filmj

Bekim Fehmiu, glumac, posle cetrnaest godina cutanja,
o svom zivotu, karijeri, Srbima i Albancima nekad i sad
Svi smo presli granice koje se ne smeju preci





Umetnost kao dobra vest: Bekim Fehmiu



Bekim Fehmiu jedan je od najvecih glumaca koji su ponikli na ovim prostorima. On je prvi albanski akademski i filmski glumac, koji je igrao u pozoristima, kao i u filmovima, sirom bivse Jugoslavije.Odigrao je citav niz uloga koje su promenile istoriju nase kinematografije i ostavile zapazen trag i u svetskim umetnickim tokovima. Njegove uloge u "Specijalnom vaspitanju", "Skupljacima perja", "Odiseju", "Avanturistima","Roju", "Putu", "Toplim godinama", "Dezerteru" ostale su upamcene kao glumacka remek-dela.
Saradjivao je sa Dzonom Hjustonom, Olivijom de Hevilend, Avom Gardner, Robertom Souom, Fernandom Rejom, Dirkom Bogardom, Sarlom Aznavurom, Irenom Papas, Klaudijom Kardinale, Kendis Bergen... Glumio je na albanskom, srpsko-hrvatskom, makedonskom, romskom, turskom, spanskom, engleskom, francuskom i italijanskom jeziku. Od 1987. godine, od kada je demonstrativno napustio predstavu JDP-a "Madam Kolontajn" Anjete Plejel, gde je igrao Lenjina i Staljina, oprostio se javno sa umetnickom delatnoscu u bivsoj Jugoslaviji. Vremenom je doneo odluku da prestane da snima i u svetu. Nedavno se u izdanju Samizdata FREE B92 pojavila knjiga secanja Bekima Feihmiua, "Blistavo i strasno", koja opisuje njegov zivot od rodjenja, 1936. u Sarajevu, pa sve do 1955, odnosno do godine kad je primljen za clana drame Pristinskog pozorista. Posle cetrnaest godina, Bekim Fehmiu daje intervju.

Hamlet je rekao : "Ostalo je cutanje". Sta je razlog Vaseg cetrnaestogodisnjeg cutanja?
- Poslednji oprostajni intervju dao sam 14. 04. 1987. godine Miri Radosevic, za Politiku, kada sam napustio predstavu "Madam Kolontajn". Povod za napustanje bila je takozvana neorganizovanost predstave, a pravi razlog je sirenje propagande i antialbanske mrznje takoreci od Triglava do Djevdjelije. Tada sam rekao da se osecam kao Hamlet kad kaze " ovo je vreme izaslo iz zgloba", da se osecam "Kao na rubu pameti" Miroslava Krleze, da se osecam kao iz pesme Dusana Vasiljeva "Covek peva posle rata", koji kaze:"... o dajte meni samo jos saku zraka i malo bele jutarnje rose, ostalo vam na cast..." Tih godina antialbanska kampanja preplavila je novine, televizijske programe...




Najlepsi ljudi Balkana: Bekim Fehmiu kao Odisej



Objavljivane su montirane fotografije, citirana Rakiceva pesma "Simonida" u kojoj on kaze: "Arbanas ti iskopao oci", a Skeljzen Maljici je u "Ninu" demantovao istinitost tog stiha, objasnjavajuci da Simonidi jesu iskopane oci, ali ne iz mrznje, vec iz razloga narodnog verovanja, ili ako hocete praznoverja, da zagrebani prah iz ociju ili sa genitalija sa fresaka u crkvi, pomaze slepima i nerotkinjama. U to su verovali ne samo Albanci i Srbi, vec i ostali zitelji svih religija. Poslednja kap u punoj casi je bila kada sam kod kuce zatekao prebledelu Branku, a Uliksa u soku. Nastavnica srpskohrvatskog jezika hvalila je na casu pesnika Esada Mekulija, a zgrazavala se nad njegovom suprugom dr Mekuli "koja Srpkinjama i Crnogorkama vadi zivu decu iz utrobe". Objasnio sam Uliksu da je to cista laz, jer da je istina bila bi u zatvoru i bilo bi joj oduzeto pravo na rad!
Trideset pet zatrovanih mladih dusa-ucenika, tridesetpet porodica sa ko zna koliko clanova zatrovano mrznjom. Priroda mog bica dovela me do cutanja. Za nekoga je cutanje znak odobravanja, povlacenja ili predavanja. Za mene je cutanje bolna i protestna prica.

