvećan za 15 naslova nego u Sinagogi. Naravno, radi se o istom tekstualnom sadržaju.

Rimokatolički kanon obuhvata pored protokanonskih i deuterokanonske knjige iz aleksandrijskog kanona, odnosno više uvažava literalno-bogoslovska stremljenja i preispitivanja u poapostolskoj Crkvi, progonjenoj mučeničkoj Crkvi do Konstantinovog vremena. Dakle, rimokatolički tridentski kanon (46 spisa) iz 1546. uključuje i naslove kojih uopšte nema u protestanskom zborniku: 'Tobija', 'Judita', 'Knjiga Mudrosti', 'Ben Sira', 'Baruh', 'Prva' i 'Druga o Makabejcima', 'Jeremijina poslanica', te odlomke 'Mordehajev san', 'Ahasverov ukaz protiv Judejaca', 'Mordehajeva i Esterina molitva', 'Estera pred Ahasverom', 'Ahasverom ukaz u korist Judejaca', 'Dodatak o Purimu', 'Mordehajev hvalospev' i 'Belešku prevodioca' u 'Knjizi o Esteri'; te 'Azarjinu molitvu', 'Suzanu' i ‘Historiju zmaja' u 'Danilovoj knjizi' koja je pretrpela brojne interkalacije i prerade.

U kanonu Istočnih, takozvanih ortodoksnih Crkava (skiciranom u Jerusalimu 1672. godine od strane Sinoda Istočne Crkve) uz katalog rimokatoličkih spisa sadržane su još nekoliko knjiga: 'Treća' i 'Četvta Ezdrina knjiga', te 'Treća knjiga o Makabejcima'; 'Četvrta knjiga' je izostavljena. Dve knjige 'O Samuelu' i dve 'O Kraljevima' su preimenovane u četiri 'Knjige o kraljevima'.

Pojedine nacionalne ortodoksne i heterodoksne (monofizitske) Crkve (koje su se 451. godine na Četvrtom vaseljenskom saboru u Halkedonu odvojile) imaju i neka svoja drugačija kataloško-kanonska rešenja. Tako kanon monofizitske Etiopske crkve čija dela su najpre nastala na ge'ez jeziku (izvedenog iz starog sabejskog jezika) sadrži i čudesnu 'Enohovu knjigu' (uvažavanu u delu Crkve sve do IV stoleća), čiji jedan primerak iz Etiopije u Evropu je 1773. godine doneo čuveki istraživač Afrike James Bruce. Imaju dva veća kanonska zbornika  'Sinodos' i 'Fetho Neghest' ('Zakoni kraljeva') i tri manja: 'Didaskalija', 'Kalementos' i 'Havi' (askeza). Njihov katalog ne uključuje samo ranohrišćanske spise, nego i odredbe pomesnih sabora i prvog vaseljenskog sabora (uz brojne dodatke), zakonske odredbe kasnijih bizantijskih vladara i bizantijske kanonsko-pravne zbornike, poput 'Prohirona'.
Ako bi pogledali katalog Sirijske Pravoslavne crkve mogli bi videti da ona u svom popisu referentnih knjiga ima i 'Prvu Klementovu poslanicu' i pseudoepigraf (homiliju) 'Druga Klementova poslanica'.

Pojedine neoprotestanske zajednice, poput mormona ('Crkva Isusa Hrista svetaca poslednjih dana'), jevrejsko-protestanskoj Bibliji dodaju i svoju 'Mormonovu knjigu' (The Book of Mormon), prvi put izdatu 1830. godine, koju je kao skup od petnaest naslova izmislio u mladim danima njihov osnivač Joseph Smith (1805.-1844. g.), proturivši priču da je na sakrivenu 'Mormonovu knjigu' navodno bio upućen 1827. godine od anđela Moronija, da ju je našao na zlatnim pločama u kamenoj posudi nedaleko od sela Manchester, u ontarijskom okrugu (država New York), te da su posle njegovog 'prevoda' sa hebrejskom ploče zagonetno nestale. Očigledno je da se radi o jednoj drskoj i bezobzirnoj izmišljotini Smita koji je kroz taj 'dodatak Bibliji' hteo da artikuliše svoja tumačenja biblijskih tema.
Pogrešno je smatrati da je i među samim jevrejskim versko-političkim grupacijama postojala neka izričita saglasnost po pitanju relevantnog kanona. Vegeterijansko-asketske sledbe poput nazarena i esena (koji su imali i solarni kalendar, kakav se u 'Enohovoj knjizi' preferira, za razliku od judejskog lunarnog) su raspolagali posebnim katalozima svetih knjiga.

Tako crkveni spisatelj Epifanije u svom znamenitom spisu Panarion, čineći osvrt na neke judejske sledbe, iznosi za posvećenike zvane nazorei, koje je sinagoga proklinjala, da oni priznaju Mojsija i veruju da je on primio zakone  no ne biblijski zakon, već dakako neki drugi. I tako, oni, iako Jevreji koji drže mnoge jevrejske običaje, nisu hteli međutim da žrtvuju ili da jedu meso. Oni su, dakle, smatrali nezakonitim smatrali krvne prinose. Tvrdili su da su tzv. Mojsijeve knjige izmišljotina, i da nijedan od krvnih žrtvenih običaja nije bio ustanovljen od očeva. (Haer. 29, 7)  Prahrišćanima nazorejcima je, dakle, bilo potpuno jasno da krvne žrtve i mesna ishrana nema utemeljenja u redigovanim 'Mojsijevim knjigama', što ukazno provejava još kod nekih proročkih zapisa, na primer u 'Knjizi proroka Jeremije' (7:22, 11:15).

Nešto slično i za osene, esenima srodnu judeo-hrišćansku sledbu koja je se prelila u samsonite, koja je takođe odbacivala krvne prinose i jedenje mesa, Epifanije izveštava: »Oni su pristigli, kako kaže predanje koje je došlo do nas, iz Nabateje, Itureje, Moabitske i Arielitidske oblasti. Rod osena, po tumačenju njegovog imena, označava rod revnosnih.. /.../ Čine sve što traži Zakon, a odbacuju samo, kao i nasarei /Mojsijeve/ knjige.« (Panarion, haer.19, 1.5) I doketisti kerdoniani, nisu prihvatali starozavetne spise, za koje se držalo da su došli kroz Mojsija i Proroke (haer. 41, 1)

Znameniti jevrejski historik Josip Flavije u De bello iudaico ukazuje za esene koji su velikim delom živeli u celibatu da su uvažavali duboko svoje svete spise: »S naročitom ljubavlju proučavaju spise starih da bi doznali šta je za telo i dušu spasonosno. /.../ /Posvećenik/ se mora zavetovati /.../ da će se groziti pljačkanja po putevima, da će knjige Reda i imena anđela čuvati u tajnosti. /.../ ... Među njima ima i takvih koji tvrde da predskazuju budućnost, postigavši to svojim proučavanjem od mladosti svetih spisa, izreka i proroka, te raznim čišćenjima.« (II, 8, 6.7.12)
U pećinama oko kumranskog monastira, počev od 1947. godine nađeni su brojni biblijski kožni svici i papirusi, starozavetne knjige, poput 'Isaijine knjige' (koja pokazuju neznatne tekstualne razlike u odnosu na unificiran Masoretski tekst napravljen od strane judejskih učenjaka u V stoleću (čiji prepis iz XI stoleća imamo sačuvan), , ali i fragmenti apokrifnih knjiga: 'Enohove knjige', 'Knjige jubileja', 'Tobije', 'Judite', ...

To navodi na zaključak da su možda eseni koristili, ili bar konsultovali, i knjige koje su iz službenog judejskog kataloga tada već bile odstranjene. Takođe, pet primeraka ‘Geneze’, petnaest primeraka ‘Ponovljenog Zakona’ i trideset primeraka ‘Psalama’ ne pokazuju bitnija odstupanja od biblijskog masoretskog teksta (što nije začuđujuće, s obzirom da su bitne redakcije tih knjiga dosta pre Isusovog vremena napravljene. Neki od tipičnijih crnomorskih spisa, poput 'Hramovnika' (Megillat hamiqdaš), ne pokazuju bitan pomak u odnosu na ranije falsifikovane verzije 'Mojsijevih knjiga', što sve svedoči o tome da su nastale u prvom ili drugom stoleću stare ere, dakle pre pojave Hrista i njegovog epohalnog učenja koje su moćno proneli galilejski nazareni.

Neposredno pre 805. godine nestorijanski patrijarh iz Seleukije – Timotej I (726.-819. g. ne.), u svojim pismima metropolitu elamskom Sergeju (umro oko 815. g. ne.), Gabrizliju – hrišćanskom lečniku pri dvoru bagdadskog halifa Haruna al-Rašida (786.-809. g. ne.) i metropolitu Damaska Šubhalmaranu), iznosi da su nekoliko godina unatrag, blizu Jerihona (koji se nalazi dvadesetak kilometra severoistočno od Jerusalima, dakle blizu nekadašnjih ključnih esenskih nastambi), u jednoj pećini pronađene neke knjige od strane Jevreja, i to na osnovu naznaka nekog Arapina čiji lovački pas je pratio neku lovinu: »... Pas jednog arapskog lovca je pratio neku životinju u pećinu i nije se vratio. Nakon toga je ušao i Arapin i našao malu pećinu u kojoj su bile brojne knjige.

Arapin je potom otišao u Jerusalim i saopštio to tamošnjim Jevrejima koji su onda u velikom broju izašli i našli knjige 'Starog Zaveta' i ostale knjige napisane jevrejskim pismom. Kako je onaj koji mi je ispričao priču bio obrazovan čovek /.../ pitao sam ga za mnoge odrednice u 'Novom Zavetu' za koje se iznosi da potiču iz 'Starog Zaveta', ali se tamo ne mogu pronaći. /.../ On mi je rekao: 'One postoje i mogu se naći u knjigama iz pećine'.«  Karaitski spisatelj Jakub al-Kirkisani, oko 937. g. ne., na arapskom jeziku, napisao je 'Knjigu ognjeva i visokih svetionika, u kojoj, pozivajući se na talmudsku tradiciju, govori i o Isusu, pa ga povezuje s 'pećinskom' sledbom, sa esenima, koja je se pročula u vreme cara Avgusta: »Okolo tog vremena tamo je se pojavilo učenje sledbe, prozvane pećinskom. Takav naziv ta sledba je dobila zato što su njene religijske knjige bile okrivene u pećini.« Dakle, skriveno esensko štivo nalaženo je mnogo pre XX stoleća.

U Lukinim 'Delima', Pavlovim i sabornim poslanicama se tako mogu naći verzi kojih uopšte nema u kanoniziranim judejskim knjigama, ali ni u kanoniziranim 'Evanđeljima' (na primer 'Dela', 20:35), što ukazuje da potiču iz odbačenog i zanemarenog 'Evanđelja po svetoj Dvanaestorici' i iz nezabeleženih Isusovih pouka, tzv. agrafa. I sam Isus Nazaren je se pre svega služio autentičnim nazarenskim kanonom.

U Credo-u ‘Protoevanđelja’ po Gideonovom zapisu, govori se o kataloškom kanonu koji je sadržavao knjiga koliko je i Apostola bilo na broju: »Mi verujemo u Jednu Svetu Univerzalnu i Apostolsku Crkvu, Svedokinju sve Istine, /.../ koja preko Duha Života, svojih dvanaest knjiga i sakramenta, svojih svetih reči i poduhvata, neprestano upliće izabrane u mistično zajedništvo, te izmiruje čovečanstvo sa Bogom.« (96:22).

