Sveti Životom – mudri filosofi
(Izvadak iz Drugog dela knjige ’O posvećeničkom življenju’. brat Vasa – Aurora Aurea)
auroraaurea@gmail.com


I ranohrišćanski i prahrišćanski redovnici kroz zakonit život doživljavali su i nalazili sebe kao istinske filosofe (ho phílos = 'ljubitelj', 'prijatelj'; h sophía = 'mudrost'), kao ljubitelje Mudrosti. A voleti Mudrost znači držati Njene Zapovesti. Stoga čoveka urazumljuje i umudruje, stabilizuje na Putu Istinskog Života samo zakoniti život. Filon Aleksandrijski u esenskom redu vidi filozofsku zajednicu zaokupljenu traženjem Boga kroz moralan život: što se filosofije tiče, njen logički deo oni su prepuštali brbljavim verbalistima, kao nešto nepotrebno za sticanje vrlina, dok su fizički deo prepuštali na držanje i uzdizanje posmatračima zvezda, kao nešto s onu stranu shvatanja ljudske prirode, zadržavajući samo onaj deo koji govori o postojanju Boga i sazdavanje Sveta. A etički dio filosofije vrlo marljivo su proučavali uzimajući za učitelje zakone svojih predaka, koje duša u čoveku ne može shvatiti bez božanskog nadahnuća. (‘Svaki dobar čovek je slobodan’, prg. 80) – Tatijan Asirac u svojoj 'Besedi protiv Helena' osuđuje i razotkriva mnogobožačke filosofe iza čijih reči i pouka nije stajao uzoran i čestiti život, koji se u etičkom smislu nikako nisu mogli nazvati filo-sofima, prijateljima i ljubiteljima višnje Mudrosti; tako on pita nabeđene mudrace koje istinsko dobro su dobili od filosofstvovanja i koji od njih to nije pao u gordost? Hvaleći se svojim uzdržanjem, Diogen je umro od proždrljivosti pošto je pojeo živog polipa. Aristip je nosio purpurnu odeždu i živeo u raskoši. Zbog proždrljivosti Dionisije je filosofa Platona predao u ropstvo. Aristotel je vaspitao Aleksandra, koji je tlačio bližnje koji mu nisu hteli odavati slavu kao 'Bogu', ... (pogl. 2; cp.: Jovan Damaskin: 'Filosofska poglavlja', pogl. 3). (Stoički filosof Seneka je vaspitavao Nerona, koji je se eksponirao kao veliko čudovište od čoveka.) Tatijanu su mnogobožački 'mudraci' u svojoj neurednosti ličili na životinje. – Nil Sinajski, koji u koji je u neznabožačkoj filosofiji razlikovao tri pravca, za prvu grupu, duboko porobljenu raznim strastima, koji služe samo telesnim nasladama, iznosi da je se njihova filosofija ogledala samo u starom ogrtaču (en tM tríbMni), u bradi i palici (De Monastica exercitatione, pogl. 1). U drugu struju Nil smešta filosofe koji su se već stvarno interesovali za pitanja logike, etike i filosofije, ali se, kao i prva struja, nisu starali o ozbiljnom praktičnom (ts práxeMs), životnom primenjivanju svoga moralnog učenja (ibid., pogl. 2). U treću struju Nil stavlja neznabožačke filosofe koji su nastojali u vlastitom životu da praktično ostvare moralne nazore koje su učili, žrtvovali se i asketski, no to su sve činili za ljudske počasti i prolaznu zemaljsku slavu, bez očekivanja bilokakve onostrane nagrade. – U antiknom svetu, po svedočanstvu proročišta, Sokrat (469.-399. g. se.) je smatran najmudrijim filosofom: navodno ga je Apolon preko delfskog proročišta proglasio za najmudrijeg među ljudima. No koju višnju mudrost je mogao imati čovek koji je opravdavao pedofiliju, ropstvo i žrtvovanje nedužnih životinja? Bez nekih usvojenih Pitagorinih pouka, njegova mudrost bi bila galopirajuća ludost.
Počev od polovine V stoleća se. sofisti su se eksponirali kao javni i putujući poučavatelji odraslih Helena, ali i omladine; poučavali su mnogim aktuelnim disciplinama: filosofiji, matematici, astronomiji, književnosti, umetnosti, pravu, besedništvu, i svoje usluge naplaćivali; vremenom su postali sinonim za tobožnje mudrace, nadmudrivače i ubeđivače po svaku cenu, čak i pomoću obmanjujućih lukavstava i lažnih dokaza, sofizama. Sokrat, Platon i Aristotel su nasrtojali da ospore sofistički nihilizam (koji je počeo sa Protagorom, koji je učio da je čovek mera svih stvari – homo mensura) i odbacivanje postojanja apsolutne istine.

Kao pratnja Gospodnjim utelovljenjima na planeti Zemlji, u odeždu od mesa i kostiju dolazila su i visoka, anđeoska bića, koja su živela i pronosila reč Svetlosti i Spasenja. Oni su negovali i odgovarajući kult dostojnog, svetog življenja. Ljudi su ih zvali i filososofima, ljubiteljima Mudrosti. Historik filosofije Diogen Laertije (Diogens Laertios, III st. ne.) u svojoj biografsko-doksografskoj zbirci ‘Život i mišljenja istaknutih filosofa’ (Bioi kai gnMmai tMn en philosophia eydokimsantMn), na početku, ukazuje: ťBavljenje filosofijom, kako neki tvrde, počelo je najpre kod barbara; naime, već kod Persijanaca bili su magijci, kod Babilonjana i Asiraca – haldejci, kod Indijaca – gimnosofisti, kod Kelta i Gala takozvani druidi i semnotei; o tome pišu Aristotel u svojoj knjizi 'O magiji' i Sotion u dvadeset trećoj knjizi 'Redosled filosofa'.Ť - To th=j filosofiżaj eĂrgon eĂnioiż fasin a)po barba/rwn aĂrcai. gegenh=sqai gar para men Pe/rsaij Ma/gouj, para de Babulwniżoij hÄ šAssuriżoij Xaldaiżouj, kaiě gumnosofistaj par’ šIndoiÍj, para/ te KeltoiÍj kaiě Gala/taij touj kaloume/nouj Druiż+daj kaiě Semnoqe/ouj, kaqa/ fhsin šAristote/lhj e)n t%˝ Magik%˝ kaiě Swtiżwn e)n t%˝ eiškost%˝ triżt% th=j Diadoxh=j. (I, 1) – Delo 'O Magiji' (vidi i: I, 8; II, 45) Laertije pogrešno pripisuje Aristotelu; bizantijski leksikon 'Suida' za autora sugeriše peripatetičara Antistena (oko 445.-360. g. se.) sa Rodosa (alpha, 2723). – Laertije lično smatra da je filosofija ipak započela kod Helena (I, 6). On iznosi da su gimnosofisti i druidi filosofiju izražavali kroz zagonetke, tražeći od ljudi da budu pobočni i da se vežbaju u hrabrosti.

U svojim ‘Ćilimima’ (StrMmateis) slično ukazuje i načitani bogoslov Klement Aleksandrijski (Titus Flavius Clemens Alexandrinus, oko 150.-217. g. ne.): ť...Filosofija, slično dragocenom kamenju, odavno je sijala kod barbara. Kasnije je se probila i u Heladu. U Egiptu njeni nositelji su bili proricatelji, u Asiriji – haldejci, u Galiji – druidi, u Baktriji – samanei, Kelti su imali svoje filosofe, a u Persiji – magijci. (Ovi poslednji najavili su rođenje Spasitelja pre svih i pristigli u Judeju, prateći zvezdu.) U Indiji filosofijom su se bavili gimnosofisti. I u drugim zemljama bilo je filosofa.Ť - Filosofiża toiżnun poluwfele/j ti xrh=ma pa/lai men hĂkmase para barba/roij kata ta eĂqnh diala/myasa, uŔsteron de kaiě eišj ŕEllhnaj kath=lqen. Proe/sthsan d’ au)th=j Aišguptiżwn te oi¸ profh=tai kaiě šAssuriżwn oi¸ XaldaiÍoi kaiě Galatw˝n oi¸ Druiż+dai kaiě SamanaiÍoi Ba/ktrwn kaiě Keltw˝n oi¸ filosofh/santej kaiě Persw˝n oi¸ Ma/goi. Oiá mageiż# kaiě tou= swth=roj proemh/nusan thn ge/nesin, a)ste/roj au)toiÍj kaqhgoume/nou eišj thn šIoudaiżan a)fiknou/menoi gh=n. šIndw˝n te oi¸ gumnosofistaiż, aĂlloi ge filo/sofoi ba/rbaroi. (I, 71) – Klement iznosi da su vodeći helenski mudraci (sofisti) i prosvetitelji bili barbarskog porekla (I, 66), da su od njih mnogo što-šta preuzeli (VI, 35), ali da su sva značajna filosofska učenja Helenima ipak došla od velikog Mojsija (II, 20), čije znanje ima haldejsko poreklo (I, 151). – Judeohelenski filosofi Filon Aleksandrijski i Aristobul (II st. se.) smatrali su i dokazivali da je jevrejska filosofija starija od helenske (I, 72).

U svojoj 'Besedi protiv Helena' Tatijan iznosi da su su Heleni sve svoje ustanove i običaje preuzeli od barbara: ťTelemesijci su bili naročito vešti u gatanju iz snova; Karijci su prepoznavali budućnost prema zvezdama; Frigijci i Isavrijci se u svom gatanju oslanjaju na let ptica; Kiprani su gatali iz utroba žrtvenih životinja; Babilonci su se proslavili astronomijom; Persijanci magijom; Egipćani geometrijom; Feničani pismom.Ť (Pogl. 1)

U natpisima u Nakš-i-Rustamu, neomazdaistički prvosveštenik Kartir, hvali se verskom netrpeljivošću koja je zavladala u sasanidskom Persijskom carstvu: ťAhrimanova učenja i demoni odstranjeni su iz carstva, i učinjeni nedostojnim vere. Judejci, samanei, brahmani, nazorejci, jogiji i zandiki /= manihejci/ potučeni su u carstvu, a idoli su razoreni, a od njih su napravljena staništa za bogove.Ť U tim progonima judejci su najblaže prošli, i najduže se održali u svojoj babilonskoj dijaspori.



Sibile

U istinskim posvećeničkim kultovima, i žene su mogle vršiti sveštenčku službu, baš onako kako su mogle biti i nazireji (‘Brojevi’, 6:2). Žene su se osvedočile i kao Božije proročice. U starozavetno vreme susrećemo više proročica: Mojsijevu sestru – Mirjam (‘Izlazak’, 15:20), Deboru (‘Suci’, 4:4), Huldu (‘Kraljevi’, II, 22:14), Noadju (‘Nehemija’, 6:14), Isaijinu ženu (‘Isaija’, 8:3) ... Kod Isusovog posvećenja u Hramu nalazimo proročicu i nazirejku Anu (‘Luka’, 2:36-38). Među mnogobošcima Božije proročice koje su delovale u svetilištima (orakulima) nazivale su se Sibile. Naravno, pod tim nazivam stajale su i proročice palih bogova.

Na proročanstva Sibile pozivaju se i ranohrišćanski spisatelji poput Justina Mučenika (‘Apologija’, I, 20, 1; 44, 12) i Klementa Aleksandrijskog. Justin, poput Platona (Phajdros, 244 b; Theags, 124 d), govori o jednoj Sibili, odnosno o Sibilinoj knjizi (koja je došla do nas kao judeo-hrišćanski apokrif). Heraklit, Euripid i Aristotel, takođe pominju jednu Sibilu. Varon govori o deset Sibila. Obično se slikaju kako prebivaju uz čarobna vrela i po pećinama.

Antikna misao poznaje brojne Sibile-proročice (za koje se uobičajno smatra da je njihovo poreklo Mala Azija, odakle su se raširile po Heladi i Italiji.): haldejsku (Sambeta), libijsku, frigijsko-delfijsku, kumajsku (Dema), Heromofilu iz Marpesa ili Eritre u Maloj Aziji, kojoj je boravište docnije preneto u kampansku Kimu), Eritreja, Samska, .... Pored ostalih u starini je bila poznata i jevrejska, odnosno nazarenska Sibila sa gore Karmel: ťPosle Deme odrasla je kod Jevreja iznad Palestine /= na Karmelu/ proročica kojoj je ime bilo Saba.Ť (Pausanija, X, 12)

I među starim Germanima uvažavane su žene-proročice: ťGermani drže da u ženi ima nečeg božanskog, proročanskog, zbog toga idu za njihovim savetima i slušaju njihove reči. Videli smo i sami kako su, za vlade pokojnog Vespasijana, mnoga plemena smatrala, dugo godina, Veledu za boginju; isto tako obožavali su i Albrunu i mnoge druge žene, ...Ť (Takit: 'Germanija', pogl. 8)

Eseni
(Izvadci iz Drugog dela knjige ’O posvećeničkom življenju’. brat Vasa – Aurora Aurea)
auroraaurea@gmail.com


Viđenje esena u ‘Knjizi proroka Jeremije’

Ukratko o proroku Jeremiji i njegovoj Knjizi

Prorok Jeremija (rođen oko 660. g. se.) vodi poreklo iz svešteničko-nazirejske porodice iz Anatota (nekoliko kilometara severno od Jerusalima), koja je u Solomonovom Hramu vršila kultnu službu. Prema starozavetnoj knjizi koja stoji pod njegovim imenom, Bog je se prvi put kroz njega objavio u 13-oj godini judejskog kralja Jošije (J’ošijahu, 640.-609. g. se.), dakle negde oko 626. g. se; Jošija je, inače, na bazi novovopronađene ’Knjige Zakona’ izvršio izvesnu religijsku reformu u Judeji (622. g. ne.). Jeremija proročki deluje u vreme očiglednog slabljenja Asirije, i pred pojavu Novobabilonskog (Haldejskog) Carstva, čije vojske će prvi put 597. g. se. osvojiti Jerusalim, a drugi put, 586. g. se. ga i teško razoriti. Jeremija beskompromisno osuđuje pokvarenost u narodu i sveštenstvu, razotkriva lažne proroke i najavljuje Božiju kaznu nad Judejom preko Babilona. Kao visoki Božiji posvećenik u samom Hramu osuđuje krvne prinose i ukazuje da uredbe o njima nisu došle preko Mojsija: ťJa ništa ne rekoh ocima vašim o paljenicama i klanicama, niti im što o tome zapovedih kad ih izvedoh iz zemlje egipatske. /.../ Hoće li pretilina i meso posvećeno ukloniti zlo od tebe? Mogu li te stoga proglasiti čistom? /.../ Ne činite krivo strancu, sirotici, udovici, ne tlačite ih, i ne prolivajte krvi nedužne na ovome Mestu /= u Hramu/.Ť (7:22.11:15.22:3) Najavljujući stradanje Grada i Hrama, bio je u vreme Jehojakima (Jehojaqim, 609.-597. g. se.) žestoko progonjen i zlostavljan od Kralja i pokvarenog sveštenstva. Pritisnut silnim podrugljivim otporom u tvrdokornom judejskom narodu Jeremija čak pokušava Bogu da vrati proročki nalog (20:9). Jeremija najavljuje sedamdesetogodišnje robovanje kanaanskih naroda Babilonu (25:11), te kraj vladavine Davidove dinastije u Judeji, i pojavu Davidovog Izdanka (novog Davida, Hristosa Božijeg), duhovnog Kralja Novog Izraela: ťEvo dolaze dani – reč je Jehovina – podićiću Davidu Izdanak pravedni. On će vladati kao Kralj, i biti mudar, i činiće pravo i pravednost u zemlji. U njegove će dane Judeja biti spašena i Izrael će živeti spokojnoŤ (23.5-6, v.: 30:9) – Po predanju razvijenom u makabejskom dobu, Jeremija je navodno (pre rušenja Jerusalima) na brdu Nebo, sakrio Kovčeg Saveza i kadioni žrtvenik iz Solomonovog Hrama ('Makabejci', II, 2:1-8). – Kada je Nevukadnezar na mesto kralja Cidekje (Cideqjahu, 597.-586. g. se.) kao namesnika nad Judejom postavio Gedaliju, a ovaj bio ubijen od bande jednog judejskog fanatika – Jišmaela sina Elišaminovog ('Jeremija', 41), mnogi Judejci su zastrašeni mogućom haldejskom odmazdom pobegli u Egipat, povukavši onamo i proroka Jeremiju; u Egiptu, među Judejcima, potom nastaje esenski terapeutski red, čiji kult kasnije podrobno opisuje Filon Aleksandrijski.

