filmj

srijeda, 09.03.2005.

Džon Travolta
Padovi u životu su me svemu naučili

LONDON - Pedesetogodišnji Džon Travolta izgleda kul. Intervjue je počeo da daje u podne. Naš je na redu u 16.20. Kasni samo pet minuta. Jedini pruža ruku za pozdrav. (Nijedan od protagonista filma „Be Cool“ - „Budi kul“ - sa kojima sam razgovarala pre i posle njega, a među njima su reditelj F. Gari Grej, Rok Dvejn Džonson, Kristina Milijan, Sedrik Zabavljac, to ne čini.)
Ima li nešto što vas još nisu pitali?

- Teško pitanje (smeh). Da razmislim. Niko me još nije pitao šta pijem…
Pa, šta pijete?

- Vodu.
A uz jelo?

- Isto. Eventualno čaj. Ne konzumiram alkohol.
Ni francusko vino?

- Ni to. Jednom sam preterao sa mastikom, pao u nirvanu, i shvatio da me alkohol neće (smeh). Ali zato hranu obožavam.
Ne vidi vam se.

- Mnogo se krećem, a i takve sam građe. Ne prima mi se. Gde ste videli gojaznog pilota!
Zaista ste pilot?

- Jesam, i to profesionalni. Ne samo glumac, plesač i pevač.
Imate avion?

- Da. Čak dva. „Boing 707“ (Platio ga je 83 miliona dolara - prim. nov.) i džet „gulstrim“. Nabavio sam i dirižabl. Žena se najpre protivila, ali je popustila. Častio sam se za Božić.
Kažu da ste jedan od najplaćenijih holivudskih glumaca. Je li vam bilo nužno da se pojavite u spotu za „Hajneken“?

- U spotu sam Čili Palmer, kao i u filmu „Be Cool“. Sve je to deo marketinga, a ja sam profi.
Reklo bi se i veoma efikasni?

- Poslovnost sam stekao sa iskustvom. Nije uvek bilo tako. Imao sam i ja uspone i padove. Štaviše, mogu reći da mi se sreća u životu dva puta osmehnula. Naučio sam da guram napred.
Zahvaljujući čemu?

- Između ostalog, sajentologiji. Dosta nas umetnika joj je naklonjeno, Tom Kruz, Kristi Eli, Čik Korija... Hotel gde se okupljamo, u Holivudu, „Chateau Elysee“, veoma je bezbedan i u njemu se susrećem s ljudima u koje imam poverenja. Sajentologija akcenat stavlja na filozofiju i tehnike koje nam pomažu da se bolje snađemo u svakodnevici, a ne na pitanja „večnog života“. Naš cilj je usmeren ka savladavanju prepreka koje su se akumulirale tokom svih prošlih života. Tako se dolazi do lične istine. Upravo zahvaljujući tome uspeo sam da prebrodim neuspehe.
Koje na primer?

- Morao sam da napustim gimnaziju, ali to me nije sprečilo da postanem najbolji u školi za civilne pilote. Postao sam mnogo sigurniji u sebe, izveštio sam se u komunikaciji, na primer s rediteljima. Nakon nekoliko epizodnih uloga u teatru, debitovao sam u 1975. u TV seriji „Dobro došao, Koter“, koja je lepo primljena, ali to mi nije otvorilo vrata Holivuda. Priznanje mi stiže tek sa glavnom muškom ulogom u „Groznici subotom uveče“, a slava sa „Briljantinom“. Potom me angažuje Brajan de Palma za „Uvećanje“, ali, zapravo, Tarantino me otkriva kao njegov glavni adut u „Petparačkim pričama“, pored Ume Turman. Kada je Elmor Leonard odlučio da piše storiju o dobroćudnom gangsteru Čiliju Palmeru, kaže, imao je odmah na umu mene. A pošto je „Get Shorty“ bio dobar posao, smislio je nastavak, zapravo drugu arenu u kojoj se snalazim. Čili je kul gangster, vrsta uličnog Džejmsa Bonda, što mi je sasvim odgovaralo, jer moj idol je Šon Koneri.
Iako gangster, Čili deluje kao momak koji drži do nekakve pravde. Je li to deo vaše improvizacije?

- Moral je subjektivna stvar. Čili ima smisla za fer-plej i osećaj za pravdu. Njegov pristup jeste netipičan, ali imajte na umu da je reč o komediji, dakle, Čili ispada dobar momak.
Koje uloge radije birate, dobrih ili loših momaka?

- Biram one koje su prepoznatljive, netipične, po čemu će me publika pamtiti. U „Petparačkim pričama“ Uma i ja smo glumili dvoje koji se kreću na ivici smrti, a u filmu „Be Cool“ glumimo par koji isuviše opušteno ide kroz život. Reditelj Gari Grej jeste imao jasnu viziju, ali je za svaku scenu radio jedan dubl u kome nas je puštao da improvizujemo ako želimo. A kad glumac improvizuje, ima utisak da radi nešto svoje, mnogo je življi. To je razlog što volim da snimam muzičke filmove. U njima mogu da pokažem sve što umem. Mislim da će publika otkačiti na scenu u kojoj Uma i ja ponovo plešemo. Prosto se nametnulo da u jednom trenutku zaigramo. Uostalom, zar se to od nas ne očekuje! Zar to nije najblistaviji trenutak iz „Petparačkih priča“!
Koja je vaša omiljena filmska muzika?

- Za sva vremena! Uf, čekajte malo... ah da, svakako muzika iz Lelušovog filma „Jedan čovek i jedna žena“. Znate ona rararara, rararara, ra, ra, ra, rara … Kako zvučim?
Sasvim dobro. Jeste li kul i u privatnom životu?

- Mislim da jesam, kad letim, ili kad se igram sa svojom decom. Ali, u dubini duše, u mojoj poziciji to naprosto nije uvek moguće. Uglavnom imam strpljenja, ali ipak nisam kul kao Čili. On je nerealan lik.
Hoćete li da ispišete autogram za „Blic“?

- Čilijev ili moj? (smeh)
Vaš.

- OK. Koje je vaše ime...
Milena.

- A redakcija?
„Blic“. Iz Srbije.

- Znam, eks Jugoslavija.
Mogu li vas zamoliti za jednu fotografiju?

- Vrlo rado.

- 20:19 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se