filmj

utorak, 11.10.2005.

Majkl Kejn

Majkl Kejn
I posle stotinu filmova učim glumu

Jedan od najgledanijih filmova ovoga leta (do sada je zaradio preko 360 miliona dolara širom sveta), „Betmen počinje“ Kristofera Nolana, uskoro će se naći i na DVD izdanju. Za tu priliku, zahvaljujući predusretljivosti distributerske kuće „Tuck“, „Blic“ je dobio ekskluzivni telefonski intervju sa ser Majklom Kejnom, koji u filmu tumači batlera Alfreda.

Ovaj izuzetno prijatan 72-godišnji džentlmen u nedavnoj anketi svrstan je među pet najvećih britanskih glumaca, a 1997. magazin „Impajer“ stavio ga je na 55. mesto svoje liste sto najboljih glumaca svih vremena. Dobitnik dva „Oskara“ („Hana i njene sestre“, „Život nema pravila“) i otac dve kćerke, Majkl Kejn je vlasnik i šest restorana u Londonu i jednog u Majamiju. Smatra da je njegov najbolji film u karijeri „Tihi Amerikanac“, posle koga je odlučio da više ne prihvata glavne uloge, već samo sporedne kojima pristupa jednakim žarom i jednakom posvećenošću.
Gospodine Kejn, kakva iskustva nosite sa snimanja „Betmena“?

- Apsolutno fantastična. Veliki sam obožavalac Kristofera Nolana. Kada sam pročitao scenario, logičan i realističan način na koji ga je Nolan napisao, znao sam da će ovaj Betmen biti drugačiji od svih prethodnih i oduševljeno sam prihvatio ulogu. Takođe, nikada do sada nisam igrao u nekom blokbasteru, tako da mi je veoma drago što sam se i u tome okušao u ovom periodu svoje karijere.
Da li ste gledali prethodne filmove o Betmenu?

- Jesam, i veoma sam uživao u njima. Ali razlika je u tome što su se reditelji do sada uvek koncentrisali na negativce, a Betmen je bio samo neki dasa koji leti okolo u kostimu šišmiša, pri čemu ste se stalno pitali kako on to izvodi. U ovom filmu Nolan je to objasnio vrlo jednostavno i pažljivo. Takođe, mislim da je vraćanjem na početak priče o Betmenu, to jest Brusu Vejnu, ovaj junak prikazan kao ljudsko a ne nadljudsko biće, ranjivo kao i svi mi.
Za Betmenovu humaniju crtu jednim delom je zaslužan i vaš lik, lik njegovog sluge Alfreda, koji svog gospodara Vejna stalno drži na zemlji.

- Pošto je Brus Vejn rano ostao siroče, Alfred mu je bio ne samo sluga već i otac. Iako toga nije bilo u scenariju, ja sam u svojoj glavi stvorio čitavu istoriju o Alfredu. Lik sam zasnovao na jednom vodniku koga sam poznavao iz vojske, a glas sam „pozajmio“ od svog poručnika kada sam imao 18 godina. On je bio pripadnik SAS jedinice, koji je ranjen i koji je, kako više nije mogao da se bori, prekomandovan na održavanje kantine. Tu je naučio da kuva. Dakle, kao strogo vaspitan vojnik i odličan kuvar, bio je idealan da radi kod Brusovog oca, milijardera.
Zanimljivo je da su u poslednje vreme snimljena čak tri rimejka vaših ranijih filmova („Alfie“, „Get Carter“, „Italian Job“)... Spajk Li nedavno je izjavio da taj novi trend filmovanih stripova i rimejkova pokazuje da Holivudu nedostaje svežih ideja. Šta vi mislite o tome?

- Snimanje filmova danas je izuzetno skup posao i mislim da se zbog toga producenti odlučuju na garantovan uspeh, a to su pre svega filmovi o superherojima. Ali i među vlasnicima studija postoje ljudi voljni da rizikuju. Takav je bio direktor „Vorner bradersa“ koji je projekat od 150 miliona dolara dao u ruke jednom Kristoferu Nolanu, reditelju koji je do tada snimio svega dva, doduše odlična, niskobudžetna filma - „Memento“ i „Insomniju“.
Načuli smo da ste potpisali ugovor i za nastavak filma „Betmen počinje“?

- Da, radni naslov je „Džoker“. Kristijan Bejl će opet igrati Betmena, ali to je sve što sada smem da vam kažem.
Svojevremeno ste napisali knjigu o glumi. Da li je još išta ostalo što biste mogli da naučite o njoj?

- To je u stvari bila TV emisija o nekim malim glumačkim trikovima, koja je kasnije pretočena u knjigu. Čovek stalno uči i ni u jednom poslu ne možete reći da znate sve, a naročito ne u glumi.
Koji je vaš prioritet u odabiru uloga?

- Scenario, scenario i samo scenario! Dobro, važno mi je i sa kim radim. Betmen se boji slepih miševa. Čega se vi, privatno, plašite?

- Najviše se bojim raka i tih stvari, pošto sam pravi manijak kada je reč o kontroli zdravlja.
Šta vas pokreće?

- Moja pokretačka snaga je moja porodica. Pravi sam porodični čovek, oženjen sam istom ženom 36 godina.
Šta je recept za jedan uspešan brak?

- To što smo jednaki partneri. Naši životi su toliko isprepletani da ne bismo mogli da ih razdvojimo ni kada bismo hteli.
Miona Kovačević




- 19:45 - Komentari (0) - Isprintaj - #

srijeda, 13.04.2005.

Džordž Lukas
Očekujte neočekivano


Sklonost Džordža Lukasa ka bezvremenom pripovedanju i inovaciji na granici mogućeg dala je neke od najuspešnijih i najvoljenijih filmova našeg doba. Godine 1971, uz pomoć dugogodišnjeg prijatelja Fransisa Forda Kopole kao izvršnog producenta, Lukas je od svog prvog studentskog filma „THX 1138“, načinio višestruko nagrađivan debi. Njegov drugi film, niskobudžetni „Američki grafiti“ (1973), postao je najuspešniji u svoje vreme, pomerivši granice pripovedanja ka novim pravcima i postavši prvi film u kome je korišćena ispreplitana naracija (kroz više priča).

Lukasov treći film, „Rat zvezda“ (1977), iz korena je promenio stvari. Na prvi pogled jednostavna moralna priča o borbi dobra i zla - ispričana u fantastičnom pejsažu egzotičnih planeta i bizarnih stvorenja - postala je međunarodni fenomen, uprkos činjenici da je svega nekolicina u njemu videla potencijal tokom snimanja. Odbivši da prihvati ograničenja filmskog stvaralaštva u to vreme, Lukas je stvorio sopstvenu kompaniju za vizuelne efekte, kako bi svoju viziju pretočio u realnost. „Rat zvezda“ probio je sve rekorde gledanosti, postavio nove standarde u oblasti specijalnih efekata, osvojio osam „Oskara“ i inspirisao čitavu generaciju mladih ljudi da slede svoju maštu i snove. Lukas je nastavio svoju sagu drugim i trećim nastavkom - „Imperija uzvraća udarac“ (1980), odnosno „Povratak Džedaja“ (1983). Usledio je niz drugih uspešnih filmova, među kojima i nekoliko iz serijala „Indijana Džouns“, a od 1999. ponovo radi na „Ratovima zvezda“, ovoga puta na tri epizode koje prethode čuvenom serijalu, tzv. prikuelima: „Fantomska pretnja“ (Epizoda I), „Napad klonova“ (Epizoda II) iz 2001. kao prvi film snimljen u celosti digitalnom tehnikom, dok treću i finalnu epizodu, pod nazivom „Osveta Sita“ („Revenge of the Sith“) sa nestrpljenjem očekujemo ovih dana i u domaćim bioskopima.
Ovaj intervju je napravljen specijalno za „Blic“ „Foksu“, svetkom distributeru Lukasovog filma.
Gotovo da ste priveli kraju poslednju epizodu iz sage „Ratova zvezda“. Kako se osećate ovih dana?

- Lepo je znati da je sve zaokruženo. Znate onaj osećaj kada ste usred nekog projekta - uvek ste zabrinuti da nešto ne krene naopako ili da ga nikada nećete završiti. E, pa, tako sam se ja osećao poslednjih 20 godina, tako da je zaista sjajno što su sve epizode privedene kraju i što je čitava priča ispričana onako kako sam je prvobitno i zamislio.
„Ratovi zvezda“ dešavaju se „pre mnogo godina, u veoma, veoma udaljenoj galaksiji“; da li vas je za priču o njima motivisala istorija stvarnog sveta?