Kao Božiji nazirej Jeremija je nosio belu lanenu odeždu i laneni pojas (13:1), i, naravno, dugu kosu: ťOstriži svoju dugu kosu i baci je. Po goletima protuži tužaljkom, jer Jehova odbaci i odvrgnu rod na koji se razgnevio.Ť (7:29)

Jeremijine govore je izvorno sređivao njegov prorok-učenik Baruh (v.: ‘Jeremija’, pogl. 36) Možemo zapaziti da se hebrejski tekst ‘Jeremijine knjige’ dosta razlikuje od helenskog teksta, Septuaginte, što sve svedoči o brojnim redaktorskim uplivima. Kasniji redaktori su od nekoliko niza Jeremijinih beseda i ispovesti napravili jednu dokumentarno dosta anahronu zbirku.


Hebrejski, masoretski tekst
(35:1-19 / ‘ÔÜ çčä ŐÔŮŢčŮ)


1 ÔÓŃč ĐéÁč ÔŮÔ ĐÜ ŮčŢŮÔŐ ŢĐę ŮÔŐÔ ŃŮŢŮ ŮÔŐŮçŮÝ Ńß ŮĐéÁŮÔŐ ŢÜÚ ŮÔŐÓÔ ÜĐŢč
2 ...

Helenski tekst – Septuaginta
(™•Ą•œ™‘Ł, š•Ś‘›‘™Ÿ ´˛ / pogl. 42)

1. ¸O lo/goj o( geno/menoj proj Ieremian para Kuriżou e)n h(me/raij Iwakim basile/wj Iouda le/gwn 2. Ba/dison ...


Prevod (hebrejskog teksta)

1. Ovo je reč, koja dođe Jeremiji od Jehove u dane Jehojakima, sina Jošijina, kralja Judina, govoreći: 2. ťIdi k domu Rehavovaca (MT: el-bejth ha-Rekhavim; LXX: oíkon Archabin/, govori s njima i dovedi ih u Dom Jehovin u jednu od dvorana, i podaj im vina da piju!Ť
3. l tako uzeh Jaazaniju, sina Jeremije, sina Habasinijina, braću njegovu, i sve sinove njegove i sav dom Rehavovaca. 4. I dovedoh ih u Dom Jehovin, u dvoranu čoveka Božijega Ben Johanana, sina Jigdalijina, koja je kraj dvorane kneževske, a nad dvoranom vratara Maaseje, sina Šalumova. 5. Metnuh pred pripadnike doma Rehavovaca krčage s vinom i čaše, i rekoh im: ťPijte vino!Ť - 6. A oni odgovoriše: “Ne pijemo vina; jer otac naš Jonadav, sin Rehavov, zapovedio nam je: ťNe smijete piti vina, ni vi ni sinovi vaši doveka. 7. I kuće ne gradite i semena ne sejte, ni vinograda ne sadite niti ih posedujte, nego stanujte uvek u šatorima, da dugo živite u zemlji, u kojoj ste gost! 8. ťMi slušamo Jonadava, sina Rehavova, oca svojega, do u reč u svemu, što nam je zapovedio: ne pijemo vina nikada, ni mi ni žene naše, ni sinovi naši, ni kćeri naše. 9. Ne gradimo kuća, da u njima stanujemo, i ne posedujemo vinograda, njiva i posejanih polja. 10. Stanujemo u šatorima i činimo brižno sve, što nam je zapovedio naš otac Jonadav. 11. Kad je krenuo Nevukadnecar, car babilonski, protiv ove zemlje, rekli smo: “Dođite, otidimo u Jerusalem ispred vojske Haldejaca i ispred vojske Aramejaca!” Tako sad stanujemo u Jerusalemu.Ť
12. I dođe reč Jehovina Jeremiji, govoreći: 13. ťOvako veli Jehova nad Vojskama, Bog Izraelov: “Idi, javi ljudima Judinim i žiteljima jerusalemskim: ‘Zar nećete da primite pouke i da poslušate reči Moje?’ govori Gospod. 14. ‘Izvršuje se zapovest Jonadava, sina Rehavova, koji je zabranio potomcima svojim da ne piju vina. Oni ne piju vina do danas, nego slušaju zapovest oca svojega. A Ja sam neprestano govorio vama, ali me vi neste slušali. 15. Slao sam k vama jednako sve služitelje Svoje, proroke, s opomenom: “Vratite se svi sa svojih zlih putova, popravite dela svoja i ne trčite za drugim bogovima, da im služite! Tada ćete ostati u zemlji, koju sam dao vama i ocima vašim.” Ali mi vi ne prignuste uha svojega, niti me poslušaste. 16. A sinovi Jonadava, sina Rehavova, držali su se zapovesti oca svojega, koju im je dao, ali taj narod ne sluša Mene.Ť
17. Zato ovako veli Jehova, Bog nad Vojskama, Bog Izraelov: ťDoista, ja ću pustiti na Judu i na sve žitelje jerusalimske svu nesreću kojom sam im zapretio; jer sam im govorio, a oni ne poslušaše, jer sam ih zvao, a oni se ne odazvaše!Ť
18. A domu Rehavovaca reče Jeremija: ťOvako veli Jehova nad Vojskama, Bog Izraelov: “Jer ste bili poslušni zapovesti svojega oca Jonadava i držali sve upute njegove i činili sve, što vam je zapovedio”. – 19. Zato veli Jehova nad Vojskama, Bog Izraelov: “Nikada neće Jonadavu, sinu Rehavovu, ponestati potomaka, koji mi služe doveka”.Ť


Osvrt

Gospod Pravednosti pred nazirejem Jeremijom pohvaljuje lokalnu nazirejsku zajednicu Rehavovaca, kao onu koja održava posvećeničko-zavetne zapovesti koje im je dao Mojsije i njihov otac (ded) Rekav, a koje od njih traže da se uzdržavaju od opojnog pića (vina), da uglavnom žive po šatorima, da ne podižu velelepne domove, da sebe na zemlji vide kao goste, odnosno da Nebo vide kao svoju istinsku Otadžbinu: ťOtvori oči moje da gledam divote Tvoga Zakona! Ja sam došljak na zemlji, ...Ť (Psalmi’, 119:18-19) ) – Apostol Pavle, koji je žudeo da se oslobodi zemaljskog šatora, vernima ukazuje: ť... Putnici smo u tuđini, daleko od Gospoda, dok god boravimo u telu.Ť (‘Korinćanima’, II, 5:6 ) – Apostol Petar vernima u rasejanju ukazuje: ťProvodite u /Božijem/ strahu vreme svoga života u tuđini.Ť (I, 1:17 ) – U ‘Poslanici Hebrejima’ autor iznosi za putnike upućene u Obećanu zemlju: ťPriznaše da su stranci i došljaci na zemlji.Ť (11:13 ) – Svojim vernim sledbenicima Hrist ukazuje da će ih vratiti u njihove Nebeske stanove iz kojih su sišli sa Njim da bi služili Bogu i čoveku, da bi se borili protiv satanskog i grešnog (‘Jovan’, 14:3). I Lukretije Kar ukazuje i navodi na zaključak da trebamo sebe videti kao gosta na zemlje, i da svrsishodno provodimo svoj život, uzimamo samo prave ugođaje, kako bi hrabrije prihvatiti smrt: ťAko ti je protekli život bio drag, i zadovoljstva sva nisu istekla k'o iz šuplja suda, bez slasti prošla, što se ne povučeš ko gost života sit? Ne primiš mirno, bezumniče, sad odmor pouzdani?Ť (De rerum natura, III, 935-938.)
Tvrdnja da je rekavovski zavet uključivao i uzdržavanje od sadnje vinograda i povrtarstva, naravno puko je redaktorsko dometanje. Eseni Rekavovci bili su i marljivi poljodelnici, jer inače od čega drugog bi se izdržavali. Redaktorska refleksija koja donosi takvu zabranu ima pred očima predaju o patrijarhu Noji koga je, navodno poljodelstvo i vinogradarstvo dovelo do velike sramote: ťNoje, poljodelnik, zasadio vinograd. Napio se vina i opio, pa se otkrio nasred šatora.Ť ('Postanak', 9:20)
Jeremija braću Rekavovce dovodi u jednu od odaja Solomonovog Hrama; nazireji koji su sveštenoslužili pri Hramu i prinosili čistu, beskrvnu, kadionu žrtvu, imali su svoju posebnu obitavališnu dvoranu u Hramu.
Rekavov sin pustinoslužitelj Bogu – Jonadav živeo je, inače, u vreme severnoizraelskog kralja Jehua (841.-814. g. se.) koji je se obračunao sa Baalov kult u Samariji (‘Kraljevi’, II, 10:15.23) – Rekavovci, prihvaćeni u dom Judin, su inače bili i dobri pismoznalci: ťKnjiževničke porodice koje su živele u Jabesu bile su: Tiraćani, Simeaćani, Sukaćani. To su Keniji koji su potekli od Hamata, oca Rekavova doma.Ť (‘Letopisi’, I, 2:55) Rehaviti vode poreklo od Nojevih potomaka Kenija (v.: ‘Brojevi’, 24:21) i Medjana. Od Faraona i njegovog gneva Mojsije iz Egipta beži i sklanja se u midjansku zemlju (‘Izlazak’, 2:15); tu se ženi Siporom, jednom od sedam kćeri midjanskog sveštenika Reuela (ÜĐŐâč) – Jitra (2:16-21); tu mu se i Gospod na brdu Horebu prvi put ukazuje. Hobab, Siporin brat, pomaže kao vodič Mojsiju u pustinjskom utaborivanju izraelske nomadske svite (‘Brojevi’, 10:29.31). – Keniji (hebr.: ha-Qeni) su u naseljavanju Kanaana zaposeli njegov pustinjski južni deo, gde su živeli Amalečani: ťSinovi Hobaba Kenija, tasta Mojsijeva, odoše iz Palmova grada s Judinim sinovima u Judinu pustinju, koja je u Negebu, na jugu od Arada. Tu se nastaniše među Amalečanima.Ť ('Sudije', 1:16) – Odatle ih kralj Šaul (c.1030.-c.1010. g. se.) prisiljava na nova preseljenja: ťŠaul poruči Kenijima: “Otiđite i odvojite se od Amalečana da vas ne bih istrebio zajedno s njima, jer ste bili skloni svim Izraelcima kad su izlazili iz Egipta.” I Kenijci se odvojiše od Amalečana.Ť ('Samuel', I, 15:6) - Deo Kenija koji se odvaja od Amalečana naseljava sever Kanaana (gde se kasnije pojavljuju Nazareni): ťHeber Kenij bejaše se odvojio od Kajina, jednoga od sinova Hababa, tasta Mojsijeva; razapeo je svoj šator kod Hrasta u Saananimu, nedaleko od Kedeša.Ť ('Sudije', 4.11)

Rekavovci su pod Nehemijom uzeli udela u graditeljskoj obnovi Jerusalima: ťSmetlišnu kapiju popravljao je Malkija /8:4, 10:4, 12:42/, sin Rekavov, glavar bet-karemskog /ÝčŰÔžęŮŃ/ okruga, sa svojim sinovima: učvrstili su krila, stožere i prevornice.Ť ('Nehemija', 3:14) (Judino mesto Bejt ha-Karem – 'Dom vinogradara', 7 kilometra zapadno od Jerusalima, pominje i 'Jošuina knjiga', LXX – 15:59, te 'Jeremija' – 6:1; po predanju to je rodno mesto esena Jovana Krstitelja i njegovih roditelja.) Od Smetlišne kapija (koja gleda na jug Grada) i Dolinske kapije (koja gleda na jugozapad grada), gde je bilo i brdo Cion visine 784. metara, put je vodio istočno prema području Kumrana. Smetlišna kapija je ponajprije vodila prema dolini Hinomova sina (hebr.: gej ben-hinom), gde je bilo smetlište i gde se spaljivalo smeće (cp.: 'Jeremija', 31:40); u toj Dolini su nekada, u monarhističko doba, kod žrtvenika Tofet, ogavno žrtvovana deca zloduhu Molohu ('Kraljevi', II, 23:10; 'Letopisi', II, 33:6; 'Jeremija', 7:31-32, 19:6). Hinomska dolina koja se nalazi zapadno od Ciona, na jugu se spaja sa Kedronskom, i u nastavku se zove Jošafatska dolina, odnosno Gihon, gde je zapravo sagorevano gradsko smeće. Po Gihonu je i izveden naziv za Pakao – Gehena (grč.: h géenna). Josif Flavije u 'Judejskom ratu' pominje esensku (rehavitsku) kapiju u blizini izvora Siloam. Tako on ukazuje za prvi, od tri zida, koji su od davnine opasavala Jerusalim: ťPočinjući na severu od takozvane Hipikove kule, protezao se do Ksista, pa se zatim nadovezivao na savet i završavao se na zapadnom tremu Svetilišta. A sa druge strane, započinjao je kod iste kule, prolazeći kroz trg nazvan Betso, do Kapije esena /epí tn EssnMn pýln/, a zatim je zaokretao na jug preko Siloamskog izvora i ponovo zavijao na istok do Solomonovog ribnjaka i protezao se sve do takozvanog Trga Ofla i nadovezivao se na istočni trem Hrama.Ť (V, 4, 2) – I Arheološka iskopanja Jerusalima potvrdila su postojanje Esenskih vrata na jugozapadnom brežuljku Sion, gde je živela esenska zajednica. Vidimo, dakle, da ono što je najpre znano i zvano kao Smetlišna i Rehavitska kapija, kasnije bilo poznato kao Esenska kapija.

Esenski kult je, kako se da iz svega izloženog nazreti, postojao je i pre Mojsija, među Midjancima.

