ponedjeljak, 28.01.2008.

Ljudi gledaju na svet kao na jedno veliko sarenilo boja. Nase oko registruje oko million razlicitih nijansi. Kao vrsta, cenimo boje i pridajemo im veliki znacaj. Pa ipak, malo boja nam toliko znaci koliko crvena. Dokaz da je tako lezi u mnogim svetskim jezicima, prvenstveno engleskom. Gazimo po crvenom tepihu, kriminalce hvatamo okrvavljenih ruku, crveni konac nosimo radi odbrane od uroka. Stajemo na crveno svetlo, izbegavamo crvene haringe, i proslavljamo crveno slovo u kalendaru. U zavisnosti od politickih ubedjenja, bojimo se crvene ili nosimo crvenu zastavu. Kada nas obuzme bes, kazemo da nam je crveno pred ocima.

Mnogi od ovih izraza su novijeg datuma; mozda su nekih tri stotine godina stari. Radikalna politika, na primer, se zove crvenom nakon krvavog evropskog ustanka 1848. godine, dok je crvena traka izraz iz osamnaestog veka koji se odnosi na crvene trake kojima su u Velikoj Britaniji vezivani dokumenti. Pa ipak, crvena boja ima mnogo dublje korene u ljudskoj psihi. Iako veliki broj sisara ne vidi crvenu boju, ljudsko oko je vrlo osetljivo na nju. Sklonost ka crvenoj boji nam je urodjena. Mozda ovo objasnjava zasto je u gotovo svim jezicima izraz za crvenu boju stariji od bilo kog drugog. Pre plave, zute ili zelene, bila je crvena, boja krvi i vatre.

Sveta u mnogim zemljama, crvena je privlacila paznju i u pradavna vremena. Neandertalci su svoje mrtve posipali crvenim okerom, kao i Kromanjonci, koji su istom bojom, bogatom gvozdjem, bojili zidove pecina. U staroj Kini crvena se smatrala srecnom bojom, simbolom blagostanja i zdravlja. Arabljani su smatrali da onoga ko nosi crveno stiti Bog. Ponekad su je smatrali i znakom prokletstva - ali, pre svega muskom bojom, simbolom zdravlja i vitalnosti. Juzno od Sahare, crvenu je nosio samo visi stalez, dok je u starom Egiptu ona bila znak opasnosti, sveta boja prevrtljivog boga Seta (u egipatskoj mitologiji bog tame i zla). Kod starih Rimljana, crveno svetlo se izjednacavalo sa svetom vatrom. U primitivnim drustvima cesto su joj pripisivana magicna svojstva, ukljucujuci i moc da isteruje demone, leci bolesti, i stiti od urokljivih pogleda.

U celom svetu crvena predstavlja stanja i emocije ljudi: predstavlja opasnost i hrabrost, revoluciju i rat, nasilje i greh, pozudu i strast, pa cak i sam zivot. Nije ni cudo sto nasi pesnici pevaju o njoj. ''Oh, moja ljubav je poput crvene, crvene ruze'', pevusi Robert Berns (skotski pesnik, oslanjao se na bogatu tradiciju skotskog folklora) dok nas Tenison (Lord Aflred Tenison (1809-1892), engleski pesnik romanticar) upozorava da priroda ima ''krvave zube i kandze''. ''U petak sam okusila zivot'', pise Emili Dikinson ((1830-1886), najveca americka pesnikinja) 1866. godine. ''Cirkus je prosao pored nase kuce; i dalje mi je crveno pred ocima.''

Jedno je, medjutim, pripisati izvesna znacenja crvenoj boji, a nesto sasvim drugo stvoriti je. Hiljadama godina umetnici su pokusavali da proizvedu vatreno crvenu ili duboko crvenu koje su vidjali u prirodi. Najbolje sto su mogli da dobiju je bila oker crvena, kakvu su pravili Kromanjonci, mesajuæi je sa narandzastom i braon bojom.
Nesto pre V v.p.n.e. slikari u Aziji su otkrili da daleko bolja boja moze da se dobije iz minerala cinabarita (najvazniji mineralzzive, prirodni sulfid zive, svetlo crven ili tamno crven) ili merkurisulfida (jedinjenje zive; crveni merkurisulfid, skrletno crvene ljuspice, otrovan, koristi se kao bojena materija), jedinjenja koje je poznato i pod nazivom vermilion (cinober, ruzicasta boja), i iz minijuma (olovni oksid, crvena bojena materija). Cinabarit se u Kini koristio za isticanje teksta na svicima; i kasnije u Pompeji u fresko slikarstvu, ali je imao nekoliko nedostataka: bio je skup, otrovan, i imao je nezeljenu osobinu da crni na svetlosti. Pa opet, kako je to bila najbolja crvena boja koja je mogla da se nadje, cinabarit se upotrebljavao i velicao vise od hiljadu godina.

