Helenski tekst
( µÁv Äżć 8żĹ´±ąşżć Ŕż»­ĽżĹ, II, 8, 2-14)

(1)[117] ¤Ć ´r Áǵ»qżĹ Ç}Á±Â µ0 Ŕ±ÁÇw±˝ ŔµÁąłÁ±ĆµwĂ·Â ŔwÄÁżŔżÂ ÄĆ 1ŔŔąşĆ Ŕ±Áp ěÉĽ±wżąÂ ÄqľµÉ šÉŔ}˝ążÂ ŔsĽŔµÄ±ą ĽsÇÁą Äżć ...




Prevod

2. Kod Judejaca, naime, postoje tri grane filosofskih škola; jednu sačinjavaju fariseji, drugu sadukeji a treću, koja živi pod naročito strogim odredbama, takozvani eseni. I ovi su rođeni Judejci, ali međusobno mnogo više povezani ljubavlju od drugih. Čulne užitke izbegavaju kao greh, a za vrline smatraju uzdržljivost i obuzdavanje strasti. Neznatno uvažavaju brak, već naprotiv uzimaju tuđu decu dok su još u nežnom dobu i pogodni za odgoj, drže ih kao svoje, te ih poučavaju svojim običajima. Time pak ne teže potpunom ukidanju braka ni postizanju potomstva u njemu, nego se samo obezbeđuju od razuzdanosti žena, pošto veruju da nijedna od njih ne čuva vernost samo jednom mužu.
3. Bogastvo se prezire i upravo iznenađuje kod njih zajednica dobara, tako da se među njima niko ne nalazi koji bi posedovao više od drugih. Zakon je da oni koji stupaju u zajednicu moraju njoj predati sve što poseduju, tako da među njima nema ni krajnjeg siromaštva niti prekomernog bogastva, već svi poput braće raspolažu zajedničkim imetkom koji se sastoji od imanja svakog pojedinca. Nečistim smatraju mazanje /tela/ uljem, pa ako je neko namazan protiv svoje volje, pere telo, jer hrapavu kožu smatraju lepom, kao i što svagda nose belu odeždu. Glasanjem se biraju upravljači zajedničkog imetka i dužnost je svakoga da se primi vršenja službi.
4. Neki svoj grad oni nemaju, nego mnogi prebivaju u svakom. Pripadnici sledbe, ma otkuda dolazili, mogu da raspolažu svime što nađu kod svojih drugova kao svojim imetkom, i dolaze ljudima koje ranije nikada nisu videli kao da su njihovi najbolji prijatelji. Zbog toga na put ne uzimaju ništa osim oružja protiv razbojnika. U svakom gradu biva jedan od njih zbog došljaka da bi im dao odeždu i opskrbio ih i svakim drugim potrepštinama. Po svome držanju i svim drugim spoljašnjim pojavama izgledaju kao dečaci koji se još odgajaju štapom svojih učitelja. Odeždu i obuću ne menjaju sve dok se potpuno ne pocepa ili dugim nošenjem ne podre. Među sobom ništa ne kupuju niti prodaju, nego svaki daje drugome od svojega kada mu za šta treba i dobija od njega ako mu nešto treba. Bez svake naknade može svaki da traži od ma kojega pripadnika šta mu je potrebno.
5. Bogoštovanje vrše na naročit način. Pre izlaska sunca ne izgovaraju nijednu nesvetu reč, nego mu upućuju neke stare molitve kao da bi hteli da izmole njegov izlazak. Nakon toga starešine ih opravljaju na onaj posao u koji se pojedini razume. Pošto rade do petoga časa /dana/*, sabiraju se na određeno mesto, pripašu platneni ubrus oko sebe i peru se u hladnoj vodi. Posle toga očišćenja odlaze u naročito zdanje u koje ne sme ući pripadnik nijedne druge sledbe, i tu se okupljaju, očišćeni, kao da ulaze u neko svetilište, u trpezariju. Onde svi tiho posedaju, a pekar im pruža hlebove po redu dok im kuvar donosi posudu sa samo jednim jelom. Pre obeda sveštenik izgovara molitvu, a pre molitve niko ne sme da jede. I posle jela sveštenik govori molitvu tako da se pre i posle jela odaje poštovanje Bogu kao davaocu svega. Potom skidaju svoju svetu odeždu i odlaze na posao do večeri, kada se vraćaju i obeduju na isti način. Ako ima nekoga od pridošlica /iz sledbe/, i on jede sa njima. Ni vika, ni ikoja druga galama ne obesvećuje dom, već svaki pušta drugoga da govori kako mu sleduje po redu. Tišina koja je u odaji čini zastrašujućim utisak na one koji su izvana, ali tome miru uzrok je stalna trezvenost pripadnika koji jelo i piće uzimaju samo da se nasite.