Ovaj zapis nam hoće reći da je apostolsko bratstvo koristilo i poznavalo autentičnu Mojsijevu 'Knjigu Zakona'. Tako se ukazuje na svečano uređivanje Bratstva u Jerusalimu pod asketom Jakovom Pravednikom: »I Apostolima behu dani štapovi da upravljaju svoje korake na stazama Istine, i uz to krune slave; a Prorocima upaljene svetiljke da svetlošću obasjavaju put, te kadionice sa žarom; a Evanđelistima Knjiga Svetog Zakona, da podsećaju narod na prva načela; a Pastirima beše dat putir i tanjir da zasićuju i hrane stado.« (96:6)

Rana, apostolska Crkva (čiju kičmu su činili prahrišćanski redovi nazarena, terapeuta i esena) u svome kanonu imala je i drevnu 'Enohovu knjigu' - |OnAx repes, (tačnije Enohove knjige, jer je se radilo o korpusu enohijanskih spisa), koju je Sinagoga odbacila u svome nepriznavanju Sina Čovečijeg i Sina Božijeg kao Gospoda i Suvladara Neba. Tako latinski crkveni pisac Tertulijan (otprilike 160.-230. godine) u svome spisu 'O ženskoj haljini' ukazuje za judejski kataloški previd oko 'Enoha': »Kao što je Enoh govorio u istome Gospodnjem zapisu, a svaki poučan spis je od Boga nadahnut, ne odbacujemo ništa što nam pripada. Danas izgleda kao da su ga Jevreji odbacili poput ostalih spisa koji govore o Hristu  činjenica je to koja nimalo ne iznenađuje, budući da Ga nisu prihvatili čak ni kada im se izravno obraćao.« (2)

U svojoj 'Poslanici' Jakovljev brat Juda se poziva na spis 'Mojsijevo vaznesenje' te citira jedan verz iz 'Enohove knjige' koji osuđuje hulnike: »... Za ove prorokova Enoh, sedmi od Adama, govoreći: 'Gle, dođe Gospod sa svojim svetim miriadama, da sudi svima i da izobliči sve beznožne za sva njihova bezbožna dela kojas bezbožno počiniše, i za sve drske reči koje bezbožni grešnici izgovariše protiv Njega.« (1:14-15) – U etiopskom 'Enohu' dati ukaz nalazi se u drugom poglavlju. I kod Jude (1:6) i kod Petra (II, 2:4), kasnije i u gnostičkoj literaturi, prisutni su ukazi iz 'Enohove knjige' koji govore o zabludelim anđelima, koji su napustili svoju svetu stražarsku službu, otpali od Boga i bili svezani u Podzemlju. Irinej i Klement Aleksandrijski su se takođe pozivali na 'Enohovu knjigu' priznajući njen duhovno-dokumentarnu pouzdanost.

Znameniti Origen, učitelj katihetske škole u Aleksandriji, služio se takođe nekim ukazima iz 'Enohove knjige' (v.: 'Počela', VIII; cp.: 'Enoh', 40:8-9), ali je nije priznavao kao kanonski spis. U svom polemičkom spisu 'Protiv Kelsa' (Contra Celsum) Origen svom oponentu koji je citirao tekst 'Enohove knjige' odgovara i naznačuje da ovaj ne zna da se 'Enohova knjiga' ne smatra kao Bogom objavljena. (V, 53-54). Jasno je da u Origenovo vreme (otprilike 185.-254. g.) oslabljena Crkva nije više ni posedovala autentični kanon od 12 svetih knjiga, a kamoli da je poznavala značaj 'Enohove knjige'. – Govoreći o stradanju proroka Isaije (koji je bio pretesterisan), Justin Filosof pokazuje da poznaje i da priznaje i ‘Mučeništvo i vaznesenje Isaijino’ (‘Razgovor sa Trifonom’, pogl. 120) – Crkva u Rimu je koristila i ‘Sibiline knjige’ i profetsku ‘Knjigu Eldada i Modada’ »koji su prorokovali narodu u pustinji.« ('Pastir', Vizija 2, 3, 4)

Isus Hrist je se svagda pokazivao i osvedočavao kao veliki poznavalac kanona nazarena sa Gore Karmel kojima je bio predstojatelj, proroka i svetih ljudi koje je posetio dok je živeo i kao Pitagora sa Samosa. Tako On do tada sastavljene autentične svete spise deli na 'Zakon', 'Proroke' i 'Psalme'. U Gornjoj odaji Markove kuće u Jerusalimu Sveti Jedan ukazuje okupljenim učenicima: »I reče im: to su moje reči koje sam izgovorio dok sam još bio s vama, naime, da treba da se ispuni sve što je za mene napisano u Mojsijevom Zakonu, Prorocima i u Psalmima'.« ('Luka', 24:44, v.: 24:27)  On ukazuje da su proročka pisma Njegovu pojavu i Njegovo delo davno najavili. Spasitelj upućuje i prosvećuje Svoje učenike idući sa njima do Emausa: »I počevši od Mojsija i svih 'Proroka', On im razjasni šta se na Njega odnosilo u svim Pisanijama.« (Ibid., 24:27) 

U čuvenoj Besedi na Gori Isus Nazaren naznačuje: »Ne mislite da sam došao da ukinem 'Zakon' i 'Proroke' ...« ('Matej', 5:17)  U sinagogi Nazareta Rabi Isus Nazaren čita iz 'Svitka Proroka Isaije' ('Luka', 4:17) koji je lucidno najavio Kraljevstvo Mira na Novoj Zemlji. Veliki Učitelj i Izbavitelj često potkrepljuje Svoje pouke navodeći po sećanju i reči iz 'Proroka' i 'Zakona' ('Dvanaestorica', 33:4, 51:15, 48:14-15 i drugde), govoreći i glavi i srcu. On ukazuje da sveti prominentni Spisi nose Božije Svedočanstvo, i da treba prozreti dubinu tih reči (68:6, 85:12, 88:6). On ukazuje da je Duh taj koji oživljava slovo, i traži od učenika da najpre donose Duh a tek potom slovo, a Duh se može doneti tek kada se ostvari reč i slovo iz Istine.

U 'Delima Apostolskim' se ukazuje da je egipatski posvećenik, terapeut Apolos takođe bio dobro upućen u drevne spise svetih ljudi: »Dođe u Efes neki Judejac po imenu Apolos, rodom iz Aleksandrije, čovek rečit i jak u Pisanijama /– graphaîs/.« (18:24, v.: 17:11, 18:28).

Pavle Taršanin, »prvoborac nazorejske herese« ('Dela', 24:5, cp.: 24:14, 28:22), kako ga već pred namesnikom Feliksom optužuje sveštenički pravni zastupnik Tertul, čije redigovane poslanice je Crkva kasnije kanonizirala, takođe potenzira duhovno-odgojni značaj drevnih hagiografija, pa tako duhovnom sinu Timoteju piše: »Stoj u tome što si naučio i što si se uverio, znajući od koga si naučio, i što od detinjstva znaš sveta Pisanija /– hierŕ grámmata/, koja te mogu umudriti za spasenje kroz veru u Hrista Isusa. Svo Pisanije je bogonadahnuto /– pâsa graph theópneystos/, i korisno za učenje, za karanje, za ispravljanje, za vaspitavanje u pravednosti, ...« ('Timoteju', II, 3:14-16) 

Duhovni zelot, Revnosni Apostol, svagda ukazuje na značaj svetih Spisa koji su najavili Velikog Majstora: »Hristos je umro za grehe naše, po Pisanijama /– katá tás graphás/, i pogreben je, i vaskrsnuo je trećega dana, po Pisanijama, ...« ('Korinćanima', I, 15:3-4)  »Sve, naime, što je unapred napisano, napisano je nama za pouku, da strpljivošću i utehom Pisanija imamo nadu.« ('Rimljanima', 15:5) – Pred namesnikom Feliksom znameniti Taršanin izjavljuje da veruje u »sve što je napisano u 'Zakonu' i 'Prorocima', ...« ('Dela', 24:14) – U raspravama sa judejcima on izdašno koristi svete spise: »Njima je izlagao o Kraljevstvu Božijem na taj način što je svedočio i ubeđivao ih od jutra do večeri svedočanstvima iz 'Mojsijevog Zakona' i iz 'Proroka' – u sve što se odnosi na Isusa.« (Ibid., 28:23) – Logično je pretpostaviti da je judejcima koji nisu priznavali kanon nazarena, minejaca, svetog reda koji je za njih bio samo jedna od mnogobrojnih judejskih sekti, argumente izvodio prevashodno iz njihovog iskvarenog kataloga, u kome su reči iz Istine tek natrunjene.

Kod esena, judeo-posvećenika lociranih prevashodno kraj Mrtvog Mora, koji su izgleda proučavali mnoge kanonske i apokrifne spise (npr. i 'Knjigu jubilejâ'), podela spisa takođe figuriše na dva markantna odeljka, 'Zakon' i 'Proroke'. Tako njihov 'Pravilnik zajedništva' (Sereh hajahad) počinje rečima koje ukazuju da se od posvećenika treba tražiti da čine ono što je dobro i pravo, »kako je to /Bog/ zapovedio preko Mojsija i preko svih služitelja Svojih, prorokâ.« (1:2-3)

U 'Prvoj Klementovoj poslanici' upućenoj Crkvi u Korintu, napisanoj krajem prvog stoleća od strane apostolskog učenika Klementa ('Filipljanima', 4:3), trećeg po redu episkopa Crkve u Rimu, kako već naznačuje Irinej u svome spisu 'Protiv heresa' (III, 3, 3), pojavljuje se termin (u deminutivnom pluralu) 'knjižice'  tá biblía, koji implicitno svedoči za sakralno kataloško ustrojstvo: »Braćo, borite se i budite revnjivi oko onoga što se odnosi na spasenje. Udubite se u Sveštena Pisanija, ona istinita ona što su od Duha Svetoga. Znate da ništa nepravedno niti pogrešno nije napisano u njima.« (45:1-3, v.: 'Petar', II, 1:19-21)  Episkop Klement ukazuje i na značaj knjiga pripisanih Mojsiju: »I šta je čudno ako su oni kojima je od Boga u Hristu povereno takvo delo postavili ove napred spomenute, kada je i blaženi Mojsije, verni služitelj u Domu /Božijem/, sve što mu je zapoveđeno zabeležio u Sveštenim Knjigama, kojemu su posledovali i ostali Proroci, posvedočujući ono što je on ozakonio.« (43:1)  Veliki sukob između Judejaca i Rimljana, dakle ratni haos i preseljenje velikog dela hrišćana preko Jordana, svakako su doprineli da mnogi autentični spisi budu izgubljeni i uništeni, čime je stvoreno plodno tlo za razne falsifikate i dometanja.

Među prvima koji su se posle judejskog Rata odvojili od Crkve bili su ebioniti (hebr.: evionim  'siromasi'). Historik Eusebije ukazuje da su bili nastanjeni u severnom delu Damaska. U svoju sledbu primali su samo Jevreje, obrezivali su se, i odbacili Isusovo Božanstvo. Uz prerađeno 'Evanđelje po svetoj Dvanaestorici' ('Aramejski Matej') priznavali su i Markov i Lukin evanđelski tekst. Spise apostola Pavla su odbacili, jer su ovog apostola smatrali za otpadnika od Mojsijevog Zakona i običaja. (Irinej: 'Protiv heresa', I, 26, 2)

Pišući raznim Hristovim Crkvama, koje su počele trpeti i judejske i rimske progone, apostol Pavle dakako nije računao da će njegove poslanice jednom biti kanonizirane, odnosno utkane u neki novi sakralni katalog. Ono što je on tražio je da se sa njegovim pismenim poukama i svedočanstvima upoznaju Hristova Bratstva. Tako pri kraju svoje 'Poslanice Kološanima' revnosni Apostol naznačuje: »Pozdravite braću u Laodikiji i Nimfana i crkvu u njegovom domu. I kad se ova poslanica pročita kod vas, postarajte se da se pročita i u Laodikijskoj crkvi, a i vi da pročitate Poslanicu iz Laodikije.« (4:15-16) – Cirkulisanje i prepisivanje Pavlovih poslanica, koje su nosile očiglednu snagu, polako su proizveli kolekciju prepisa čije ukaze su respektovali i sami Apostoli i Proroci (cp.: 'Petar', II, 3:15-16), jer iz Pavla je velikim delom govorio Hristov Duh, dok je on sam ukazivao i priznavao da delimično spoznaje i delimično prorokuje ('Korinćanima', I, 13:9) – Interesantno je zapaziti da se u sačuvanim spisima Justin Filosof citatima ne poziva eksplicitno na Pavlove Poslanice. Uz Pavlove, lokalne crkve su uglavnom jako respektovale i ‘Klementovu poslanicu Korinćanima’.