Sledba Kineja-Rekavita održala je se u Mesopotamiji i Arabiji, i bila je poznata Nilu iz Ankire (oko 400. g.), monahu u jednom monastiru na Sinaju, koji za esene, potomke Rehavove i Cadokove sinove (‘Ezekiel’, 40:46) iznosi: ťKakvu korist imaju od podviga i teških borbi, kada su odbacili Hrista /agMnothétn Christón/, osnivača istinskog podvižništva?Ť (Tractatus de Monastica exercitatione, cap. 3)

Pre nego što će nazirejski predstojatelj pri Hramu, esen Jakov Pravednik (ha-Cadik) biti usmrćen kamenovanjem od strane nahuškanog naroda, jedan brat iz zajednice, esen-rehavovac ustaje u njegovu zaštitu: ťTako dok ga oni behu obasipali kamenjem, jedan od /nazirejskih/ sveštenika od sinova Rehavovih, sin rehavitski, o kojima je kazivao prorok Jeremija, povika, govoreći: “Stanite! Šta vi činite? Pravednik se moli za vas”?Ť /OuŔtwj de kataliqobolou/ntwn au)to/n, eiâj tw˝n i¸ere/wn tw˝n ui¸w˝n ¸Rhxab ui¸ou= ¸Raxabeiżm, tw˝n marturoume/nwn u(po ¸Ieremiżou tou= profh/tou, eĂkrazen le/gwn: pau/sasqe: tiż poieiÍte; euĂxetai u(per u(mw˝n o( Diżkaioj./ (Hegesip: ‘Sećanja’, lib. V, citirano kod Eusebija: ‘Historija Crkve’, II, 23, 17)








Viđenje esena u Knjizi proroka Danila

Ukratko o proroku Danilu i njegovoj Knjizi



Prorok i posvećenik Božiji iz kolena Judina – Danilo (hebr.: Daniel – ÜĐŮŕÓ, 'Bog je moj Sudija'), veći deo svog života je proveo u Babilonskom sužanjstvu, pod babilonskim monarsima i medo-persijskim carem Kirom (558.-529. g. se.), koji je 538. osvojio Babilon. Doživeo je, čak i persijskog cara Darija, sina Histaspovog, koji je vladao od 521. do 485. g. se (6:29). Kao mladić, već bogat duhovnim znanjem ('Danilo', 1:4) u trećoj godini vladanja judejskog kralja Jehojakima (Jehojaqim), 605. g. se., odveden je na dvor babilonskog cara Nevukadnezara Drugog, koji je vladao od 605. do 562. g. se. Sa svoja tri nazirejska druga Danilo (u Babiloniji – čćĐéŘÜŃ – Beltešaccar, “Da čuva Bel njegov život”) = ostaje veran svom svetom zavetu, i odbija da konzumira vino i mesnu hranu na Dvoru: ťDanilo je bio čvrsto odlučio, da se ne skvrni hranom carevom ni vinom, što ga je on pio. Zato zamoli predstojnika nad dvoranima, da se ne mora skvrniti. I dade Bog Danilu te nađe milost i ljubav u predstojnika nad dvoranima. Ipak reče predstojnik nad dvoranima Danilu: “Bojim se gospodara svojega cara, koji vam je odredio jelo i piće; jer kad bi vidio, da su lica vaša lošija nego u ostalih mladića vaše dobi, mogao bih ja krivnjom vašom platiti glavom kod cara. A Danilo zamoli nadgledniku, kojega je predstojnik nad dvoranima bio postavio nad Danilom, Hananijom, Mišaelom i Azarijom: “Pokušaj, molim, za deset dana sa slugama svojim! Neka nam se daje samo povrće da jedemo i voda da pijemo! Onda neka ogledaš lica naša i lica onih dečaka što jedu sa stola careva, pa kako vidiš onako čini sa slugama svojim!” – On ih posluša u tom i pokuša s njima za deset dana. A posle deset dana izgledali su bolji i ugojeniji nego svi mladići, što su jeli sa stola carskoga. Tada je nadglednik uzimao jelo njihovo i vino, što su ga imali piti, i davao im je samo povrće.Ť ('Danilo', 1:8-16) – U dane svojih očekivanih viđenja od Boga, viđenja u kojima su mu otkrivane Božije tajne, Danilo pojačava svoju posvećeničku askezu: ťJela tečna nisam jeo. Meso i vino nisu ulazila u moja usta, i nisam se mazao, dok ne prođoše te tri sedmice.Ť (10:3) Redaktor apokaliptične aramejske 'Danilove knjige' iz VI st. se. (koji je u III st. se. napravio zapravo 'Knjigu o Danilu', ne osvrćući se na povesno-hronološku tačnost svojih izlaganja), Danila pokušava da predstavi samo kao povremenog apstinenta od mesa, vina i ukrasnog mazanja kože uljem. Istinski nazireji su se svagda, doživotno držali svog svetog zaveta. Jedan takav nazirej pri Hramu bila je i proročica Ana, koju susrećemo pri opisu posvećenja malenog Isusa u Solomonovom Hramu (‘Luka’, 2:36-38) – Sveštenstvo otuđenog mojsijevskog kulta odricanje od mesa, vina i ulja videlo je samo kao privremenu apstinencionu kategoriju, predviđenu samo za vremena duboke ožalošćenosti. Tako se u jednom papirusu iz egipatske Elefantine (nastalom pri kraju V stoleća s. e.), u kojem se ožalošćeni Jevreji kolonisti obraćaju persijskom carskom namesniku Judeje – Bagoji (Bagohi) s molbom da se zauzme da im se ponovo podigne hram Boga Jehua (koji se, još pre vladavine Persijanaca nad Egiptom, nalazio na prvom kataraktu Nila, u egipatskoj graničnoj tvrđavi Jev prema Numibiji, prema gradu Asuanu, na nilskom ostrvu Elefantini, a koji je porušen oko 410. g. se.), iznosi i sledeće ť... Od meseca Tamuza 14. godine cara Darija sve do današnjega dana nosimo odeždu žalosti i postimo, žene naše su postale kao udovice, ne pomazujemo se više uljem, niti pijemo vina.Ť (Pap. I, redovi 19-21)

U kumranskim pećinama (1, 4 i 6) među biblijskim rukopisima pronađeno je osam fragmentarnih prepisa ‘Knjige o Danilu’ (poglavlja 1-11), kao i više pseudo-Danilovih apokrifnih i apokaliptičkih fragmenata. Brojni Danilovi pseudoepigrafi ukazuju da je ona još davno bila popularno i referentno štivo među prepisivačima i u apokaliptičkim kultovima. U kumranskim ‘Svetilištima’ (Florilegium) se komentarno naznačuje: ť... To je ono ... što piše u 'Knjizi proroka Danila': “Okriviše krivog ...”Ť (2:3) – I Isus ukazuje na ‘Danila’: ťKada, dakle, vidite da gnusoba pustoši, o kojoj je govorio prorok Danilo, stoji na Svetom Mestu, ko čita neka razume, tada stanovnici Judeje neka beže u gore, ...Ť ('Matej', 24:15-16) – ‘Danilo’ svedoči i o Hristu Božijem, Sinu Čovečijem, Suvladaru Neba: ť... Podigoh oči da vidim, i gle: Čovek odeven u lanene haljine, oko pasa mu pojas od zlata ofirskoga, telo mu poput hrisolita, lice kao munja, oči kao baklje ognjene, ruke i noge poput bronze uglađene, zvuk reči Njegovih kao žamor mnoštva.Ť (10:5-6; v.: 3:25, 7:13-14; cp.: ‘Otkrivenje’, 1:13-15; ‘Ezekiel’, 1:26-28) Sina Čovečijeg i Sina Božijeg kao Gospoda, unatoč svedočenju ‘Knjige o Danilu’, judejsko bogoslovlje je odbacilo; u judejstvujućoj esoterici i Kabali (Qabbalah – ÔÜŃç = 'primanje') Sin Čovečiji je zamenjen Arhanđelom Mitatronom/Metatronom (ßŐŘŘŢ) – vaznetim Enohom, dok je Božanstveni Sveti Duh (Ruach ha-Qodeš) ‘uklopljen’ u termin Šehina (Šekhinah – ÔŕŮŰé, od glagola šahan – ‘stanovati’, ‘nastavati’), koji označava Božiju Prisutnost, Puninu.

Božanski glasnici koji se pojavljuju kod ‘Danila’, redovno su odeveni u bele, lanene haljine: ťZačuh Čoveka odevena u lanene haljine, Koji stajaše iznad voda reke.Ť (12:7, v.: 10:5) u sjajne (bele) lanene haljine, po uzoru na nebesnička bića, glasnike koji otkrivaju Božije tajne, svagda su se odevali sveti podvižnici i umnici.

U ‘Ezekijelovoj knjizi’ Danilo se uzima, uz Noju i Jova kao oličenje pravednosti i umudrenosti (14:14:20, 28:3). Kao Božiji videlac, u Babiloniji je imao je otuđen kult Haldejaca carskih savetnika za zavidljive protivnike; dakako, u Babiloniji je u to vreme postojao je i unutarnji, posvećeni krug Haldejaca (hebr.: ha-khasdim – ÝŮÓéŰÔ), čije učenje i život se uopšte nije razlikovalo od onog u kome je i Danilo odrastao. Semitsko pleme Haldejci je, inače, u II milenijumu stare ere pristiglo iz Arabije u južnu Babiloniju, nazvavši ovu Haldejom. Haldejci su vladali Babilonom posle propasti Asirije (606. g. se.), sve dok im vlast nije uzeo i pokorio ih Kambizov sin Kir. Pored etnonima ‘Haldejci’, kao što je već naznačeno, imamo u Babiloniji i istoimeni sveti sveštenički stalež i mudrosni kult ljudi, umnika, koji su se, poput Magijaca kod Međana, odlikovali jakim astrološkim znanjem i bili dobri tumači snova. Sekventno vidimo Danila i kao njihovog zaštitnika (2:24) i njihovog predstojatelja (2:48, 4:6, 5:17).

Refleksivni redaktor ‘Danilove knjige’ ovog svetog Božijeg čoveka i podvižnika hoće, u svome idiličnom nacionalnom slavoljublju, da prikaže kao visokog dvorsko-državnog službenika (kao što je u ’Knjizi Postanka’ prikazan Josip u Egiptu), kao čoveka kome je značila i trebala i svetovna vlast (cp.: 5:12), pa je stoga izazivao gorku zavist satrapâ. No Danilovo srce je svagda bilo uz Boga, Božiji Zakon i obećano Božije Kraljevstvo: ť... Otide u svoju kuću, gde je u svojoj gornjoj odaji imao otvore prozora naprema Jerusalemu. Tri puta na dan padao je na kolena svoja, obavljao je molitvu svoju i slavio Boga svojega, kao što je bio činio i prije.Ť (6:11)

Redaktor ‘Danilove knjige’, kome očigledno nije stalo do povesno-hronološke preciznosti, u sedmom poglavlju prenosi priču koju pripisuje prvoj godini Nevukadnezarovog 'sina' (= unuka), regenta Belšaccar-a (koji je zapravo samo kratko, sa ocem Navonidom, vladao u 538. g.), o smeni četiri velika Carstva na zemlji, koja se prikazuju u liku različitih zveri: krilati lav, medved sa tri rebra u raljama, leopard sa četiri glave i četiri krila, i strahovita himerička zver sa deset rogova.



Hebrejski tekst
(‘Ö çčä ÜĐŮŕÓ)

1 ŃéÁŕę ×ÓÔ ÜŃÜĐéÁćč ŢÜÚ ŃŃÜ ÓŕŮĐÜ ×ÜÝ ×ÖÔ Ő×ÖŐŮ čĐéÁÔ âÜ ŢéÁŰŃÔ ŃĐÓŮß ×ÜŢĐ ŰęŃ čĐéÁ ŢÜŮß ĐŢč
2 âŕÔ ÓŕŮĐÜ ŐĐŢč ×ÖÔ ÔŐŮę Ń×ÖŐŮ âÝ ÜŮÜŮĐ ŐĐčŐ ĐčŃâ čŐ×Ů éÁŢŮĐ ŢŇŮ×ß ÜŮŢĐ čŃĐ ...


Helenski tekst – Septuaginta
(”‘™—›, şľĆąťąšż˝ ˇ')

1. ăEtouj prwŻtou basileu/ontoj Baltasar xwŻraj Babulwniżaj Danihl oŔrama eiĺde para kefalhn e)piě th=j koiżthj au)tou=: to/te Danihl ...
2.

Helenski tekst – Theodotionis versio

1 šEn eĂtei prwŻt% Baltasar basile/wj Xaldaiżwn Danihl e)nu/pnion eiĺden, kaiě ai¸ o(ra/seij th=j kefalh=j au)tou= e)piě th=j koiżthj ...



Prevod (sa hebrejskog teksta)

1. Prve godine Belšacara, cara babilonskoga, usni Danilo san: utvare mu se na postelji vrzle glavom. Sažeto zapisa što je usnio. 2. Kazivaše ovako: Noću u viđenju pogledah, kad eno: četiri vetra nebeska uzburkaše veliko more. 3. Četiri goleme nemani iziđoše iz mora, svaka drukčija. Prva bejaše kao lav, a krila joj orlovska. 4. Dok je posmatrah, krila joj se iščupaše, diže se ona sa zemlje i uspravi na noge kao čovek, i bejaše joj dano srce čovečije. 5. Kad eno druga neman: gle, sasvim drukčija: kao medved, s jedne strane uspravljena, tri joj rebra u raljama, među zubima. I bejaše joj rečeno: “Ustani, nažderi se mesa!” 6. Gledah dalje, i evo: treća neman kao leopard, na leđima joj četiri ptičja krila: imaše četiri glave, i dana joj je moć. 7. Zatim, u noćnim viđenjima, pogledah, kad eno: četvrta neman, strahovita, užasna, vrlo snažna: imaše velike gvozdene zube; ona žderaše, mrvljaše, a što preostade, gazila je nogama. Razlikovala se od prvih nemani i imaše deset rogova. 8. Posmatrah joj rogove, i gle: među njima poraste jedan mali rog; i pred tim se rogom iščupaše tri prva roga. I gle, na tome rogu oči kao oči čovečje i usta koja govorahu velike hule.

9. Gledao sam: Prestola behu postavljena i Pradavni sede. Odelo mu belo poput snega; /duge/ vlasi na glavi kao čista vuna. Njegovo prestole kao plamenovi ognjeni i Točkovi kao žarki oganj. 10. Reka ognjena tekla, izvirala ispred Njega. Hiljade hiljada služahu Njemu, mirijade stajahu pred Njim. Sud sede, knjige se otvoriše. 11. Ja gledah tada, zbog buke velikih hula što ih govoraše Rog, i dok gledah, neman bi ubijena, njezino telo raskomadano i predano ognju. 12. Ostalim nemanima vlast bi oduzeta, ali im dužina života bi na jedno vrijeme i rok.

13. Gledah u noćnim viđenjima i gle, na Oblacima Nebeskim dolazi kao Sin Čovečji. On se približi Drevnome, i dovedu ga k Njemu. 14. Njemu bi predana Vlast, Čast i Kraljevstvo, da mu služe svi narodi, plemena i jezici. Vlast Njegova vlast je večna i nikada neće proći, Kraljevstvo Njegovo neće propasti.

15. Meni, Danilu, uzruja se zbog toga sav duh, viđenja mi se vrzoše glavom, svega me prestraviše. 16. Pristupih jednome od onih koji stajahu onde i zamolih ga da mi rekne istinu o svemu tome. On mi odgovori i kaza mi značenje: “One četiri goleme nemani jesu četiri cara koji će se dići na zemlji. 18. Ali će od njih Kraljevstvo preuzeti Sveti Svevišnjega i oni će ga posedovati za Veke Vekova.”