6. Bez izričitog naređenja svojih starešina eseni ne čine ništa, a samo u dve stvari mogu da postupaju samostalno: u pružanju pomoći i u milosrđu; svaki može da priskoči u pomoć onome koji je dostojan, i da pruži hranu oskudnome. Ni rođacima se ne sme ništa poklanjati bez izričitog dopuštenja starešine. Srdžbu pokazuju samo onde gde je opravdano. Strasti obuzdavaju, vernost i veru visoko cene, mir šire svuda. Dana reč vredi više od zakletve, koju uopšte ne čine, jer je smatraju gorom od krivokletstva. Kome se ne veruje i bez prizivanja Boga, taj je već već unapred osuđen, vele. S naročitom ljubavlju proučavaju spise starih da bi doznali šta je za dušu i telo spasonosno. Iz tih spisa nastoje da spoznaju korene za lečenje bolesti, kao i odlike /dragog/ kamenja.
7. Ako neko želi da bude primljen u sledbu, ne prima se odmah, nego mora jednu godinu da živi izvan reda istim životom kojim i pripadnici, a pre toga daje mu se sekirica, spomenuta pregača i bela odežda. Ako je u tom vremenu izdržao iskušeništvo, onda se za jedan stupanj približava Zajednici – čisti se vodom osvećenja, ali ne sudeluje pri zajedničkom obedu. Pošto pokaže svoju rešenost, u sledeće dve godine ispituje mu se narav, pa ako se i u tome pokaže dostojan, prima se u Zajednicu. Ali pre nego što sme da pristupi zajedničkom obedu starešinama mora da položi zavet da će Boga poštovati, svoje dužnosti prema ljudima ostvarivati, da nikome neće štetu nanositi, ni sam po sebi ni po naređenju, da će nepravedne uvek mrzeti, a pravednima pomagati, da će svakome biti veran a naročito /duhovnim/ vlastima, jer niko nema vlasti ako ne od Boga. Mora se zavetovati da se nikada neće isticati svojom vlašću ako bude trebalo jednom da zapoveda, ni odeždom, ni bilo kojim drugim ukrasom neće se izdvajati od svojih podređenih. Obavezuje se zatim da će uvek istinu voleti a laži se gnušati, da će mu ruke svagda biti čiste od krađe i duša od nepravednog dobitka, da ništa neće tajiti od sabraće, a drugima neće nikako otkrivati njihove tajne, pa makar ga mučili i do smrti; da će učenje Reda iznositi samo onako kako mu je saopšteno, da će se groziti pljačkanja po putevima, knjige Reda i imena anđela čuvaće u tajnosti. Takvim zavetima obezbeđuju sebe kod onih koji pridolaze.
8. Ako neko učini težak greh, isključuju ga iz Reda i tako isključen često umire na najbedniji način. Vezan zavetima i odredbama Reda on ne sme da prima nikakve živežne namirnice, nego se mora hraniti /samo/ zeljem, zbog čega mu se telo istroši i na kraju umire od izgladnelosti. Zbog toga su često takvog nesretnika koji je bio u poslednjoj snazi iz sažaljenja primali natrag, jer su smatrali da je patnja koja ga je bila dovela blizu smrti dovoljna kazna za njegove grehe.
9. Pri suđenju postupaju vrlo savesno i pravedno. Odluku donose samo ukoliko je sakupljeno najmanje stotinu pripadnika, i presuda njihova je nepromenljiva. Pored Boga najviše poštuju ime Zakonodavca. Ko huli na njega, kažnjava se smrću. Smatraju da je poštovanja vredno povinovati se starijima i većini, pa ako njih deset rešavaju, ne protivreči se mišljenju devetorice. Pred drugima ne pljuju, niti na desnu stranu. Više od ostalih Judejaca paze da ne rade na sabbat, pa zbog toga ne samo da primaju jelo za sebe dan pre, da ne bi palili vatru, nego na sabbat ne pomeraju nijednu posudu s jednog mesta na drugo, i nastoje da ne vrše ni prirodnu potrebu. A u drugim danima iskopaju sekiricom sličnoj budaku, koju dobija svaki novi pripadnik, jamicu duboku jednu stopu, nju pokrivaju svojim ogrtačem da ne skrnave Božije svetlo, svrše nuždu u nju, i zatim zagrnu iskopanom zemljom, a pri tome traže najzabačenija mesta. Pa premda je to izbacivanje prirodno, ipak običavaju da se posle toga peru, kao da su postali nečisti.
10. “Podeljeni su u četiri dela, prema vremenu od kada su u Zajednici, a pri tome su mlađi iza starijih toliko da se poslednji peru, ako ih ovi dotaknu, kao da ih je stranac učinio nečistim. Žive vrlo dugo i mnogi su i sto godina stari, kako mi se čini, zbog jednostavnosti njihovog načina života i poretka. Pri tome ostaju hladni i pri najgorim nedaćama, bolove nadvladavaju snagom duha, a slavnu smrt pretpostavljaju najdužem životu. Ova njihova vrlina naročito pokazala u ratu protiv Rimljana. Na mučilišta su stavljani, udovi im rastrzani, paljeni, lomljeni, s najstrašnijim mučilačkim spravama mučeni da bi ih prisilili na huljenje Zakonodavca, ili da jedu zabranjeno jelo, ali bez uspeha. Nijednu reč molbe ne izustiše svojim mučiteljima niti pustiše suzu. Smejući se, rugali su se svojim krvnicima i radosno ispuštali dušu ubeđeni da će nju ponovo dobiti.
