Evo sam i to preživio
 Svaka pohvala mojoj Ani.
«Marko, tako sam sretna da si došao.»
«Ajde, nemoj pretjerivati.»
«Čuj ja bum te odmah zaposlila da ne sjediš u sobi s ostalima. Daj veži ove mašnice na balone, a onda to treba zavezati za retrovizore na autima.»
«Stara, genije si.», pravi posao za mene. Ne previše intelektualan. Ne previše zamoran. Dovukao sam si vrč s vinom. Jednu mašnicu na balončić. Gutljaj vinca u želučić i pola sata ubijeno.
I sad, pun hrabrosti, krećem prema gostima.
Prilazi mi gospođa majka: «Čuj, ja ne znam ko si ti, ali ti si mi tu najzgodniji.»
Nabacim smješak: «Hvala na komplimentu, ali danas nitko nije ljepši od mlade.» Nije reagirala. Izlazi na terasu: «Deca, neko me treba opelati po auto. Ostavila sam ga na pranju.» Nitko je ne šljivi. «Buš me ti otpelal po auto?» I dalje je nitko ne šljivi. Izbezumljena odlazi s terase.
Ana dolazi do mene. Hvata me pod ruku. «Tak sam sretna da si tu da bi sad mogla plakati.»
«Ana, stišaj se!», javlja se jedna od dušebrižnih rođakinja.
«Anica daj oktavu niže. Preglasna si!», pridružuje se druga dušebrižna rođakinja.
«Kaj, ja sam takva. A Marko je moj prijatelj. Još od srednje škole.» Okreće se prema meni: «Pogledaj ga.», pokazuje na mladog: «Kupila sam mu novu kravatu. Ali ne, on je oblekel ovu staru koja mu nikak ne paše. Izgleda ko da sam ga na cesti pokupila.», smije se.
«Ana, kak to možeš reći», prva dušebrižnica.
«Takve se stvari ne govore pred budućim mužem na dan vjenčanja.», druga dušebrižnica.
Ne da se Ana: «Danas mu još nisam žena i mogu govoriti kaj god hoću. Ali ni sutra nebu ništ drugčije.»
Dušebrižnica 1: »Isuse, Ana, pretjerala si. Daj se kontroliraj.»
Dušebrižnica 2: « Sram te može biti. Pred svim ovim ljudima. Stvarno ne znaš di su granice.» Gledam ih u čudu. U mojim mislim jedan od NASAinih satelita zabija ih u zemlju.
Ana: «Takva sam kakva jesam.»
Kipim. Pucam po šavovima. Jezik mi se otima kontroli: «I takvu je morate voljeti.»
Ana: «Dobro si im rekel.»
Dušebrižnice keheljeći se ko da su u govno zagrizle: «Pa mi nju i volimo.»
Ja podrugljivo: «Khhm.» i uputim im pogled koji sam za sebe govori sve. One uzmiću. Zastor se spušta. Kraj prvog čina.
Čin drugi. Na terasu dolazi Žuvić. Svi ga zovu po prezimenu. Tip je gej. Ali to skriva ko zmija noge. Rezultat dugogodišnje autonegacije je debeli oklop cinizma iz kojeg bez milosti odapinje otrovne strelice gorčine po ljudima oko sebe. A kad nanjuši nekog svog zarije zube u njegovo meso i ne pušta dok krv ne poteče. Ali obećao sam samome sebi da mu ovoga puta neću pružiti priliku da svoju frustracije izazvane svojom blokadom iskaljuje na meni.
Naravno. Evo ga. Nepogrešivo me pronalazi u gomili. Ko m
Pčelica maslačak. Ili tratinčicu.
«Ej, smrdljivi, u koju si se ti rupicu zavukel sve ove godine?»
Gledam ga uči. Ja, led: »Nikoju. Za razliku od tebe koji voliš čučati u ormaru ja preferiram otvorene prostore. Samo jasno da rupica kroz koju viriš nije dovoljna da poglrdom obuhvatiš sve prostore kojima se ja krećem.» Tišina. Smješak mu se smrznuo na faci. Još malo tišine.