Ukoliko su umetnici imali problema da nadju postojanu i jaku crvenu, bojadzije su bile suocene sa jos vecim problemom: njihova crvena boja je morala da izdrzi sunce, znoj i brojna pranja. Kako ni oker ni cinabarit nisu davali zadovoljavajucu crvenu, bojadzije su morale da je potraze negde drugde. Njihova je potraga nalikovala alhemicarevoj: poklonici tajnovite umetnosti su pokusavali da osnovnu materiju - lisce, koru drveta, krv, zemlju, cak i kravlju balegu - pretvore u zlatni rudnik prelepe crvene boje.
Za razliku od alhemicara, bojadzije su imale uspeha - ali delimicnog. Iako su naucili kako da iz biljaka na jeftin nacin dobiju crvenkastosmedju i narandzastocrvenu, dobijanje prave crvene boje je bio daleko veci izazov. Pre pronalaska vestackih boja u devetnaestom veku, mogla je da se dobije jedino iz egzoticnih supstanci i tajnim tehnikama kojima je samo nekoliko bojadzija ovladalo.Nedostizna, skupa i mocan simbol, crvena odeca je postala dostupna samo bogatasima i plemicima. Kraljevi su nosili crveno, kao i kardinali. U Persiji je samo sah nosio crveno, dok je u starom Rimu postala simbol moci: najuticajniji ljudi u gradu su sebe nazivali coccinati: oni koji nose crveno.
Stoga nije za cuditi da je velika vest bila ta da su spanski konkvistadori 1519. godine otkrili kako Asteci prodaju izvanrednu bojenu materiju na velikoj pijaci u Meksiku. Nazvavsi je grana cochinilla, ili kosenila, konkvistadori su je dopremili u Evropu, gde je proizvedena najsvetlija, najjaca crvena boja koju je Stari svet ikada video. Prema recima istaknutog hemicara Roberta Bojla, kosenila je davala ''savrsenu crvenu boju''. Izvrsni bojadzija je otisao jedan korak dalje i nazvao je ''najboljom i nalepsom bojom na svetu''. Kosenila je postala najvaznija bojena materija u Evropi, a Spanija se obogatila prodajuci je bojadzijama sirom sveta.

Sto se Evrope tice, jedini problem vezan za kosenilu je bio taj sto su Spanci kontrolisali njenu nabavku. Zaista, Spanci su tako ljubomorno cuvali monopol nad kosenilom, da je cak i njena sama priroda ostala nepoznanica. Da li je kosenila bila zivotinja, biljka ili mineral? Najbolji umovi Evrope su vise od dve stotine godina raspravljali na datu temu.
Nekolicina je, medjutim, opovrgavala znacaj bojene materije. U vreme kada je tekstil bio glavni izvor bogatstva, kosenila je bila vazna za posao. Odlucne da stanu na put Spaniji i njenom monopolu, druge su se zemlje okrenule spijunazi i gusarenju. U Engleskoj, Nizozemskoj, i Francuskoj, potraga za kosenilom je dobila drzavni znacaj. Kraljevi, trgovci, ucenjaci, gusari, i spijuni - svi su krenuli u lov za najpozeljnijom bojom u Evropi.
Prica o ovoj ludoj trci za kosenilom je prozor u drugi svet - svet u kojem je crvena bila retka i skupa, izvor bogatstva i moci za one koji su znali njenu tajnu. Da bi je se domogli, ljudi su potapali brodove, postajali spijuni, prkosili smrti.