11. Oni naime, veruju da će se tela razgraditi i da im tvar ne ostaje, ali da duša večno živi, pa da se ona, proistekla iz najfinijeg Etera, samo prirodnim čudom svlači dole i zatvara u telo kao u zatvor. Ali čim se duša reši okova mesa, kao oslobođena od dugogodišnjeg ropstva, uspinje se u blaženoj radosti u Visinu. Slično s mlađim Helenima uče i oni da je dobrima određen život sa one strane Okeana, i obitavalište, gde ni kiša ni sneg ni vrućina ne more, nego stalno osvežava blagi zefir koji piri sa Okeana, dok zli odlaze u mračnu, hladnu Pećinu s večnim mukama. Čini mi se, ista misao se nalazi i kod Helena, kada svojim junacima, koje zovu herojima ili polubogovima dodeljuju ostrva blaženih, dok dušama zlih, mesto za zločince u Hadu, gde po priči izdržavaju kaznu: Sizif, Tantal, Ilkion i Titios. Time oni hoće da utvrde besmrtnost duše, a zatim i da podstaknu na revnost i odvrate od poroka, uzimajući da će dobri postati još boljima s obzirom s da se nadaju na nagradu posle smrti, a da će zli iz straha odustajati od svojih nastojanja, jer moraju računati sa tim da će ipak biti kažnjeni na onom svetu, ako za života i ostanu sakrivena njihova zlodela. Ovo učenje o duši esena je čarobna vrpca kojom trajno privezuju za sebe one što jednom okuse njihovu mudrost.
12. Uostalom, među njima postoje i takvi koji tvrde da predskazuju budućnost, postigavši to svojim proučavanjima od mladosti svetih knjiga, izreka i Prorokâ, i raznim čišćenjima. I uistinu je retkost da se njihova proricanja ne obistinjuju.
13. Sem ove pak, postoji još i druga grana esena, koji se potpuno slažu sa ostalima po načinu života, običajima i postupcima, samo se razlikuju po gledanju na brak, jer smatraju da oni koji se uzdržavaju od braka ne ostvaruju najvažniji životni zadatak, stvaranje potomstva, tim više što bi celo čovečanstvo u najkraćem vremenu izumrlo kad bi svi mislili kao oni. Ali i ovi ispituju neveste tri ciklusa, pa kada posle trikratnog čišćenja vide da su sposobne za rađanje dece, stupaju sa njima u brak. Za vreme trudnoće uzdržavaju se od polnog opštenja kao pokazatelj da se nisu oženili iz sladostrašća već radi dece.
Žene se /pre obeda/ peru u košulji, a muškarci s tunikom. Toliko o običajima prve sledbe.
14. Što se tiče drugih dveju sledbi, među njima je najstarija farisejska. Oni se cene kao najbolji tumači Zakona, da sve zavisi od Boga i sudbine, i uče da je slobodno, većinom, ljudima da čine pravo ili nepravo, ali da pri svakoj radnji ima udela i sudbina. Sve duše su po njima besmrtne, ali samo one dobrih prelaze u drugo telo, dok duše rđavih odlaze u večnu muku. – Sadukeji, druga od pomenutih sledbi, naprotiv potpuno odriče sudbinu i tvrde da Bog nema ništa s ljudskim delima i postupcima, nego je potpuno ostavljeno slobodnoj volji da tvori dobro ili zlo, i po svom vlastitom izboru da tvori ovo ili ono. Zatim, potpuno odriču besmrtnost duše kao i ispaštanja ili nagrade u Hadu. Ali dok su fariseji međusobno tesno povezani i visoko cene vrlinu, dotle se sadukeji prema svojima odnose mnogo neprijatnije, kao sa strancima. (Prema prevodu Dušana Glumca)
____________
* 11 sati pre podne.