19. Zaželeh tada saznati istinu o četvrtoj nemani, onoj koja se razlikovaše od svih drugih, bila jako strašna, imala gvozdene zube i bronzane kandže i koja je žderala i mrvila i nogama gazila što preostajaše; 20. i o deset rogova što bejahu na njezinoj glavi, i o drugom rogu koji poraste dok tri prva otpadoše, o rogu koji imaše oči i usta što govorahu velike hule i koji bejaše veći nego drugi rogovi. 21. I gledao sam kako ovaj rog ratuje protiv Svetih te ih nadvladava, 22. dok ne dođe Drevni, koji dosudi pravdu Svetima Svevišnjega, i dok ne dođe vreme kad Sveti zaposedoše Kraljevstvo. 23. On reče: “Četvrta neman biće četvrto carstvo na zemlji, različito od svih carstava. Progutaće svu zemlju, zgaziće je i smrviti. 24. A deset rogova: Od ovoga carstva nastaće deset kraljeva, a iza njih će se podići jedan drugi različit od onih prvih – i oboriće tri kralja. 25. On će huliti na Svevišnjega, zatirati Svete Svevišnjega; pomišljaće da promeni svetkovine i Zakon, i Sveti će biti predani u njegove ruke na Jedno vreme, i Dva vremena i Polovinu vremena. 26. Tada će sesti Sud, vlast mu oduzeti, razoriti, sasvim uništiti. 27. A kraljevstvo, vlast i veličanstvo pod svim Nebesima daće se narodu Svetih Svevišnjega. Kraljevstvo Njegovo Kraljevstvo je večno, i sve vlasti služiće Mu i pokoravati se Njemu.” – Ovde se završava izveštaj. Ja, Danilo, bejah vrlo potresen u svojim mislima, i lice mi problede, ali sve ovo sačuvah u srcu svojemu.


Osvrt

Bogočežnjivom Danilu Duh Mudrosti daje slikovito viđenje kojim mu prikazuje smenu četiri velika cara (= carstva) na zemlji, od kojih će trpeti i stradati Izrael i Božiji Sion, počev od vremena uništenja Jerusalima. Iz uzburkanog mora (koje predstavlja ljudsko mnoštvo potonulo u greh i sramotu – 'Juda' 1:13) izlaze tri čudovišta: prva tri su svako različito od drugo, a četvrto akumulira izgled i strahote prethodna tri i ostavlja najstrašniji dojam (cp.: 'Otkrivenje', 13:2). Prvo carstvo nedvojbeno prepoznajemo kao Babilonsko (Haldejsko), drugo kao Medijsko, treće kao Persijsko, i četvrto kao Grčko-Makedonsko. Za velikog makedonskog osvajača Aleksandra (Aleksandros, 336. – 323. g. se.) u 'Prvoj Makabejskoj knjizi se iznosi: ťAleksandar Makedonac, sin Filipov /356.-336. g. se./ - tada već gospodar Helade – provali iz zemlje Kitima /LXX: Chettiim/ i potuče Darija, cara persijskog i medijskog, i zacari se umesto njega. Povede mnoge ratove, zauze tvrđave i poubija kraljeve zemlje. Dopro je do nakraj svijeta /= do Indije/ i poplenio mnoge narode. Sva zemlja pred njim umuknu, a srce se njegovo uznese i uzoholi /cp.: 8:25/. Sakupi silnu vojsku, podloži svojoj vlasti zemlje i narode i vladare /= satrape/ da mu plaćaju danak. Konačno pade u postelju i uvide da mu je umreti. Sazva svoje službenike, one znamenitije, koji su s njim rasli od mladosti, i još za života razdeli im svoje carstvo. Tako, pošto je carovao dvanaest godina, Aleksandar umre. A njegovi časnici preuzeše vlast, svaki na svome području. Svi se oni poslije njegove smrti okruniše, a tako nakon njih i njihovi sinovi. Tako se godine i godine množilo zlo na zemlji. – Od njih dođe grešni izdanak Antioh Epifan, sin kralja Antioha /III, Velikog/, koji bejaše talac u Rimu /od 188. do oko 176. g. se./. On se zakralji godine sto trideset sedme /= 175. g. se./ carstva helenskog.Ť (1:1-10) – Nakog persijskog ahemenidskog gospodarenja nad Palestinom (550.-330. g. se.), na osvajačkoj sceni je se pojavio Makedonac Aleksandar Veliki (rođen 356. g. se.), koji je u jesen 333. g. se. na reci Graniku, kod Isa u Kilikiji 333. g., i na polju Gaugamelu kod Arbela 331. g. potukao Darijevu (335.-330. 3. A5.) persijsku vojsku ('Danilo', 8.1-8), i čije helenizirajuće carstvo je razdeljeno među četiri njegove vojskovođe: ťUstaće junački kralj, vladaće silnom moću i činiti što ga bude volja. A čim se ustane, njegovo će se carstvo raspasti i biće razdeljeno na četiri vetra nebeska, ali ne među njegove potomke; i neće više biti tako moćno kao za njegove vladavine, jer će njegovo carstvo biti razoreno i predano drugima, a ne njima.Ť ('Danilo', 11:3-4)

Aleksandrovo Makedonsko-Helensko carstvo, nakon njegove smrti, postepeno se razdeljuje na četiri velika dela: Ptolemej (Ptolemaios, 323.-285. g. se.) Lag preuzima Egipat sa Kirinaikom, deo Fenikije i Kipar; Seleuku (Seleykos) Nikanoru (312.-281. g. se.) dopada Sirija, Kilikija i Babilonija; Kasandru (Kassandros, 306.-297. g. se.) pripada Makedonija, a Lisimahu (Lysimachos, poginuo 281. g. se. u boju sa Seleukom), nakon pobede nad Antigonom (kod Ipsa 301. g. se.), pripada Mala Azija do Tavra (Tayros-a) i deo Helade. I drugi uglednici prigrabili su vladalački i upravljački neke manje osvojene teritorije (Orosije: 'Historija protiv mnogobožaca', III, 23, 7-13).

Od Aleksandrovih kraljevskih naslednika (grč.: ho diádochos, sin.), dve epigonske grane su se vremenom posebno moćnički eksponirale: Ptolemeidi u Egiptu i Seleukidi u Siriji. (Krajem II stoleća se. Seleukide su na vlasti u Međurečju smenili Parti, koji će ovim podnebljem vladati nekih tri i pol stoleća: 129. g. se. do 224. g. ne.). Ptolemeidi vladaju Svetom Zemljom od 320. do 200. g. se., a Seleukidi od 200. do 142. se. Njihove borbe za prevlast, borbe koje su zapravo vodili zlodusi iz Podnebesa, opisuju se u jedanaestom poglavlju 'Knjige o Danilu' (5-20). Iako Aleksandar Veliki (koji je pohodio i Jerusalim 332. g. se., gde mu je pokazana profetska ‘Knjiga o Danilu’, koja ukazuje i na njega), nije hteo da helenizuje Judeju (cp.: 'Judejske starine', XI, 8, 5-6), njegov seleukidski grešni izdanak – Antioh IV Epifan (vladar Seleukidske države od 175. do 163. g. se.), prototip Antihrista Završnice, ‘slavno javljeni bog’, preduzeo je brutalnu helenizaciju i paganizaciju Judeje, uvođenje imperijalnog henoteizma, što je dovelo do Makabejskog ustanka, iz koga je pobednički izašla hašmonejska dinastija. Epifanov edikt iz decembra 167. g. se. tera Jevreje da napuste svoju veru i priklone se izopačenom kultu Zevsa Olimpijskog, već kako ga je Antihrist Epifan video: ť... Svi moraju postati jedan narod i svaki mora napustiti svoje običaje.Ť ('Makabejci', I, 1:41) (Još je Porfirije uvideo da ‘Danilo’ ne govori o velikom apokaliptičkom Antihristu koji će doći na kraju sveta, već o velikom zlotvoru Antiohu, koji se pojavljuje posle deset svirepih kraljeva; cp.: Hieronymus Stridonensis, Commentaria in Danielem, 12.) Istinsko jedinstvo se može postići samo u Bogu i po Hristu Gospodu; samo tako ljudi mogu postati jedan narod, Božiji narod i Hristov rod. Dve godine pošto je došao na vlast, 145. g. Seleukidske ere (168. g. se.), makedonskog meseca Apellaios-a, Epifan je sa velikom vojnom silom krenuo na Jerusalim, i pretvarajući se da želi mir, na prevaru je zauzeo Grad; pljačkaški je ogolio Hram, mnoge pobio, mnoge uzeo u roblje. Gnusni kip Zevsa Olimpijskog Gnusobu pustoši (hebr.: ha-šiqquc mešomem, šomam = pustošiti, razoriti; grč.: bdélygma ermMseMs, 9:27, 11:31) postavio je nad Žrtvenikom u predvorju Hrama (‘Makabejci’, II, 6:2). Usudio je se čak i da zabrani svakidašnje žrtvovanje u Hramu, i uspostavio svoje pagansko žrtvovanje: ť... Kralj je podigao oltar na mestu gde su vršena žrtvena prinošenja, i zaklao je na njemu svinju, odnosno životinju, koja je kako po božanskim, tako i po ljudskim zakonima kod Judejaca smatrana nedozvoljenom. Zajedno sa tim prinuđivao ih je da se odreknu od poštovanja svoga Boga i nametao im je njegove sopstvene bogove, kojima su Judejci trebali u svakom gradu i svakom selu posvetiti gajeve i podignuti oltare; i na poslednje, po njegovom naređenju, oni su obavezni bili da svakodnevno žrtveno prinose svinje.Ť ('Judeske starine', XII, 5, 4) Krvlju svinje je potom škropljen Hram, uključujući i Svetilište nad Svetilištem (Diodor: Eclogae, 34). One koji ne bi sledili Antiohove 'zapovesti', pogađalo bi mučenje, sakaćenje, raspinjanje ... Epifanom progon nije pogodio samo tradicionalne Mojsijeve sledbenike i pobožnike – hasideje ('Makabejci', 2:42, 7:13), već ponajprije istinske, posvećene Mojsijeve sledbenike esene, svete (qadošim – ÝŮéÓç), sveštene podvižnike koji su prinosili svagdašnju beskrvnu, kadionu žrtvu, svetlonosne pregaoce koji se nazivaju i mudraci, umni ljudi (maskilim – ÝŮÜŰéŢ), svetlonoše koji poseduju obilje Znanja, Razumevanja i Mudrosti, sveštenike (hebr.: kohanim) Duha Istine: ťČete će njegove doći i oskvrnuti svetilište-tvrđu, ukinuće svagdašnju žrtvu i onde postaviti Gnusobu pustoši. Svojim će spletkama navesti na otpad one koji se ogrešuju o Savez, ali ljudi koji ljube Boga ostaće postojani i vršiće svoje. Umnici u narodu poučavaće mnoštvo, ali će ih jedno vreme zatirati mačem i ognjem, izgnanstvom i pljačkanjem. Dok ih budu zatirali, samo će im nekolicina pomagati, a mnogi će im se pridružiti prevarno. Od umnika neki će pasti /8:10/, da se ispitaju, probrani, čisti do vremena svršetka, jer još nije došlo određeno vreme. /.../ Biće to vreme teskobe kakve ne bejaše otkako je ljudi pa do toga vremena. U ono vreme tvoj će se narod spasiti, svi koji se nađu zapisani u Knjizi. Tada će se probuditi mnogi koji snivaju u prahu zemljinu; jedni za večni život, drugi za sramotu /sledeći Antihrista/, za večnu gadost. Umnici će blistati kao sjajni nebeski svod, i koji su mnoge učili pravednosti, kao zvezde naveke, u svu večnost. /.../ Mnogi će se očistiti, ubeliti i ispitati; a bezbožnici će i dalje biti bezbožni; bezbožnici se neće urazumeti, a umnici će razumeti.Ť ('Danilo', 11:31-35.12:1-3.10) Treba da znati da su i eseni svoje umudrene i prosvetljene predstojatelje zvali umnicima: ťUmnik neka objasni i pouči sve sinove Svetla povesti svih sinova čovečijih, ...Ť ('Pravilnik zajedništva', 3:13) – ťReči blagoslova za umnika, da njima blagosilja sinove Cadoka, sveštenike, koje izabra Bog, ...Ť ('Pravilnik blagosiljanja', 3.22-23, v.: 1:1, 5:20) Ko ima Hristov um, on ima i Hristovu mudrost ('Otkrivenje', 13:18). – Duboko skrnavljenje Božijeg Hrama podržalo je čak i iskvareno judejsko sveštenstvo, protivnici Božijeg Pomazanika; tako se u 'Pešeru Knjige proroka Havakuka' iznosi i tumači: ť'Grad' – to je Jerusalim, u kome je nečastivi Sveštenik činio dela gnusobe i oskrnavio Božiji Hram.Ť (12:7-9) – U 'Damašćanskog savezu' skrnavljenje Svetilišta se predstavlja kao jedna od tri Belijalove mreže u koju se hvataju nemarne duše (4:15-18).

Proročanski tekst višekratno ukazuje da će grešni izdanak, ‘Mali rog’, čovek neznatan – eykataphróntos (11:21), ustati Sataninom silom protiv Božijeg izdanka i Božije Mladice (kola svetih podvižnika), Božije Vojske, Svetog Ciona, da neki od Božijih posvećenika neće pobednički izdržati torture pod njim: ťIz jednoga od njih /jednoga od četiri roga Jarca/ izbi malen rog, ali taj silno poraste prema jugu i istoku, prema Divoti /= Svetoj zemlji/. On poraste sve do Nebeske vojske, obori na zemlju neke iz Vojske i od zvezda, pa ih zgazi nogama. Poraste sve do Zapovednika Vojske, oduze mu svagdašnju žrtvu i razori mu njegovo Sveto mmesto. Vojska se digla na žrtvu svagdašnju zbog opačine, na zemlju oborila istinu i uspe.Ť ('Danilo', 8:9-12) Mali rog, sumanuti Antioh, ukida svagdašnju žrtvu (‘Danilo’, 8:11.13, 12:11), što eksplicitno ukazuje na obustavljanje redovnog nazirejskog prinosa tamjana činjen jutrom i večerom u Svetilištu, Hekalu (ÜŰŮÔ) Jerusalimskog Hrama. U ‘Knjizi Izlaska’ jasno se pominje i opisuje svagdašnja žrtva u Mojsijevom pustinjskom Tabernaklu (kasnije, u Hramu ona je praktikovana paralelno sa gnusnim krvnim prinosima preuzetim od pagana): ťPostavi žrtvenik pred zavesu što zastire Kovčeg Svedočanstva, nasuprot Pomirilištu nad Svedočanstvom, gde ću se Ja s tobom sastajati. Neka na njemu Aaron pali miomirisni tamjan svako jutro kad priprema svetla; neka ga opet pali u suton kad svetla zapaljuje; da to bude svagdašnje kadiono prinošenje pred Jehovom u sve vaše naraštaje.Ť (30:6-8, cp.: ‘Judita’, 9:1; ‘Malahija’, 1:11 ). U takozvanim Listovima iz Elefantine, u aramejskom zapisu, vidimo da je Jevrejima kolonistima (u V stoleću se.) tada krvna žrtva bila od sekundarne važnosti, da je dominirala beskrvna i miomirisna žrtva u hramu Boga Jahua: ť... Da se opet sazida / Hram porušen oko 410. g. se. / kako je bio pre sazidan. I minhu /= beskrvnu žrtvu od jestiva/, i žrtvu kadionu i spaljenicu oni će /opet/ prinositi.Ť (Pap. I, red 25)

‘Daniel’ ukazuje da će ukidanje svagdašnje kadione žrtve činjene jutrom i večerom, trajati 2.300 dana i noći (1.150 dana i 1.150 noći). Takvu čistu svagdašnju žrtvu je na primer prinosio i otac Jovana Krstitelja, sveštenik-nazirej Zaharija Bar-Ahija, koga su Herodovi ljudi ubili između Svetinje nad Svetinjom (čŮŃÓ – Devir-a) i kadionog Žrtvenika: ťKada je on kao sveštenik služio pred Bogom po redu svoga razreda, po običaju sveštenstva pade na njega kocka da uđe u Hram Gospodnji i okadi, a za vreme kađenja sve mnoštvo naroda molilo se napolju. Tada mu se pojavi Anđeo Gospodnji stojeći s desne strane kadionog žrtvenika.Ť ('Luka', 1:8-11) – Čista kadiona i euharistiona žrtva je uvek bila središte liturgijskog kulta Božijeg stada: ťI On reče da Mu se sagradi Svetiličte čovečije, da bi se u njemu prinosio Njemu kâd pred Njim vršenjem Zakona.Ť (Kumranska 'Svetilišta', 1:6-7) Aaronovo nazirejsko sveštenstvo bilo je razvrstano na 24 razreda; svake sedmice je dolazilo do promene razreda koji bi obavljao prinošenje svagdašnje svete žrtve u Hramu (cp.: ‘Letopisi’, I, 24, 4-19) – U Davidovo vreme predstojatelj nad svima njima bio je Levijev i Aaronov potomak (‘Letopisi’, I, 5:27-31) sveštenik Cadoq – çŐÓć (‘Samuel’ II, 8:17, 15:24-29). Zato se i sveti životom nazivaju i Cadokovi sinovi. – Oni koji su bili privrženici kulta čistog žrtvovanja, Cadokovi i Davidovi sinovi, verni Ostatak (grč.: to katáleimma), oni su zapravo i najviše smetali Antiohu, grešnom izdanku ('Danilo', 11:7; ‘Makabejci’, I, 1:10) ogrezlom u krvavim žrtvama koje su jačale Demonsku državu, Carstvo Smrti; gorki i otrovni izdanak Antioh IV – theós Epiphans, zapravo je iznikao iz korena zvanog osvajač Aleksandar Makedonski.