Kao da se kod nas potpuno preobratila u svoju suprotnost krilatica da je istorija uciteljica zivota?
- Za mene istorija zaista jeste uciteljica zivota. Kao sto je Hitler zapoceo sa Jevrejima, ja sam od pocetka bio svestan da je pocelo sa Albancima, ali da se tako nece zavrsiti. Znao sam: rat dolazi. Najzlokobnija kob ovde se, na kraju, srucila na srpski narod, ponovo je doslo do situacije kada Srbin puca na Srbina. Mislim da se nista strasnije od toga ne moze dogoditi jednom narodu.

Vi ste postali veoma poznati u vreme bivse Jugoslavije. Da li ste tada mogli naslutiti sta ce se desiti, s obzirom da ste mladost proveli u Prizrenu, a zivot na Kosovu nikad nije bio ni lak ni jednostavan?
- Ne, tada me to nije interesovalo. Moj svet je bio svet umetnosti.Ni meni, a mislim niti bilo kome drugom, ipak nije jasno kako je sve ovo moglo da se dogodi, u vreme kad su vladali nanosekondi sa sest miliona informacija, a odmah zatim izlazi cip sa cetrdeset miliona informacija, tako da se svet pretvorio u lesnik. Sa ondasnjim intelektualnim kapacitetom, nama je nedostajao jedan milimikron da po prvi put postanemo deo i to punopravan deo velikog sveta. Tih godina ja sam mnogo putovao i od Albanije do SSSR-a, mi smo za sve te drzave bili san. To je doba kad se na nasim granicama nije pucalo kao u pomenutim drzavama, nego su se te granice prelazile i setalo se po celom svetu i bili smo veoma cenjeni.

Usli ste u glumacki svet na velika vrata. Vas diplomski rad bio je Geteov Orest iz "Ifigenije na Tauridi". Tih godina, na Vas buduci umetnicki zivot uticace mnogo i Milos Djuric,cuveni profesor i prevodilac. Koliko je uticao na vas?
- Ucitelji su odigrali vrlo vaznu ulogu u mome zivotu. Medju njima je i cika-Misa Djuric, kako smo ga privatno zvali iz miloste.. On je bio intelektualac najviseg reda, ali i isto tako i veliki covek, "koji nije svirao u diple, vec predavao etiku..." Kada je cuo da sam Albanac, pred celom klasom odrzao mi je predavanje o kompletnoj istoriji Albanaca i njihovim karakteristikama, citirao je Cvijica koji je 1902. napisao " da su Albanci najlepsi ljudi Balkana", ukratko, dao mi je krila. A to predavanje, zavrsio je recima:"Uci, budalcino, uci i postani glumac, nemoj da ostanes kao ovi tvoji testerasi i amali po Knez Mihailovoj". Kao da je znao moj vec utvrdjeni cilj.

Mnogo se svih ovih godina govori o krivici i obicno nam je uvek kriv neko drugi. Imate li vi odgovor na to pitanje?



Zasto se onda cudimo ovoj strasnoj Bozijoj kazni koju zivimo? Zasto se na Kosovo, na svetu srpsku zemlju" od 1912. pa sve do danasnjeg dana salju bajoneti, topovi i tenkovi. Zaista je to Bozija kazna



- Malo pre pomenuste Oresta. Verovatno znate mit o Orestu i mentalnim mapama baziranim na lazima, i onima baziranim na istini, kao i kuda vode prve, a kuda druge. Mit o Orestu dovodi nas do priznanja sopstvene krivice, istine, odgovornosti i ozdravljenja. Sami smo krivi. I Srbi i Albanci na Kosovu sami su odgovorni za sve sto im se dogodilo. Covek nema pravo da krivi za ono sto mu se dogodilo ni oca, ni brata, ni komsiju, ni bogove, nego samog sebe. Jedna od nasih tragedija je i u tome, sto ziveci zajedno, nismo se ucili boljem od nasih suseda, vec onom gorem. Dobre osobine Allbanaca Srbi nisu prihvatali, kao sto ono pohvalno od Srba Albanci nisu prihvatali. Mladost sam proveo u Prizrenu i u to doba, ako se nekome opsuje majka, odmah je pucala puska. Majka i Bog bile su svetinje. Ja nisam ni znao da takve psovke uopste postoje.
Kad sam dosao u Beograd i cuo ih, u pocetku sam crveneo od stida. Pre nekoliko godina, u Pristini, setao sam gradom i cuo kako na korzou mlade maloletne albanske devojke najruznije psuju.