Osvrt

Flavije esene najpre predstavlja kao Judejce koji su naročito utemeljeni u vrlinskom življenju, koji svoje življenje uređuju prema zapovesti da se bližnji voli kao život iz Boga (II, 8, 2). Kao sinovi Svetlosti zavetom su se obavezivali da će istinu voleti a laž prezirati (II, 8, 7), tj. neće imati zajedništva sa ljudima koji preziru istinu: “... Udaljiti se od svega zla, a prianjati svemu dobrome, i postupati istinito i pravedno i zakonito u zemlji; a ne ići više tvrda srca krivoga, i očiju bludnih čineći sve što je zlo, ...” (‘Pravilnik zajedništva’, 1:4-7)

Dok ih Plinije Stariji u Naturalis historia (V, 73) predstavlja pogrešno kao potpuno bezbračne duhovne pregaoce, Flavije dopušta mogućnost da neki od njih imaju i žene, pa ukazuje i na esene koji se nisu odricali bračnog zajedništva (II, 8, 13), verovatno misleći na nazarene. Kumranski spis Brith Damesek (koji delom reflektuje i esenske ideje) jasno dopušta mogućnost da pripadnici Reda mogu imati žene: “... Ako stanuju u taborima, prema pravilima zemlje ... i uzmu žene ... i rode decu, neka se ophode prema Zakonu i prema odredbama.” (7:6a-7) – A u ‘Pravilniku zajednice Izraela u potonje dane’ ukazuje se da muškarac treba ući u brak tek o dvadesetu godinu života, kad spozna dobro i zlo. (1:9-11) – Deo pripadnika Reda eseni su osim proverenim pridošlicama popunjavali i usvajanjem dece; na taj način, još kao dete, među pustinjske esene verovatno je dospeo i Jovan Krstitelj koji je se kasnije, u vreme Tiberija, pojavio u pustinji oko Jordana pozivajući na krštenje za pokajanje, čijeg oca, sveštenika Zahariju su ubili Herodovi ljudi u Hramu. Eseni Judeje (kao i eseni Egipta, terapeuti), do Isusa Hrista poznavali su samo Jovanovo krštenje. O tome svedoče ‘Dela apostolska’ pominjući dvanaestoricu posvećenika iz maloazijskog Efesa: “A kad je Apolos bio u Korintu, Pavle prošavši gornje oblasti dođe u Efes i tu nađe neke učenike /Puta/. Njima reče: ‘Jeste li primili Duha Svetoga kad ste poverovali?’ – Odgovoriše mu: ‘Nismo ni čuli da postoji Duh Sveti.’ – Reče im još: ‘U ime čega ste kršteni?’ – A oni rekoše: ‘U ime Jovanovog krštenja’.” (19:1-3) – Za aleksandrijskog pismoznalca Apolosa slično se izveštava: “U Efes, međutim dođe jedan Judejac po imenu Apolos, rodom Aleksandrijac, rečit čovek i dobro upućen u Pisanija. On je bio poučen u nauci Gospodnjoj, pa je svojim vrlim duhom govorio i učio tačno o Isusu, iako je znao samo Jovanovo krštenje.” (Ibid., 18:24-25)
Eseni su svugde rasprostirali (»Oni nemaju nijedan svoj grad, nego mnogi stanuju u svakom.«), no uz Mrtvo More i kod Betabare na Jordanu imali su svoja najača prebivališna uporišta. Još od Jonadabovog vremena oni su živeli pod šatorima i u špiljama. – ‘Dela apostolska’ pominje Petrovo obilaženje esena, svetih, koji su živeli u judejskoj Lidi: »A kada je Petar obilazio sve, dođe i k svetima koji su bili nastanjeni u Lidi.« (9:32)
Kao i prvi hrišćani, i eseni su živeli u zajednici dobara (‘Judejski rat’, II, 8, 3); u ‘Pravilniku zajedništva’ iznosi se: “... Svi pripravni istini Njegovoj neka prinesu sve svoje znanje i snagu svoju, i imovinu svoju u Zajedništvo Božije.” (1:12) – Zajedničko upravljanje dobrima i predan rad za dobrobit bližnjega, učinili su da među njima nije bilo ni krajnjeg siromaštva ni prekomernog bogastva.