- Osnovne teme u „Ratovima zvezda“ potiču iz mitologije i, ukoliko pažljivo proučite istoriju svetske mitologije, uvidećete određene ideje i zamisli koje se uvek iznova ponavljaju. Delom zato što mitovi zaista sadrže izvesne istorijske elemente, a istorija se uvek i iznova ponavlja. Politički aspekti prikuela imaju osnovu u istorijskim događajima poput Cezarovog zauzimanja rimskog Senata ili Napoleonovog preuzimanja republike u Francuskoj. Uzeo sam jednu fiktivnu priču, poteklu iz moje mašte, i onda sam na nju „nafilovao“ stvari koje sam učio o svetu i našim kulturama.
Finalni film iz serijala „Ratova zvezda“ nazvan je „Sitova osveta“. Mnogima će prvo pitanje biti: A ko je Sit?

- Siti su ljudi koji su vrlo egocentrični i sebični. U početku ih je bilo mnogo ali su se, iskorumpirani vlašću i ambicijama, međusobno istrebili, tako da ih je sada ostalo samo dvoje - gospodar i sluga. Siti se oslanjaju na svoje strasti, koriste svoje sirove emocije, mržnju, gnev, svoju ogorčenost - sve što čini tamnu stranu sile. Džedaji su poput šerifa na Divljem zapadu. Njihov je posao da donesu mir i zaštitu svima. Oni su neprijatelji Sita jer Siti žele da dominiraju galaksijom i da je kontrolišu; hiljadama godina oni kuju zaveru protiv džedaja. U ovoj epizodi dolazi vreme da krenu u osvetu protiv džedaja za pretrpljene nepravde i da konačno ostvare svoju zaveru.
Kada ste pisali scenario za prvi film „Ratova zvezda“, da li ste imali svest o tome da pišete nešto što će doživeti takav planetarni uspeh?

- Bio sam veoma uzbuđen i ponosan na taj projekat, ali nikada nisam zamišljao da će biti uspešan, a kamoli da postane fenomen kakav je postao. Samo sam želeo da snimim dobar, zabavan film koji bih i sam voleo da pogledam. Pokušavao sam da u jednu modernu priču ugradim neke mitološke motive i sam taj izazov predstavljao mi je veliko uzbuđenje.
Možete li nam barem nagovestiti zašto se Anakin okreće tamnoj strani i postaje Dart Vejder?

- Ne bih voleo da otkrivam detalje onima koji tek treba da pogledaju film, ali mogu da kažem ovo: Anakin želi da bude džedaj, ali on ne može da se odrekne ljudi koje voli kako bi nastavio dalje sa svojim životom. Džedaji veruju da se čovek ne sme vezivati za stvari, da one samo prolaze kroz vaš život i da, ako možete da kontrolišete svoju pohlepu, možete rešiti konflikt ne samo u sebi, već i u svetu oko vas, jer ste time prihvatili prirodan tok stvari. Anakinova nesposobnost da sledi ovo osnovno pravilo je u srži njegovog okretanja mračnim silama.
Da li je ovo zaista najmračniji od svih filmova iz „Ratova zvezda“?

- Jeste, ali moralo je tako. To je mračan i pomalo tužan film, ali u isto vreme i zabavan jer donosi dosta akcije i uzbuđenja. Mislim da je drugačiji od svih mojih ostvarenja. Nadam se da su ljudi do sada shvatili da u ovim filmovima treba da očekuju neočekivano.
Da li je ovo poslednji bioskopski film „Ratova zvezda“?

- Ovo je poslednji u tom serijalu, da. Na kraju „Povratka Džedaja“ ponovo je uspostavljena republika i Dart Vejder je spasen. Iako mu je trebalo mnogo vremena, Anakin ispunjava proročanstvo da će uništiti Site i doneti ravnotežu sili. Za mene, posle toga, nema više šta da se kaže u filmskoj formi. Izgleda prirodno i kompletno završiti priču porodice Skajvoker i bitku džedaja i pobunjenika tako što ćete galaksiji povratiti mir i slobodu.
Šta ćete raditi sledeće?

- Nadam se da ću prvo otići na dug odmor. Planiram da produciram jedan film o afroameričkim pilotima tokom Drugog svetskog rata, a razmatram i brojne TV projekte. Što se tiče mog sledećeg rediteljskog zahvata, nisam siguran. Na „Ratovima zvezda“ sam radio dosta dugo i tokom godina su mi nailazile razne ideje. Prvi filmovi koje sam radio bili su vrlo eksperimentalni. Želeo sam da ispričam priče na čisto kinematografski način, i to je za mene bila izuzetna zabava. Filmovi poput „THX 1138“ i „Američkih grafita“ nisu bili tradicionalni filmovi, pričali su nelinearne priče i veoma su se oslanjali na zvuk i sliku koji su zajedno krearali određeno iskustvo. Stvarno bih voleo da se vratim tome, da ponovo istražujem različite tehnike i različite načine pravljenja filmova. Radujem se budućnosti.
Miona Kovačević

- 19:57 - Komentari (0) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 14.03.2005.

Narativni film do Velsovog "Građanina Kejna"
Istorija filma, Dejvid Kuk

Knjiga Dejvida Kuka "Istorija filma I" (sa engleskog Mirjana Nikolajević), objavljena u ediciji "Ars sinema" izdavačke kuće Klio, predstavljena je juče na konferenciji za novinare u Muzeju jugoslovenske kinoteke. Knjiga koja je doživela već nekoliko izdanja i koju njen autor svake dve-tri godine dopunjuje, prema rečima urednika Dragana Jeličića, ima potpuno drugačiji pristup istoriji filma, daleko od školskog, i upravo to je čini jednim od najpoznatijih udžbenika. Pisana je tečno i na popularan način što joj ne umanjuje stručnost. Ujedno, to je kod nas, 30 godina od podslednje objavljene, prva istorija filma prevedena na srpski. Njen autor preispituje i revalorizuje postojeće stavove u vezi da filmovima, baveći se onima koji su u međuvremenu postali važni, došavši na mesto onih koji su po uvreženim mišljenjima slovili za takve. Knjiga je ilustrovana nizom primera i pre svega je istorija narativnog, a ne i nelinearnog, eksperimentalnog, dokumentarnog, pa ni animiranog filma. Prvi tom u deset poglavlja polazi od tehničkih pronalazaka i dostignuća u oblasti filma, a završava se "Građaninom Kejnom" Orsona Velsa, dakle, četrdesetim godinama 20. veka. Drugi tom počinje neorealzmom i francuskim Novim talasom i stiže do 1995. godine. U njemu se govori o dosad nezastupljenim kinematografijama u istoriji filma - dalekosistočnim ili indijskoj, na primer. Sve vreme Kuk se bavi i istorijom produkcije, političkim i socijalnim kontekstom istorije filma, postupcima poznatih reditelja. Drugi tom Kukove "Istorije filma" biće objavljen do Sajma knjiga, a prvi se već može naći u knjižarama.

- 09:38 - Komentari (0) - Isprintaj - #

srijeda, 09.03.2005.

Džon Travolta
Padovi u životu su me svemu naučili

LONDON - Pedesetogodišnji Džon Travolta izgleda kul. Intervjue je počeo da daje u podne. Naš je na redu u 16.20. Kasni samo pet minuta. Jedini pruža ruku za pozdrav. (Nijedan od protagonista filma „Be Cool“ - „Budi kul“ - sa kojima sam razgovarala pre i posle njega, a među njima su reditelj F. Gari Grej, Rok Dvejn Džonson, Kristina Milijan, Sedrik Zabavljac, to ne čini.)
Ima li nešto što vas još nisu pitali?

- Teško pitanje (smeh). Da razmislim. Niko me još nije pitao šta pijem…
Pa, šta pijete?

- Vodu.
A uz jelo?

- Isto. Eventualno čaj. Ne konzumiram alkohol.
Ni francusko vino?

- Ni to. Jednom sam preterao sa mastikom, pao u nirvanu, i shvatio da me alkohol neće (smeh). Ali zato hranu obožavam.
Ne vidi vam se.

- Mnogo se krećem, a i takve sam građe. Ne prima mi se. Gde ste videli gojaznog pilota!
Zaista ste pilot?

- Jesam, i to profesionalni. Ne samo glumac, plesač i pevač.
Imate avion?

- Da. Čak dva. „Boing 707“ (Platio ga je 83 miliona dolara - prim. nov.) i džet „gulstrim“. Nabavio sam i dirižabl. Žena se najpre protivila, ali je popustila. Častio sam se za Božić.
Kažu da ste jedan od najplaćenijih holivudskih glumaca. Je li vam bilo nužno da se pojavite u spotu za „Hajneken“?