Da li ziveti na ovim prostorima znaci neizostavno biti homo-politicus?
- Ne. Prvi put sam rubriku politike u Politici procitao , naravno uz stranicu kulture, 1967. godine, a narocito sam poceo da je pratim 1968, kada sam zapadnom svetu bio interesantan kao glumac koji dolazi iz "komunisticke" zemlje. Nisam znao ni ko je Ali Sukrija. Nisam znao ko je Leka, dok mi nisu objasnili da je to Aleksandar Rankovic. Ali danas, niko od nas to ne bira i ne zeli, a neizostavno se dogodi da postanemo homo politicusi. Vi znate da ljudi vole da se druze sa slavnim glumcima. Tako, jos 1979. godine, u Italiji sam upoznao njihovog pravog pravcatog Dzerms Bonda, koji je obozavao bivsu Jugoslaviju. Rekao mi je da je u Londonu 1978.snimljen film o Jugoslaviji u kome je receno da ce treci svetski rat poceti bas na Kosovu, zato sto tamo zive najsiromasniji ljudi na potencijalno najbogatijoj zemlji. Gandi je rekao: "Najvece nasilje nad covekom je siromastvo".




Hjuston mi je rekao: Dobar si, sine!
Molim Vas za kraj samo nekoliko recenica o Vasem radu sa Dzonom Hjustonom?
- Bila mi je cast i privilegija upoznati ga, a kamo li raditi sa njim.On je bio retka, autenticna licnost, veliki avanturista, sjajan umetnik i veliki covek. Putovao je svuda po svetu. Da bih napravio ulogu kapetana Kejleba morao sam da primenjujem ono cuveno pravilo Stanislavskog "kad bi se ja nasao u tim i tim okolnostima"... Dzon Hjuston, sa svojim velikim zivotnim iskustvom, od boksera, glumca, oficira meksicke konjice u mladosti, studiranja slikarstva u Parizu i Londonu, pisanja scenarija, reziranja filmova, drzanja boe od cetiri metra u kupatilu i majmuna na ramenu, covek koji je bio u prvim borbenim linijama fronta u Monte Kasinu (Italija), gde je snimao dokumentarni film tokom II svetskog rata, takav covek nije morao da priziva magicno "Kad bi ja" da bi odigrao ulogu. Hjuston je bio to - general.
Na projekciji, kad smo zajedno gledali gotov film, po zavrsetku, on me zagrlio i rekao mi: "Dobar si, sine". To je bio jedan od najlepsih momenata u mom zivotu.



Takodje, taj covek mi je rekao da je u Svedskoj iste godine, vec bio odrzan simpozijum o strategijama prema zemljama bivseg komunizma, na kome je Bzezinski izjavio da u Jugoslaviji treba podsticati liberale, disidente i narocito nacionaliste, jer je nacionalizam jaci od ideologije. Taj covek nudio mi je pasose za celu moju porodicu i rekao mi da nam ne predstoje lepi dani. Nasmejao sam se sa nevericom i odbio ponudu.

Imate li utisak da ce nova vlast uspeti da resi kosovske probleme?
- Prvo bi trebalo promeniti mentalne mape.Voleo bih da se to dogodi i da mogu da verujem u to. Ali se onda uvek setim ankete iz 1994. u kojoj se 70 odsto srpskog stanovnistva izjasnilo da ne zeli da zivi sa Albancima, a 59 odsto da ne zeli da zivi sa Hrvatima. Uvek me pomisao na te podatke obeshrabri. Godine 1912. Dimitrije Tucovic je rekao da su najveci prijatelji Srba Albanci. Evo nas danas, Srba i Albanaca zajedno, kako ponovo prezivljavamo zajednicku nocnu moru, nadrealniju od najstrasnijeg nadrealistickog sna. Priznajem javno da sam se osecao najsramnije kad sam cuo da je Albanac digao ruku i ubio zenu i starca 1999. godine, prvi put u istoriji Albnaca koliko znam. Svi smo presli granice koje se ne smeju preci, bez obzira kakvu je tragediju doziveo taj Albanac. Zasto se onda cudimo ovoj strasnoj Bozijoj kazni koju zivimo? Zasto se na Kosovo, na svetu srpsku zemlju" od 1912.
pa sve do danasnjeg dana salju bajoneti, topovi i tenkovi. Zaista je to Bozija kazna.