Dalje, kaže se da eseni ondašnje u antiknom svetu mazanje tela mirišljavim uljima nisu praktikovali; Eusebije Kajsarejski nešto slično prenosi za nazireja i esena Jakova Pravednika: »... Nije se ukrašavao uljem i nije odlazio u banje.« (‘Historija Crkve’, II, 23) – Stari Izraelci, posle kupanja su upražnjavali da telo mažu uljem, kako bi ono bilo sjajno i gipko (‘Ruta’, 3:3; ‘Samuel’, II, 12:20; ‘Ezekiel’, 16:9). U talmudskom traktatu ‘Nedarim’ iznosi se: »Mazanje /uljem/ i kupanje ne dospevaju u telo, ali telo ipak uživa u njima.« (Fol. 81) - Rimski mnogobožac Kekilije prebacuje hrišćanima: »Vi cvećem ne ukrašavate svoje glave, niti tela pomazujete mirisima /non corpus odoribus honestatis/; vi uzimate ulja radi pogrebenja mrtvih, ...« ('Oktavije', 12) - Isus, koji je unapred za ukop pomazan nardovim uljem (‘Marko’, 14:3, v.: ‘Jovan’, 14:3), dozvoljava da se samo glava, čelo, pomazuje: »A ti kada postiš, pomaži svoju glavu i operi svoje lice, ...« (‘Matej’, 6:17) – Sjaj i ulje Božijih pregaoca je Duh Sveti, i Njime svetle oni koji se radosno žrtvuju za Njega. Božiji Zakon zabranjuje ukrasna i hedonistička mazanja uljem (‘Amos’, 6:6), već samo pomazanja, duhovno-posvećenička i klinička mazanja: »Boluje li ko među vama? Neka dozove crkvene presbitere, pa neka se pomole nad njim i pomažu ga uljem u Ime Gospodnje.« (‘Jakov’, 5.14) – »... Isteraše mnoge demone, pomazivahu uljem mnoge bolesnike i lečiše ih.« (‘Marko’, 6:13) – Isaija Otšelnik u svojim 'Pravilima za monahe početnike' naznačuje: »Ne dopusti da ti uljem bilo ko maže telo, osim ako si doista teško bolestan.« (Sent. 19) – U budističkom zborniku Anguttara nikaya se ukazuje za posvećenog redovnika: »Drži se po strani od mesta gde se igra, peva i svira, od mesta zabave, ne odbija cveće, odbija parfeme, šminku, sva ukrašavanja i kićenja.« (IV, 198) – A u spisu Vašištha-dharma-śastra iznosi se za brahmanskog učenika: »Neka izbegava |...| da se maže uljem, ... Neka se dnevno pere triput.« (VII, 15.17)
Iako su se zavetovali pred Bogom, izbegavali su zaklinjanje (‘Judejski rat’, II, 8, 6), jer olako se zaklinje onaj ko ne živi u Božijoj Istini. U ‘Besedi na Gori’ Isusu se pripisuju reči koje odbacuju zaklinjanje (‘Matej’, 5:34-36), a koje je redaktor verovatno izveo iz ‘Jakovljeve poslanice’ gde sveti Pravednik iznosi: »A pre svega, braćo, ne kunite se ni Nebom ni zemljom ni drugom kakvom kletvom; neka vaše ‘da’ bude ‘da’ i vaše ‘ne’ – ‘ne’, da ne padnete pod sud.« (5:12)
Flavije ukazuje da je se na putovanjima kod njih moglo naći i oružje, kao preventiva protiv drumskih razbojnika. Pri hapšenju Isusa u Getsimanskom vrtu, apostol Petar se pokazuje sa mačem, i razjaren ozleđuje uvo jednom svešteničkom sluzi. Crkveni bogoslov Hipolit prikazuje esene kao borbenu, gotovo zelotsku zajednicu, što dakako ne odgovara istini.
Dalje, Flavije iznosi, da eseni navodno svoju belu lanenu odeždu (u kojoj su obedovali i molili) nisu zamenjivali dok se ne bi potpuno pocepala, što teško da odgovara istini, jer ljudi koji se osećaju lepo u svetloj i čistoj odeždi ne mogu se osećati duhovno u pocepanoj odeždi. Još se u Gemari traktata ‘Berahot’ iznosi: “Šest stvari ne priliči učenom mudracu: Neka ne izlazi na trg namirisan, neka ne izlazi sam noću, neka ne izlazi u zakrpljenoj odeždi, neka na trgu ne razgovara sa ženom, neka ne sedi za stolom u društvu neukih, i neka ne ulazi poslednji i učilište.” (Fol. 43 B) – U kumranskom spisu ‘Pravilnik zajedništva’ susreće se i regula: “... Onaj koji ispruži ruku ispod odežde svoje, a ona je poderana i pokaže mu se golotinja, neka se kazni trideset dana.” (10:13-14)
Kao solarni posvećenički kult, kao poklonici Svete Vatre, poljodelnici eseni su joj se ponajprije jutrom, o izlazak Sunca, molili (‘Judejski rat’, II, 8, 5). – Rimski senator i guverner Vitinije u Maloj Aziji – Caius Plinius Caecilius Secundus (62.-115. g.) u svojim pismima imperatoru Trajanu ukazuje za nedeljna jutarnja okupljanja hrišćana: “... Imali su običaj da se određenoga dana pre zore skupe, da pevaju zajedno pesmu u čast Hrista kao boga, ...” (X, 96, 6-7)
Esenskim obedima nije mogao da prisustvuje nijedan pripadnik druge sledbe ili profano lice. Upravo to i po svedočenju poapostolskog spisa ‘Učenje Dvanaestorice Apostola’ susrećemo u hrišćanstvu: »A od vaše euharistije neka niko ne jede niti pije, osim krštenih u Ime Gospodnje; jer o tome je i rekao Gospod: ‘Ne dajite svetinje psima’.« (9:5)