«Dobar. Odgovor.», klima glavom: «Jako dobar. Nije se s tobom za zajebavati.Točno znaš kam treba pogoditi.»
Ja, kuler: «Zato ti je bolje da ne provociraš jer ako ja razvežem jezičinu iščupat ću te iz tog ormara i rascjpat ti ga na daščice kojima ću ti potpalit lomaču.»
Ne odlazi. Ostaje kraj mene. Šuti ko ukoreno dijete svjesno svoje krivice. Ponovo zastor.
Čin treći. Dolazi kuma. Još jedna draga frendica iz srednje škole. Zajdno smo sjedili u klupi. Genijalna je. Toliko inteligentna. Neopterećena. Iskrena. Ponekad čovjek ostane bez riječi suočen s čudom okolnosti pod kojima u totalnoj žabokrečini niče cvijet dostojan svakog divljenja. Kojeg se ne bi postidio ni rajski vrt. Pred tim čudom logika pada na koljena. Poražena. To su divovi ljudskosti i prijateljstva kojima bi trebalo graditi spomenike. Jer oni bi nam trebali biti putokazi. Svjetionici u oluji. No malo je onih koji su to sposobni shvatiti. Zašto? Uzima me pod svoje i ja joj se hvatam za skute. Uživam u čistoći i vedini njezinog duha. Zaboga, sve ovo i ne ispada tako loše. Uživam. Sretan sam. Spušta sde zastor i...
Čin Četvrti. Ulazimo u aute. I tu nastaje problem. Jedna cura silno želi samnom. Ali nas je već četvero u Lupu. Nema veze. Mršava je ona. Stisnut će se pokraj mene. Nije bitno ako se haljina zgužva. «Ajde ulazi.» Kad evo vraga. Baš pod njezinom guzicom našla se neka kvrgetina. Žulja je kopča od pojasa. Stišće se bliže meni. Smiješno mi je: «A kaj se sad cifraš. Sjedni mi u krilo jer inače ne bu mirač.» «Pa kad se nudiš.» I hop. Evo nje. «Tako si sladak.» I pada polubac. U obraz. I zagrljaj. Sad doslovno leži na meni. Ima dobar parfem. Mmmm.
Izlazimo iz auta. Hvata me pod ruku. Ulazimo u crkvu.
«Za kojim si ti stolom?»
«Ni za kojim. Nakon vjenčanja brišem.»
«Ma daj.»
«Ozbiljno.»
Gleda me zbunjeno. Zgroženo. «A ništa onda.» Odlazi od mene. Ostajem sam.
«Marko, dođi naprijed.», domahnuje mi kuma.
«Hvala, ne treba.»
Započinju s Wagnerom. I vrhunac na kraju.Jedna od onih šala koje život znade zbijati s nama da čovjek ne može ništa drugo no prigrliti ga prijateljski i od srca se nasmijati. Na oltar dolazi on. Svećenik. Gej svećenik. I ne pitajte kako znam. Zastor se zatvara. Pred publikom slika Ilirski preporod u svoj svojoj veličini i koloru. Obnovljena.
Draga Ana. Zakon si. Hvala ti na svemu. Želim ti svu sreću ovoga svijeta u poglavljima života koji stoji pred tobom. Volio bih u njima koji redak rezervirati i za sebe. Jebi ga. Trebam te.
P.S. Bottome, obećajem, sljedeći tjedan kad se vratim slijedi početak priče o mojem iskoraku pred starcima. Ali upozoravan da tu nema baš neke dramatike na koju smo navikli u meksičkim sapunicama. Ništa od toga čovjeka ne može natjerati u nekontrolirani plač. Niti na srđbom izazvano gađanje monitora cipelom. Nema tu nasilja ni krvoprolića tako da je prihvatljivo i za osobe mlađeg uzrasta.
Čušpajz od dnevnika: unos 04-1021/05.
|