novi post nakon dugo vremena… pocela je jebena skola… vec je zavrsio prvi tjedan… al naravno nije to glavna inspiracija za pisanje.

uvijek postoji neka vaznija stvar od one druge i trece i tak dalje… u mom slucaju to nije stvar… to je osoba… onaj osjecaj u koji si siguran da ce trajati… i kad se necemu potpuno predas… i bas mislis da se sve promijenilo na bolje i da je savrseno i da bolje nemoze biti… i kad se onda nakon svega toga razocaras… taman mislis kak ti je sve savrseno u zivotu i kak ce to trajati… i onda sve to jednostavno… nestane.. zakaj to tak mora biti? ostat ce to pitanje bez odgovora… pitas se jel vam je uopce sudjeno… ili je to zapravo bila samo zabava? neki cudan osjecaj… kad mislis da te niko ne razumije…. i za onog za kojeg si se nadao da te barem malo shvaca… i kuzi o cem pricas… shvatis da nije bilo tak… i da je ko i svi drugi gledao naokolo i brojio zvijezde dok si pricao o necem vaznom.... taman se poveselis da si nasao ljubav zivota… koja ce trajati kak se ono kaze ˝dok vas smrt ne rastavi˝… i totalno se prepustis osjecajima i mislima… i ako ti se sve to jos ostvaruje… shvatis da nemoze bolje… i onda jedan prokleti dan… ili tjedan… pa sve to nestane… vise neznas kak se zoves…. nemas snage gledati… osjecaje sve imas ili nemas… tak ti je svejedno… cujes neku muziku, koju nis ne kuzis, a do prije tjedan dana ti je to sve bilo tak super i fkt si uzivao u svakoj minuti… gledas u prazno… nemas volje ni za sta… i jos neke dosadne sitnice… to ti je i vise nego dovoljno da te… unisti… sad kad vise neznas o cem bi pisao… jednostavno odustanes… i briga te za sve… nadas se da ce biti bolje… jer ovak nema smisla…