Helenski historik Polybios (oko 200.-120. g. se.) Epifana (grč.: ho epiphans = 'slavni') u svojoj 'Historiji sveta' naziva Epimanom, Bezumnikom (ˆŔšźą˝ŽÂ): ťAntioh, nazvan Epifan, od dela /svojih/ nazvan je Epiman.Ť (Tit Livije: 'Historija Rima', XXVI, 1, 1) On ukazuje da je u svome žrtvenom idolopoklonstvu i odavanju časti bogovima Epifan sve vladare nadmašio (ibid., XXVI, 10-11); zato je i od demona dobio veliku moć (cp.: Polibije: 'Historija', XXXI, 9, 4). Samo neko ko je bio duboko opsednut demonima a istovremeno se proglasio za Boga (Basileýs Antíochos Theós Epiphans Nikphóros – Kralj Antioh, Bog Slavni, Pobedonosni), mogao je za uspostavljanje svoga paklenog kulta da pribegne najgnusnijim torturama i progonima. I on je tri i po vremena, nekih 3,5 godine, teško zlostavljao Božije svete podvižnike: ťKralj će raditi što god mu se prohte, uznoseći i uzdižući sebe iznad svih bogova: protiv Boga nad bogovima govoriće hule i uspevaće dok se Gnev ne navrši, jer ono što je određeno, to će se ispuniti. Neće mariti za bogove svojih otaca, ni za Miljenika ženâ, niti za kojega drugog boga: samog će sebe izdizati iznad sviju. Mesto njih častiće boga tvrđava, boga koga nisu poznavali njegovi očevi, častiti ga zlatom i srebrom, dragim kamenjem i drugim dragocenostima. Navaliće na tvrđave gradova pomoću stranog boga: one koji njega priznaju obasuće počastima i daće im vlast nad mnoštvom, i deliće im zemlju za nagradu.Ť ('Danilo', 11:36-39) – Sirijski vladar Antioh IV, ne da se nije afirmativno osvrtao na sirijskog Miljenika žen⠖ Hrista Adonisa, znamenitog Učitelja Pravednosti (koji je pred smrt živeo u Judeji i bio progonjen od jerusalimskog vođe otpadništva, prvosveštenika Menelaja, koji je vladao deset godina: 172.-162. g. se. – 'Makabejci', II, 4:23-29), Svetog nad svetima, Kralja nad kraljevima, Gospodara nad gospodarima (‘Otkrivenje’, 17:14, 19:16), već ga je u sredini svoje vladavine, u sredini sedmice, i brutalno raspeo, kao i mnoge druge svoje oponente (cp.: Diodor Sicilijanski: Bibliothk, XXXIV, 1, 3-5). – Menelajevog naslednika – bezbožnog Alkima, postavljenog za prvosveštenika od strane seleukidskog kralja Demetrija Prvog, u Judeji su Hasideji (od kojih će kasnije proizići Fariseji) naivno dočekali miroljubivo kao sveštenika od Aaronovog plemena ('Makabejci', I, 7:14), da bi potom 60 njih od strane Alkima bilo ubijeno.

U devetom poglavlju 'Danila' daje se opis kako Arhanđeo Gabriel, u prvoj godini Persijanca Darija, dolazi Danilu u vreme večernje molitve, i kroz objavu najavljuje mu kraj prorečenog turobnog stradanja njegovog naroda i Siona: ťSedamdeset je sedmica određeno tvom narodu i tvom Svetom Gradu /LXX: tn pólin SiMn/ da se dokrajči opačina, da se stavi pečat grehu, da se zadovolji za bezakonje, da se uvede večna pravednost, da se stavi pečat viđenju i Prorocima /= da se ispuni prorečeno/, da se pomaže Sveti nad svetima. Znaj i razumi: Od časa kad izađe reč “Neka se vrate i neka opet sagrade Jerusalim” pa do Kneza pomazanika: sedam sedmica, a onda šezdeset i dve sedmice, i biće opet sagrađeni trg i opkop /Grada/, i to u teško vreme. A posle šezdeset i dve sedmice biće Pomazanik pogubljen, ali ne za sebe. Narod jednog kneza koji će doći razoriće Grad i Svetilište: svršetak im je u propasti, a do svršetka rat i određena pustošenja. I sklopiće savez s mnogima za jednu sedmicu, a u polovini sedmice prestaće žrtva i prinos; na vrhu Hrama biće gnusoba pustoši /v.: 11:31/ sve do svršetka, dok se određeno pustošenje ne obori /= vrati/ na pustošnika.Ť (9:24-27) – Godinu dana nakon što je osvojio Babilon (dakle 538. g. se.), persijski car Kir izdao je edikt koji je omogućio Judejcima povratak u Svetu Zemlju i obnovu Jerusalima i Hrama (‘Esdra’, 1:1-4, 5:13). I posle dve godine iz Haldeje je krenula prva grupa povratnika, čime je okončano najavljeno sedamdesetogodišnje robovanje (605.-535. g. se.). Gradnja Drugog Hrama, koja je trajala nekih pet godine (‘Ezra’, 6:15), počela je (520. g. se.) pod knezom Zorobabelom, eparhom persijske Judeje, i Ješuom nazirejem-prvosveštenikom (cp.: ‘Zaharija’, pogl. 3; ‘Hagej’, 1:8, 2:4.9.18).

U noćnim viđenjima Danilo vidi kako se Hrist Božiji, Sin Čovečiji, pobednički vraća Nebeskome Ocu (7:13-14). Dato viđenje ne odnosi se na Isusa Hrista, već na prethodno, sirijsko pobedničko utelovljenje Spasitelja – Hrista Adonisa. Očigledno je da je on stradao, bio raspet pre Antiohove smrti. Pojava Sirijskog Mesije dešava se na kraju jednog Doba, na kraju ere Ovna (lat.: Aries); zato se i najave u ‘Danilu’ predstavljaju kao da se odnose na završnicu: ť... Ovo je viđenje za vreme poslednje. /.../ Evo, kazaću ti što će doći na kraju Gneva, najavljeni svršetak.Ť (8:17.19). Pri kraju ere Vodonoše (Aquarius-a) Sin Božiji će slavno doći na Novu Zemlju, sa Svojim Kraljevstvom i u Svome izgrađenom Kraljevstvu, koje će i u spoljašnjem biti očigledno na celoj Zemlji. Za Kraljevstvo Sina Božijeg, Velikog Prvosveštenika, kaže se da nikada neće propasti: Njegovo Kraljevstvo, koje će na kraju predati Ocu, jesu Njegovi sveti svedoci, kojih je uvek bilo, i kojih će uvek biti, koji će se pokazati i kao kraljevi Nove Zemlje: ť... I učini nas Kraljevstvom, sveštenicima Bogu i Ocu svome, ...Ť ('Otkrivenje', 1:6, v.: 5:10)



Viđenje esena u ‘Pravilniku zajednice Izraela u potonje dane’


Ukratko o 'Pravilniku zajednice Izraela ...'

'Pravilnik zajednice Izraela u potonje dane' koji je pronađen u prvoj kumranskoj pećini javlja se u dve dopune 'Pravilniku zajedništva': 1Q 28a i 1Q28b (Ovde ćemo se osvrnuti na prvu, tekstualno očuvaniju dopunu: 1Q Sa). Izaz 'potonji dani' (hebr.: ÝŮŢŮÔ ęŮč×Đ – acharith ha-jamim) ukazuje na buduće dane, kada se prebrode bremenita vremena.

Tekst prevoda

1:1 A ovo je Pravilnik za svu zajednicu Izraela u potonje dane, kada se oni zajedno okupe, kako bi postupali 2. saglasno zakonu sinova Cadokovih, sveštenika, i ljudi njihovog Zaveta koji su se uklonili od [puteva ] drugih 3. naroda; oni – ljudi Njegovog saveta, koji su sačuvali Njegov Savez među nečistima, kako bi [iskupili zemlju]. Pošto priđu, neka saberu sve pridošlice, od dece do žena, i pročitaju im glasno 5. sva pravila Saveza, kako bi shvatili sve njihove zakone, da ne bi lutali u svojim gresima.

6. A ovo je Pravilnik za sve vojske Zajednice, za svakoga rođenog u Izraelu. I od mladosti njegove 7. treba ga podučavati po Knjizi Hagi, i prema uzrastu njegovom neka ga umudruju u pravilima Saveza. I treba 8. podučavati njega u tim zakonima deset godina, dok ne razazna dobro. 9. A u dvadesetoj godini neka prođe kroz ispitivanja, kako bi stupio u kolo, unutar svojega roda, kako bi se pripojio svetoj Zajednici. Ne [treba da se približava ] 10. ženi, kako bi s njom imao snošaje, dok ne navrši dvadeset godina, kada spozna dobro i 11. zlo. Samim tim i ona će zahvaljujući njemu početi osvedočavati odredbe Tore i biti u povinovanju zakonima /.../ 12. A s dvadeset i pet godina on će pristupiti osnovama svete 13. zajednice, kako bi služio službu zajednice. U tridesetoj godini on će ostvariti /pravo/ vođenja rasprava 14. i suda, i pristupiće među poglavare Izraelovih tisuća, načelnike stotina, načelnika pedesetnica, 15. načelnike desetina, sudije i delovođe /= sastavljače dokumenata/, po plemenima svojim, po svim njihovim rodovima, po rečima sinova 16. Aaronovih, sveštenika. Svaki poglavar očinstva zajednice, kome padne žreb da pristupi službi svojoj 17. radi rukovođenja zajednicom, neka saglasno svome umu i savršenstvu svojih puteva okrepi bedra svoja na položaju /ostvarivanja/ dužnosti, 18. ispunjavanja svoje službe među svoju braću, bilo u velikom ili u malom /delu/.


Osvrt

Pošto je Mojsije zapisao Božiji Zakon ('Knjiga Zakona') i predao ga sinovima Levijim, on im je zapovedio da taj Zakon redovno bude čitan narodu. ťMojsije im naredi: “Svake sedme godine – godine oprosne, na Praznik senica, kad dođe sav Izrael da vidi lice Jehove, Boga tvoga, na mestu koje On odabere, pročitaj ovaj Zakon u prisutnosti svega Izraela. Saberi narod – ljude, žene, decu i pridošlicu što bude u tvojim gradovima, da čuju i da nauče bojati se Jehove, Boga vašega, pa da drže i vrše sve reči ovog Zakona.Ť ('Ponovljeni Zakon', 31:10-12) – Stoleća su prolazila, a iskvareno i zabludelo sveštenstvo, ne da nije čitalo i poučavalo zapovesti izložene u 'Knjizi Zakona', već je i načinilo najgnusniji falsifikat svete Knjige, unevši u nju prevashodno paganska, krvna shvatanja o žrtvovanjima. U vreme obnove Hrama pod Nehemijom, pronicljivi Ezdra čita narodu 'Knjigu Zakona': ť... Skupi se sav narod kao jedan čovek na trg koji je pred Vodenim vratima /Jerusalima/. Rekoše književniku Ezri da donese knjigu Mojsijeva Zakona što ga je Jehova dao Izraelu. I prvoga dana sedmoga meseca sveštenik Ezra donese Zakon pred zbor ljudi, žena i sviju koji su bili sposobni da ga razumiju. Na trgu koji je pred Vodenim vratima počeo je čitati Knjigu, od ranoga jutra do podneva, pred ljudima, ženama i pred onima koji su bili zreli. Sav je narod pažljivo slušao Knjigu Zakona. Književnik Ezdra stajaše na drvenu besedištu koje su podigli za tu zgodu. /.../ Ezra je otvorio Knjigu naočigled svemu narodu, jer je bio poviše od svega naroda, a kad ju je otvorio, sav narod ustade. Tada Ezra blagoslovi Jehovu, Boga velikoga, a sav narod, podignutih ruku, odgovori: “Amen! Amen!” Zatim su kleknuli i poklonili se pred Jehovom, licem do zemlje. A leviti /.../ objašnjavahu Zakon narodu, a narod stajaše na svome mestu. I čitahu iz Knjige Božjeg Zakona po odlomcima i razlagahu smisao da narod može razumeti što se čita. /.../ Ezra je čitao Knjigu Zakona Božijeg svakog dana, od prvoga do poslednjega.Ť (8:1-4.5-7.8.18) – Istinskoj 'Knjizi Zakona' i eseni, Božiji Izrael, su podučavali svoje pripadnike i pridošlice u red.





Viđenje esena u ‘Damašćanskom Savezu’



Ukratko o ‘Damašćanskom savezu’

Godine 1896./97. u genizi (od hebrejskog glagola ganaz = 'pohraniti', 'sakriti', 'pokopati'), ostavi pohabanih i apokrifnih (grč.: apo-krýptM = 'sakriti', 'pohraniti') knjiga jedne stare karaitske sinagoge ('Velike Esdrine') u starom delu Kaira (Egipat) nađena su dva (duži i kraći, kasnije označena kao A i B) rukopisa-prepisa (iz XII i X stoleća) 'Damašćanskog Saveza' ('Cadokitski dokumenat Novog Saveza u Zemlji Damaska'), te fragmenti 'Knjige Ananovh Zapovesti', komentari na 'Knjigu Sazdavanja', veliki deo hebrejske 'Knjige Sirahove', Sefer ha-razzim ('Knjiga tajni') i drugi dokumenti esoteričnog hermeneutičnog naboja. 'Damašćanski savez' je, inače, sastav koji je prvobitno pripadao nekoj esenskoj cadokitskoj frakciji, verovatno nasorejima. Kasnije je u četvrtoj kumranskoj pećini otkriven zamašniji fragmentarni materijal (4Q265-273) 'Damašćanskog saveza' a u petoj (5Q12) i šestoj (6Q15) neznatniji fragmentni, sve skupa nekih deset fragmenta.




U Mišna traktatu ‘Bava kama’ određuje se da se sitna stoka sme ťuzgajati u Siriji i u pustinjama zemlje Izraela.Ť (Fol. 79 B) To ukazuje da su Jevreji i svoju sirijsku dijasporu videli kao svoju zemlju. I stoga ništa nije čudno što je u sirijskom Damasku Učitelj Pravednosti sklopio Novi Savez sa ostatkom Izraela.