- U spotu sam Čili Palmer, kao i u filmu „Be Cool“. Sve je to deo marketinga, a ja sam profi.
Reklo bi se i veoma efikasni?

- Poslovnost sam stekao sa iskustvom. Nije uvek bilo tako. Imao sam i ja uspone i padove. Štaviše, mogu reći da mi se sreća u životu dva puta osmehnula. Naučio sam da guram napred.
Zahvaljujući čemu?

- Između ostalog, sajentologiji. Dosta nas umetnika joj je naklonjeno, Tom Kruz, Kristi Eli, Čik Korija... Hotel gde se okupljamo, u Holivudu, „Chateau Elysee“, veoma je bezbedan i u njemu se susrećem s ljudima u koje imam poverenja. Sajentologija akcenat stavlja na filozofiju i tehnike koje nam pomažu da se bolje snađemo u svakodnevici, a ne na pitanja „večnog života“. Naš cilj je usmeren ka savladavanju prepreka koje su se akumulirale tokom svih prošlih života. Tako se dolazi do lične istine. Upravo zahvaljujući tome uspeo sam da prebrodim neuspehe.
Koje na primer?

- Morao sam da napustim gimnaziju, ali to me nije sprečilo da postanem najbolji u školi za civilne pilote. Postao sam mnogo sigurniji u sebe, izveštio sam se u komunikaciji, na primer s rediteljima. Nakon nekoliko epizodnih uloga u teatru, debitovao sam u 1975. u TV seriji „Dobro došao, Koter“, koja je lepo primljena, ali to mi nije otvorilo vrata Holivuda. Priznanje mi stiže tek sa glavnom muškom ulogom u „Groznici subotom uveče“, a slava sa „Briljantinom“. Potom me angažuje Brajan de Palma za „Uvećanje“, ali, zapravo, Tarantino me otkriva kao njegov glavni adut u „Petparačkim pričama“, pored Ume Turman. Kada je Elmor Leonard odlučio da piše storiju o dobroćudnom gangsteru Čiliju Palmeru, kaže, imao je odmah na umu mene. A pošto je „Get Shorty“ bio dobar posao, smislio je nastavak, zapravo drugu arenu u kojoj se snalazim. Čili je kul gangster, vrsta uličnog Džejmsa Bonda, što mi je sasvim odgovaralo, jer moj idol je Šon Koneri.
Iako gangster, Čili deluje kao momak koji drži do nekakve pravde. Je li to deo vaše improvizacije?

- Moral je subjektivna stvar. Čili ima smisla za fer-plej i osećaj za pravdu. Njegov pristup jeste netipičan, ali imajte na umu da je reč o komediji, dakle, Čili ispada dobar momak.
Koje uloge radije birate, dobrih ili loših momaka?

- Biram one koje su prepoznatljive, netipične, po čemu će me publika pamtiti. U „Petparačkim pričama“ Uma i ja smo glumili dvoje koji se kreću na ivici smrti, a u filmu „Be Cool“ glumimo par koji isuviše opušteno ide kroz život. Reditelj Gari Grej jeste imao jasnu viziju, ali je za svaku scenu radio jedan dubl u kome nas je puštao da improvizujemo ako želimo. A kad glumac improvizuje, ima utisak da radi nešto svoje, mnogo je življi. To je razlog što volim da snimam muzičke filmove. U njima mogu da pokažem sve što umem. Mislim da će publika otkačiti na scenu u kojoj Uma i ja ponovo plešemo. Prosto se nametnulo da u jednom trenutku zaigramo. Uostalom, zar se to od nas ne očekuje! Zar to nije najblistaviji trenutak iz „Petparačkih priča“!
Koja je vaša omiljena filmska muzika?

- Za sva vremena! Uf, čekajte malo... ah da, svakako muzika iz Lelušovog filma „Jedan čovek i jedna žena“. Znate ona rararara, rararara, ra, ra, ra, rara … Kako zvučim?
Sasvim dobro. Jeste li kul i u privatnom životu?

- Mislim da jesam, kad letim, ili kad se igram sa svojom decom. Ali, u dubini duše, u mojoj poziciji to naprosto nije uvek moguće. Uglavnom imam strpljenja, ali ipak nisam kul kao Čili. On je nerealan lik.
Hoćete li da ispišete autogram za „Blic“?

- Čilijev ili moj? (smeh)
Vaš.

- OK. Koje je vaše ime...
Milena.

- A redakcija?
„Blic“. Iz Srbije.

- Znam, eks Jugoslavija.
Mogu li vas zamoliti za jednu fotografiju?

- Vrlo rado.

- 20:19 - Komentari (0) - Isprintaj - #

nedjelja, 27.02.2005.

RAT SE NE MOŽE DOBITI AKO SE ZA NEPRIJATELJA PROGLASI CEO NAROD



DUSAN MAKAVEJEV, reditelj iz Beograda



RFE: Gospodine Makavejev, Srbija i Jugoslavija su vec skoro dva meseca izlozena bombardovanju NATO-a, sa druge strane, svedoci smo velikog broja izbeglih Albanaca sa Kosova i Metohije. Kojim ocima jedan umetnik poput Vas, gleda na ovu pricu koja okupira ceo svet i kako je uopste Vi dozivljavate?



Moderator: Ivan Nikolic


MAKAVEJEV:


Cekam vec danima da cujem vest o ostavci generala Veslija Klarka. Ne znam za koje zasluge je dobio onolika odlikovanja. Ratovao je u Vijetnamu, gde je mogao da shvati da se rat ne moze dobiti ako se za neprijatelja proglasi ceo jedan narod. Boravio je u Bosni, druzio se sa generalom Ratkom Mladicem i tretirali su se viteski. Primio je na poklon revolver od coveka koji je teskim topovima gadjao civile u opsednutom gradu. Druzio se nedeljama u Dejtonu sa pretsednikom Milosevicem. Igrao se sa pretsednikom ratnih igara, kreirali su virtualni koridor od Sarajeva do Gorazda (docnije iz miloste nazvan "Whisky Road"). Moglo se ocekivati da je stekao prednost koja se zove `poznavanje neprijatelja`. Tu sad ima zaista nejasnih momenata. Poveli su rat iz vazduha, uz grdna uveravanja da trupa na terenu nece biti, i da ce se granice striktno postovati. Time je `neprijatelj`, na nesrecu za Srbiju, obavesten da sto god radi sa sopstvenim gradjanstvom to je njegova stvar. Tako `smo dobili` egzodus od skoro milion nasih gradana u pravcu juga (dodati bar sto hiljada koji su pobegli na sever i na zapad). Zatim je, nakon prvog rusenja mostova i fabrika, saopsteno da se predsedniku neprijateljskog naroda nece rusiti privatna rezidencija sto bi moglo da naljuti Srbe koji nista vise u zivotu ne cene od kulturnih spomenika. (ispostavilo se da tamo od vrhunske umetnosti ima jedan mali Rembrant.). U svakom ratu vazno je naravno, citati ponasanje sile sa kojom se ratuje. Iz komande Veslija Klarka saopsteno je da ce rat trajati vrlo kratko, samo dok pretsednik-neprijatelj ne podigne telefonsku slusalicu. Time je naravno javljeno pretsedniku- neprijatelju da `ako ne podigne tu slusalicu dovesce nas u istorijski skripac`. Znaci pretsednik-neprijatelj je dobio poruku, ako podigne slusalicu bicemo prijatelji, ako ne podigne slusalicu to nece biti od njega lepo. Dovest ce nas u neugodan polozaj da se ponasamo sve gore i gore i pretsedniku ce biti zao. Sada su, po profesorima medjunarodnog prava, napadaci u konstantnom prekoracenju dozvoljenih ratnih ciljeva i mogu da se nadju takodje u Hagu. Uspeli smo da ih uvucemo u nasu kaljugu.(Vukovar? O cemu pricate?) 14. maja Majkl Gordon iz Njujork Tajmsa, intervijusao je generala Shorta. General shvata da je njegov glavni zadatak bitka protiv naroda i kaze "ja kazem neces imati struju u frizideru, nema gasa u tvojoj peci, ne mozes da stignes na posao jer su ti srusili most, na mostu gde sviras te koncerte ja cu da te udesim itd." Taj covek nama obecava nesto sto ni po kom osnovu nema pravo da radi. Nema pravo da upotrebljava narod kao cilj. Kad sam to procitao najezio sam se...