U svojoj poslanici upućenoj Crkvi u Rimu, Dionisije Korintski pominje liturgijsko-didaktički značaj ‘Klemenove Poslanice’ u njihovoj, korintskoj crkvi: »Danas je dan Gospodnji, i pročitali smo vašu poslanicu, i svagda ćemo je čitati radi pouke isto kao što čitamo i poslanicu koju nam je ranije uputio Klement.« (Eusebije: 'Historija Crkve', IV, 23) – U staroj Crkvi bila su čuvana mnoga pisma Dionisija Aleksandrijskog: »Osim toga, kod nas postoji i mnoštvo drugih poslanica, ...« – ukazuje Eusebije Kajsarejski (VII, 26), govoreći o opusu ovog uglednog egipatskog episkopa. I Ignatijeve poslanice, još u prvoj polovini II stoleća uveliko su prepisivane i cirkulisale u Crkvi. Sveštenomučenik Polikarp Smirnski piše Crkvi Božijoj u Filipima: »Poslanice Ignatijeve, poslane nam od njega, i druge koje imamo kod nas, uputili smo vam kao što ste poručili; one su pridotade ovoj poslanici. Veliku korist možete izvući iz njih.« (8:2) – Jeronim Stridonski ukazuje da se brojni spisi Efrema, đakona u Edesi, čitaju posle 'Svetih pisanija' ('O znamenitim muževima', pogl. 115). I jedna poslanica izašla ispod pera Polikarpa Smirnskog naišla je na veliki respekt među crkvenim opštinama: »On je napisao veoma cenjenu 'Poslanicu Filipljanima', koja se do današnjeg dana čita na sabranjima po Aziji.« (Ibid., pogl. 17)

Smatrajući da je Isusovo Evanđelje iskrivljeno dodavanjem predajnih judejskih elemenata (cp.: 'Galatima', 1:6-7, 2:6), Markion (II stoleće ne.) iz Sinope na Crnom Moru, sastavio je za svoju sledbu jedan naročit kanon svetih spisa (Instrumentum), koji je se sastojao iz Evangelium-a (redigovane verzije ‘Evanđelja po Luki’) i Apostolicum-a. Iz Pavlovog epistolarnog korpusa Sinopljanin u svome Apostolicum-u preuzima deset, po njemu autentične, Pavlove poslanice, izbacivši u njima ono u njima što je znameniti Apostol govorio o Bogu kao Tvorcu (Irinej: 'Protiv herese', I, 27, 2-4)

Poređao ih je i ukomponovao na sledeći način:
– 'Poslanica Galatima',
– 'Poslanica Korinćanima' (spojena Prva i Druga Korinćanima),
– 'Poslanica Rimljanima',
– 'Poslanica Solunjanima' (spojena Prva i Druga Solunjanima),
– 'Poslanica Laodikejanima' (tako je naveo 'Poslanicu Efežanima'),
– 'Poslanica Kološanima',
– 'Poslanica Filimonu', i
– 'Poslanica Filibljanima'

»Takođe je delimično uzimao takozvanu 'Poslanicu Laodikejcima' /ŔÁx ›±ż´ąş­±Â/.« (Epifanije, haer. 40, 9)
Nadglednik Hristove Crkve u Rimu, Klement, u svojoj 'Poslanici Korinćanima', ukazuje vernima u Korintu na pogubnost njihovih sukoba oko reda liturgijske službe i protivljenja presbiterskoj duhovnoj vlasti, pozivajući se na Pavlovu Poslanicu ranije njima upućenu: »Uzmite Poslanicu /vama/ blaženoga Pavla Apostola. Šta vam je u početku Evanđelja prvo napisao? Zaista vam je duhovno pisao o sebi i Kefi i Apolosu, zato što ste vi i tada pravili grupašenje.« (47:1-3)  Sve to pokazuje da je Hristova Crkva u Rimu imala i razmatrala prepis Pavlove poslanice upućene vernima u Korintu, koju je i respektovala kao duhovno edukativan, izgrađujući tekst.

Justin Filosof nam iznosi da je smrt proroka Isaije opisana ne samo u apokrifnoj literaturi, već i u kanonskoj, priznatoj. Dakle, možemo nazreti da je spis ‘Stradanje i vaznesenje Isaijino’ ulazilo u sastav neke Justinu poznate varijante Septuaginte. Inače u svojoj ‘Prvoj apologiji’ Justin pokazuje respekt i prema tzv. ‘Sibilinim knjigama’ i spisima pripisanim drevnome medijskom mudracu i svetitelju Histaspu, kao štivu koje nosi pouke koje upućuju ka dobru i pomažu izvlačenju iz duhovnog robovanja demonima. Među ranim hrišćanima proročka reč Histaspa Hristosa bila je jako cenjena i čitana, što je bilo vrlo neugodno rimskoj vlasti, koja je se zbog toga okomila da se svi njegovi spisi unište:

Klement Aleksandrijski u svojoj ‘Šarenici’, jednom od najvrednijih patrističkih spisa, poziva se na mnoge nepoznate i apokrifne spise, neke respektujući kao referentno štivo. Tako na primer uvažava ‘Petrove propovedi’, koje Origen proglašava lažnim (‘Tumačenje na Jovana’, XIII, 17), ukazujući da je Bog i Helenima poslao Svoje proroke. Klement citira i nepoznate Pavlove reči: »... Apostol Pavle kazuje: 'Uzmite takođe helenske knjige, /pa/ pročitajte o tome kako se prikazuje da je Bog jedan, i kako je budućnost nagoveštena'.« (VI, 5, prg. 42)

Polikarp, episkop u Smirni (spaljen oko 165. godine), koji je 86 godina služio Hristu, u svojoj 'Poslanici Filipljanima' se poziva na raniju Pavlovu poslanicu upućenu ovom Bratstvu: »... Ni ja, niti drugi sličan meni ne može tačno sledovati mudrosti blaženoga i slavnoga Pavla, koji kad je bio kod vas, pred licem tadašnjih ljudi /u Filipima/ učio je tačno i sigurno reč o Istini; on vam je otsutan napisao Poslanicu, u koju ako se udubite, možete se izgrađivati u datoj vam veri, koja je mati sviju nas, za kojom sleduje nada, a napred ide ljubav prema Bogu i Hristu i prema bližnjem.« (3:2-3)  Polikarp citira apostola Pavla, iz njegove 'Poslanice Efescima' (4:26): »... Uveren sam da ste dobro naučeni svetim Pisanijama i ništa vam nije nepoznato, dok to meni nije dano. Znam samo da je u Pisaniju rečeno: 'Gnevite se, i ne grešite', i: 'da sunce ne zađe u gnevu vašem.« (12:1)  Pišući vernima u Efesu, i Ignatije Bogonosac, posle Petra drugi episkop u Antiohiji, protivnik doketizma, pokazuje da poznaje Pavlove Poslanice: »Vi ste prolazni put onih koji radi Boga ubijaju, satajnici Pavla  posvećenoga, posvedočenoga, dostoblaženoga, na čijem tragu želim da se nađem kada Boga zadobijem, /Pavla/ koji vas u svakoj Poslanici spominje u Hristu Isusu.« ('Poslanica Efescima', 12:1)  Sve ovo pokazuje da su spisi nastali u apostolsko vreme i u krilu podižuće Crkve, u poapostolska Crkvi nalazili široku upotrebu.

Crkvama su takođe cirkulisala pisma i ostalih Apostola i Božijih služitelja. Jakov i Petar jasno se obraćaju vernima iz Izraela u rasejanju: »Jakov, služitelj Boga i Gospoda Isusa Hrista, pozdravlja dvanaest plemena u rasejanju.« ('Jakov', 1:1)  »Petar, apostol Isusa Hrista, izabranim došljacima, rasejanim po Pontu, Galatiji, Kapadokiji, Aziji i Betiniji, ...« ('Petar', I, 1:1)  Jovanu apostolu na Patmosu Hrist zapoveda da Njegovu Objavu uputi crkvama u azijskoj rimskoj provinciji: »... Zapiši u knjigu što gledaš i pošalji na sedam crkava: u Efes, i u Smirnu, i u Pergam, i u Tiatiru, i u Sard, i u Filadelfiju, i u Laodikiju.« ('Otkrivenje', 1:11)

Ratna pustošenja, uništavanje Jerusalima, time i velikim delom raspršenje vodeće Hristove Crkve koju je najpre predvodio Isusov brat  Jakov Pravednik, te pojava podela i heretičkih frakcija, očigledno su bili faktori koji su doprineli tome da Hristove Crkve vrlo brzo zanemare i izgube svoj istinski i izvorni kanon.
Markion u svome spisu 'Protivrečnosti' (Antitheseis), ukazujući na suprostavljene ukaze 'Starog' i 'Novog Zaveta' objašnjava svoje odbacivanje 'Staroga Zaveta' kao mita, a od novozavetnih evanđelskih tekstova prihvata samo 'Evanđelje po Luki' (koje je sam 'doterao' izostavivši sve što je napisao o rođenju Gospodnjem i sve što Hrist iznosi o Svome Ocu kao Stvoritelju, napravivši tako ustvari 'Evanđelje po Markionu'). – Slično se ukazuje u 'Rekapitulaciji' Epifanijevog 'Panariona' za manihejce: »Oni hule na Stari Zavet i na Boga koji je govori u njemu, ...« (Anacephalaeosis, 66)

Popis kanonskih knjiga ispod pera Irineja Lionskog svakako je nastao kao odgovor na Markionov iskrivljen sakralni katalog. (Pored Markiona i gnostik Valentin je odbacio judejske 'Zakone' i 'Proroke'.) Heresiolog Irinej je inače protivnik kako mnoštva evanđelskih tekstova tako i jedinstvenog evanđelskog izveštaja. Od Evanđelja koja su u njegovo vreme kružila među hrišćanskim Crkvama, koje su od bratstva polako postajale krute podaničke i profanisane institucije, Irinej je predložio indeks kanonskih Evanđelja, koji je uključivao četiri teksta, prema četiri ugla sveta, postavljajući ih kao četiri stuba crkvene doktrine: »Pošto postoje četiri strane sveta u kome mi živimo, i četiri glavna vetra, i kako je Crkva rasejana po čitavoj zemlji, a stub i utvrđenje Crkve jeste Evanđelje i Duh Života, to je potrebno da postoje četiri stuba, ...« ('Protiv heresa', III, 11, 8) U svoj popis svetih naslova uključio je i Hermin 'Pastir' (II, 28, 2). Međutim Irinej se ne služi 'Poslanicom Jevrejima', 'Jakovljevom poslanicom' i 'Drugom Petrovom poslanicom'; takođe ne citira ni 'Treću Jovanovu poslanicu', ni 'Judinu poslanicu, možda i zbog njihove tekstualne kratkoće.

