19.02.2007., ponedjeljak
Traffic jam when you're already late,no smoking sign on your cigarette break...
|
Makar mi stalno nešto prolazi kroz glavu, makar se osjećam ko svoja profesorica iz sociologije,logike i filozofije kad ne znam dovršit rečenicu ili kad zaboravim što sam ono htjela reć..sada zbilja ne znam što da napišem. To je ista ona pojava kao kad trebam pisam naslov. Al dobro, valjda mi blog više nije suđen..ili šta ja znam šta, al izgubila sam volju. I vrijeme, šta je najžalosnije. „Kroz glavu mi je prošlo ono najgore...Petar Dragojević..Vlatka Pokos..“ I kao, opet ja sa svojim promjenama, sa glupim obećanjima da neću više bit glupa i grozna i bezosjećajna.. Na kraju ništa od toga. Opet sam, naravno, bila glupa, grozna i bezosjećajna.  Al postoje i gore stvari u životu od prekida, od pokoznakoji put prekršenih obećanja, od nenaučene logike, od svađe sa bratom, od propalog izlaska i lošeg vina. Postoji nešto što se ne može zaustavit, nešto što nas toliko pogodi baš onda kad smo najslabiji, nešto što, koliko god bilo grozno i potresno, koliko god nas oslabilo, istovremeno nas u svoj svojoj tuzi i nedostatku riječi utjehe veže i jača. Nešto što nikad nije onda kad to očekuješ, što je zapravo smiješno..jer koliko god se mi pripremali, nikad nije dovoljno planirano. Tužno je što ćemo svi umrijet.Tužno je što iza nas ostaju ljudi koji gube oslonac,potporu i izvor veselja i radosti. Tužno je i grozno što u takvim situacijama,koliko god bili mi navikli na to ili ne, nitko nikad ne zna niti može reći nešto pametno što bi nas smirilo, utješilo ili dalo bar malo snage za dalje. Dalje bez te divne osobe... No,shvatila sam da je u nekim situacijama suvišno pričati. Bilo je dovoljno da ih zagrlimo,da im pružimo ljubav, da ih saslušamo i da pokažemo da smo tu i da ćemo sve njihove eventualne potrese u životu stojećki s njima izdržat i pomoć im. Zapravo nikad nisam bila svjesna koliko to može utjecat na čovjeka. Nažalost,sad valjda znam. ***Planiram razvit veliku ovisnost o Jazz Clubu, izlascima na totalno isuse-bozhe-nema-shanse-da-odem-tamo mjesta,KSET-u, kvalitetno provedenom vremenu s Kraljicom Majkom i Beogradu, točnije, bloku 25. ***Pohvalno za mene, kroz kratko vrijeme sam razvila veliku ovisnost o najljepšem fotoaparatu IKAD,Timonu i Pumbi, Susie Arioli i najljepšim ženskim jazz izvedbama (poslije Elle Fitzgerald,Diane Krall i Bette Midler), rješavanju domaće zadaće iz matematike i šetnjama s najdražim Metro Gej Klejom. ***Među svim ostalim ovisnostima, bilo bi vrijeme da se riješim ovisnosti o kokicama,majonezi,duvanu,ljenčarenju kad se to od mene najmanje očekuje, bespotrebnom trošenju para na mobitel i prenošenju živčanosti na druge osobe.  U nervoznom iščekivanju je odlazak u Beograd Kraljice mi Majke,nekolicina koncerata,eventualni đeparac,neki divan dečko koji će bit everything I ever wanted i shvatit moju zaluđenost Backstreet Boysima,Arsenom i Eltonom,Kengurom,šaranjem po zidovima,majonezom i kokicama(ukoliko se dotad ne riješim te paklene ovisnosti). Osim toga, ubrzo će bit D Slušaona pa ćemo svi ić čagat u KSET. I ne samo to. Moram počet učit tekst za ulogu (khm..jesam li spomenila koju?khm..glavnu.Da,glavnuJ) „Pratio sam ja nju kao bivša OZNA,ona se pravila ko da me ne pozna, samo je za sobom ostavljala miris, ah taj miris to je čista rikavela. Skidala je rublje, ma to nije rublje to je bio desant ko na Okinavu... Ti si moja benzina,hajde da se volimo,jer meni treba kerozina,budi moje gorivo.. Srce mi je tuklo kao Ringo Starr,mogu li vas za ples zamoliti bar?“ E moj Massimo..šta ti bi?!?  Ne znam.Valjda sam došla do onog stadija kad počinjem pisat gluposti (vidi gore) pa mislim da bi bilo divno kad bi prestala pisat.Odmah sada odmah.  |
- 18:01 -
a
mislin,bija bi red napisat neshto...
(16) -