RFE:


Da li je po vama tacna tvrdnja pojedinaca da je Srbija u raskoraku sa svetom jer on nema razumevanja za nju?


MAKAVEJEV:


To je vrlo zabavna teza, ta ideja da bi svet trebalo da ima nekog razumevanja. Raskorak sa svetom postoji od proglasenja nebeske Srbije, od onog setanja nesrecnog cara Lazara kroz dvanaest manastira, od `Karlobaga i Virovitice`, secate se svih tih prica. Imam ovde jedan tekst o Srbima kao pupku planete, to je objavljeno aprila 1993, u"Politici", gde se prorice da ce ceo svet propasti, da cemo skoro svi pomreti, svet ce biti strahovito I potpuno unisten. "Naravno da ne mogu ostati svi Srbi u zivotu, ali ostace jezgro nacije". U tom jadnom stanju duha, nalazimo se vec dosta dugo, jedan zaludjeni deo naroda, neki mozda samo delimicno, ali je to `vladajuca svest`, svest rezima, a posto ima jako mnogo ljudi koji su na ovaj ili onaj nacin u drzavnoj sluzbi - lako padaju pod uticaj svog poslodavca.


RFE:


Koliko ima istine u tome da Srbija ne razume svetske trendove, da narod sa tog prostora nije prilagodljiv savremenim tokovima, drustvene i pre svega kulturne sfere?


MAKAVEJEV:


To nije tacno. Sta znaci: ` Srbija ne razume`...? Mislim, ne treba upotrebljavati takve izraze. Da li nesto Francuska `razume`? Kao `Francuska voli vino`, `Amerika voli Miki Mausa`...? Setite se one prave Jugoslavije, zidali smo luke i irigacione sisteme po arapskim zemljama, pravili ogromne gradjevine po celom svetu, imamo jos uvek vrhunsku kosarku, moderan teatar, muzicare i glumce, filmovi nam igraju po celom svetu. Pogledajte vebsajtove koji su se pojavili, mlada generacija vrlo moderno reaguje na ovu nevolju koja se srucila s neba. Nasa politicka nacional-socijalisticka kombinacija izvukla je tzv. `ostatak Juge` iz svetskih tokova, sistemom planske I prkosne samoizolacije. To je pocelo rasturanjem Jugoslavije, prva pobeda tog rezima bila je upostavljanje sankcija, bilo je mnogo lakse vladati narodom koji nije dovoljno obavesten. Medijski mrak neprekidno traje vec deset godina, narod ipak cita samo glavne novine i glavnu televiziju. Taj narod se nalazi u stanju autenticnog mraka. S druge strane taj isti narod ima rodjake koji rade po svetu, imaju kompjutere, ljudi su, mislim, gradjani sveta. Ovo sto sam rekao potpuno je kontradiktorno i nelogicno, ali nije netacno. Mi smo svi,u manjoj ili vecoj meri u stanju raspamecenosti. Sad kad nas je `svet` poceo da steze u nasilni zagrljaj, virus je poceo da prelazi i na njih.


RFE:


Medjutim hteo sam da vas pitam, ako se okrenemo u nazad videcemo da se srpski narod kroz istoriju, pogotovo ovu skoriju, ako tako moze da se kaze, usaglasavao sa velikim silama, pod znacima navoda. Kako je po Vama i zbog cega doslo do ovog raskoraka?


MAKAVEJEV:


Tu nisam sasvim siguran, da ste u pravu. Uzmite Prvi svetski rat, gde smo se sukobili sa Austrijom, koja je bila imperija, daleko veca od nas. Uzmite Drugi svetski rat `Bolje rat nego pakt`, ne znam koliko je to bilo pametno, ali Beograd se digao na noge, napravio jedan prkosan gest. Mi smo prakticno izazvali Hitlera da nas napadne. Hitler je poludeo, znate da je rekao da ce `koventrirati` Beograd. 30% grada je bilo spaljeno. Uceni smo od malena, da uvek ratujemo sa jacima i da uvek pobedjujemo. To nije naravno bilo uvek tacno. Mi smo majstori ambivalencije i samozavaravanja. Postoji u nasem nacionalnom karakteru prkos, i neka hajducka inokosnost, svako je sopstveni zakon. Kraljevic Marko je bio turski vazal dok se drugi deo naseg naroda borio protiv Turaka. Imali smo velikog vezira Turske, Mehmed-pasu Sokolovica koji je uspostavio nasu patrijarsiju u Peci i stavio svog rodjenog brata za patrijarha. Nama su Turci znaci omogucili tu patrijarsiju. Prema tome mi smo ponekad umeli da zivimo sa velikim silama.


RFE:


Devetnaesti vek je bio vek velikog progresa, gledano tim ocima dvadeseti vek je trebao biti velika pobeda covecanstva. Medjutim, u njemu je bilo mnogo dogadjaja, koje su pokazali pravo lice coveka. Cemu se nadate u predstojecem veku.


MAKAVEJEV:


Pa mislim da ste malo prejak izraz upotrebili kad kazete pravo lice coveka. Postoji potencijalno i zversko lice coveka, svasta covek moze da krije u sebi, svasta iz coveka moze da se `iznedri` u kriznim momentima, ili u momentima stresa, ili megalomanije, ili u indukovanom nacionalistickom transu. Ja volim da verujem u dobra cuda, koja su ustvari mnogo redja... O dvadesetom veku kao razocarenju, tu imate pravo, posle Prvog svetskog rata se verovalo da je to kraj svih ratova, bio je to uzasan pokolj, i da posle toga ratova vise biti nece. Delovi sveta su reagovali nezrelo, Rusija komunizmom, velikom utopijom koja je bila s jedne strane veliki san i brza industrijalizacija, ali s druge strane veliko zabaviste - ljudi su tretirani kao mala deca, gradjani su trebali da rade i pevaju a drzava i partija da ih hrane, poducavaju i vode za ruku. Italija, Nemacka i Japan konstruisali su slicno stripovsko drustvo, utopije vezane za nacionalno gospodstvo, koje je podvrgavalo sve svoje stanovnistvo nacionalnom principu, suludom vodji i marsiranju u raznim simetricnim formacijama.Ta drustva nisu se smirila u ekspanziji dok nisu zapalila ceo svet i izgorela zajedno s njim. Ovaj vek je uz sve napretke tehnologije, avijacije, elektrike i drugih blagodeti prilicno propatio i imao u sred tog veka i u sred Evrope Berlinski zid, od `61 do `89. Komunizam se na srecu covecanstva, posle velikih muka,odjednom urusio sam od sebe sto je jedno cudo koje jos treba sebi da protumacimo. Covecanstvo se tek sada nalazi u situaciji da dogovaranjem, uspostavljanjem principa ljudskih prava, i kroz demokratske forme brani sopstveno blagostanje i stabilnost.Nas rezim je uspeo svojim iracionalnostima i raspaljivanjem nacionalistickih strasti i aktivnosti da isprepada ceo svet. Sve sto se dogadja po Afrikama, ti pokolji i uzasi, Hutu i Tutsi, i `razni drugi Ceceni`, to oni racunaju tamo jos nije stigla civilizacija, ali to sto smo mi uspeli da sa kandilima i kamama uradimo, navelo ih je da shvate da krvavo kolo moze i hoce da se razigra usred Evrope. Posto nasilje lakse priziva nasilje nego pamet, upali su u zamku, itekakvu. Ipak, hvala bogu, poceli su da govore o Balkanu kao o necem sto je usred Evrope. Sto jos ne znaci da smo izbegli snove i planove nasih usijanih glava o trecem Svetskom Ratu i Novom Levicarskom Poretku.


RFE:


U ovom trenutku, zapravo u ovakvim trenucima uvek je bitan glas intelektualaca. U Srbiji je bilo onih koji su osudjivali cutnju, upravo srpskih, naravno, intelektualaca i kulturnih radnika, medjutim uzimajuci u obzir da je njihov glas potreban u svakom vremenu pa pogotovo u jednom ovakvom, medjutim koliko se daleko taj glas moze cuti kroz masu moralne bede, koja je neminovno ispliva u jednoj ovakvoj situaciji?