Pojedine Crkve su u svoj kanon uključivale knjige koje su druge Crkve odbacivale, ili ih uopšte nisu poznavale. Tako je u aleksandrijskom učilištu kojim je upravljao i znameniti Klement Aleksandrijski (II stoleće), korišćeno i 'Evanđelje po Jevrejima', 'Po Egipćanima' i 'Po Matiji', te više drugih osporavanih, deuterokanonskih i apokrifnih spisa: »Klement se koristi i knjigama koje nisu priznate od strane Crkve: 'Mudrosti Solomonove', 'Knjigom Isusa Siraha', 'Poslanica Jevrejima', 'Barnabina poslanica', 'Klementova poslanica' i 'Judina poslanica'. U knjizi upućenoj Helenima koristi spise Tacijana, a takođe spominje i Kasijana /Julijana, doketu i enkraita/, koji je napisao hroniku, kao i Filona, /aleksandrijskog pisca, Ptolomejevog učitečja/ Aristobula, Josipa /Flavija/, Dimitrija /judejskog historika iz III stoleća se./, Eupolema /judejskog historika iz II stoleća se./– jevrejske pisce koji su u svojim delima kazivali da su Mojsije i jevrejski narod stariji od Helena.« (Eusebije: 'Historija Crkve', VI, 13) – Eusebije dalje ukazuje za njega: »U 'Primerima' on ukratko daje prikaz čitavog Novog Zaveta, koristeći pri tom i knjige koje su osporavane: 'Judinu poslanicu' i ostale Saborne poslanice. Takođe i 'Barnabinu poslanicu' i 'Otkrivenje' koje se pripisuje Petru. 'Poslanicu Jevrejima' smatra za delo apostola Pavla, a kazuje da je nastala za Jevreje na njihovom jeziku a da je zatim Luka, veoma pažljivo, prevodi za Helene. Zbog toga je, kako kaže, tako sličan stil jezik te poslanice i 'Dela apostolskih'. A zašto na samom početku ne stoji da je ona od apostola Pavla, to je zbog toga što mnogi od Jevreja nisu imali dobro mišljenje o njemu, ...« (VI, 14)

Meliton, episkop sardijske crkve, sredinom II stoleća u predgovoru svoga (celovito nesačuvanog) spisa Eklogai ('Izvodi') svedoči bratu Onesimu o opšteprihvaćenim starozavetnim knjigama u Crkvi: »Po usrdnosti naše vere ti si me često molio da načinim za tebe izbor iz 'Zakona' i 'Proroka' gde se kazuje o Spasitelju i o našoj veri; ti si takođe poželeo i da znaš broj knjiga Staroga Zaveta i njihov poredak. Nastojao sam da ispunim tvoju želju, znajući za tvoju revnost prema veri i znatiželju kada je u pitanju učenje Crkve. Ti ta pitanja smatraš veoma važnim jer si bogoljubiv i želiš spasenje. Otišao sam na Istok i došao do onih mesta gde je Pisanije bilo propovedano i ispunjeno; upoznao sam se o starozavetnim knjigama, i šaljem ti spisak: Pet knjiga Mojsijevih: Postanje, Izlazak, Levitska, Brojevi i Ponovljeni Zakoni; Knjiga Isusa Navina; Sudije, Rut, četiri knjige Kraljevstva, dve Paralipomenon, Psalmi Davidovi, Izreke Solomonove ili Knjiga Premudrosti, Eklesijast, Pesma nad pesmama, Jov; 'Proroci': Isaija, Jeremija i dvanaest u jednoj knjizi; zatim, Danilo, Ezekiel, Ezdra. Iz ovih sam knjiga učinio izvod i podelio ga na šest delova.«

Svedočanstvo da je u poapostolskoj Crkvi postojalo nastojanje da se fiksira kanon hrišćanskih svetih spisa potvrduje nam i tzv. Muratorijev fragment, nastao od nepoznatog autora verovatno oko 170. g. ne. Dati fragment, kome nedostaje početak i kraj teksta, otkrio je u milanskoj Ambrosiani (– Ambrosijevoj biblioteci u Milanu) sveštenik Lodovico Antonio Muratori, i to u jednom kodeksu iz VIII stoleća (a publikovao ga je 1740. godine u Antiquitates Italicae, III, 851-854). Tekst je sačuvan u dosta lošem (barbarskom) latinskom jeziku; što navodi na zaključak da je najpre zapisan na helenskome jeziku, odnosno da je preveden od nekoga kome je helenski bio bliži nego latinski jezik; na primer u verzu 10, umesto ablativa od 'učenici' – discipulis, sastavljač zapisuje decipolis (u helenskom: h pólis = 'grad').

Tako se u 85. sačuvanih redaka datog fragmenta napisanog u Rimu posle ukazivanja na evanđelske tekstove iznosi sledeće: »Dela pak svih apostola napisana su u obliku jedne knjige. Luka opisuje uglednom Teofilu ono što se u pojedinostima zbivalo u Njegovoj prisutnosti, kako to i jasno daje znati po odsutnosti /prikaza/ Petrove muke, ali i Pavlova putovanja kad je iz Grada /= Rima/ pošao u Španiju.«

»A Pavlove Poslanice same jasno kazuju onima koji žele razumeti iz kojih su mesta ili zbog kojeg razloga bile upućene /directae/. Pre svega je opširnije pisao Korinćanima, zabranjujući herese raskola; potom Galaćanima, obrezanje; a Rimljanima, stavljajući na srce raspored /ordinem/ Pisanija, ali i da je njihovo počelo Hrist. O tim pojedinostima treba da raspravimo. Premda sam blaženi apostol Pavle, sledeći red predčasnika svoga Jovana, piše samo sedmerim Crkvama ovakvim redom: Korinćanima prva, Efescima druga, Filipljanima treća, Kološanima četvrta, Galaćanima peta, Solunjanima šesta, Rimljanima sedma, – istina Korinćanima se i Solunjanima, mada radi ukora, ponavlja – ipak se razaznaje da je po celom cvetu raširena jedna Crkva. Jer i Jovan u 'Otkrivenju', mada piše sedmerim Crkvama, ipak govori svima. Istina, jedna Filemonu i jedna Titu i dve Timoteju /napisane su/ iz osećaja i ljubavi, ipak su posvećene /sanctificatae/ u čašćenju katoličanske Crkve, u uredenju crkvene discipline. Prenosi se takođe /Poslanica/ Laodikejcima, druga Aleksandrijcima, pod Pavlovim imenom načinjene patvorine u prilog Markionove herese, i više drugih stvari /alia plura/, što u katoličansku Crkvu ne može biti primljeno; žuč s medom mešati nije prikladno.«

»Dakako, 'Poslanica Jude' i dve gore pomenutog Jovana prihvaćene su u katoličanskoj /Crkvi/, i 'Mudrost' koju su Solomonovi prijatelji napisali njoj /– Crkvi/ u čast. Prihvatamo i 'Otkrivenja' – samo Jovanovo i Petrovo, koje neki od naših neće u crkvi čitati. A 'Pastira' je sasvim nedavno /nuperrime/ u naša vremena u gradu Rimu napisao Herma, dok je na stolici Crkve grada Rima sedio episkop Pijo, njegov brat; zato ga doduše treba čitati, ali se u Crkvi ne može objavljivati narodu ni medu prorocima kojih je broj zaključen, ni medu apostolima svršetka vremena.«

»«A od Arsinoja odnosno Valentina ili Miltijada uopšte ništa ne prihvatamo; pa ni novu knjigu 'Psalama' koju su napisali markionovci zajedno s Basilidom ili azijskim uspostaviteljem Katafrižana.«
Iz Fragmenta Canon Muratorianus–a se vidi da njegov autor poznaje i priznaje četiri evandeljska teksta, te da u II stoleću Crkva u Rimu nije priznavala i nije prihvatala 'Poslanicu Jevrejima', 'Jakovljevu poslanicu', 'Treću Jovanovu poslanicu', kao ni 'Prvu' i 'Drugu Petrovu poslanicu'. Uz 'Otkrivenje po Jovanu' prihvatano je i tzv. 'Otkrivenje po Petru' – Apokálypsis Pétroy (nastalo u prvoj polovini II stoleća), uz određena osporavanja. Pseudoepigraf 'Otkrivenje po Petru', koji naglašeno slika strahote onostranih paklenih ispaštanja, iz kanona je isključio tek Kartagenski sabor 397. godine. Eusebije i Jeronim je takode nisu priznavali kao kanonski ispravnu i podobnu. Dati pseudoepigraf znameniti Klement Aleksandrijski je međutim uzimao kao kanonski spis. Dosta je uvažavan u Crkvama Palestine sve do V stoleća, gde je čitan na liturgiji Velikog Petka (Sozomen: 'Historija Crkve', VII, 19).

Uz 'Otkrivenje po Petru' u Crkvi na Zapadu tokom srednjeg veka velik uticaj je ostvarilo i tzv. 'Otkrivenje po Pavlu', nastalo sredinom III stoleća na helenskom jeziku, delo koje se pojavljuje u mnoštvo rukopisa. Spis govori šta je apostol Pavle navodno video u nebeskome videnju koje pominje u 'Drugoj poslanici Korinćanima', 12:2-4. Data apokalipsa je dosta uvažavana medu monasima (Sozomen, VII, 19). Kako Epifanije Kiparski ukazuje gnostici su imali spis 'Vaznesenje Pavlovo' (Haer. 38, 2). Avrelije Avgustin 'Otkrivenje na po Pavlu', koje je uticalo na oblikovanje rimokatolickih predstava o onostranom, odlucno odbacuje: »Uobraženi su u svojoj vrlo velikoj gluposti izmislili 'Otkrivenje po Pavlu', koje Crkva s pravom ne prima i koje je puno ne znam kakvih bajki.« (Tractatus in Joanem, 98, 8) ‘Gelasijev dekret’ pored ostalih osuduje i odbacuje kako 'Petrovo' i 'Pavlovo otkrivenje', tako i 'Tomino' i 'Stefanovo otkrivenje'. I Nikefor Ispovednik u svojim 'Pravilima' izričito odbacuje epokrifne apokalipse i martirije: »Ne treba priznavati 'Pavlovo otkrivenje', niti druge knjige naslovljene kao: 'Brontologija', 'Selinodrologija', 'Kalandalogija', jer to je sve nečisto. – Ne treba priznavati Ezdrino i Zosimovo 'Otkrivenje', zatim dva pisanija stradalništva svetog Georgija i svetih mučenika Kirika i Julite, niti 'Markovu knjigu', i 'Knjigu Dijadoha', jer sve je to osuđeno i odbačeno.« (Prav. 40 i 41)

U svom Tumačenju prvog Psalma, bar kako to Eusebije izlaže (Ecclesiastical History, VI, 25), znameniti aleksandrijski bogoslov Origen se takođe osvrće na starozavetni biblijski kanon, oslonjen na jevrejsko viđenje jednim delom: »Potrebno je znati da starozavetnih knjiga, po jevrejskom predanju, ima dvadeset i dve jer je toliko slova u njihovom alfabetu ... A te knjige su ove: ‘Postanje’ – kod Jevreja Brsith, ‘Izlazak’– OyellesmMth, ‘Levitska’ – Oyikra, ‘Brojevi’ – AmmesphekMdeim, ‘Ponovljeni Zakon’ – Elleabbebareim, ‘Knjiga Isusa Navina’ – JMsoyebennoyn, ‘Knjiga Sudija’ i ‘Ruta’ su kod njih jedna knjiga – SMphteim, ‘Prva i druga Knjiga Kraljevstva’ su jedna knjiga – Oyammelch-dayib, ‘Prva i Druga Knjiga Ezdrina’ su takođe jedna knjiga – Ezdra, ‘Knjiga Psalama’ – Spharthelleim, ‘Izreke Solomonove’ – MelMth, ‘Eklesijast’ – KMelth, ‘Pesma nad pesmama’, a ne ‘Pesma pesmama’, kako smatraju neki – Sirassireim, ‘Isaija’ – Jessia, ‘Jeremija’ sa ‘Plačom’ i ‘Poslanicom’ – Jeremia, ‘Danilo’ – Daniel, ‘Ezekiel’ – Jezekil, ‘Knjiga Jova’ – JMb, ‘Estera’ – Esthr. Postoje još i knjige Makabejske’ – Sarbthsabanaiel.« – Verovatno zbog greške u prepisivanju ovde je ispuštena dvadeset i druga judejska knjiga – ‘Mali proroci’.

U svojoj prvoj Knjizi tumačenja Evanđelja po Mateju’ Origen je pokazao da od novozavetnih tekstova priznaje četiri 'Evanđelja', 'Pavlove 'Poslanice', 'Prvu Petrovu poslanicu', 'Prvu Jovanovu' i 'Otkrovenje' (verovatno i 'Dela apostolska', iako to Eusebije ne naznačuje), međutim oprezno je osporavao 'Drugu Petrovu poslanicu', 'Drugu’ i ‘Treću Jovanovu poslanicu’. ‘Poslanicu Jevrejima' nije prihvatao kao Pavlovu, kao ni dve apokrifne Pavlove poaslanice, ali je uvažavao njenu puku: »U jeziku poslanice koja je upućena Jevrejima, nema onih osobina koje su svojstvene apostolu Pavlu jer poslanica je napisana na dobrom helenskom jeziku i mnogi veoma lako primećuju to.