‘Damašćanski savez’ kao ni drugi kumranski kvaziesenski spisi ne daju pravo ime Učitelja Pravednosti; sve to ukazuje na njihovo udaljenje od istinskog esenskog kulta, ukazuje da sektanti u središte svoga života nisu imali Učitelja Pravednosti.

Iz Pavlovog odlaska u Damask (što je opisano u 'Delima Apostolskim') da bi tamo uhapsio svete, jako dobro navodi na zaključak da je davno, još pre vremena Isusa Hrista, u Damasku postojala posvećenička zajednica.

Flavijevo viđenje esena u ‘Judejskom ratu’


Ukratko o Flaviju i njegovom ‘Judejskom ratu’

Posle Filona Aleksandrijskog, Isusovog savremenika, najpodrobniji i najsamostalniji prikaz esenskog reda dao je najveći judejski historik Josip Flavije (Josef ben Matitjahu Hakohen), koji je rođen u Jerusalimu u uglednom hašmonejskom svešteničkom rodu nešto posle Isusovog stradanja: 37./38. godine nove ere (Origen: ‘Protiv Kelsa’, I, 47). U svome spisu ‘Judejski rat’ (Perí toý Ioydaikoý polémoy – De bello iudaico), čije sedam knjige je kao Titov liberus završio oko 79. godine, koje je u Rimu sastavio najpre na maternjem, aramejskom jeziku a potom ih je preveo na helenski (početkom četvrtog stoleća od strane Pseudo-Hegesipa je delo već sa helenskog prevedeno na latinski), Flavije podrobnije komparativno slika esensku sledbu. Delimično o esenima govori i u svojim ‘Judejskim starinama’ (XVIII, 1, 5). Iako je bio farisej, ipak u svojim spisima pokazuje mnogo veću naklonost prema esenima, njihovom učenju i životu, jednom od tri (uz terapeute i nazarene, minejce) sveta nazirejska jevrejska reda, nosioce istinske Mojsijeve religije). Još u svojoj šeznaest godina tragajući za novim spoznajama mladi Josip je se obreo u pustinju, gde je tri godine živeo kao asketa, i kod pustinjaka Banusa (Banaim), mogućeg učenika esena Jovana Krstitelja (za koga je imao puno divljenja – ‘Starine’, XVIII, 5, 2 ), iskušenički upoznao se donekle sa učenjem esena, fariseja i sadukeja (Vita, 2). Ipak, Flavijev prikaz esenske zajednice ne može se uzeti kao potpuno verodostojan.


Helenski tekst
( ľÁv Äżć 8żĹ´ąšşżć Ŕżť­źżĹ, II, 8, 2-14)

(1)[117] ¤Ć ´r ÁÇľťqżĹ Ç}ÁąÂ ľ0 ŔąÁÇwą˝ ŔľÁšłÁąĆľwá ŔwÄÁżŔżÂ ÄĆ 1ŔŔšşĆ ŔąÁp ěÉźąwżšÂ ÄqžľÉ šÉŔ}˝šżÂ ŔsźŔľÄąš źsÇÁš Äżć ...




Prevod

2. Kod Judejaca, naime, postoje tri grane filosofskih škola; jednu sačinjavaju fariseji, drugu sadukeji a treću, koja živi pod naročito strogim odredbama, takozvani eseni. I ovi su rođeni Judejci, ali međusobno mnogo više povezani ljubavlju od drugih. Čulne užitke izbegavaju kao greh, a za vrline smatraju uzdržljivost i obuzdavanje strasti. Neznatno uvažavaju brak, već naprotiv uzimaju tuđu decu dok su još u nežnom dobu i pogodni za odgoj, drže ih kao svoje, te ih poučavaju svojim običajima. Time pak ne teže potpunom ukidanju braka ni postizanju potomstva u njemu, nego se samo obezbeđuju od razuzdanosti žena, pošto veruju da nijedna od njih ne čuva vernost samo jednom mužu.
3. Bogastvo se prezire i upravo iznenađuje kod njih zajednica dobara, tako da se među njima niko ne nalazi koji bi posedovao više od drugih. Zakon je da oni koji stupaju u zajednicu moraju njoj predati sve što poseduju, tako da među njima nema ni krajnjeg siromaštva niti prekomernog bogastva, već svi poput braće raspolažu zajedničkim imetkom koji se sastoji od imanja svakog pojedinca. Nečistim smatraju mazanje /tela/ uljem, pa ako je neko namazan protiv svoje volje, pere telo, jer hrapavu kožu smatraju lepom, kao i što svagda nose belu odeždu. Glasanjem se biraju upravljači zajedničkog imetka i dužnost je svakoga da se primi vršenja službi.
4. Neki svoj grad oni nemaju, nego mnogi prebivaju u svakom. Pripadnici sledbe, ma otkuda dolazili, mogu da raspolažu svime što nađu kod svojih drugova kao svojim imetkom, i dolaze ljudima koje ranije nikada nisu videli kao da su njihovi najbolji prijatelji. Zbog toga na put ne uzimaju ništa osim oružja protiv razbojnika. U svakom gradu biva jedan od njih zbog došljaka da bi im dao odeždu i opskrbio ih i svakim drugim potrepštinama. Po svome držanju i svim drugim spoljašnjim pojavama izgledaju kao dečaci koji se još odgajaju štapom svojih učitelja. Odeždu i obuću ne menjaju sve dok se potpuno ne pocepa ili dugim nošenjem ne podre. Među sobom ništa ne kupuju niti prodaju, nego svaki daje drugome od svojega kada mu za šta treba i dobija od njega ako mu nešto treba. Bez svake naknade može svaki da traži od ma kojega pripadnika šta mu je potrebno.
5. Bogoštovanje vrše na naročit način. Pre izlaska sunca ne izgovaraju nijednu nesvetu reč, nego mu upućuju neke stare molitve kao da bi hteli da izmole njegov izlazak. Nakon toga starešine ih opravljaju na onaj posao u koji se pojedini razume. Pošto rade do petoga časa /dana/*, sabiraju se na određeno mesto, pripašu platneni ubrus oko sebe i peru se u hladnoj vodi. Posle toga očišćenja odlaze u naročito zdanje u koje ne sme ući pripadnik nijedne druge sledbe, i tu se okupljaju, očišćeni, kao da ulaze u neko svetilište, u trpezariju. Onde svi tiho posedaju, a pekar im pruža hlebove po redu dok im kuvar donosi posudu sa samo jednim jelom. Pre obeda sveštenik izgovara molitvu, a pre molitve niko ne sme da jede. I posle jela sveštenik govori molitvu tako da se pre i posle jela odaje poštovanje Bogu kao davaocu svega. Potom skidaju svoju svetu odeždu i odlaze na posao do večeri, kada se vraćaju i obeduju na isti način. Ako ima nekoga od pridošlica /iz sledbe/, i on jede sa njima. Ni vika, ni ikoja druga galama ne obesvećuje dom, već svaki pušta drugoga da govori kako mu sleduje po redu. Tišina koja je u odaji čini zastrašujućim utisak na one koji su izvana, ali tome miru uzrok je stalna trezvenost pripadnika koji jelo i piće uzimaju samo da se nasite.
6. Bez izričitog naređenja svojih starešina eseni ne čine ništa, a samo u dve stvari mogu da postupaju samostalno: u pružanju pomoći i u milosrđu; svaki može da priskoči u pomoć onome koji je dostojan, i da pruži hranu oskudnome. Ni rođacima se ne sme ništa poklanjati bez izričitog dopuštenja starešine. Srdžbu pokazuju samo onde gde je opravdano. Strasti obuzdavaju, vernost i veru visoko cene, mir šire svuda. Dana reč vredi više od zakletve, koju uopšte ne čine, jer je smatraju gorom od krivokletstva. Kome se ne veruje i bez prizivanja Boga, taj je već već unapred osuđen, vele. S naročitom ljubavlju proučavaju spise starih da bi doznali šta je za dušu i telo spasonosno. Iz tih spisa nastoje da spoznaju korene za lečenje bolesti, kao i odlike /dragog/ kamenja.
7. Ako neko želi da bude primljen u sledbu, ne prima se odmah, nego mora jednu godinu da živi izvan reda istim životom kojim i pripadnici, a pre toga daje mu se sekirica, spomenuta pregača i bela odežda. Ako je u tom vremenu izdržao iskušeništvo, onda se za jedan stupanj približava Zajednici – čisti se vodom osvećenja, ali ne sudeluje pri zajedničkom obedu. Pošto pokaže svoju rešenost, u sledeće dve godine ispituje mu se narav, pa ako se i u tome pokaže dostojan, prima se u Zajednicu. Ali pre nego što sme da pristupi zajedničkom obedu starešinama mora da položi zavet da će Boga poštovati, svoje dužnosti prema ljudima ostvarivati, da nikome neće štetu nanositi, ni sam po sebi ni po naređenju, da će nepravedne uvek mrzeti, a pravednima pomagati, da će svakome biti veran a naročito /duhovnim/ vlastima, jer niko nema vlasti ako ne od Boga. Mora se zavetovati da se nikada neće isticati svojom vlašću ako bude trebalo jednom da zapoveda, ni odeždom, ni bilo kojim drugim ukrasom neće se izdvajati od svojih podređenih. Obavezuje se zatim da će uvek istinu voleti a laži se gnušati, da će mu ruke svagda biti čiste od krađe i duša od nepravednog dobitka, da ništa neće tajiti od sabraće, a drugima neće nikako otkrivati njihove tajne, pa makar ga mučili i do smrti; da će učenje Reda iznositi samo onako kako mu je saopšteno, da će se groziti pljačkanja po putevima, knjige Reda i imena anđela čuvaće u tajnosti. Takvim zavetima obezbeđuju sebe kod onih koji pridolaze.
8. Ako neko učini težak greh, isključuju ga iz Reda i tako isključen često umire na najbedniji način. Vezan zavetima i odredbama Reda on ne sme da prima nikakve živežne namirnice, nego se mora hraniti /samo/ zeljem, zbog čega mu se telo istroši i na kraju umire od izgladnelosti. Zbog toga su često takvog nesretnika koji je bio u poslednjoj snazi iz sažaljenja primali natrag, jer su smatrali da je patnja koja ga je bila dovela blizu smrti dovoljna kazna za njegove grehe.
9. Pri suđenju postupaju vrlo savesno i pravedno. Odluku donose samo ukoliko je sakupljeno najmanje stotinu pripadnika, i presuda njihova je nepromenljiva. Pored Boga najviše poštuju ime Zakonodavca. Ko huli na njega, kažnjava se smrću. Smatraju da je poštovanja vredno povinovati se starijima i većini, pa ako njih deset rešavaju, ne protivreči se mišljenju devetorice. Pred drugima ne pljuju, niti na desnu stranu. Više od ostalih Judejaca paze da ne rade na sabbat, pa zbog toga ne samo da primaju jelo za sebe dan pre, da ne bi palili vatru, nego na sabbat ne pomeraju nijednu posudu s jednog mesta na drugo, i nastoje da ne vrše ni prirodnu potrebu. A u drugim danima iskopaju sekiricom sličnoj budaku, koju dobija svaki novi pripadnik, jamicu duboku jednu stopu, nju pokrivaju svojim ogrtačem da ne skrnave Božije svetlo, svrše nuždu u nju, i zatim zagrnu iskopanom zemljom, a pri tome traže najzabačenija mesta. Pa premda je to izbacivanje prirodno, ipak običavaju da se posle toga peru, kao da su postali nečisti.
10. “Podeljeni su u četiri dela, prema vremenu od kada su u Zajednici, a pri tome su mlađi iza starijih toliko da se poslednji peru, ako ih ovi dotaknu, kao da ih je stranac učinio nečistim. Žive vrlo dugo i mnogi su i sto godina stari, kako mi se čini, zbog jednostavnosti njihovog načina života i poretka. Pri tome ostaju hladni i pri najgorim nedaćama, bolove nadvladavaju snagom duha, a slavnu smrt pretpostavljaju najdužem životu. Ova njihova vrlina naročito pokazala u ratu protiv Rimljana. Na mučilišta su stavljani, udovi im rastrzani, paljeni, lomljeni, s najstrašnijim mučilačkim spravama mučeni da bi ih prisilili na huljenje Zakonodavca, ili da jedu zabranjeno jelo, ali bez uspeha. Nijednu reč molbe ne izustiše svojim mučiteljima niti pustiše suzu. Smejući se, rugali su se svojim krvnicima i radosno ispuštali dušu ubeđeni da će nju ponovo dobiti.
11. Oni naime, veruju da će se tela razgraditi i da im tvar ne ostaje, ali da duša večno živi, pa da se ona, proistekla iz najfinijeg Etera, samo prirodnim čudom svlači dole i zatvara u telo kao u zatvor. Ali čim se duša reši okova mesa, kao oslobođena od dugogodišnjeg ropstva, uspinje se u blaženoj radosti u Visinu. Slično s mlađim Helenima uče i oni da je dobrima određen život sa one strane Okeana, i obitavalište, gde ni kiša ni sneg ni vrućina ne more, nego stalno osvežava blagi zefir koji piri sa Okeana, dok zli odlaze u mračnu, hladnu Pećinu s večnim mukama. Čini mi se, ista misao se nalazi i kod Helena, kada svojim junacima, koje zovu herojima ili polubogovima dodeljuju ostrva blaženih, dok dušama zlih, mesto za zločince u Hadu, gde po priči izdržavaju kaznu: Sizif, Tantal, Ilkion i Titios. Time oni hoće da utvrde besmrtnost duše, a zatim i da podstaknu na revnost i odvrate od poroka, uzimajući da će dobri postati još boljima s obzirom s da se nadaju na nagradu posle smrti, a da će zli iz straha odustajati od svojih nastojanja, jer moraju računati sa tim da će ipak biti kažnjeni na onom svetu, ako za života i ostanu sakrivena njihova zlodela. Ovo učenje o duši esena je čarobna vrpca kojom trajno privezuju za sebe one što jednom okuse njihovu mudrost.
12. Uostalom, među njima postoje i takvi koji tvrde da predskazuju budućnost, postigavši to svojim proučavanjima od mladosti svetih knjiga, izreka i Prorokâ, i raznim čišćenjima. I uistinu je retkost da se njihova proricanja ne obistinjuju.
13. Sem ove pak, postoji još i druga grana esena, koji se potpuno slažu sa ostalima po načinu života, običajima i postupcima, samo se razlikuju po gledanju na brak, jer smatraju da oni koji se uzdržavaju od braka ne ostvaruju najvažniji životni zadatak, stvaranje potomstva, tim više što bi celo čovečanstvo u najkraćem vremenu izumrlo kad bi svi mislili kao oni. Ali i ovi ispituju neveste tri ciklusa, pa kada posle trikratnog čišćenja vide da su sposobne za rađanje dece, stupaju sa njima u brak. Za vreme trudnoće uzdržavaju se od polnog opštenja kao pokazatelj da se nisu oženili iz sladostrašća već radi dece.
Žene se /pre obeda/ peru u košulji, a muškarci s tunikom. Toliko o običajima prve sledbe.
14. Što se tiče drugih dveju sledbi, među njima je najstarija farisejska. Oni se cene kao najbolji tumači Zakona, da sve zavisi od Boga i sudbine, i uče da je slobodno, većinom, ljudima da čine pravo ili nepravo, ali da pri svakoj radnji ima udela i sudbina. Sve duše su po njima besmrtne, ali samo one dobrih prelaze u drugo telo, dok duše rđavih odlaze u večnu muku. – Sadukeji, druga od pomenutih sledbi, naprotiv potpuno odriče sudbinu i tvrde da Bog nema ništa s ljudskim delima i postupcima, nego je potpuno ostavljeno slobodnoj volji da tvori dobro ili zlo, i po svom vlastitom izboru da tvori ovo ili ono. Zatim, potpuno odriču besmrtnost duše kao i ispaštanja ili nagrade u Hadu. Ali dok su fariseji međusobno tesno povezani i visoko cene vrlinu, dotle se sadukeji prema svojima odnose mnogo neprijatnije, kao sa strancima. (Prema prevodu Dušana Glumca)
____________
* 11 sati pre podne.