MAKAVEJEV:


Moralna beda je sada na najvisim vrhovima, na obe strane ovog rata, koje su se nasle u iracionalnom klincu, a ceo ostali narod je u jednoj fizickoj bedi, u jednoj stvarnoj nesreci i bespucu. Mislim da nije tacno da su intelektualci cutali. Imali smo konstantan otpor od samih pocetaka zloupotrebe emocija i masovne nesigurnosti. `87 i `89 godina oznacile su dolazak samozvanaca na vlast, oni nisu nikada imali autenticne izbore, to su bili stalno frizirani i konstruisani izbori, sa puno laznih stranaka i laznih kandidata, za zbunjivanje i pravljenje magle. Ne moze se smatrati potpuno legalnim i normalnim put kojim su nasi vlastodrsci iz partijsko policijskih foruma i formi stigli tamo gde su, a znamo kako su uspeli da se odrze tamo gde su, protiv svih normalnih kriterijuma. Imali smo beogradsko hodanje koje je trajalo tri meseca, izvinjavam se, nije bilo samo beogradsko, bilo je 14 i kusur gradova. Imali smo demokratski plebiscit u Srbiji i bili smo pred okruglim stolom na kome je vlast trebala da se preda i da se predje u normalan proces tranzicije. Do toga nije doslo, ja ne znam da li sada vredi da merimo ko je koliko kriv, ali zasto je doslo do ovakvog uzasnog obrta, mislim da je tzv. brizni demokratski Zapad, odigrao prilicno kobnu ulogu u tetosenju vlastodrzaca. Politicki `sebicari`, lazne vojvode, lazni akademici i lazni bankari, Andjeli Pakla koji se umesto Harley-Davidsona, voze `Pitanjima Lenjinizma` i `Lear-Jetovima` , vesti igraci na zici i organski manipulatori. Joska Fiser je pre neki dan izjavio, `sve je to trebalo da se uradi mnogo ranije, mi smo prilikom samog raspada Jugoslavije ucinili opasne greske`. Nemam nikakvu zelju da mu pevam "Danke Dojcland", za tu zakasnelu svest, iako on doduse onda nije bio na vlasti.


RFE:


Moze li po vama i na koji nacin borba intelektom pruziti odgovarajuci otpor ratu i raspolozenju koji on nosi sa sobom?


MAKAVEJEV:


Ima jedan poetski iskaz Duska Matica(ili je to bio Koca?):` ima u tome neke nakazne drazi`. Za mnoge ljude, ima neceg vrlo zavodljivog i ocaravajuceg u ratu. To su velike sanse, mnogi ljudi se preobraze i naprave ogromne stvari za sebe same. Bilo da postanu fenomenalne zveri, ili postanu izvanredno bogati, ima ljudi koji izvanredno profitiraju od rata.. Prema tome, otpor ratu ostaje na onima koji su stvarno pogodjeni ,kojima je najteze da se izkazu. Ta se borba mora voditi, otpor se mora pruzati i otpor se pruza. Sad izgleda kao da je otpor promenio smer. Naravno tesko je prepoznati simbiozu najvece vojne sile sveta sa mutivodama i prizivacima smrti.Ustvari ne postoji `odgovarajuci otpor ratu`. Iz rata se mora bezati.


RFE:


Koliko ima istine u tome, u nekim tvrdnjama da ovako tesko vreme sa sobom nosi neku specificnu vrstu insipracije, podupretu nekim nesvakidasnjim emocijama, koje jednom umetniku daju veliku sirinu?


MAKAVEJEV:


U suludoj igri rata, u ruletu u kome su zetoni ljudske glave svi koji su protiv proglasavaju se izdajnicima, ucutkuju i zastrasuju. Ko god je za zivot on je izdajnik. Jedini `zivot` koji se kod nas zvanicno priznaje, to je tzv. CASNA SMRT. Na kraju smo teatra krvi i tla od kojeg je sve pocelo pre dvanaest godina i mislim da nema nekih neizvedenih arija. Medjutim pisani i nepisani planovi da se zapali ceo svet delimicno su uspeli. Nazalost pocelo je sa Beogradom. BEOGRAD JE SVET.


RFE:


I za kraj, mislite li da ce aktualna desavanja za posledicu imati okretanje i rezignaciju Srba prema svemu sto dolazi sa zapada, i da li je okretanje istoku realno dobar izbor?


MAKAVEJEV:


Najveci crnjak i paradoks je u tome sto smo dobili za neprijatelje vodece demokratije sveta angazovane u nadrealnom teatru koji je nazvan destrukcijom u ime humanizma I `pokazivanjem odlucnosti`. Hitlerova Nemacka nije bila bombardovana ne bi li prihvatila demokratiju. Nase nacionalno klinicko identifikovanje sa kostima ubijenih predaka preneto je na planetarne prostore. Sad saznajemo da su Klarkovi preci stradali u holokaustu i da je on resen da `ide do kraja`. Rasa Karadzic je pucao na Turke u Sarajevu a Klark misli da su u Beogradu Nemci koji su ubili njegovog dedu. Bacanje neizmernih tona eksploziva na jednu populaciju naziva se skretanjem paznje odnosno poucavanjem. Ne znam sadrzaj sledecih nastavaka. Sto se tice vaseg pitanja o Istoku I Zapadu, ne znam sta da mislim o okretanju o kome se govori. Pokazite mi nekoga ko sanja o Sibiru. Sve alatke kod nas imaju nemacka imena. Od `okretanja Istoku` ima se utisak da nas se uteruje ustvari u Bliski Istok i da se ide ka kreiranju novog Libana(pucanje iz kuce broj 27 u kucu broj 29, rat izmedju rodjaka, Mlatisumina ulica protiv Hadzi Djerine). Ukrstaju se i uplicu u cvor halucinacije koje vladaju delovima raznih naroda koji se sve vise uplicu i u krvavo balkansko kolo. Posmatraci smo i nevoljni ucesnici sulude igre, za koju jos uvek ne znamo kako ce se zavrsiti. Ako nam je nadati se u Rusiju bila bi od pomoci jedna moderna, svetska Rusija, koja sebe smatra delom Zapada.

- 16:18 - Komentari (0) - Isprintaj - #

INTERVJU SA POVODOM:

Radivoje - Raca Andric, reditelj filma " Kad porastem bicu Kengur"

U bedaku niko ne moze nista da resi

Ali, meni to prija. Igrani filmovi su mi kao neko bekstvo u bajku, a dokumentarci su ono sto govori istinu o svetu. Ma koliko to cudno zvucalo ovo je smesan i veseo film o beznadju, ovom nasem svakodnevnom koje svi jako dobro poznajemo, kaze Andric uoci dolaska na premijeru u Toronto.

Kada je Miroslav Momcilovic napisao scenario za omnibus film i nazvao ga "Nedeljno popodne", verovatno nije ni slutio da ce danas od tog teksta nastati pravo osvezenje u domacoj kinematografiji. Reditelj Radivoje Rasa Andric pricu je uoblicio u jednu celinu i napravio novi film " Kad porastem bicu Kengur" za koji kaze: "Ma koliko to cudno zvucalo ovo je smesan i veseo film o beznadju, ovom nasem svakodnevnom koje svi jako dobro poznajemo.

Junaci ovog filma, svako na svoj nacin, bore se protiv toga, neki ljubavlju, neki ocekujuci dobitak u kladionici, a neki nalaze spas u potpunom prepustanju, tako da jedan od junaka kaze: "Ja sam najrentabilniji kad nista ne radim. Nemam prihode, ali nemam ni rashode".

U ovom filmu ima svega i svacega, sto bi se za velike robne kuce reklo - od igle do lokomotive. U ovom slucaju, od mlade i lepe manekenke do zemljotresa, od Aleksandra Sapica do Nikole DJuricka, kome penal puca Pol Skols (Manchester Unated), od plave magme na nebu do embriona misa u pivu.

Ovo je film koji je mogao da se zove: "Na tri coska", "Aj zovemo neke ribe", "Sladjana i sedam mentalnih patuljaka", "Stodvadeset sa osamdeset", "Mali korak za covecanstvo", a zove se "Kad porastem bicu Kengur". Otkrijte zasto.

Snimiti zabavan i duhovit film za bioskopsku publiku bila je povrsinska namera. Sustina je zagrebati tu povrsinu i nesto vise reci o zivotu mladih ljudi, o njihovoj sputanosti, o njihovim inhibicajama, o njihovim pokusajima da se iskobeljaju iz zabokrecine, o tome da su "novac, gajba i bilo kakav posao sa platom" sustinski vazni, da ne vrede visprenost, duhovitost, cinizam i sirina duha bez "zadovoljenja baznih potreba". Da se nikad nece desiti nesto veliko, ako mi sami to ne stvorimo svojim radom. I, najvaznije, namera je da kazemo da ima nade. U ovom vremenu i u ovoj Srbiji (i Crnoj Gori).

Srbija je zemlja sa velikim problemima, ali vi kao autori ipak propagirate vedar pristup stvarima ?