Neofit je u Red mogao da bude uveden krštenjem (čišćenjem vodom osvećenja) posle godinu dana ispitivanja, a za uzimanje udela u zajedničkim obedima i savetu Reda, i u zajedničkom upravljanju dobrima i imovinom, za puno prihvatanje pod strane Reda trebao je da prođe još dve godine ispitivanja (‘Judejski rat’, II, 8, 7). »Kad mu se navrši godina u Zajedništvu, neka se upita Mnoštvo o njemu prema umu njegovom i delima njegovim u Zakonu. I ako padne odluka da se primi u družinu Zajedništva, po rečima sveštenika i većinepripadnika njihovog saveza, neka prime i njegovu imovinu i rad njegov, na ruke čoveka koji nadzire rad Mnoštva, i neka se upiše u račun rukom njegovom, ali za potrebe Mnoštva neka se ne izdaje. Neka ne dotiče piće mnoštva dok mu ne istekne druga godina među ljudima Zajedništva. a kad mu istekne druga godina, biće ispitan po mnoštvo.« (‘Pravilnik zajedništva’, 6:18-21; v.: 7:19-21; 9:2)
Svoje duhovne vlasti, svoga nadglednika (mebaqqer), starešine i đakone (levite), - dom Aaronov, eseni, koji su sebe videli kao istinski Izrael, izuzetno su poštovali, što je upravo i ono što apostol Pavle ističe u ‘Poslanici Rimljanima’: »Svaki čovek da se pokorava pretpostavljenim vlastima. Jer nema vlasti a da nije od Boga; Bog je postavio vlasti koje postoje. Stoga, ko se protivi vlasti – protivi se Božijem poretku, a koji se protive primiće svoju osudu. Jer vladajući nisu strah za dobro delo, nego za zlo. Ako pak hoćeš da se ne bojiš vlasti, čini dobro, pa će te vlast hvaliti.« (13:1-3) – Oni koji su imali vlast u Redu nalazili su veličinu u tome da budu bogougodni služitelji bližnjima. Slušajući vlasti koje žive u Bogu, čovek sluša samog Hrista koji je glava svih vlasti (‘Kološanima’, 2:10) – I esen Ignatije Bogonosac, znameniti antiohijski episkop, u svojim poslanicama svagda ističe važnost poštovanja duhovne vlasti: »... Treba na svaki način proslavljati Isusa Hrista, Koji je vas proslavio, da biste, usklađeni u jednoj poslušnosti, povinujući se episkopu i presbiterima, u svemu bili osvećeni.« (‘Poslanica Efescima’, 2:2)
Eseni, koji su se isticali mladolikim i vitalnim izgledom bili su naročito dugovečni (‘Judejski rat’, II, 8, 10). Dug život im je omogućavao upravo zakonit i prirodan život, te sticanje spoznaja »šta je za telo i dušu spasonosno.« - U kumranskom spisu ‘Pravilnik zajedništva’, koji svakako dosta dobro reflektuje esenske regule, da se pročitati: »Ovo su osnove duha za sinove istine večne. A pohođenje za sve koji hode po njemu: ozdravljenje i mnogo mira u dugom životu, i rodno seme sa svim blagoslovima večitim, i radost doveka, u večnom životu, i venac slave i časti s raskošnim ruhom u svetlu večitom.« (5:6-7)
Dalje, Flavije ističe da sveti podvižnici, eseni »pored Boga najviše poštuju ime Zakonodavca.« (‘Judejski rat’, II, 8, 9) – Esenski Zakonodavac može biti Mojsije, ali i Hrist Božiji, Sin Čovečiji, Učitelj Pravednosti, Sveti nad svetima, koji je stradao negde o početak makabejskog vremena (cp.: ‘Knjiga o Danilu’, 9:24, 7:13). Sveti Učitelj, Sunce Sveta, se naziva i Vođa Zajednice: »... Odavno si nam odredio Vođu, Svetlonošu, radi spasa našega.« ('Pravilnik rata', 13:19) – »... Bog izraelov i Anđeo istine Njegove pomoć su za sve sinove Svetla.« ('Pravilnik zajedništva', 3:24-25) I u arhanđelu Mihaelu (ÜĐŰŮŢ – Mikha’el = 'Ko je kao Bog'?), u kumranskim rukopisima, vidi se jedan takav vođa, nad kolom svetlih duhova i svetlih, otkupljenih ljudi Izraela (17.6-8): »... Odranije se pojavi Mojsije i Aaron, po Vođi, Svetlonoši.« ('Damašćanski savez', 6:1, v.: 6:6) 'Danilova knjiga' o nebeskom princu Mihaelu jasno govori kao o zaštitniku Božijeg Izraela, Vojskovođi suprostavljenom demonima-vođama mnogobožačkih naroda (10:13-14.21, 12:1). – Kada pak Flavije iznosi da hulu na Zakonodavca eseni kažnjavaju smrću, svakako potpuno preteruje (cp.: ‘Damašćanski savez’, 7:9).