Osvrt

Flavije esene najpre predstavlja kao Judejce koji su naročito utemeljeni u vrlinskom življenju, koji svoje življenje uređuju prema zapovesti da se bližnji voli kao život iz Boga (II, 8, 2). Kao sinovi Svetlosti zavetom su se obavezivali da će istinu voleti a laž prezirati (II, 8, 7), tj. neće imati zajedništva sa ljudima koji preziru istinu: “... Udaljiti se od svega zla, a prianjati svemu dobrome, i postupati istinito i pravedno i zakonito u zemlji; a ne ići više tvrda srca krivoga, i očiju bludnih čineći sve što je zlo, ...” (‘Pravilnik zajedništva’, 1:4-7)

Dok ih Plinije Stariji u Naturalis historia (V, 73) predstavlja pogrešno kao potpuno bezbračne duhovne pregaoce, Flavije dopušta mogućnost da neki od njih imaju i žene, pa ukazuje i na esene koji se nisu odricali bračnog zajedništva (II, 8, 13), verovatno misleći na nazarene. Kumranski spis Brith Damesek (koji delom reflektuje i esenske ideje) jasno dopušta mogućnost da pripadnici Reda mogu imati žene: “... Ako stanuju u taborima, prema pravilima zemlje ... i uzmu žene ... i rode decu, neka se ophode prema Zakonu i prema odredbama.” (7:6a-7) – A u ‘Pravilniku zajednice Izraela u potonje dane’ ukazuje se da muškarac treba ući u brak tek o dvadesetu godinu života, kad spozna dobro i zlo. (1:9-11) – Deo pripadnika Reda eseni su osim proverenim pridošlicama popunjavali i usvajanjem dece; na taj način, još kao dete, među pustinjske esene verovatno je dospeo i Jovan Krstitelj koji je se kasnije, u vreme Tiberija, pojavio u pustinji oko Jordana pozivajući na krštenje za pokajanje, čijeg oca, sveštenika Zahariju su ubili Herodovi ljudi u Hramu. Eseni Judeje (kao i eseni Egipta, terapeuti), do Isusa Hrista poznavali su samo Jovanovo krštenje. O tome svedoče ‘Dela apostolska’ pominjući dvanaestoricu posvećenika iz maloazijskog Efesa: “A kad je Apolos bio u Korintu, Pavle prošavši gornje oblasti dođe u Efes i tu nađe neke učenike /Puta/. Njima reče: ‘Jeste li primili Duha Svetoga kad ste poverovali?’ – Odgovoriše mu: ‘Nismo ni čuli da postoji Duh Sveti.’ – Reče im još: ‘U ime čega ste kršteni?’ – A oni rekoše: ‘U ime Jovanovog krštenja’.” (19:1-3) – Za aleksandrijskog pismoznalca Apolosa slično se izveštava: “U Efes, međutim dođe jedan Judejac po imenu Apolos, rodom Aleksandrijac, rečit čovek i dobro upućen u Pisanija. On je bio poučen u nauci Gospodnjoj, pa je svojim vrlim duhom govorio i učio tačno o Isusu, iako je znao samo Jovanovo krštenje.” (Ibid., 18:24-25)
Eseni su svugde rasprostirali (ťOni nemaju nijedan svoj grad, nego mnogi stanuju u svakom.Ť), no uz Mrtvo More i kod Betabare na Jordanu imali su svoja najača prebivališna uporišta. Još od Jonadabovog vremena oni su živeli pod šatorima i u špiljama. – ‘Dela apostolska’ pominje Petrovo obilaženje esena, svetih, koji su živeli u judejskoj Lidi: ťA kada je Petar obilazio sve, dođe i k svetima koji su bili nastanjeni u Lidi.Ť (9:32)
Kao i prvi hrišćani, i eseni su živeli u zajednici dobara (‘Judejski rat’, II, 8, 3); u ‘Pravilniku zajedništva’ iznosi se: “... Svi pripravni istini Njegovoj neka prinesu sve svoje znanje i snagu svoju, i imovinu svoju u Zajedništvo Božije.” (1:12) – Zajedničko upravljanje dobrima i predan rad za dobrobit bližnjega, učinili su da među njima nije bilo ni krajnjeg siromaštva ni prekomernog bogastva.
Dalje, kaže se da eseni ondašnje u antiknom svetu mazanje tela mirišljavim uljima nisu praktikovali; Eusebije Kajsarejski nešto slično prenosi za nazireja i esena Jakova Pravednika: ť... Nije se ukrašavao uljem i nije odlazio u banje.Ť (‘Historija Crkve’, II, 23) – Stari Izraelci, posle kupanja su upražnjavali da telo mažu uljem, kako bi ono bilo sjajno i gipko (‘Ruta’, 3:3; ‘Samuel’, II, 12:20; ‘Ezekiel’, 16:9). U talmudskom traktatu ‘Nedarim’ iznosi se: ťMazanje /uljem/ i kupanje ne dospevaju u telo, ali telo ipak uživa u njima.Ť (Fol. 81) - Rimski mnogobožac Kekilije prebacuje hrišćanima: ťVi cvećem ne ukrašavate svoje glave, niti tela pomazujete mirisima /non corpus odoribus honestatis/; vi uzimate ulja radi pogrebenja mrtvih, ...Ť ('Oktavije', 12) - Isus, koji je unapred za ukop pomazan nardovim uljem (‘Marko’, 14:3, v.: ‘Jovan’, 14:3), dozvoljava da se samo glava, čelo, pomazuje: ťA ti kada postiš, pomaži svoju glavu i operi svoje lice, ...Ť (‘Matej’, 6:17) – Sjaj i ulje Božijih pregaoca je Duh Sveti, i Njime svetle oni koji se radosno žrtvuju za Njega. Božiji Zakon zabranjuje ukrasna i hedonistička mazanja uljem (‘Amos’, 6:6), već samo pomazanja, duhovno-posvećenička i klinička mazanja: ťBoluje li ko među vama? Neka dozove crkvene presbitere, pa neka se pomole nad njim i pomažu ga uljem u Ime Gospodnje.Ť (‘Jakov’, 5.14) – ť... Isteraše mnoge demone, pomazivahu uljem mnoge bolesnike i lečiše ih.Ť (‘Marko’, 6:13) – Isaija Otšelnik u svojim 'Pravilima za monahe početnike' naznačuje: ťNe dopusti da ti uljem bilo ko maže telo, osim ako si doista teško bolestan.Ť (Sent. 19) – U budističkom zborniku Anguttara nikaya se ukazuje za posvećenog redovnika: ťDrži se po strani od mesta gde se igra, peva i svira, od mesta zabave, ne odbija cveće, odbija parfeme, šminku, sva ukrašavanja i kićenja.Ť (IV, 198) – A u spisu Vašištha-dharma-œastra iznosi se za brahmanskog učenika: ťNeka izbegava |...| da se maže uljem, ... Neka se dnevno pere triput.Ť (VII, 15.17)
Iako su se zavetovali pred Bogom, izbegavali su zaklinjanje (‘Judejski rat’, II, 8, 6), jer olako se zaklinje onaj ko ne živi u Božijoj Istini. U ‘Besedi na Gori’ Isusu se pripisuju reči koje odbacuju zaklinjanje (‘Matej’, 5:34-36), a koje je redaktor verovatno izveo iz ‘Jakovljeve poslanice’ gde sveti Pravednik iznosi: ťA pre svega, braćo, ne kunite se ni Nebom ni zemljom ni drugom kakvom kletvom; neka vaše ‘da’ bude ‘da’ i vaše ‘ne’ – ‘ne’, da ne padnete pod sud.Ť (5:12)
Flavije ukazuje da je se na putovanjima kod njih moglo naći i oružje, kao preventiva protiv drumskih razbojnika. Pri hapšenju Isusa u Getsimanskom vrtu, apostol Petar se pokazuje sa mačem, i razjaren ozleđuje uvo jednom svešteničkom sluzi. Crkveni bogoslov Hipolit prikazuje esene kao borbenu, gotovo zelotsku zajednicu, što dakako ne odgovara istini.
Dalje, Flavije iznosi, da eseni navodno svoju belu lanenu odeždu (u kojoj su obedovali i molili) nisu zamenjivali dok se ne bi potpuno pocepala, što teško da odgovara istini, jer ljudi koji se osećaju lepo u svetloj i čistoj odeždi ne mogu se osećati duhovno u pocepanoj odeždi. Još se u Gemari traktata ‘Berahot’ iznosi: “Šest stvari ne priliči učenom mudracu: Neka ne izlazi na trg namirisan, neka ne izlazi sam noću, neka ne izlazi u zakrpljenoj odeždi, neka na trgu ne razgovara sa ženom, neka ne sedi za stolom u društvu neukih, i neka ne ulazi poslednji i učilište.” (Fol. 43 B) – U kumranskom spisu ‘Pravilnik zajedništva’ susreće se i regula: “... Onaj koji ispruži ruku ispod odežde svoje, a ona je poderana i pokaže mu se golotinja, neka se kazni trideset dana.” (10:13-14)
Kao solarni posvećenički kult, kao poklonici Svete Vatre, poljodelnici eseni su joj se ponajprije jutrom, o izlazak Sunca, molili (‘Judejski rat’, II, 8, 5). – Rimski senator i guverner Vitinije u Maloj Aziji – Caius Plinius Caecilius Secundus (62.-115. g.) u svojim pismima imperatoru Trajanu ukazuje za nedeljna jutarnja okupljanja hrišćana: “... Imali su običaj da se određenoga dana pre zore skupe, da pevaju zajedno pesmu u čast Hrista kao boga, ...” (X, 96, 6-7)
Esenskim obedima nije mogao da prisustvuje nijedan pripadnik druge sledbe ili profano lice. Upravo to i po svedočenju poapostolskog spisa ‘Učenje Dvanaestorice Apostola’ susrećemo u hrišćanstvu: ťA od vaše euharistije neka niko ne jede niti pije, osim krštenih u Ime Gospodnje; jer o tome je i rekao Gospod: ‘Ne dajite svetinje psima’.Ť (9:5)
Neofit je u Red mogao da bude uveden krštenjem (čišćenjem vodom osvećenja) posle godinu dana ispitivanja, a za uzimanje udela u zajedničkim obedima i savetu Reda, i u zajedničkom upravljanju dobrima i imovinom, za puno prihvatanje pod strane Reda trebao je da prođe još dve godine ispitivanja (‘Judejski rat’, II, 8, 7). ťKad mu se navrši godina u Zajedništvu, neka se upita Mnoštvo o njemu prema umu njegovom i delima njegovim u Zakonu. I ako padne odluka da se primi u družinu Zajedništva, po rečima sveštenika i većinepripadnika njihovog saveza, neka prime i njegovu imovinu i rad njegov, na ruke čoveka koji nadzire rad Mnoštva, i neka se upiše u račun rukom njegovom, ali za potrebe Mnoštva neka se ne izdaje. Neka ne dotiče piće mnoštva dok mu ne istekne druga godina među ljudima Zajedništva. a kad mu istekne druga godina, biće ispitan po mnoštvo.Ť (‘Pravilnik zajedništva’, 6:18-21; v.: 7:19-21; 9:2)
Svoje duhovne vlasti, svoga nadglednika (mebaqqer), starešine i đakone (levite), - dom Aaronov, eseni, koji su sebe videli kao istinski Izrael, izuzetno su poštovali, što je upravo i ono što apostol Pavle ističe u ‘Poslanici Rimljanima’: ťSvaki čovek da se pokorava pretpostavljenim vlastima. Jer nema vlasti a da nije od Boga; Bog je postavio vlasti koje postoje. Stoga, ko se protivi vlasti – protivi se Božijem poretku, a koji se protive primiće svoju osudu. Jer vladajući nisu strah za dobro delo, nego za zlo. Ako pak hoćeš da se ne bojiš vlasti, čini dobro, pa će te vlast hvaliti.Ť (13:1-3) – Oni koji su imali vlast u Redu nalazili su veličinu u tome da budu bogougodni služitelji bližnjima. Slušajući vlasti koje žive u Bogu, čovek sluša samog Hrista koji je glava svih vlasti (‘Kološanima’, 2:10) – I esen Ignatije Bogonosac, znameniti antiohijski episkop, u svojim poslanicama svagda ističe važnost poštovanja duhovne vlasti: ť... Treba na svaki način proslavljati Isusa Hrista, Koji je vas proslavio, da biste, usklađeni u jednoj poslušnosti, povinujući se episkopu i presbiterima, u svemu bili osvećeni.Ť (‘Poslanica Efescima’, 2:2)
Eseni, koji su se isticali mladolikim i vitalnim izgledom bili su naročito dugovečni (‘Judejski rat’, II, 8, 10). Dug život im je omogućavao upravo zakonit i prirodan život, te sticanje spoznaja ťšta je za telo i dušu spasonosno.Ť - U kumranskom spisu ‘Pravilnik zajedništva’, koji svakako dosta dobro reflektuje esenske regule, da se pročitati: ťOvo su osnove duha za sinove istine večne. A pohođenje za sve koji hode po njemu: ozdravljenje i mnogo mira u dugom životu, i rodno seme sa svim blagoslovima večitim, i radost doveka, u večnom životu, i venac slave i časti s raskošnim ruhom u svetlu večitom.Ť (5:6-7)
Dalje, Flavije ističe da sveti podvižnici, eseni ťpored Boga najviše poštuju ime Zakonodavca.Ť (‘Judejski rat’, II, 8, 9) – Esenski Zakonodavac može biti Mojsije, ali i Hrist Božiji, Sin Čovečiji, Učitelj Pravednosti, Sveti nad svetima, koji je stradao negde o početak makabejskog vremena (cp.: ‘Knjiga o Danilu’, 9:24, 7:13). Sveti Učitelj, Sunce Sveta, se naziva i Vođa Zajednice: ť... Odavno si nam odredio Vođu, Svetlonošu, radi spasa našega.Ť ('Pravilnik rata', 13:19) – ť... Bog izraelov i Anđeo istine Njegove pomoć su za sve sinove Svetla.Ť ('Pravilnik zajedništva', 3:24-25) I u arhanđelu Mihaelu (ÜĐŰŮŢ – Mikha’el = 'Ko je kao Bog'?), u kumranskim rukopisima, vidi se jedan takav vođa, nad kolom svetlih duhova i svetlih, otkupljenih ljudi Izraela (17.6-8): ť... Odranije se pojavi Mojsije i Aaron, po Vođi, Svetlonoši.Ť ('Damašćanski savez', 6:1, v.: 6:6) 'Danilova knjiga' o nebeskom princu Mihaelu jasno govori kao o zaštitniku Božijeg Izraela, Vojskovođi suprostavljenom demonima-vođama mnogobožačkih naroda (10:13-14.21, 12:1). – Kada pak Flavije iznosi da hulu na Zakonodavca eseni kažnjavaju smrću, svakako potpuno preteruje (cp.: ‘Damašćanski savez’, 7:9).
Flavije ukazuje da su se eseni uzdržavali da pred drugima pljuju; pljuvanje je bilo znak nekultivisanosti i duhovnog preziranja bližnjih (II, 8, 9). U ‘Pravilniku zajedništva’ određuje se sankcija za nedolično pljuvanje: ť... Čovek koji pljune u toku zasedanja Mnoštva, neka se kazni sa trideset dana.Ť (7:13)
Svoju fiziološku nuždu, po Flaviju, eseni su vršili što dalje od svoga tabora i u što dubljoj rupi (II, 8, 9); to opet ukazuje da su obitavali u pustinjskim taborima: ť(13) Imaj izvan tabora mesto gde ćeš ići napolje. Sa svojom opremom nosi i lopaticu: njome ćeš, kad ideš napolje, iskopati rupu i posle zatrpati svoju nečist.Ť ('Ponovljeni Zakon', 23:13-14)
Za esene Flavije uz to kaže da u svojim redovima imaju mnoge vidovite ljude (‘Judejski rat’, II, 8, 12). On i sam navodi nekoliko primera njihove duhovne prozorljivosti. Tako ukazuje za san kralja Arhelaja koji je vladao Judejom, Samarijom i Idumejom od smrti svoga Oca Heroda (4. g. stare ere) do 6. godine nove ere, pre nego što će u devetoj godini svoje vlade od strane Augusta biti opozvan i prognan u Vienu, grad u Galiji: ť... U snu je navodno video devet punih i zrelih klasova žita koje su volovi pojeli. Pozvao je zbog toga gatače i neke Haldejcei upitao ih je šta bi san mogao da znači. Judni su ga tumačili na jedan, a ostali na drugi način, no neki Simon, koji je pripadao sledbi esena, smatrao je da klasje označava godine, volovi – promenu prilika, jer oni pri oranju menjaju lik zemlje. Arhelaj će vladati toliko godina, koliko pokazuje broj klasova, i na kraju, posle raznih promena u životu, umreće. Pet dana posle toga tumačenja snova bio je Arhelaj pozvan u Rim da bi tamo odgovarao /na optužbe judejskih i samarijskih izaslanika/.Ť (Ibid., II, 7, 3; pogl.: I, 3, 5)
Pri kultnom pranju i pri sedenju na skupovima, mlađi su dolazili iza starijih (‘Judejski rat’, II, 8, 10). – Upravo to potvrđuje i ‘Pravilnik zajedništva’: ťSveštenici neka sede prvi, a starci drugi, a ostatak svega naroda neka sedi tako da svaki čovek bude prema svom stepenu.Ť (6:8-9) – To pravilo potvrđuje i Filon Aleksandrijski u svome spisu Quod Omnis probus Liber: ť... Mlađi /kod esena/ sedi iza starijih.Ť (Prg. 12)
Iz ‘Knjige o Danilu’ saznajemo da su eseni pod Antiohom IV Epifanom bili izloženi velikom progonu i zatiranju (7:25). I pod Rimljanima (verovatno pod naletom desete legije, Fratensis), koji su 68. godine uništili kumranski monastir jedne esenske frakcije, eseni su bili izloženi velikim progonima i mučenjima: primoravani su bili da pohule da Zakonodavca i Boga, da prihvate nečistu hranu; no oni kao vegetarijanci sa dva dnevna obroka, koji su konzumirali i mlečne proizvode, i pili tiroš, slatkasti mošt, pokazali su zapanjujuću hrabrost i izdržljivost. – Iz Josipovih izlaganja (II, 8, 10) može se pogrešno zaključiti da su Eseni navodno uzeli aktivnog učešća u ratu protiv Rimljana u vreme Prvog judejskog ustanka. Taj suludi ustanak i ratni metež su trebali i odgovarali judejskim bodežarima i šovinistima, kako bi se upravo zatrlo mlado hrišćanstvo i revnosni esenski red. I u tome su uveliko uspeli: esenski red je desetkovan, a mnogo rane hrišćanske literature je uništeno. Eseni nisu pod Rimljanima stradali kao ustanici i bojovnici, već kao monasi i podvižnici privrženi Božijem Imenu, baš onako kako su za Hristovo ime stradali hrišćani u Rimu pod Neronom, lažno optuženi za podmetanje gradskog požara; U svojim 'Analima' (Annales), pisanim u vreme cara Trajana, rimski historik Takit ukazuje za hrišćanska mučenička stradanja: ť... Ni ljudski napori, ni kajsareva štedrost, ni obredi očišćenja nisu izbrisali sramotu, nisu prekinuli priče da je požar podmetnut po naređenju. Da stane na put glasinama, /pronađe/ Neron krivce i stane ih kažnjavati probranim mukama. To su bili ljudi omraženi zbog zlodela koja su činili, a koje narod nazivaše hrišćanima. Ime su dobili po Hristu koji je za Tiberijeve vlade pogubljen po presudi prokuratora Pontija Pilata; potisnuto samo zamalo, ovo gnusno praznoverje, izbilo je i raširilo ponovo, ne samo po Judeji, gde se to zlo i rodilo, već i po Rimu, gde se stiču i neguju sve moguće sramne i gadne vere sa svih strana sveta. Najpre su pohvatani ljudi koji su ispovedali tu veru, a zatim su oni prokazali čitavo mnoštvo drugih. Njima nije dokazana toliko krivica za podmetanje požara koliko mržnja na ljudski rod. Pogubljenje hrišćana služilo je ostalima za zabavu: oblačili su ih u kože divljih zveri, puštali pse da ih rastržu, raspinjali ih na krstove i palili, poput buktinja, kad se spusti noć. Neron je dao svoje vrtove za te predstave, priređivao cirkuske igre i, odeven u kočijaško odelo, umešao bi se među svetinu, ili bi sa svojim kolima i sam učestvovao u trkama. I mada su hrišćani inače bili krivi i zasluživali najtežu kaznu, rađala se u narodu samilost prema njima jer su padali kao žrtve svireposti jednog čoveka, a ne za opšte dobro.Ť (XV, 44; cp.: Sulpikije Sever: ‘Hronika’, II, 29) – U Drugom, takođe zlosretnom ustanku (132.-135. g. ne.), sumanuti jevrejski mesija, ubica i razbojnik Šimon Bar-Kosiba, koga predaja naziva Bar-Kohba ('sin zvezde', na aramejskom), žestoko je kažnjavao hrišćane zato što se ne odriču Isusa Hrista i njega ne priznaju za 'bogomdanog' (Justin: 'Apologija', I, 31), te zato što ne uzimaju oružje u ruke da bi se borili protiv Rima. Ponajmanje su eseni, koji su negovali miroljubive zanate, koji, dakle, ni ratnu opremu nisu uzimali u ruke, koji su Nebo videli kao svoju istinsku Otadžbinu, mogli da uzmu borbenog učešća za ostvarenje ciljeva izvitoperenog mesijanizma i sumanutog nacionalizma Judejaca. – Josip pominje Jovana zvanog Esenin (IMánns ho Essaíos) kao jednog od tri judejske vojskovođe, koji su navalili na Askalon gde su se utvrdila jedna rimska kohorta pešadije i jedan eskadron konjice, i neosposobljeni za ratne veštine u svome fanatizmu i ostrašćenosti izgubili boj ('Judejski rat', III, 2, 1-2); Jovan je bio i zapovednik toparhije Tamne (II, 20, 4). Jovan prozvan ‘Esenin’, takvo ime je verovatno dobio kao nekadašnji pripadnik Reda; Nijedan posvećeni pripadnik esenskog reda ne bi bio ni vojnik, a kamoli vojni zapovednik na čija pleća bi se svaljivalo ogromno breme i teret prevelikih iskušenja.
Po pitanju duše i njene besmrtnosti, eseni su učili isto što i pitagorejci. Sankciju za zle videli su u vekovnim mukama u onostranoj Tamnici (‘Judejski rat’, II, 8, 11). Upravo i sam Isus govori da će tvrdokorne, u zlu istrajne duše biti bačene u krajnju Tamu i hladnoću: ť... Biće izbačeni u krajnju Tamu; onde će biti plač i škrgut zuba.Ť (‘Matej’, 8:12) – Kikeron u ‘Skipionovom snu’ iznosi jedno srodno viđenje onostrane sankcije ogrehovljenih duša, kojima se utelovljenje na Zemlji omogućuje tek posle vekova ispaštanja: ťDuše onih koji su se požudama tela odavali, i poput njihovih slugu se ponašali, i koji su, prepuštajući se porocima pod uticajem čulnih prohteva, božanska i ljudska prava pogazili, kad se iz tela izvuku, oko same Zemlje obleću, i u ovo mesto se vraćaju tek posle mnogo Vekova mučnog gonjenja.Ť (pogl. 8 – prg. 21, prevod: Vasilije Tomović) U govoru Eleazara, branioca tvrđave Masade, sadržani su neki doktrinalni elementi koji reflektuju i esensko-helensko viđenje duše: ť... Život/na zemlji/ je nesreća za ljude, a ne smrt. Jer smrt daje /svetlim/ dušama slobodu i otvara im pristup na čisto mesto koje je njihova domovina i gde ih nikakav jad ne može snaći, a dok su u telu, i zapleteni u njegova zla, mogu se zaista nazvati mrtvima, jer zajednica božanskog sa smrtnim, neprirodna je. Doduše, duša može još uvek u telu da učini velika dela kada ga učini svojim oruđem, nevidljivo ga pokrećući i uzdižući iznad njegove smrtne prirode na znatna dela. Ali tek kad postigne svoju pravu domovinu, oslobođena teretne težine koja je vuče zemlji, tek onda ona dostiže blaženu delatnost i svestranu snagu ničim ne otežavanu, i živi nevidljivim životom koje ljudske oči ne mogu videti, kao i sam Bog. Ona se, naime, ne može videti ni dok je još u telu; nevidljivo dolazi i niko je opet ne vidi kada odlazi, pa premda ima samo jednu, nepromenljivu prirodu, ona je uzrok promena koje se dešavaju u telu. Jer ono sa čim se poveže duša to onda živi i uspeva, od čega se ona odvoji, to vene i umire – tolika je u njoj besmrtnost.Ť (‘Judejski rat’, VI, 8, 7) – I duša, koja živi po Božijem Dahu, Svetom Duhu, kao duhovno telo treba da uskrsne Božijom silom iz ponora vezanosti za prah, iz greha, iz tela sljubljenog sa grehom. - Publius Vergilius Maro u svome spevu Georgica, ukazuje za poreklo duše: ť... Bog ispunjava sve: i kopna, i mora, i beskrajno nebo, i stoka, sitna i krupna, i ljudi, i sve divlje životinje, svaki od njih, pri rođenju, dobio je otuda eteričnu dušu. I tu se vraća i dolazi sve, kada bude oslobođeno tela; niti postoji smrt, nego sva bića živa odlete među zvezde, i vraćaju se na visoko nebo.Ť (IV, 377-383)