- Zato sto ne vidim drugo resenje osim ako si jezivo cvrst karakter i jako pametan covek, sto vecina ljudi nije. Naime, vecina ljudi, na zalost, ima slab karakter. Dakle, i za mene koji sebe ne smatram preterano jakim karakterom, resenje su mali koraci. I to funkcionise. Znam po svom primeru. Pa, nisam ni ja dosao do tri filma tek tako, nego sam pravio male korake. Od nosenja kafe na snimanju, preko sestog asistenta reditelja pa do svojih filmova.



Dokumentarni filmovi postaju trend u svetu, narocito posle uspeha Michaela Moora. Nekada si i ti snimao dokumentarne filmove ?

- Nastojim da snimam vedre filmove iz vise razloga, a jedan od njih je i taj sto od kako se probudim i upalim radio bombardovan sam bedacima, i u zemlji i oko zemlje - od zagrevanja planete pa do brojnih ratova i nesreca.

Dakle, pored toga sto hocu ljude malo da opustim, jer svako sebe mora da opusti da bi uopste mogao da sagleda problem. U bedaku niko ne moze nista da resi. Ali, to i meni prija. I ja sam opterecen, zbog slabog karaktera ili mozda zbog previse emotivnosti. Dokumentarni filmovi me uvek potresu i u fazonu sam da ostavim kameru i da krenem da pomognem coveku o kome snimam film koliko god mogu.

Znaci, nisam dobar dokumentarista, jer dobar dokumentarista mora da bude veoma cvrst da bi kad je najteze belezio. Kad bi mi se neko rasplakao pred kamerom i ja bih se rasplakao sa njim. Dokumentarni filmovi, kada su dobro napravljeni, mnogo jace govore od igranih. Kada budem stekao dovoljno cvrstine snimacu dokumentarne filmove. Igrani filmovi su mi vise kao neko bekstvo u bajku, a dokumentarci su ono sto govori istinu o svetu.

Sta si ocekivao da ces biti kad porastes ?

- Nisam od onih koji su odmah znali sta ce biti u zivotu. Jedino sam znao da mi hemija ne ide najbolje, a sve ostalo je bilo otvoreno. Jedno vreme sam se lozio na matematiku kao jedinu nauku koja je cista nauka. Hocu da kazem da se sve ostale nauke ipak bave nekim pojavnim oblicima u prirodi ili drustvu, a matematika je potpuno apstraktna. Jos kad sam otkrio Pitagoru i vezu matematika-filozofija potpuno sam poludeo za tim.

Onda sam jedno vreme mislio da ne bih bio los psihijatar. Cak sam isao kod jedne nase porodicne prijateljice koja je radila u zavodu za mentalno zdravlje u Palmoticevoj da malo gledam kako to sve ide.

Pa me je privukla astrofizika i astronomija. Pa sam isao na neke testove kod psihologa jer nikako nisam mogao da otkrijem sta da radim, pa mi je na tim testovima ispalo da je najbolje da budem kuvar ili lugar (sumar). Medjutim, presudno je bilo kad sam otkrio foto-aparat. Tada sam shvatio da je ipak film moja sudbina, no i dalje nisam mislio o reziji. Upisao sam klasicne nauke na filozofskom jer nije bilo prijemnog, ali umesto da idem na ta predavanja, otisao sam na FDU i zamolio sefa katedre kamere za dozvolu da slusam predavanja da bih se pripremio za prijemni sledece godine.

I isao sam redovno na ta predavanja i u jednom trenutku shvatio da je to sve ipak suvise komplikovano za mene, da i dalje tu ima poprilicno hemije i fizike (i to onog dela fizike koji me nije privlacio) i tako sam odlucio da upisem reziju kao laksu varijantu. Dva puta sam pao na prijemnom, ali taj drugi put sam bio prvi ispod crte, tj. primili su dvanaestoro ljudi, a ja sam bio trinaesti, pa mi je tadasnja komisija rekla da dodjem sledece godine i da ce me verovatno primiti. I tako je i bilo.

M.Markovic

- 16:03 - Komentari (2) - Isprintaj - #

Bekim Fehmiu, glumac, posle cetrnaest godina cutanja,
o svom zivotu, karijeri, Srbima i Albancima nekad i sad
Svi smo presli granice koje se ne smeju preci





Umetnost kao dobra vest: Bekim Fehmiu



Bekim Fehmiu jedan je od najvecih glumaca koji su ponikli na ovim prostorima. On je prvi albanski akademski i filmski glumac, koji je igrao u pozoristima, kao i u filmovima, sirom bivse Jugoslavije.Odigrao je citav niz uloga koje su promenile istoriju nase kinematografije i ostavile zapazen trag i u svetskim umetnickim tokovima. Njegove uloge u "Specijalnom vaspitanju", "Skupljacima perja", "Odiseju", "Avanturistima","Roju", "Putu", "Toplim godinama", "Dezerteru" ostale su upamcene kao glumacka remek-dela.
Saradjivao je sa Dzonom Hjustonom, Olivijom de Hevilend, Avom Gardner, Robertom Souom, Fernandom Rejom, Dirkom Bogardom, Sarlom Aznavurom, Irenom Papas, Klaudijom Kardinale, Kendis Bergen... Glumio je na albanskom, srpsko-hrvatskom, makedonskom, romskom, turskom, spanskom, engleskom, francuskom i italijanskom jeziku. Od 1987. godine, od kada je demonstrativno napustio predstavu JDP-a "Madam Kolontajn" Anjete Plejel, gde je igrao Lenjina i Staljina, oprostio se javno sa umetnickom delatnoscu u bivsoj Jugoslaviji. Vremenom je doneo odluku da prestane da snima i u svetu. Nedavno se u izdanju Samizdata FREE B92 pojavila knjiga secanja Bekima Feihmiua, "Blistavo i strasno", koja opisuje njegov zivot od rodjenja, 1936. u Sarajevu, pa sve do 1955, odnosno do godine kad je primljen za clana drame Pristinskog pozorista. Posle cetrnaest godina, Bekim Fehmiu daje intervju.

Hamlet je rekao : "Ostalo je cutanje". Sta je razlog Vaseg cetrnaestogodisnjeg cutanja?
- Poslednji oprostajni intervju dao sam 14. 04. 1987. godine Miri Radosevic, za Politiku, kada sam napustio predstavu "Madam Kolontajn". Povod za napustanje bila je takozvana neorganizovanost predstave, a pravi razlog je sirenje propagande i antialbanske mrznje takoreci od Triglava do Djevdjelije. Tada sam rekao da se osecam kao Hamlet kad kaze " ovo je vreme izaslo iz zgloba", da se osecam "Kao na rubu pameti" Miroslava Krleze, da se osecam kao iz pesme Dusana Vasiljeva "Covek peva posle rata", koji kaze:"... o dajte meni samo jos saku zraka i malo bele jutarnje rose, ostalo vam na cast..." Tih godina antialbanska kampanja preplavila je novine, televizijske programe...




Najlepsi ljudi Balkana: Bekim Fehmiu kao Odisej



Objavljivane su montirane fotografije, citirana Rakiceva pesma "Simonida" u kojoj on kaze: "Arbanas ti iskopao oci", a Skeljzen Maljici je u "Ninu" demantovao istinitost tog stiha, objasnjavajuci da Simonidi jesu iskopane oci, ali ne iz mrznje, vec iz razloga narodnog verovanja, ili ako hocete praznoverja, da zagrebani prah iz ociju ili sa genitalija sa fresaka u crkvi, pomaze slepima i nerotkinjama. U to su verovali ne samo Albanci i Srbi, vec i ostali zitelji svih religija. Poslednja kap u punoj casi je bila kada sam kod kuce zatekao prebledelu Branku, a Uliksa u soku. Nastavnica srpskohrvatskog jezika hvalila je na casu pesnika Esada Mekulija, a zgrazavala se nad njegovom suprugom dr Mekuli "koja Srpkinjama i Crnogorkama vadi zivu decu iz utrobe". Objasnio sam Uliksu da je to cista laz, jer da je istina bila bi u zatvoru i bilo bi joj oduzeto pravo na rad!
Trideset pet zatrovanih mladih dusa-ucenika, tridesetpet porodica sa ko zna koliko clanova zatrovano mrznjom. Priroda mog bica dovela me do cutanja. Za nekoga je cutanje znak odobravanja, povlacenja ili predavanja. Za mene je cutanje bolna i protestna prica.