DRUGI DIO

Sezdeset i cetiri kilometra zapadno od Firence, u plodnoj ravnici u Toskani nedaleko od Mediteranskog mora, nalazi se miran i suncem okupan grad Luka. Poznat po trgovini maslinovim uljem, brasnom i vinom, danasnja Luka je provincijski grad, ali veliki trgovi, crkve u romanskom stilu, i tvrdjave iz srednjeg veka svedoce o njenoj bogatoj proslosti. Pre osam stotina godina, Luka je imala veliku moc: njena prelepa svila bojena smaragdnim bojama, bila je jedno od cuda trinaestog veka. Niko nije mogao da je dostigne, iako su mnogi pokusavali. Prodavali su je samo najbolji evropski trgovci. U svilu iz Luke spadaju i glatki taft ( laka, sjajna, tanka svilena tkanina, prilicno kruta), damast (svilena tkanina sa cvetovima) i brokat (teska, zlatnim i srebrnim koncima protkana svilena tkanina), bogato ukrasen krinovima, figurama grifona, zmajeva, petlova, cak i celim scenama iz lova. Sva tkanina je bila namenjena plemicima, princevima i kraljevima.


Smestena na glavnom putu koji je od Rima vodio ka severnoj Evropi, Luka je godinama uzivala miran i lagodan zivot. Medjutim, poput mnogih gradova u Toskani, i ona je morala da istrpi dugotrajne nesuglasice lokalnih porodica. Ove nesuglasice su prerasle u otvorenu borbu 1300. godine, koje su se poklopile sa daleko ozbiljnijim borbama koje su se vodile u celoj Toskani, a koje su naterale mnoge, medju kojima se nasao i sam Dante, da pobegnu u drugu oblast. Bogata Luka se nasla na udaru kako domacih tako i stranih sila. Neredi su kulminirali 1314. godine kada je grupa koja je pobegla iz Luke prisla vojsci iz Pize i napala grad, pljackajuci, silujuci i ubijajuci.


Plaseci se za svoj zivot, mnoge su bojadzije i proizvodjaci svile iz Luke pobegle u Veneciju, neutralan grad udaljen oko sto sezdeset kilometara. Vece Venecije je velikodusno ponudilo zajmove izbeglicama, ali, postojala je, sto nikoga nije iznenadilo, zackoljica u ugovoru; napokon, zitelji Venecije nisu od svog mocvarnog arhipelaga stvorili mocnu imperiju time sto su poklanjali novac. Zeljni da saznaju tajnu zanata proizvodjaca svile iz Luke, zahtevali su povracaj zajma ne u novcu, vec u robi i alatima.
Ocajne i bez novca, mnoge su izbeglice prihvatile uslove. Time su, medjutim, izdali svoj rodni grad i doveli sebe u opasnost. Do kraja zivota glave su im bile ucenjene, jer je esnafsko udruzenje zanatlija iz Luke propisalo smrtnu kaznu svakome ko se bavi proizvodnjom svile van njihovog grada. Po tom zakonu muskarce bi zadavili, a zene spalili.
Drakonski zakoni grada Luke su bili slika onog vremena, jer je tekstil bio pitanje zivota i smrti u renesansnoj Evropi. Po mnogim pitanjima su za renesansu bili ono sto su kompjuteri i biotehnologija za nas danas: visoko rizicna industrija, sa opasnim suparnicima i brojnom konkurencijom - industrija u cijoj je moci da promeni drustvo.Zahvaljujuci tekstilu, promene su zapocele u srednjem veku i nastavile se i nakon 1350. godine. Aristokrate koje su prezivele crnu smrt su trosile svoje nasledstvo, a trgovci u usponu i advokati su bili spremni da oponasaju njihov lagodan nacin zivota. Kako su svi pokusavali da nadmase onog drugog, tako su narucivali sve brojniju i raskosniju odecu, o kakvoj njihovi preci nisu ni sanjali; njihove kuce su, takodje, bile bogatije namestene. Ljudi nizeg staleza su isto kupovali odecu u radnjama i na pijaci - i kupovali su sve vise kako su godine prolazile. Korak po korak, njihova kupovina je pomogla brzom usponu Evrope.


Poput trgovine zacinima, tekstilna industrija je stvorila nova trzista i nove veze ali, njen znacaj nije samo u tome. Zacini su se najvecim delom gajili na dalekom istoku, ali tekstil je bio nesto sto su Evropljani mogli sami da proizvode, i upravo je iz tog razloga imao daleko veci uticaj na Evropu. Tekstil je podstakao stvaranje novih tehnologija - novih masina, novih metoda belenja - i time uticao na sam nacin rada.