Flavije ukazuje da su se eseni uzdržavali da pred drugima pljuju; pljuvanje je bilo znak nekultivisanosti i duhovnog preziranja bližnjih (II, 8, 9). U ‘Pravilniku zajedništva’ određuje se sankcija za nedolično pljuvanje: »... Čovek koji pljune u toku zasedanja Mnoštva, neka se kazni sa trideset dana.« (7:13)
Svoju fiziološku nuždu, po Flaviju, eseni su vršili što dalje od svoga tabora i u što dubljoj rupi (II, 8, 9); to opet ukazuje da su obitavali u pustinjskim taborima: »(13) Imaj izvan tabora mesto gde ćeš ići napolje. Sa svojom opremom nosi i lopaticu: njome ćeš, kad ideš napolje, iskopati rupu i posle zatrpati svoju nečist.« ('Ponovljeni Zakon', 23:13-14)
Za esene Flavije uz to kaže da u svojim redovima imaju mnoge vidovite ljude (‘Judejski rat’, II, 8, 12). On i sam navodi nekoliko primera njihove duhovne prozorljivosti. Tako ukazuje za san kralja Arhelaja koji je vladao Judejom, Samarijom i Idumejom od smrti svoga Oca Heroda (4. g. stare ere) do 6. godine nove ere, pre nego što će u devetoj godini svoje vlade od strane Augusta biti opozvan i prognan u Vienu, grad u Galiji: »... U snu je navodno video devet punih i zrelih klasova žita koje su volovi pojeli. Pozvao je zbog toga gatače i neke Haldejcei upitao ih je šta bi san mogao da znači. Judni su ga tumačili na jedan, a ostali na drugi način, no neki Simon, koji je pripadao sledbi esena, smatrao je da klasje označava godine, volovi – promenu prilika, jer oni pri oranju menjaju lik zemlje. Arhelaj će vladati toliko godina, koliko pokazuje broj klasova, i na kraju, posle raznih promena u životu, umreće. Pet dana posle toga tumačenja snova bio je Arhelaj pozvan u Rim da bi tamo odgovarao /na optužbe judejskih i samarijskih izaslanika/.« (Ibid., II, 7, 3; pogl.: I, 3, 5)
Pri kultnom pranju i pri sedenju na skupovima, mlađi su dolazili iza starijih (‘Judejski rat’, II, 8, 10). – Upravo to potvrđuje i ‘Pravilnik zajedništva’: »Sveštenici neka sede prvi, a starci drugi, a ostatak svega naroda neka sedi tako da svaki čovek bude prema svom stepenu.« (6:8-9) – To pravilo potvrđuje i Filon Aleksandrijski u svome spisu Quod Omnis probus Liber: »... Mlađi /kod esena/ sedi iza starijih.« (Prg. 12)
Iz ‘Knjige o Danilu’ saznajemo da su eseni pod Antiohom IV Epifanom bili izloženi velikom progonu i zatiranju (7:25). I pod Rimljanima (verovatno pod naletom desete legije, Fratensis), koji su 68. godine uništili kumranski monastir jedne esenske frakcije, eseni su bili izloženi velikim progonima i mučenjima: primoravani su bili da pohule da Zakonodavca i Boga, da prihvate nečistu hranu; no oni kao vegetarijanci sa dva dnevna obroka, koji su konzumirali i mlečne proizvode, i pili tiroš, slatkasti mošt, pokazali su zapanjujuću hrabrost i izdržljivost. – Iz Josipovih izlaganja (II, 8, 10) može se pogrešno zaključiti da su Eseni navodno uzeli aktivnog učešća u ratu protiv Rimljana u vreme Prvog judejskog ustanka. Taj suludi ustanak i ratni metež su trebali i odgovarali judejskim bodežarima i šovinistima, kako bi se upravo zatrlo mlado hrišćanstvo i revnosni esenski red. I u tome su uveliko uspeli: esenski red je desetkovan, a mnogo rane hrišćanske literature je uništeno. Eseni nisu pod Rimljanima stradali kao ustanici i bojovnici, već kao monasi i podvižnici privrženi Božijem Imenu, baš onako kako su za Hristovo ime stradali hrišćani u Rimu pod Neronom, lažno optuženi za podmetanje gradskog požara; U svojim 'Analima' (Annales), pisanim u vreme cara Trajana, rimski historik Takit ukazuje za hrišćanska mučenička stradanja: »... Ni ljudski napori, ni kajsareva štedrost, ni obredi očišćenja nisu izbrisali sramotu, nisu prekinuli priče da je požar podmetnut po naređenju. Da stane na put glasinama, /pronađe/ Neron krivce i stane ih kažnjavati probranim mukama. To su bili ljudi omraženi zbog zlodela koja su činili, a koje narod nazivaše hrišćanima. Ime su dobili po Hristu koji je za Tiberijeve vlade pogubljen po presudi prokuratora Pontija Pilata; potisnuto samo zamalo, ovo gnusno praznoverje, izbilo je i raširilo ponovo, ne samo po Judeji, gde se to zlo i rodilo, već i po Rimu, gde se stiču i neguju sve moguće sramne i gadne vere sa svih strana sveta. Najpre su pohvatani ljudi koji su ispovedali tu veru, a zatim su oni prokazali čitavo mnoštvo drugih. Njima nije dokazana toliko krivica za podmetanje požara koliko mržnja na ljudski rod. Pogubljenje hrišćana služilo je ostalima za zabavu: oblačili su ih u kože divljih zveri, puštali pse da ih rastržu, raspinjali ih na krstove i palili, poput buktinja, kad se spusti noć. Neron je dao svoje vrtove za te predstave, priređivao cirkuske igre i, odeven u kočijaško odelo, umešao bi se među svetinu, ili bi sa svojim kolima i sam učestvovao u trkama. I mada su hrišćani inače bili krivi i zasluživali najtežu kaznu, rađala se u narodu samilost prema njima jer su padali kao žrtve svireposti jednog čoveka, a ne za opšte dobro.