Ali, ako se pažljivo čita ova poslanica, tu se mogu naći misli koje su veoma bliske mislima apostola ... ako treba da kažem svoje mišljenje, rekao bih da misli iz te poslanice pripadaju Apostolu, a izbor i stil reči čoveku koji je veoma blizak onome što je naučio ili čuo od Apostola. ako neka od crkvi prihvata ovu poslanicu kao Pavlovu, ona je dostojna hvale jer kako bi je drevni oci i predali nama kao Pavlovu, a da za to nisu imali osnova? Ali, ko je zapravo bio taj ko je napisao ovu poslanicu, to je jedino poznato Bogu. Prema kazivanjima koja su došla do nas jedni smatraju da je ona delo Klementa Rimskog, drugih da je nju napisao Luka, koji je napisao i Evanđelje kao i Dela apostolska, a postoje još i druga mišljenja ...« – Ako ‘Poslanica Jevrejima’ pokazuje učenog pisca, to je na prvom mestu aleksandrijski pismoznalac Apolos.

Iz Origenovog 'Izlaganja na Mateja' (XVII, 30) vidi se da je i 'Judinu poslanicu' odbacivao. »U petoj knjizi tumačenja istog evanđelja, Origen ovako govori o apostolskim Poslanicama: ‘Pavle, kome je dano da postane istinski služitečj Novoga Zaveta, ne po reči, nego po duhu, nasitivši Evanđeljem zemlje od Jerusalima pa sve naokolo do Ilirika, nije pisao svim crkvama koje je ustrojio. Petar, na kome je osnovana Crkva Hristova, napisao je samo jednu poslanicu. Postoji još jedna poslanica za koju neki kazuju da je njegova a drugi opet da nije delo apostola Petra.« (‘Historija Crkve’, VI, 25; v.: Origen: ‘Homilija na Jošuu’, 8, 1; ‘Homilija na Luku’) – Redaktorskim upliv u tzv. Petrovim poslanicama je više nego očigledan, i to sve ukazuje na ljude koji u sebi nisu nosili strah Božiji.

U završnici pseudoepifrafa 'Apostolska pravila', nastalim tokom II i III stoleća, a izričito selektivno potvrđenim u 2. pravilu Šestog Vaseljenskog Sabora (održanog u Konstantinopolu 692. g.) daje se spisak relevantnih knjiga koje se u Crkvi trebaju uvažavati kao svete i inspirisane: »Mojsijevih pet: 'Postanak', 'Izlazak', 'Levitska', 'Brojevi', 'Ponovljeni zakoni'; 'Isusa Navina' jedna; 'Suci' jedna; 'O Ruti' jedna; 'Kraljevstva' četiri; 'Paralipomenâ' /odnosno/ 'Knjige letopisâ' dve; 'Ezre' dve; 'Estere' jedna; 'Makabejâ' tri; 'O Jovu' jedna; 'Psaltira' jedna; Solomonove tri: 'Izreke', 'Eklesijast' /= 'Propovednik', 'Pesma nad pesmama'; 'Prorokâ' dvanaest /malih/; 'Isaija' jedna; 'Jeremija' jedna; 'Ezekiela' jedna, 'Danila' jedna. Van ovoga pak, neka vam bude još kazano da vaši mlađi izučavaju 'Mudrost' mnogoučenog Siraha. «

»A naše /knjige/, to jest 'Novoga Zaveta': 'Evanđelja' četiri: Jovanove tri; Jakovljeva jedna; Judina jedna; Klementove 'Poslanice' dve; i 'Ustanove' /Apostolske/ koje su mnome Klementom za vas episkope u osam knjiga proglašene, koje ne treba svima objavljivati, jer u njima ima tajanstvenoga; i 'Dela' naša apostolska.« (Prav., 85) – Dato pravilo, koje zapostavlja 'Otkrovenje po Jovanu' a uključuje i Klementove 'Poslanice' i 'Apostolske Ustanove' (napisane u osam knjiga), Trulski Sabor u Konstantinopolu (692. g. ne.) delom revidira. Tako se u 2. Pravilu tog Sabora iznosi: »A pošto nam je u tim /'Apostolskim/ Pravilima' zapoveđeno da primamo i 'Ustanove' /grč.: Diatákseis/ tih istih svetih Apostola, izdate kroz Klementa, u koje su već odavno nepravoslavni uneli na štetu Crkve neke iskvarene i strane pobožnosti stvari, koje su nam uzvišenu lepotu božanskih dogmata pomračile, to radi izgrađivanja i obezbeđivanja hrišćanske pastve, mi te 'Ustanove' razložno odbacismo, ne primajući nikako plodove heretičke laži, i ne dopuštajući ih čistom i savršenom apostolskom učenju.« – Trulski sabor 'Apostolska pravila' prihvata kao uredbe nastale, ne izravno od Apostola, već iz sačuvanog apostolskog predanja, i odbacuje ih zbog ‘nezgodnih’ dodataka u njima.

Pod imenom rimskog episkopa Klementa kružili su u prvim stolećima brojni spisi, no jedino je autentična njegova 'Prva poslanica'. Inače 'Apostolske ustanove' predstavljaju kompilaciju nekoliko ranohrišćanskih spisa i kanonskih zbornika ('Učenje Gospodnje narodima preko Dvanaestorice Apostola' – Didach, 'Apostolsko Predanje' – Apostolik Parádosis, 'Učenje Dvanaestorice Apostola i Svetih Učenika našeg Spasitelja' – Didascalia Apostolorum, ...) koja je konačno redigovana u Siriji oko 380. godine, pre Drugog Vaseljenskog Sabora. Pojedinačni naslovi osam knjiga 'Apostolskih Ustanova' inače glase: 'O ponašanju hrišćana', 'O crkvenoj hijerarhiji', 'O udovicama', 'O sirotinji', 'O mučenicima', 'O raskolima', 'O moralu hrišćana' i 'O blagodati, pričešću, rukopoloženju i disciplini'.

Oblasni sabor u Laodikeji oko 363. g. nove ere po pitanju zborničkog kataloga u završnim pravilima zaključuje: »Ne priliči da se u crkvi čitaju neprovereni psalmi i ne-kanonske knjige, već jedino samo kanoske iz 'Novog' i 'Starog Zaveta'.« (Pravilo 59) – »Ovo su knjige koje treba čitati iz ‘Starog Zaveta’: ‘Postanak Sveta’, ‘Izlazak iz Egipta’, ‘Levitska’, ‘Brojevi’, ‘Ponovljeni Zakoni’, ‘Isus sin Nunov’, ‘Suci’, ‘Ruta’, ‘Estera’, ‘Prva i Druga knjiga Kraljevstva’, ‘Treća i Četvrta knjiga Kraljevstva’, ‘Prva i Druga knjiga Paralipomenon’, ‘Prva i Druga knjiga Ezdre’, ‘Psaltir’ sa 150 psalama, ‘Izreke Solomonove’, ‘Eklesijast’, ‘Pesma nad pesmama’, ‘Jov’, ‘Dvanaest Proroka’, ‘Isaija’, ‘Jeremija’ i ‘Baruh’, ‘Tužaljke’ i /Jeremijina/ ‘Poslanica’, ‘Ezekiel’ i ‘Danilo’.

A ovo su knjige iz 'Novog Zaveta' /koje treba čitati/: četiri 'Evanđelja' – 'Prema Mateju', 'Marku', 'Luki' i 'Jovanu'; 'Dela apostolska', sedam sabornih poslanica, naime, jedna od Jakova, dve od Petra, tri od Jovana, jedna od Jude, četrnaest poslanica od Pavla – jedna 'Rimljanima', dve 'Korinćanima', jedna 'Galatima', jedna 'Efescima', jedna 'Filipljanima', jedna 'Kološanima', dve 'Solunjanima', jedna 'Jevrejima', dve 'Timoteju', jedna 'Titu' i jedna 'Filemonu'.« (Prav. 60) – Ovaj popis izostavlja 'Otkrivenje po Jovanu' koje je na Istoku dosta odbacivano i sa rezervom uzimano, jer su ga koristile i dosta se na njega pozivale i razne heretičko-gnostičke struje, dok se 'Poslanica Jevrejima', koju Tertulijan pripisuje Barnabi ('O skromnosti', 20), ovde vezuje za autorstvo apostola Pavla, kako je to najčešće i uzimano u istočnim patrijaršijama. Odluke sabora u Laodikeji su dosta široko prihvaćene na Istoku.

Posle ovog maloazijskog sabora Treći kartaginski sabor (393.-419. g.) u severnoj Africi (na kome je prisustvovao i Avrelije Avgustin), godine, dao je listu kanonskih starozavetnih i novozavetnih knjiga (33. pravilo); dvadeset sedam knjiga 'Novog Zaveta' prihvaćene su kao kanonske, odnosno da se mogu čitati u Crkvi: »... Ustanovljuje se da se, osim kanonskih knjiga, ništa drugo pod imenom Božanskih knjiga, ne može čitati u hramovima. A kanonske knjige su ove: 'Postanak', 'Izlazak', 'Levitska', 'Brojevi', 'Ponovljeni Zakoni', 'Isus sin Nunov', 'Suci', 'Ruta', četiri 'Knjige Kraljevstva', dve 'Knjige Paralipomenon', 'Jov', 'Psaltir', pet knjiga Solomonovih, knjiga 'Dvanaest Proroka', 'Isaija', 'Jeremija', 'Ezekiel', 'Danilo', 'Tobija', 'Judita', 'Ester', dve 'Knjige Ezdrine'.

Knjige 'Novog Zaveta': 'Evanđelja' – četiri knjige; 'Dela Apostolska' – jedna knjiga; 'Poslanice' apostola Pavla – trinaest; od istog 'Jevrejima' – jedna poslanica; od Petra – dve /poslanice/; od Jovana Apostola – tri /poslanice/; od Jakova – jedna /poslanica/; od Jude – jedna /poslanica/; 'Otkrivenje' od Jovana. Neka se o ovome obavesti .« – Ovi pravilo je tražilo da se za potvrđivanje ustanovljenog skriptuarnog kataloga obavesti i Crkva preko mora, odnosno epikop Crkve u Rimu, Bonifakije, kako bi ovo odredba dobila što širi oslonac. Vidimo da je kartaginski sakralno-kataloški popis uključio u sakralni kanon i patmosku 'Apokalipsu'.

U svojoj 'Historiji Crkve' Eusebije Pamfil (oko 265.-339. g.), episkop u Kajsareji, više puta dotiče problem novozavetnog i uopšte biblijskog kanona. Pri tome ne samo da iznosi, citira stavove bogoslova koji su živeli pre njega (Irinej, Klement Aleksandrijski, Origen...) već daje i vlastiti pogled na novozavetni katalog. Pri tome on pokazuje dozu skepse prema nekim spisima koji su korišćeni u drugim crkvama. » ... Neće biti na odmet da nabrojimo nama poznate knjige Novog Zaveta. Na prvo mesto stavljamo četiri sveta 'Evanđelja', a za njima 'Dela apostolska'. Zatim 'Pavlove Poslanice', a za njima 'Prvu poslanicu Jovanovu' i 'Prvu poslanicu Petrovu', a zatim, kako je prikladno, 'Otkrivenje' Jovanovo, o kome ćemo tek govoriti. To cy knjige koje se ne osporavaju. Među one koje se osporavaju, ali koje su prihvaćene od većine, pomenućemo: Poslanice od kojih je jedna Jakovljeva, Judina i /druga/ Petrova.