Kao da se kod nas potpuno preobratila u svoju suprotnost krilatica da je istorija uciteljica zivota?
- Za mene istorija zaista jeste uciteljica zivota. Kao sto je Hitler zapoceo sa Jevrejima, ja sam od pocetka bio svestan da je pocelo sa Albancima, ali da se tako nece zavrsiti. Znao sam: rat dolazi. Najzlokobnija kob ovde se, na kraju, srucila na srpski narod, ponovo je doslo do situacije kada Srbin puca na Srbina. Mislim da se nista strasnije od toga ne moze dogoditi jednom narodu.

Vi ste postali veoma poznati u vreme bivse Jugoslavije. Da li ste tada mogli naslutiti sta ce se desiti, s obzirom da ste mladost proveli u Prizrenu, a zivot na Kosovu nikad nije bio ni lak ni jednostavan?
- Ne, tada me to nije interesovalo. Moj svet je bio svet umetnosti.Ni meni, a mislim niti bilo kome drugom, ipak nije jasno kako je sve ovo moglo da se dogodi, u vreme kad su vladali nanosekondi sa sest miliona informacija, a odmah zatim izlazi cip sa cetrdeset miliona informacija, tako da se svet pretvorio u lesnik. Sa ondasnjim intelektualnim kapacitetom, nama je nedostajao jedan milimikron da po prvi put postanemo deo i to punopravan deo velikog sveta. Tih godina ja sam mnogo putovao i od Albanije do SSSR-a, mi smo za sve te drzave bili san. To je doba kad se na nasim granicama nije pucalo kao u pomenutim drzavama, nego su se te granice prelazile i setalo se po celom svetu i bili smo veoma cenjeni.

Usli ste u glumacki svet na velika vrata. Vas diplomski rad bio je Geteov Orest iz "Ifigenije na Tauridi". Tih godina, na Vas buduci umetnicki zivot uticace mnogo i Milos Djuric,cuveni profesor i prevodilac. Koliko je uticao na vas?
- Ucitelji su odigrali vrlo vaznu ulogu u mome zivotu. Medju njima je i cika-Misa Djuric, kako smo ga privatno zvali iz miloste.. On je bio intelektualac najviseg reda, ali i isto tako i veliki covek, "koji nije svirao u diple, vec predavao etiku..." Kada je cuo da sam Albanac, pred celom klasom odrzao mi je predavanje o kompletnoj istoriji Albanaca i njihovim karakteristikama, citirao je Cvijica koji je 1902. napisao " da su Albanci najlepsi ljudi Balkana", ukratko, dao mi je krila. A to predavanje, zavrsio je recima:"Uci, budalcino, uci i postani glumac, nemoj da ostanes kao ovi tvoji testerasi i amali po Knez Mihailovoj". Kao da je znao moj vec utvrdjeni cilj.

Mnogo se svih ovih godina govori o krivici i obicno nam je uvek kriv neko drugi. Imate li vi odgovor na to pitanje?



Zasto se onda cudimo ovoj strasnoj Bozijoj kazni koju zivimo? Zasto se na Kosovo, na svetu srpsku zemlju" od 1912. pa sve do danasnjeg dana salju bajoneti, topovi i tenkovi. Zaista je to Bozija kazna



- Malo pre pomenuste Oresta. Verovatno znate mit o Orestu i mentalnim mapama baziranim na lazima, i onima baziranim na istini, kao i kuda vode prve, a kuda druge. Mit o Orestu dovodi nas do priznanja sopstvene krivice, istine, odgovornosti i ozdravljenja. Sami smo krivi. I Srbi i Albanci na Kosovu sami su odgovorni za sve sto im se dogodilo. Covek nema pravo da krivi za ono sto mu se dogodilo ni oca, ni brata, ni komsiju, ni bogove, nego samog sebe. Jedna od nasih tragedija je i u tome, sto ziveci zajedno, nismo se ucili boljem od nasih suseda, vec onom gorem. Dobre osobine Allbanaca Srbi nisu prihvatali, kao sto ono pohvalno od Srba Albanci nisu prihvatali. Mladost sam proveo u Prizrenu i u to doba, ako se nekome opsuje majka, odmah je pucala puska. Majka i Bog bile su svetinje. Ja nisam ni znao da takve psovke uopste postoje.
Kad sam dosao u Beograd i cuo ih, u pocetku sam crveneo od stida. Pre nekoliko godina, u Pristini, setao sam gradom i cuo kako na korzou mlade maloletne albanske devojke najruznije psuju.

Da li ziveti na ovim prostorima znaci neizostavno biti homo-politicus?
- Ne. Prvi put sam rubriku politike u Politici procitao , naravno uz stranicu kulture, 1967. godine, a narocito sam poceo da je pratim 1968, kada sam zapadnom svetu bio interesantan kao glumac koji dolazi iz "komunisticke" zemlje. Nisam znao ni ko je Ali Sukrija. Nisam znao ko je Leka, dok mi nisu objasnili da je to Aleksandar Rankovic. Ali danas, niko od nas to ne bira i ne zeli, a neizostavno se dogodi da postanemo homo politicusi. Vi znate da ljudi vole da se druze sa slavnim glumcima. Tako, jos 1979. godine, u Italiji sam upoznao njihovog pravog pravcatog Dzerms Bonda, koji je obozavao bivsu Jugoslaviju. Rekao mi je da je u Londonu 1978.snimljen film o Jugoslaviji u kome je receno da ce treci svetski rat poceti bas na Kosovu, zato sto tamo zive najsiromasniji ljudi na potencijalno najbogatijoj zemlji. Gandi je rekao: "Najvece nasilje nad covekom je siromastvo".




Hjuston mi je rekao: Dobar si, sine!
Molim Vas za kraj samo nekoliko recenica o Vasem radu sa Dzonom Hjustonom?
- Bila mi je cast i privilegija upoznati ga, a kamo li raditi sa njim.On je bio retka, autenticna licnost, veliki avanturista, sjajan umetnik i veliki covek. Putovao je svuda po svetu. Da bih napravio ulogu kapetana Kejleba morao sam da primenjujem ono cuveno pravilo Stanislavskog "kad bi se ja nasao u tim i tim okolnostima"... Dzon Hjuston, sa svojim velikim zivotnim iskustvom, od boksera, glumca, oficira meksicke konjice u mladosti, studiranja slikarstva u Parizu i Londonu, pisanja scenarija, reziranja filmova, drzanja boe od cetiri metra u kupatilu i majmuna na ramenu, covek koji je bio u prvim borbenim linijama fronta u Monte Kasinu (Italija), gde je snimao dokumentarni film tokom II svetskog rata, takav covek nije morao da priziva magicno "Kad bi ja" da bi odigrao ulogu. Hjuston je bio to - general.
Na projekciji, kad smo zajedno gledali gotov film, po zavrsetku, on me zagrlio i rekao mi: "Dobar si, sine". To je bio jedan od najlepsih momenata u mom zivotu.



Takodje, taj covek mi je rekao da je u Svedskoj iste godine, vec bio odrzan simpozijum o strategijama prema zemljama bivseg komunizma, na kome je Bzezinski izjavio da u Jugoslaviji treba podsticati liberale, disidente i narocito nacionaliste, jer je nacionalizam jaci od ideologije. Taj covek nudio mi je pasose za celu moju porodicu i rekao mi da nam ne predstoje lepi dani. Nasmejao sam se sa nevericom i odbio ponudu.

Imate li utisak da ce nova vlast uspeti da resi kosovske probleme?
- Prvo bi trebalo promeniti mentalne mape.Voleo bih da se to dogodi i da mogu da verujem u to. Ali se onda uvek setim ankete iz 1994. u kojoj se 70 odsto srpskog stanovnistva izjasnilo da ne zeli da zivi sa Albancima, a 59 odsto da ne zeli da zivi sa Hrvatima. Uvek me pomisao na te podatke obeshrabri. Godine 1912. Dimitrije Tucovic je rekao da su najveci prijatelji Srba Albanci. Evo nas danas, Srba i Albanaca zajedno, kako ponovo prezivljavamo zajednicku nocnu moru, nadrealniju od najstrasnijeg nadrealistickog sna. Priznajem javno da sam se osecao najsramnije kad sam cuo da je Albanac digao ruku i ubio zenu i starca 1999. godine, prvi put u istoriji Albnaca koliko znam. Svi smo presli granice koje se ne smeju preci, bez obzira kakvu je tragediju doziveo taj Albanac. Zasto se onda cudimo ovoj strasnoj Bozijoj kazni koju zivimo? Zasto se na Kosovo, na svetu srpsku zemlju" od 1912.
pa sve do danasnjeg dana salju bajoneti, topovi i tenkovi. Zaista je to Bozija kazna.