Dali ste sebi besu da cete svojoj deci ispricati istinu o onome sto ste prezivljavali ziveci na Kosovu?
- Tako je, ali ne samo na Kosovu. Oni danas znaju sve i iz drugog dela rukopisa. Dao sam sebi besu da cu svojoj deci sve ispricati, da bi bila potpuno informisana. Svoja sam secanja zapisao bez ikakve namere da ih objavim. No, onda su me moji prijatelji Musa Ramadani, pokojni Becir Musliju, Abdulah Zejneli u Pristini, Filip David, Dusan Makavejev, Jovan Cirilov, Petrit Imami i moja supruga Branka Petric, koja je bila moj prvi citalac, kao i gospodja Leposava Zunic, vrsni lektor moje knjige, koja je i sama neko vreme zivela u Prizrenu i davala mi veliku ljudsku podrsku,ubedili da rukopis treba da objavim. Svojoj sam deci rekao istinu i dao sam im time slobodu da biraju sta ce i kako ce ziveti, kao sto sam i ja ucinio. Postujem i postovacu sve izbore svoje dece, kao sto je moja majka Dija postovala nase izbore.





Kan kao ulaznica za svetski film: U drustvu Kendis Bergen




Homen est nomen, kazu Latini. Vase ime, Fehmiu Bekim, zapravo znaci na albanskom odlican blagoslov. Da li smatrate da se znacenje Vaseg imena obistinilo? Kazu da svako od nas kad dodje na zemlju nosi sa sobom jednu dobru vest od Boga. Koju ste vi vest doneli?
- Zeleo sam da svojim poslom opelemenjujem ljude, za mene je gluma nekad bila misionarski blagoslov, umetnost je bila moja dobra vest koju sam doneo sa sobom. Da nisam bio glumac, bio bih stomatolog ili slikar, volim da slikam. Smatram i da je moja majka Dija bila blagoslovena cinjenicom da je rodila osmoro dece i da ju je sahranilo osmoro njih, a iza sebe je ostavila sedmoro unucadi i sada ima tri praunuke. To je moj odgovor na ceste price o demografskoj eksploziji na Kosovu.

Rodjeni ste u Sarajevu, 1936. u kosuljici. U Srbiji postoji verovanje da onaj ko se rodi u kosuljici ima kasnije srece u zivotu. Da li smatrate da ste imali srece? I hocete li srecu ponovo potraziti na sceni ili na filmu?
- Albanska poslovica kaze: "Radi malo, Bog ce ti puno pomoci" (Puno pak se Zoti ti nadikmon shum). I kod Albanaca rodjenje u kosuljici znaci da ce dete tako rodjeno imati srece u zivotu, ali i da ga nece metak, zato se daje komadic osusene kosuljice momcima koji idu u vojsku ili rat, kao amajlija. Po svemu sudeci, uz samozrtvovanje i neprekidan rad, imao sam srecu u zivotu, individualnu, porodicnu. Iako je zivot coveka ko zivi na ovim prostorima, a pogotovo na Kosovu sve, samo ne lak. Vec godinama sve odbijam da igram i mislim da cu tako i nastaviti. Zbog citavog ovog pakla, izgubio sam smisao poziva i , kad vec ne osecam svrhu glume, ne zelim njome vise ni da se bavim.

Kako je doslo do toga da glavni junak filma "Dezerter", koga Vi tumacite, bude rodjen u Beogradu, Srbiji?
- Posle mesec dana snimanja filma "Dezerter", dosli su kod mene pisac, snimatelj i reditelj Bert Kenedi i objasnili mi veliki problem i zabrinutost da americka publika nece prihvatiti film sa imenom Bekim Fehmiu - koji igra ulogu Patrika Dzona, kako se zvao moj lik. Zamolili su me za pomoc. Predlozio sam im da izmenimo biografiju koju cita general, Dzon Hjuston i da Patrik Dzon postane Viktor Kejleb, rodjen u Beogradu 1842, koji emigrira u SAD i ciji roditelji umiru od kolere 1844, a on postaje clan konjice.Time sto sam odredio za mesto rodjenja junaka koga tumacim Beograd, zeleo sam da se zahvalim dragim profesorima, humanistima, Akademiji koja me je stipendirala i velikim glumcima JDP-a, na sta sam veoma ponosan.