Tu je takođe i treća Jovanova. Moguće da ona pripada evanđelisti Jovanu ili nekome ko ima isto ime kao i on. Lažnim pripadaju: 'Dela Pavlova', knjiga pod imenom 'Pastir', 'Petrovo Otkrivenje', 'Barnavina Poslanica', takozvane 'Nauke Apostolâ', a takođe i Jovanovo 'Otkrivenje', koje neki prihvataju a neki savetuju da bude prihvaćeno. Neki među te knjige svrstavaju i 'Jevrejsko evanđelje'. Njega najviše od svih vole Jevreji koji su i predali Hrista. Sve su to odbačeni spisi, a mi smo smatrali za korisno da ih pomenemo radi toga da bi ljudi znali koje su knjige istinite a koje nisu. Potrebno je znati i za knjige koje jeretici smatraju za evanđelja apostola: 'Petrovo', 'Tomino' i nekih drugih /apostola/, takođe i 'Dela' koja pripisuju apostolu Andreji, Jovanu i ostalim apostolima. Te knjige nikada nije udostojio spomena ni jedan od crkvenih pisaca. Da se njihove reči i slog veoma razlikuju od apostolskog duha, misli i učenja, to je veoma očevidno i to pokazuje da je reč o izmišljotini jeretika. Upravo zbog toga potrebno je odbacivati ta dela kao nečastiva.« (III, 25)

Dakle, kao u Crkvi neosporavane, opšteprihvaćene (grč.: homologoyménMs) knjige znameniti historik uzima četiri 'Evanđelja', 'Dela apostolska', 'Pavlove Poslanice', 'Prvu Jovanovu poslanicu' i 'Prvu Petrovu poslanicu', a kao osporavane spise, one čije apostolsko poreklo je bilo sumnjivo (amphiballomena), navodi čak i 'Jakovljevu poslanicu', 'Judinu poslanicu', 'Drugu Petrovu poslanicu', 'Drugu' i 'Treću Jovanovu poslanicu', te 'Otkrivenje po Jovanu': »Od Jovanovih spisa, kao neosporna se priznaje ‘Prva poslanica’, dok se druge dve osporavaju. Mišljenja po pitanju ‘Otkrivenja’ su podeljena i do danas.« (Ibid., III, 24) – 'Otkrivenje' poput drugih bogoslova, Eusebije delom refleksno osporava jer je pod Jovanovo ime, uz dati patmoski spis, među gnosticima i jereticima kružilo sijaset raznih apokaliptičkih pseudoepigrafa; tako Eusebije ukazuje za Jovanovog savremenika gnostika Kerinta koji je dosta izopačeno predstavljao Hiljadugodišnje Kraljevstvo Mira najavljeno u dvadesetom poglavlju 'Apokalipse': »I Kerint, u otkrivenjima koja su tobož napisana velikim apostolom, meša lažna kazivanja o čudima koja su njemu rekli anđeli.« (Ibid., III, 28) – Takođe, oko autorstva poslanica Eusebije ukazuje da postoje neke nedoumice: »Petrova poslanica, koja se naziva i prva, priznaje se kao istinita i njome se koriste u svojim delima mnogi od drevnih svetitelja.

Druga poslanica /Petrova/, ne navodi se, kako smo čuli, među knjigama Novoga Zaveta, ali je mnogi smatraju kao korisnu i napominju da se čuva sa drugim rukopisima. 'Dela', 'Evanđelje', 'Propoved' i 'Otkrivenje' /Apokalipsis/, nazvani njegovim /Petrovim/ imenom, potpuno, koliko znam, nisu uvršteni u dela katoličke /Crkve/, niti se njima koriste drevni niti savremeni crkveni pisci. Dalje, govoreći o prejemstvenosti episkopa, uzgred ću pomenuti ko je od tadašnjih crkvenih pisaca koristio osporavane knjige, šta se kazuje u tim spisima o kanonskim knjigama, tj. onim koje su priznate. Iz dela nazvanih Petrovim imenom, ja priznajem ono što je prihvaćeno i od drevnih svetitelja. Četrnaest Pavlovih poslanica, poznate su i pripadaju, bez sumnje, upravo njemu.

Takođe je potrebno znati i to da neki izuzimaju 'Poslanicu Jevrejima', pozivajući se na Rimsku crkvu, koja smatra da ona nije Pavlova. 'Pavlova Dela' ne smatram kao njegova. Sam apostol, zaključujući pozdravima Poslanicu Rimljanima, pominje i Hermu, koji je, kako kazuju, autor knjige 'Pastir'. Potrebno je znati i to da ga neki osporavaju, zbog čega ova knjiga i nije uvrštena među opšteprihvaćene. Drugi je cene kao neophodnu, osobito za ljude koji se tek upoznaju sa istinama vere. Tu knjigu, kako znamo, čitaju svenarodno u hramovima, i meni je poznato da i neki od drevnih pisaca rado koriste ovo delo.« (III, 3). – I Eusebijev katalog je u krajnjem slučaju odraz sondažno neizbalansiranog i kompromisnog pristupa hagiografsko-sakralnom štivu među vodećim bogoslovima ondašnjih crkvi i izrastajućih patrijaršija.

Eusebije iznosi da su na hrišćanskim bogosluženjima, uz 'priznate' knjige čitane i objašnjavane i druge, poput 'Pastira' od Herme, 'Prva Klementova poslanica Korinćanima', poslanica Smirnskoj crkvi o Polikarpovom mučeništvu, dela mučeništva Ignatija Bogonosca, ...: »Postoji jedno značajno pismo koje je napisao Klement /Rimski/, za koje su svi saglasni da je istinito. Ono je napisano od strane Crkve u Rimu i upućeno je crkvi u Korintu jer se tada u Korintu načinio razdor. Mi znamo da je to pismo već odavno u narodu i mnogim crkvama. Čitaju ga i danas.« (III, 16)

Latinski bogoslov Hilarije iz Poitiersa (IV stoleće), značajni protivnik arijanizma, broj starozavetnik kanonskih spisa svodi na broj hebrejskih grafema u alefbetu. No ukazuje da neki (u Crkvi) katalogu dodaju i 'Knjigu o Tobiju' i 'Knjigu o Juditi', kako bi dobili 24 knjige, prema broju grafema helenskog alfabeta.
U svojim prologima na biblijske knjige (npr. Prologus Galeatus) znameniti latinski teolog Jeronim, od starozavetnih, samo knjige iz judejskog kanona prihvata kao kanonske, a deuterokanonske uzima kao dobre za čitanje i moralno izgrađivanje: »'Solomonova Mudrost', 'Mudrost Isusa sina Sirahovog', 'Judita', 'Tobija', 'Pastir' se ne nalaze u kanonu.

Takođe 'Prva Makabejska' koja je na hebrejskom jeziku, i 'Druga' na helenskom, kako se zapaža iz njenog jezika. /.../ Knjige Judite, Tobije, Makabejske, istina Crkva čita, no u broj kanonskih spisa ih ne uključuje; njih, a takođe i ove dve knjige /Mudrosti/, čita radi izgrađivanja naroda, a ne radi potvrde autoriteta dogmi Crkve.« (Cf.: Avgustin: De doctrina Christiana, II, 8, 13; Contra Gaudentium, I, 31, 38). Inače, 'Makabejske knjige', Jeronim često pominje i navodi.

Tertulijan (Tertullianus, otprilike 150./230. g.) iz Kartagine, teolog Latinske Crkve koji je postao montanista, optuživao je heretike da kanonu 'Novoga Zaveta' proizvoljno dodaju i druge spise (De praescriptione haereticorum, 38) – To prebacivanje je dosta nesuvislo, jer u njegovo vreme vaseljenska Crkva nije imala fiksiran sakralni kanon.

Preduzimljivi misionar arijevac Ulfila (311.-383. g.) Gotima je sa grčkog jezika preveo i dao nešto okrnjenu 'Bibliju', izostavivši u svom prevodu par knjiga: »Preveo je sve knjige Biblije, osim 'Prve' i 'Druge knjige o Kraljevima', koje je izostavio zbog toga što su to samo priče o ratu, a gotska plemena su ionako volela ratovati, pa ih je u tome trebalo više obuzdati, nego podsticati.« (Filostrogije: 'Historija Crkve', II, 5)

Pod navalom raznih heresa, veliki Arijev protivnik, aleksandrijski episkop Atanasije (Athanasios, 295.-373. g.) u svojoj '39. vakršnjoj poslanici' (PG, tom. XXVI, col. 1437-40) iz 367. godine, nabraja 22 knjige (u stvarnosti to su 39 njih) 'Staroga Zaveta' i 27 knjiga 'Novoga Zaveta'. Osim protokanonskih knjiga nazvanih Kanoni Eómena Atanasijev daje i spisak knjiga anaginoskMmena, spisak deuterokanonskih dela dobrih i korisnih za čitanje: »Pošto smo spomenuli o hereticima kao o mrtvima, a o nama kao o onima koji imamo radi spasenja Sveto Pisanije, ja se još bojim, da neki između prostijih, kao što je to Pavle pisao Korinćanima, ne zavede ljudska hitrost zbog njihove prostote i čistote, te usled toga se ne počnu zanositi nekim drugim knjigama, takozvanim apokrifima i da budu dovedeni u sumnju i zabludu zbog njihovog naziva, te vas stoga molim da se strpite, ako napominjući nešto što vi već znate, napišem o tome i ja nešto radi potrebe i koristi crkvene.

Želeći pak o tome da govorim, poslužiću se, radi opravdanosti moje odluke, primerom evanđeliste Luke, govoreći i sam: Pošto neki počeše uzimati za sebe i apokrifne knjige i mešati ih sa bogonadahnutim Pisanijem, u kome mi imamo puno poverenje, kao što nam predavahu oci koji su isprva očevidci i služitelji Logosa bili, pomislih i ja, koji sam od iskrene braće potaknut i naučen da ispočetka, redom izložim knjige koje su primljene i uvrštene u kanon i koje svi priznaju bogonadahnutim da svaki, koji je u zabludu doveden, osudi one koji su ga zaveli, a onaj koji se čistim sačuvao, da se obraduje ovoj novoj predostrožnosti.

'Starog Zaveta' ukupno imamo dvadeset i dve knjige. Toliko je, kao što sam slušao, predato od Jevreja, a po redu i po nazivu ovako slede: najpre 'Postanak', pa 'Izlazak', pa 'Levitska', zatim 'Brojevi' i najposle 'Ponovljeni Zakoni'. Iza ovih slede: /knjiga/ 'Isusa Navina', 'Suci', 'Rutina', četiri knjige 'Kraljevstva' od kojih prva i druga sačinjavaju jednu kao što i treća i četvrta čine jednu, posle ovih 'Prva i Druga Paralipomenon' koje takođe čine jednu knjigu. Onda 'Prva i Druga knjiga Ezdre' takođe čine jednu, zatim 'Knjiga Psalama', 'Izreke', 'Eklesijast', 'Pesma nad pesmama', 'Jov', i najposle 'Proroci' kojih je dvanaest a koji se za jednu knjigu broje. Onda 'Isaija', 'Jeremija' i s njime 'Baruh' – 'Plač' i 'Poslanica', iza tih 'Ezekiel' i 'Danilo'. To su knjige 'Starog Zaveta'.

'Novog Zaveta' su: četiri evanđelja: 'Mateja', 'Marka', 'Luke' i 'Jovana'. Iza ovih slede 'Dela Apostolska' i sedam 'Apostolskih poslanica' koje se još nazivaju i saborne, i to: dve Petrove, tri Jovanove i jedna Judina. Osim toga ima još i četrnaest 'Pavlovih poslanica' koje su izložene ovim redom: prva je 'Rimljanima', dve 'Korinćanima', 'Galatima', 'Efescima', 'Filipljanima', 'Kološanima', dve 'Solunjanima', 'Jevrejima', dve 'Timoteju', i po jedna 'Titu' i 'Filimonu'. I na kraju Jovanov 'Apokalipsis'. Ovo su izvori spasenja, da reči koje su u njima napoje one koji su žedni. U ovim knjigama pripoveda se nauka blagočestija i niti ko domeće šta niti ko šta oduzima od njih.