Dali ste sebi besu da cete svojoj deci ispricati istinu o onome sto ste prezivljavali ziveci na Kosovu?
- Tako je, ali ne samo na Kosovu. Oni danas znaju sve i iz drugog dela rukopisa. Dao sam sebi besu da cu svojoj deci sve ispricati, da bi bila potpuno informisana. Svoja sam secanja zapisao bez ikakve namere da ih objavim. No, onda su me moji prijatelji Musa Ramadani, pokojni Becir Musliju, Abdulah Zejneli u Pristini, Filip David, Dusan Makavejev, Jovan Cirilov, Petrit Imami i moja supruga Branka Petric, koja je bila moj prvi citalac, kao i gospodja Leposava Zunic, vrsni lektor moje knjige, koja je i sama neko vreme zivela u Prizrenu i davala mi veliku ljudsku podrsku,ubedili da rukopis treba da objavim. Svojoj sam deci rekao istinu i dao sam im time slobodu da biraju sta ce i kako ce ziveti, kao sto sam i ja ucinio. Postujem i postovacu sve izbore svoje dece, kao sto je moja majka Dija postovala nase izbore.





Kan kao ulaznica za svetski film: U drustvu Kendis Bergen




Homen est nomen, kazu Latini. Vase ime, Fehmiu Bekim, zapravo znaci na albanskom odlican blagoslov. Da li smatrate da se znacenje Vaseg imena obistinilo? Kazu da svako od nas kad dodje na zemlju nosi sa sobom jednu dobru vest od Boga. Koju ste vi vest doneli?
- Zeleo sam da svojim poslom opelemenjujem ljude, za mene je gluma nekad bila misionarski blagoslov, umetnost je bila moja dobra vest koju sam doneo sa sobom. Da nisam bio glumac, bio bih stomatolog ili slikar, volim da slikam. Smatram i da je moja majka Dija bila blagoslovena cinjenicom da je rodila osmoro dece i da ju je sahranilo osmoro njih, a iza sebe je ostavila sedmoro unucadi i sada ima tri praunuke. To je moj odgovor na ceste price o demografskoj eksploziji na Kosovu.

Rodjeni ste u Sarajevu, 1936. u kosuljici. U Srbiji postoji verovanje da onaj ko se rodi u kosuljici ima kasnije srece u zivotu. Da li smatrate da ste imali srece? I hocete li srecu ponovo potraziti na sceni ili na filmu?
- Albanska poslovica kaze: "Radi malo, Bog ce ti puno pomoci" (Puno pak se Zoti ti nadikmon shum). I kod Albanaca rodjenje u kosuljici znaci da ce dete tako rodjeno imati srece u zivotu, ali i da ga nece metak, zato se daje komadic osusene kosuljice momcima koji idu u vojsku ili rat, kao amajlija. Po svemu sudeci, uz samozrtvovanje i neprekidan rad, imao sam srecu u zivotu, individualnu, porodicnu. Iako je zivot coveka ko zivi na ovim prostorima, a pogotovo na Kosovu sve, samo ne lak. Vec godinama sve odbijam da igram i mislim da cu tako i nastaviti. Zbog citavog ovog pakla, izgubio sam smisao poziva i , kad vec ne osecam svrhu glume, ne zelim njome vise ni da se bavim.

Kako je doslo do toga da glavni junak filma "Dezerter", koga Vi tumacite, bude rodjen u Beogradu, Srbiji?
- Posle mesec dana snimanja filma "Dezerter", dosli su kod mene pisac, snimatelj i reditelj Bert Kenedi i objasnili mi veliki problem i zabrinutost da americka publika nece prihvatiti film sa imenom Bekim Fehmiu - koji igra ulogu Patrika Dzona, kako se zvao moj lik. Zamolili su me za pomoc. Predlozio sam im da izmenimo biografiju koju cita general, Dzon Hjuston i da Patrik Dzon postane Viktor Kejleb, rodjen u Beogradu 1842, koji emigrira u SAD i ciji roditelji umiru od kolere 1844, a on postaje clan konjice.Time sto sam odredio za mesto rodjenja junaka koga tumacim Beograd, zeleo sam da se zahvalim dragim profesorima, humanistima, Akademiji koja me je stipendirala i velikim glumcima JDP-a, na sta sam veoma ponosan.


- 15:44 - Komentari (0) - Isprintaj - #

subota, 19.02.2005.

BESMRTNA (IMMORTEL) – Enki Bilal
Razglednica iz 2095.
Besmrtna je film koji golica maštu i otvara jedna skrivena vrata u otvorenijim umovima, ali ih na kraju i brutalno zalupi. Onda jedino možete da čekate eventualni nastavak ili da, pošto napustite bioskop, nabavite Bilalove stripove i bacite se na čitanje
piše: Miloš Cvetković
scenario: Enki Bilal, Serge Lehman
uloge: Linda Hardy, Thomas Kretschmann, Charlotte Rampling
producenti: Charles Gassot
žanr: SF
trajanje: 102 min.
proizvodnja: Francuska, 2004.
svetska premijera: 13. mart 2004.
zvanični web: http://www.immortel-lefilm.com/

Prelazak na drugu stranu, iz jednog u drugi medij, ma koliko da su oni srodni, a strip i film od svih umetnosti to ponajviše jesu, istovremeno je i izazov, avantura, ali i zahtevan posao neizvesnog ishoda. Otprilike takav utisak ostavlja i Besmrtna Enkija Bilala, adaptacija njegovog sopstvenog dela – strip-epizoda The Carnival of Immortals i The Woman Trap.
Reč je o filmu koje je i te kako izazovan, kako na vizuelnom planu gde uranja žive glumce u kompjuterski animirani svet sutrašnjice koji neodoljivo priziva Istrebljivača (Blade Runner), tako i kada je reč o pripovedanju koje neprestano vrca od ideja. Neobični ljubavni trougao koji čine bog Horus, prelepa i zagonetna vanzemaljka Džil, i iz kriogenskog zatvora oslobođeni buntovnik Nikopol tek je jedan delić zapleta. I pre nego li gledalac stigne da u potpunosti iskusi svaki detalj, pripovedačka nit se, nažalost, odmotava dalje.
Pokušaj da se i neiniciranoj publici što vernije predoči jedan kompleksan univerzum staje negde na pola puta. Animacija je impresivna, ali neobična odluka da se pored glavnih glumaca od krvi i mesa ubace grubo animirani likovi oduzela je mnogo od magije. Bilalovo pripovedanje je odveć stripovsko i nedovoljno poštuje filmski medij previše se oslanjajući na pokušaj da fascinira i opčini, pa film tada deluje poput samodovoljne parade lepih slika. Međutim, onda kada Bilal pronađe pravu meru, vožnja postaje istinski uzbudljiva. Ostao sam željan još veličanstvenih panorama futurističkog Njujorka.
Na kraju, osećanja su pomešana. Neizvesnost koja se oseća tokom filma ne prestaje ni na kraju, ali nije toliko reč o uvek poželjnom saspensu, njega ima malo u poslednjoj trećini filma, koliko o mnogim nedorečenostima, nitima zapleta koje ostaju da vise u vazduhu. Oni koje takve stvari ne uzbuđuju previše uživaće u beskrajnoj maštovitosti i bogatim detaljima kojima film obiluje. Oni koji ipak žele nešto više vratiće se pomenutom Istrebljivaču.
Besmrtna je film koji golica maštu i otvara jedna skrivena vrata u otvorenijim umovima, ali ih na kraju i brutalno zalupi. Onda jedino možete da čekate eventualni nastavak ili da, pošto napustite bioskop, nabavite Bilalove stripove i bacite se na čitanje

- 19:05 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Slavko Štimac u filmu Aporija
Prva klapa filma Aporije, u kome glavnu ulogu tumači Slavko Štimac, pala je u Beogradu 14. februara. U stolici reditelja sedi Goran Mišković, a scenario je napisao Aris Movsesijan.
Pored Štimca, u filmu će igrati Dubravka Živković, Gorica Popović, Vladan Dujović i Zoran Zlatković. Tema filma - u kome neće biti rata, droge i uličnih obračuna - je glumac koji se u privatnom životu poistovećuje sa svojom ulogom i sve nedaće kroz koje zbog toga prolazi.
“Tema priče je odnos čoveka prema smrti. U času dok je iščekuje, čovek prebire po stvarima i neostvarenim ambicijama, tražeći smisao proživljenog života, ali gledajući na odlazak sa ovog sveta kao na početak novog postojanja. Za neke će ovo izgledati nadrealistički i apstraktni projekat, a za druge realnost svega što nam se dešava”, kaže reditelj Mišković.

- 19:03 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Film

- 18:40 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se