« (XV, 44; cp.: Sulpikije Sever: ‘Hronika’, II, 29) – U Drugom, takođe zlosretnom ustanku (132.-135. g. ne.), sumanuti jevrejski mesija, ubica i razbojnik Šimon Bar-Kosiba, koga predaja naziva Bar-Kohba ('sin zvezde', na aramejskom), žestoko je kažnjavao hrišćane zato što se ne odriču Isusa Hrista i njega ne priznaju za 'bogomdanog' (Justin: 'Apologija', I, 31), te zato što ne uzimaju oružje u ruke da bi se borili protiv Rima. Ponajmanje su eseni, koji su negovali miroljubive zanate, koji, dakle, ni ratnu opremu nisu uzimali u ruke, koji su Nebo videli kao svoju istinsku Otadžbinu, mogli da uzmu borbenog učešća za ostvarenje ciljeva izvitoperenog mesijanizma i sumanutog nacionalizma Judejaca. – Josip pominje Jovana zvanog Esenin (IMánns ho Essaíos) kao jednog od tri judejske vojskovođe, koji su navalili na Askalon gde su se utvrdila jedna rimska kohorta pešadije i jedan eskadron konjice, i neosposobljeni za ratne veštine u svome fanatizmu i ostrašćenosti izgubili boj ('Judejski rat', III, 2, 1-2); Jovan je bio i zapovednik toparhije Tamne (II, 20, 4). Jovan prozvan ‘Esenin’, takvo ime je verovatno dobio kao nekadašnji pripadnik Reda; Nijedan posvećeni pripadnik esenskog reda ne bi bio ni vojnik, a kamoli vojni zapovednik na čija pleća bi se svaljivalo ogromno breme i teret prevelikih iskušenja.
Po pitanju duše i njene besmrtnosti, eseni su učili isto što i pitagorejci. Sankciju za zle videli su u vekovnim mukama u onostranoj Tamnici (‘Judejski rat’, II, 8, 11). Upravo i sam Isus govori da će tvrdokorne, u zlu istrajne duše biti bačene u krajnju Tamu i hladnoću: »... Biće izbačeni u krajnju Tamu; onde će biti plač i škrgut zuba.« (‘Matej’, 8:12) – Kikeron u ‘Skipionovom snu’ iznosi jedno srodno viđenje onostrane sankcije ogrehovljenih duša, kojima se utelovljenje na Zemlji omogućuje tek posle vekova ispaštanja: »Duše onih koji su se požudama tela odavali, i poput njihovih slugu se ponašali, i koji su, prepuštajući se porocima pod uticajem čulnih prohteva, božanska i ljudska prava pogazili, kad se iz tela izvuku, oko same Zemlje obleću, i u ovo mesto se vraćaju tek posle mnogo Vekova mučnog gonjenja.« (pogl. 8 – prg. 21, prevod: Vasilije Tomović) U govoru Eleazara, branioca tvrđave Masade, sadržani su neki doktrinalni elementi koji reflektuju i esensko-helensko viđenje duše: »... Život/na zemlji/ je nesreća za ljude, a ne smrt. Jer smrt daje /svetlim/ dušama slobodu i otvara im pristup na čisto mesto koje je njihova domovina i gde ih nikakav jad ne može snaći, a dok su u telu, i zapleteni u njegova zla, mogu se zaista nazvati mrtvima, jer zajednica božanskog sa smrtnim, neprirodna je. Doduše, duša može još uvek u telu da učini velika dela kada ga učini svojim oruđem, nevidljivo ga pokrećući i uzdižući iznad njegove smrtne prirode na znatna dela. Ali tek kad postigne svoju pravu domovinu, oslobođena teretne težine koja je vuče zemlji, tek onda ona dostiže blaženu delatnost i svestranu snagu ničim ne otežavanu, i živi nevidljivim životom koje ljudske oči ne mogu videti, kao i sam Bog. Ona se, naime, ne može videti ni dok je još u telu; nevidljivo dolazi i niko je opet ne vidi kada odlazi, pa premda ima samo jednu, nepromenljivu prirodu, ona je uzrok promena koje se dešavaju u telu. Jer ono sa čim se poveže duša to onda živi i uspeva, od čega se ona odvoji, to vene i umire – tolika je u njoj besmrtnost.« (‘Judejski rat’, VI, 8, 7) – I duša, koja živi po Božijem Dahu, Svetom Duhu, kao duhovno telo treba da uskrsne Božijom silom iz ponora vezanosti za prah, iz greha, iz tela sljubljenog sa grehom. - Publius Vergilius Maro u svome spevu Georgica, ukazuje za poreklo duše: »... Bog ispunjava sve: i kopna, i mora, i beskrajno nebo, i stoka, sitna i krupna, i ljudi, i sve divlje životinje, svaki od njih, pri rođenju, dobio je otuda eteričnu dušu. I tu se vraća i dolazi sve, kada bude oslobođeno tela; niti postoji smrt, nego sva bića živa odlete među zvezde, i vraćaju se na visoko nebo.« (IV, 377-383)

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se