Sa ovim knjigama je Gospod zastideo sadukeje govoreći: 'Varate se, ne znajući Pisma, ni sile njegove' /'Matej', 22:29/ i opominjao je Judejce; 'Pogledajte Pisanije, jer ono svedoči o Meni'. /'Jovan', 5:39/ Ali radi veće tačnosti, jer radi potrebe pišem, dodajem i ovo, da osim ovih ima još i drugih knjiga koje nisu ušle u kanon, ali u pogledu kojih su oci ustanovili da ih čitaju koji iznova pridolaze i koji se žele uputiti u nauku blagočestija. To su 'Mudrost Solomonova', 'Mudrost Sirahova', 'Estera', 'Judita', 'Tobija', takozvano 'Učenje apostolsko' i 'Pastir' /Hermin/. Pri ovome znajte ljubazni, da dok su jedne knjige unesene u kanon, a druge određene za čitanje kao korisne, o apokrifima se nigde ne spominje, nego je to izmišljotina jeretika koji ih pišu, kada žele, određujući im i dodavajući im vreme, da ih prikažu kao stare, da bi time imali mogućnost da zavedu proste.«

Vidi se da Atanasije priznaje uglavnom samo tradicionalno prihvaćene knjige, odbacujući sve novonastale gnostičke i heretičke spise i pseudoepigrafe. (Moguće je da iza ovog Atanasijevog izlaganja stoji i neka ranija pomesna saborska odluka vezana za sakralnu katalogizaciju.) Atanasije nedvosmisleno i veličanstveno 'Otkrivenje po Jovanu' upisuje u red svetih, bogonadahnutih spisa. Dato razvrstavanje, najpre kondicionalnog profila, na saboru u Hiponu 393. godine dobilo je službeni apodiktičan naboj i obaveznost. Slična katalogizacija se susreće i u 'Sinopsisu knjiga Svetog Pisma' (prg. 76). koji se pripisuje Atanasiju, ali je nastao nešto kasnije.
Epifanije Kiparski, koji je se pristrasno doktrinalno obračunavao sa neistomišljenicima ('hereticima'), u svome spisu 'O merama i tegovima' (napisanom oko 392. g.), u njegovom prvom delu, takođe govori o kanonu i prevodima starozavetnih knjiga. Epifanijev podržavalac borbe sa 'heretičkim' strujama, zastupnik halkedonske teologije – Jovan od Damaska (otprilike 650.-750. g), u svome delu 'Tačno izlaganje pravoslavne vere' (Ekthesis ts orthodoksoy pisteMs), uzdižući autoritet Biblije, izlaže da su u starozavetni kanon uključene samo knjige napisane i sačuvane na hebrejskom jeziku, a ne i one prevedene na helenski jezik.

On navodi 22. starozavetna skriptuarna naslova, te ih razvrstava u četiri petoknižja. Iako knjigama 'Mudrost Solomonova' i 'Sirah' priznaje poučni naboj i književnu lepotu, ipak ih ne učvršćuje u kanon. Po odredbi Trulskog sabora (Konstantinopol, 692. g.), uz 27 Atanasijeva novozavetna naslova, on računa i tzv. 'Apostolska pravila', koja je navodno sabrao Klement Rimski: »Treba znati da ‘Stari Zavet’ čine dvadeset i dve knjige, saglasno slovima jevrejskog jezika. Jer Jevreji imaju dvadeset i dva slova, od kojih pet /završnih/ imaju dvojaki prikaz, tako što ih /sve/ prikazuju dvadeset i sedam. Dvojako se pišu slova Kaf, Mem, Nun, Pe i Cadi. Zato se i knjige ‘Staroga Zaveta’ već takvom slikom broje /kao/ dvadeset i dve, no ukazuju se dvadeset i sedam, zato što pet iz njih uključuju dve u sebi. Tako je knjiga ‘Ruta’ sastavljena s knjigom ‘Suci’, i /zajedno s njom/ uzima se u Jevreja za jednu knjigu; prva i druga ‘Kraljevstva’ za jednu knjigu; prva i druga ‘Letopisa’, prva i druga ‘Ezdrina’ – za jednu knjigu.

Takvom slikom knjige su sjedinjene u četiri petoknižja, i /još/ preostaju druge dve knjige, i one su razmeštene u takvom poretku pet knjiga Zakona: ‘Nastanak’, ‘Izlazak’, ‘Levitska’, ‘Brojevi’ i ‘Ponovljeni Zakon’, to je – prvo petoknižje, zakonska propisanost; Zatim drugo petoknižje, nazvano “Á±Ćµą±, a negde ‘łążłÁ±Ćµą±, sastoji se iz sledećih knjiga: ‘Isusa Nunova’, ‘Suci’ zajedno sa ‘Rutom’, prva knjiga ‘Kraljevstva’ zajedno sa zajedno sa drugom, držanih za jednu knjigu, treća zajedno sa četvrtom – takođe za jednu knjigu, i dve knjige ‘Letopisa’ – takođe za jednu knjigu; to je – drugo petoknižje. Treće petoknižje čine knjige napisane stihovima, naime: ‘Jov’, ‘Psaltir’, ‘Solomove izreke’, ‘Propovednik’ od Soloma i ‘Pesma nad pesmama’ od Solomona. Četvrto petoknižje su proročke knjige, naime: dvanaest ‘Proroka’ kao jedna knjiga, ‘Isaija’, ‘Jeremija’, ‘Ezekiel’ i ‘Danilo’; na kraju, dve Ezdrine knjige sastavljene u jednu, i Ester. ±˝±ÁµÄżÂ pak, to jest knjiga ‘Solomonove premudrosti’ i knjiga ‘Isusove premudrosti’, koju je Sirahov otac dao hebrejski, a njegov unuk Isus, Sirahov sin, preveo na grčki, mada su izgrađujuće i divne, ipak one ne ulaze u /taj konačni/ broj, i u Kovčegu nisu bile pohranjene. Knjige ‘Novoga Zaveta’ su sledeće: četiri Evanđelja – od Mateja, od Marka, od Luke i od Jovana: ‘Dela svetih apostola’ zapisana evanđelistom Lukom; sedam sabornih poslanica: jedna – Jakovljeva, dve – Petrove, tri – Jovanove i jedna Judina; četrnaest poslanica apostola Pavla, ‘Otkrivenje’ evanđeliste Jovana, ‘Pravila svetih Apostola’, /sabrana/ Klementom.« (IV, 17)

Znameniti bogoslov Kiril Jerusalimski (rođen oko 315. godine, a presbiter u Jerusalimu oko 343. godine), u svojoj četvrtoj 'Katehezi' (iz niza od 18 predkrštenjskih oglašenja, pouka o veri katehumena), daje i svoje viđenje novozavetnog kanona, listu u kojoj izostavlja 'Otkrivenje po Jovanu'. Tako on kaže: »Od Novog Zaveta imamo samo četiri evanđelja, jer ostatak su lažni naslovi i štetni su. Manihejci takođe čitaju 'Evanđelje prema Tomi', koje pošto je zaprljano mirisom naziva 'evanđelje' razara duše onih koji su naivniji. Primi takođe 'Dela Dvanaestorice Apostola' i u dodatku ovima sedam katoličanskih poslanica: od Jakova, Petra, Jovana i Jude; a kao pečat na sve ove i poslednja dela učenikâ: 14. poslanica od Pavla. Međutim, sve ostalo neka bude položeno na stranu, u drugom redu. Koje god knjige nisu čitane u crkvama, ne uzimaj ih čitati ni za samoga sebe, kao što ste već čuli /moju reč u vezi starozavetnih apokrifa/.« (IV, 36, v.: IV, 22)

Crkveni bogoslovi i klerici su priznavali neku knjigu gledajući da je ona od apostola napisana, da je se slagala sa naukom vere koju su smatrali relevantnom, te da je korišćena i čitana na okupljanjima. Tako Eusebije pominjući 'Jakovljevu poslanicu' iznosi: »Potrebno je takođe znati i to da mnogi od falsifikata njega i ne pominju, kao ni 'Judinu poslanicu', jednu od sedam koje su među Sabornima. Mi znamo da ih zajedno sa ostalima, svenarodno, čitaju u mnogim crkvama'. ('Historija Crkve', II, 23) – Interesantno je zapaziti da je se na Zapadu odlučnije obračunavalo, odnosno odlučnije odbacivalo novozavetno štivo koje bi bilo žigosano kao 'apokrif', odnosno 'pseudoepigraf''. Za knjige koje su čitane po hramovima, na hrišćanskim sobranjima, ukažimo još jednom, Jeronim u svom ‘Predgovoru na tumačenje Solomonovih knjiga’ naznačuje da one samim tim ne trebaju biti obeležene kao kanonske: »Crkva čita 'Juditu', 'Tobiju' i 'Makabejske knjige', ali ih ne uvršćuje u kanonske knjige; takođe i 'Premudrosti' i 'Eklesijasta' ona smatra za korisne u pouci naroda, ali ih ne smatra pouzdanim za utvrđivanje autoriteta dogmi.«

Kanon sakralnih spisa razmatra i kapadokijski bogoslov Amfilohije (Amphilochos), episkop Ikonijski (oko 340.-395. g.), koja je pod sobom imala čitavu oblast Likaonije. Pored brojnih spisa napisao je i delo 'O pseudepigrafima kod heretika'. U svojoj jambičkoj 'Pesmi Seleuku' od podrobnije iznosi svoj pogled na sakralni katalog: »Naročito treba i ovo da znaš: nije baš svaka knjiga pouzdana iako nosi naziv Svetog pisanija. Jer postoje i brojne knjige koje su lažno naslovljene, dok neke zauzimaju sredinu i kako bi se reklo, blizu su rečima istine, a neke su potpuno lažne i potpuno neistinite isto onako kao i krivi i falsifikovani novac koji ima carski potpis ali je u svemu sastavu potpuno kvaran. Zbog toga navešću ti zasebno svaku od bogonadahnutih knjiga. Kao prvo, spomenuću one 'Staroga Zaveta'; 'Petoknižje' ima: 'Postanak', 'Izlazak', 'Levitsku', 'Brojeve' i na kraju 'Ponovljene zakone'. Ovim knjigama dodaj 'Isusa' i 'Suce', zatim 'Knjigu o Ruti', pa četiri 'Knjige Kraljevstva' i dve 'Knjige Paralipomenon'. Posle ovih 'Prva Ezrina' i 'Druga'. Napomenuću ti dalje pet poetskih knjiga: /'Knjiga/ Jova' proslavljenoga zbog muka u raznim stradanjima, pa 'Knjigu Psalama' koji su prikladni za lek duši čovekovoj, onda tri knjige mudroga Solomona: 'Izreke', 'Eklesijast' i 'Pesma nad pesmama'. Ovima dodaj dvanaest proroka: 'Hošeu', 'Amosa', 'Miheja', 'Joela', 'Ovađiju' i 'Jonu', predsliku pridnevnog Hristovog stradanja; posle njih: 'Nahuma', 'Havakuka', 'Cefanju', 'Hagaja', 'Zeharju' i 'Malahiju'. Posle njih sećaj se i četiri proroka: otvorenoga govornika, velikog Isaiju, milosrdnog Jeremiju, tajanstvenog Ezekiela i poslednjeg Danila koji je premudar i u rečima i u delima. – Neki dodaju ovim knjigama i 'Knjigu o Esteri'.

Novoga Zaveta' su ove knjige: primaj samo četiri 'Evanđelja' i to: ‘Mateja’, ‘Marka’, ‘Luku’ i kao četvrtog ‘Jovana’ koji je poslednji po vremenu /nastanka/, ali prvi po uzvišenosti dogmi i ja ga sasvim zaslužno nazivam sinom groma koji je široko razglasio Božiju reč. Primaj i drugu knjigu koju je napisao Luka o delima apostolskim. Dodaj dalje izabrani sud, propovednika kod neznabožaca, apostola Pavla koji je mudro napisao crkvama dva puta po sedam poslanica: jednu 'Rimljanima', kojoj treba dodati dve 'Korinćanima', poslanicu 'Galatima', poslanicu 'Efescima', poslanicu 'Filipljanima', pa onu koju je napisao 'Kološanima', dve 'Solunjanima', dve 'Timoteju', pa 'Titu' i 'Filemonu' i jednu 'Jevrejima'. Oni koji kažu da je 'Poslanica Jevrejima' lažna ne govore dobro jer istinita je blagodat u njoj. Neki dalje kažu da ima sedam katoličanskih poslanica, a neki da treba primati samo tri: jednu Jakovljevu, jednu Petrovu i jednu Jovanovu, a drugi pak tri Jovanove, dve Petrove i još Judinu. Otkrivenje Jovanovo' neki primaju, ali mnogi ga nazivaju lažnim. – Ovo neka ti bude istiniti bogonadahnuti kanon spisa.«
Da se lako zapaziti da i katalog prezentovan od strane Amfilohija odražava delom suprostavljen i neusaglašen stav prema pitanju kanona među hrišćanskim patrijaršijama i crkvama onog vremena.