U petnaestom veku stotine hiljada Evropljana, od skromnog pastira do bogatog trgovca, zaradjivalo je na tekstilu, i mnogi su plemici zavisili od bogatstva koje je on donosio. Posto je za svaki korak u pravljenju odece bio potreban drugi zanatlija, tako je na desetine njih moglo da ucestvuje u pravljenju jednog jedinog komada tkanine. Na primer, proizvodjaci svile iz Luke, su u svojim redovima imali razlicite specijalizovane radnike: radnike na kalemu, koji su odmotavali cahuru, radnike koji su upredali svilena vlakna u konac, radnike koji su ih cistili, bojadzije koji su ih bojili, i radnike na razboju i tkace koji su od svilenog konca pravili tkanine.
Vuna, najcesca tkanina u Evropi, je bila jos zahtevnija. Nakon sto bi pastiri odgajili ovce, a strigaci ih ostrigali, peraci bi oprali sirovu vunu, dok bi cesljari cesljevima odvojili vlakna. Prelje bi, uz pomoc vretena i preslice, uprele vlakna u niti, a tkalje bi od tih niti napravile tkanine. Tada bi se vunene tkanine slale na ''zavrsne radove'', koje ukljucuju i suknare, ili ''pesake'', koji peru tkaninu mekom ilovacom, jer ona potpomaze apsorpciju. (Mnogi pesaci su gazili mesavinu bosim nogama; oni bogatiji su nosili cizme ili su koristili mlinski tocak ili malj.) Vlazna tkanina je potom vesana na drvene okvire za susenje, zvane zatezaci; zatezne kuke su drzale tkaninu rastegnutom na zeljenu duzinu. Dok je jos vlazna, tkanina je mogla da se ocetka i ostrize, nekoliko puta, kako bi postala finija. Tkanina je tada predavana bojadzijama. Iako su bojadzije uglavnom radile sa vec obradjenom tkaninom, ponekad su radili sa neupredenom vunom, (otuda izraz ''bojenje predje'') sto je bio skuplji proces, kojim su se dobijale intenzivnije i trajnije boje.


Bez obzira sa kojim se vlaknom radilo, tekstilna industrija je zahtevala ogroman broj iskusnih radnika. Zbog toga je tekstil bio glavni izvor prihoda mnogim zajednicama. Uspeh je znacio siguran posao, a posao je znacio novac u dzepu i hranu na stolu. Ukoliko bi posao isao sporo ili bi propao, ljudi bi gladovali i ostajali bez krova nad glavom. U najgorim slucajevima su umirali od gladi na ulici - za zitelje renesansne Evrope ovo nije bio samo figurativni izraz. U vreme velike gladi koja je trajala od 1315 do 1317. godine, kada usevi u Evropi nisu doneli ploda dve godine za redom, umrlo je na hiljade ljudi. Do kraja ovog strasnog veka usledilo je jos nekoliko takvih nedaca, i u narednim generacijama je ostalo zivo secanje na patnje Evropljana, koje je inspirisalo brojne price u narodu - renesansni ekvivalent danasnjim urbanim pricama - koje su pripovedale o ljudima koji su jeli pse, cipele, pa cak i rodjenu decu pre nego sto bi umrli od gladi.
Tkaci, bojadzije i drugi radnici u tekstilnoj industriji su ziveli u stalnom strahu od takvog kraja, jer je tekstilna industrija bila takmicarska industrija. Oni koji su proizvodili tkaninu losijeg kvaliteta su imali najvecu konkurenciju, najmanje su zaradjivali, i bili najblizi tome da izgube posao kad bi posao bio ogranicen, kao sto se povremeno desavalo. Oni koji su znali tajnu pravljenja fine tkanine su, po pravilu, stajali daleko bolje. Imali su manju konkurenciju i najvise klijentele su imali medju bogatasima, koji su sebi mogli da priuste visoke cene za luksuzne proizvode, cak i kad su vremena bila losa.


Kako je situcija stajala sa radnicima, tako je stajala i sa zemljama. Engleska, koja je prvenstveno izvozila sirovu vunu i obicnu tkaninu, je u kasnom srednjem veku smatrana nazadnom; njene vodje su zudele za uspehom koji su imale zemlje preko Kanala, od kojih je Nizozemska bila najpoznatija po lanenom platnu visokog kvaliteta, a Flandrija po vunenim proizvodima. Ove zemlje su, sa svoje strane, zavidele Italiji, gde su gradovi poput Luke i Venecije proizvodili izvanredan saten, brokat i somot u sirokom dijapazonu boja. Bogati Evropljani su bili voljni da plate astronomske cene za ove sjajne italijanske tekstile, koje su nosili, ne zbog boje, vec kao znak staleza kom su pripadali.


posuðeno iz ASTROKRUGA