Kapadokijac Gregorije Bogoslov, zvan i Nazijazin, saradnik Basilija Velikog, episkop Konstantinopola od 378. do 382. godine, u jednom svom poetsko-epistolarnom delu (‘Pesme’, I, 12, 5 ff) nastalom oko 380. godine takođe daje popis starozavetnih i novozavetnih knjiga koje se mogu čitati: »Da ti se tuđinskim knjigama um ne bi zaneo, jer se susreće mnogo lažnih pisanija sa istim takvim naslovima, voljeni moj, primi ovaj moj verni spisak i broj knjiga: Povesnih knjiga najdrevnije jevrejske mudrosti ima ukupno dvanaest: 'Postanak', 'Izlazak', 'Levitska', 'Brojevi', 'Ponovljeni Zakoni; potom, 'Knjiga Isusa Nunova', 'Suci' i 'Ruta'. Kao deveta i deseta knjiga jesu 'Knjige Kraljevstva', zatim 'Paralipomenon', a poslednja je 'Ezdra'. Poetskih knjiga ima pet: 'Jov', zatim 'David', pa tri Solomonove: 'Eklesijast', 'Pesma nad pesmama' i 'Izreke'. Isto tako postoji i pet knjiga proročkih; u jednoj su spisi Dvanaestorice: Hošee, Amosa, Miheja, Joela, Jone, Ovadije, Nahuma, Havakuka, Cefanije, Hagaja, Zaharije i Malahije. Druga je 'Knjiga proroka Isaije', treća Jeremije, koji je prizvan još od mladosti, zatim Ezekiel, i na kraju Danilova blagodat. Naveo sam tako dvadeset i dve knjige 'Staroga Zaveta', a taj broj odgovara broju jevrejskih slova u njihovom alfabetu.

Nakon ovoga nabrojaću i knjige 'Novoga Zaveta': Matej je pisao za Jevreje o čudima Hristovim; Marko za Italiju a Luka za Ahaju. A za sve što je pisao Jovan, veliki propovednik, koji je i u Nebo pronikao. Potom slede: 'Dela apostolska'; onda četrnaest Pavlovih Poslanica; onda sedam Sabornih /Poslanica/, od kojih je jedna Jakovljeva, dve su Petrove, tri su Jovanove, a sedma je Judina. I sada ih imamo sve na broju. A knjige koje su izvan ovog popisa, njih ne treba priznavati.« – Primećuje se da Gregorije izostavlja 'Otkrivenje po Jovanu', koja nije bio rasprostranjena u sve crkve, i prema kojoj je postojala klima velikog nepoverenja.

Akvilejski sveštenik Rufin (oko 380. g.) u svom 'Izlaganju Simbola vere', pošto će nabrojiti kanonske knjige, iznosi da time što su neke knjige od predaka obeležene 'nekanonskim', ne znači da one nisu poučne i da se ne trebaju u hramovima čitati; pa tako među knjige koje se mogu čitati ubraja i 'Mudrost sina Sirahova' (Ecclesiasticus), 'Tobiju', 'Juditu', i 'Makabejske knjige'; od novozavetnih knjiga tu smešta 'Pastir' ili 'Hermu', 'Dva Puta' (verovatno 'Učenje Dvanaestoice Apostola'), te 'Petrovu presudu'. Rufin ukazuje da su sve te knjige naznačene za čitanje u crkvi ali i za utvrđivanje vere onih koji ih po svojim domovima čitaju (38).

Treći Kartaginski Sabor iz 397. godine u svom 24. pravilu takođe daje listu knjiga koje priznaje; kao kanonske knjige navode se i ‘Premudrosti Solomonove’, ‘Tobija’ i ‘Judita’, dve ‘Makabejske knjige’, ... Dve 'Knjige o Samuelu' i 'Dve knjige o kraljevima' pominje kao četiri 'Knjige o kraljevima'; govori i o »pet Solomonovih knjiga«: 'Izreke', 'Propovednik', 'Pesma nad pesmama', 'Solomonova Mudrost' i 'Solomonovi Psalmi'. 'Ezdru' i 'Nehemiju' predstavlja kao »dve Ezdrine knjige.«

Nemac Theodor Mommsen otkrio je u biblioteci Tomasa Filipa (Thomas Phillip) u Cheltenham-u u Engleskoj jedan latinski stihometrijski popis sakralnih spisa. Dati Cheltenham Canon je verovatno nastao u drugoj polovini IV stoleća u severnoj Africi, a publikovan je 1886. godine. O novozavetnom katalogu on kaže: »Slično katalog 'Novog Zaveta' /čine/: četiri 'Evanđelja': 'Matej' – 2.700 redaka; 'Marko' – 1.700 redaka; 'Jovan' – 1.800 redaka; 'Luka' – 3.300 redaka. Svi redci čine /skupa/ 10.000 redaka. 'Pavlove Poslanice', 13 na broju; 'Dela apostolska' – 3.600 redaka; 'Apokalipsa' – 1.800 redaka. Tri 'Jovanove poslanice' – 350 redaka pojedinačno. Dve 'Petrove poslanice' – 300 redaka pojedinačno.« – Cheltenham Canon izostavlja 'Poslanicu Jevrejima', 'Judinu polanicu' i 'Jakovljevu poslanicu'. 'Otkrivenje po Jovanu' bez rezerve prihvata kao relevantan spis Crkve.

Rimski pontif Inokent I, 405. godine upućuje pismo Exsuperius-u, episkopu u Tuluzi, takođe daje popis kanonskih knjiga u Crkvi Rima, gde pored ostalog ukazuje na »šesnaest knjiga Prorokâ«, »dve Makabejske /knjige/«, »jednu Tobitovu«, »jednu Juditinu«. Od novozavetnih tekstova izostavlja, ne pominje 'Poslanicu Jevrejima'. Pominje i neki apokrif koji stoji pod Andrejino ime (– postoje više verzija 'Andrejinih dela'), i kaže da su ga sastavili filosofi Ksenoharid i Leonid.

Starosirijski prevod Pešitta u svoj popis svetih knjiga ne uključuje 'Drugu' i 'Treću Jovanovu poslanicu', 'Drugu Petrovu poslanicu', 'Judinu poslanicu' i 'Otkrivenje po Jovanu'. U Sirijskoj Crkvi dati spisi generalno nisu prihvaćeni sve do IX stoleća.Stihometrijski katalog Codex Claromontanus sa kraja IV ili početka V stoleća, u svoj popis kataloški relevantnih knjiga pored ostalih uključuje i 'Prvu' (2.300 redaka), 'Drugu' (2.300 redaka) i 'Četvrtu knjigu o Makabejcima' (1.000 redaka), 'Barnabinu poslanicu' (850 redaka), Hermin 'Pastoir' (4.000 redaka), 'Pavlova Dela' (3.560 redaka) i 'Otkrivenje po Petru' (270 redaka). 'Poslanica Jevrejima' je izostavljena.

Ovde često pominjani Decretum Gelasianum s početka VI stoleća, daje opsežno kako popis dozvoljenih tako i za Rimsku crkvu zabranjenih, apokrifnih knjiga. U kanonske su ubrojane prepoznatljive knjige: »Genesis – liber unus, Exodus – liber unus, Leviticus – liber unus, Numeri – liber unus, Deuteronomium – liber unus, Iesu Nave – liber unus, Iudicum – liber unus, Ruth – liber unus, Regum libri quattuor, Paralypomenon – libri duo, Psalmorum CL – liber unus, Salomonis libri tres, Proverbia – liber unus, Ecclesiastes – liber unus, Cantica canticorum – liber uno. Item Sapientiae – liber unus, Ecclesiasticum – liber unus.
Esaiae – liber unus, Hieremiae – liber unus, cum Cinoth id est lamentationibus suis, Ezechielis – liber unus, Danihelis – liber unus, Oseae – liber unus, Amos – liber unus, Micheae – liber unus, Iohel – liber unus, Abdiae – liber unus, Ionae – liber unus, Naum – liber unus, Abbacuc – liber unus, Sophoniae – liber unus, Aggei – liber unus, Zachariae – liber unus, Malachiae – liber unus.
Iob – liber unus, Tobiae – liber unus, Hesdrae – libri duo, Hester – liber unus, Iudith – liber unus, Machabeorum – libri duo. /.../

Evangeliorum – libri quattuor, secundum Matheum – liber unus, secundum Marcum – liber unus, secundum Lucam – liber unus, secundum Iohannem – liber unus, Item actuum apostolorum – liber unus, Epistulae Pauli apostoli numero quattuordecim: ad Romanos – epistula una, ad Corinthios – epistula una, ad Ephesios – epistula una, ad Thesalonicenses – epistulae duae, ad Galatas – epistula una, ad Philippenses – epistula una, ad Colosenses – epistula una, ad Timotheum – epistulae duae, ad Titum – epistula una, ad Philemonem – epistula una, ad Hebreos – epistula una. Item apocalypsis Iohannis – liber unus. Item canonicae epistulae – numero septem: Petri apostoli – epistulae duae, Iacobi apostoli – epistula una, Iohannis apostoli – epistula una, alterius Iohannis presbyteri – epistulae duae, Iudae Zelotis apostoli – epistula una.«. – Zapaža se da se u jovanovski epistolarni korpus druga i treća poslanica ne pripisuju Jovanu Apostolu već Jovanu Presbiteru. Juda Jakovljev se, na osnovu nekih loših latinskih manuskriptnih prepisa, predstavlja kao ‘zelot’, dok, faktografski gledano, taj naziv dolazi uz ime apostola Simona.

Brojne gnostičke škole imale su i napravile su svoje kataloge 'svetih knjiga', koristeći i spekulativno oblikujući kako hrišćansko tako i drevno filosofsko blago; kodeksi iz Nag Hammadija to najbolje pokazuju. Tako se u spisu 'O poreklu sveta' pominju gnostički sastavi: 'Arhanđeoska /knjiga/ proroka Mojsija', 'Prva Noraina knjiga', 'Prvi nalog Orain' (II, p. 102), 'Solomonova knjiga', 'Postave sudbine neba koje je ispod Dvanaest' (p. 107), 'Sveta knjiga' (p. 110 i 122), 'Sedmi svemir proroka Hieralije' (p. 112). Porfirije u 'Plotinovom životu' (prg. 16), pominje gnostike koji su sačinili apokaliptičke traktate Zoroastra ('Šarenica', I 69, 6), Zostriana (v.: NHK, VIII, 1; Plotin: 'Eneade', II, 9), Nikoteja, Alogena (NHK, XI, 3), Meso(s)a, ... Epifanije Kiparski u svome pregledu gnostičkih kultova – 'Panarionu', ukazuje na neke gnostičke knjige, koje je imao pred sobom i citirao: Norijinu knjigu (haer. 26, 1; NHK, IX, 2), 'Evanđelje po Evi' (haer. 26, 2), veliki i mali sastav 'Marijinih pitanja' (26, 8), mnoštvo tekstova o Jaldabaotu napisanih pod imenom Seta (26, 8; NHK, VII, 2; VII, 5; V, 5), 'Otkrivenje po Adamu' (har. 26, 8), 'Evanđelje po Filipu', (haer. 26, 13; NHK, II, 3), 'Evanđelje usavršavanja' (29, 2), ...

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se