Plinijevo viđenje esena

Ukratko o Pliniju i njegovom viđenju esena

Gaj Plinije Stariji (Gaius Plinius Secundus, 23.–79. g. ne.), rođen je u Novom Komu, u severnoj Italiji, za vreme Tiberijeve vlade. Bio je Vespazijanov prijatelj i zauzimao je važne vojne i upravne pozicije u Rimskoj Imperiji. Služio je kao prokurat u Galiji Narbonensis (70. g.) i Hispaniji Tarraconensis (73. g.); posetio je i Provinciju Belgica (74 g.). Pored istorijskih rasprava Gaj Plinije Stariji napisao je i veliko enciklopedijsko delo Naturalis historia, u 37 knjiga, koje obiluje nejednake vrednosti iz oblasti geografije, medicine, etnografije, istorije, botanike (čak u devet volumena obrađuje medicinski upotrebljivo bilje), mineralogije, istorije umetnosti... Dakle u ovoj obimnoj enciklopediji sa mnoštvom priloga polihistor Plinije je hteo objediniti sve poznato o tadašnjem svetu. Stradao je kao prefekt rimske flote u Misenumu, od otrovnih gasova u erupciji vulkana Vezuva (kada su zatrpani gradovi Pompeja i Herkulanum), u nepogodi koju je u svojim ‘Pismima’ opisao njegov nećak Plinije Mlađi: “... Moj je ujak legao na prostrt čaršav i nekoliko puta zatražio da se napije sveže vode. Zatim se ponovo pojaviše stubovi plamena i prethodnik vatre – miris sumpora. To je neke nateralo u bekstvo, a njega probudilo. Oslonio se na dva roba i podigao se, ali se iznenada srušio mrtav na zemlju. Ja zaključujem da mu je disanje onemogućio vazduh prezasićen gustim dimom, zatvorio mu dušnik, koji mu je već po prirodi bio suviše tesan, pa je često bio u zapaljenju. Kad je ponovo svanulo (bio je to treći i poslednji dan otkako je sve to video) njegovo telo je pronađeno čitavo, nepovređeno u odežđi koju je obukao pri polasku; više je ličio na čoveka koji spava, nego na mrtvog.” (Lib. VI, ep. 16)


Gaius Plinius Secundus (23.–79. g. ne.)


U jedinoj svojoj sačuvanoj knjizi – ‘Prirodnoj Historiji', koju je 77. godine (dakle nakon razaranja Jerusalima) posvetio Titu Flaviju, prirodoslovac Plinije pominje i esene; inače Plinije o esenima izveštava i govori sa vidnim udivljenjem.


Latinski tekst
(Naturalis historia, lib. V, cap. 15, prg. 73)

Ab occidente littora Esseni fugiunt, usque qua nocent: gens sola, et in toto orbe praeter ceteras mira, sine ulla femina, omni Venere abdicata, sine pecunia, socia palmarum. ™n diem ex aequo convenarum turba renascitur, large frequentantibus, quos vita fessos ad mores eorum fortunae fluctus agitat. ™ta per saeculorum milia — incredibile dictu — gens aeterna est, in qua nemo nascitur. ¤am foecunda illis aliorum vitae paenitentia est!

™nfra hos Engadda oppidum fuit, secundum ab Hierosolymis fertilitate palmetorumque nemoribus: nunc alterum bustum. ™nde Masada castellum in rupe, et ipsum haud procul Asphaltite. •t hactenus Judaea est.

Prevod:

Na zapadnim stranama [Mrtvog mora], ali van domašaja štetnih isparenja sa obale, živi usamljeno pleme /gens/ esena, koje se vidno odvaja od ostalih plemena na svetu – pošto nema žena, pošto se odreklo svih polnih želja. Uopšte nema novca, a društvo mu prave samo palmina stabla. Iz dana u dan se regrutuje mnoštvo izbeglica do jednog određenog broja brojnim pristupanjima onih koji su umorni od života i izudarani udarcima sudbine hteli da prihvate njihove običaje. Tako hiljadama godina – neverovatno je o tome govoriti – pleme u kome se niko ne rađa živi večno, korisno za njih je nezadovoljstvo drugih za životom.

Niže od njih je naseobina En-Geda, drugo posle Jerusalima po plodnosti svoga zemljišta i vrtovima svojih palmi, ali kao Jerusalim sada, gomila je pepela. Posle nailazi Masada, tvrđava na steni, nedaleko od Mrtvoga mora. To je kraj Judeje.


Osvrt

Plinije esenske naseobine vidi uz zapadnu obalu Mrtvog mora: uz kršovita područja zapadne obale Mrtvog mora, eseni, koji su bili raštrkani širom Palestine, pa i dijaspore, imali su svoje najvažnije kampove i monastire. Jedan od takvih kampova možemo locirati i kod Betabare gde je Jovan Preteča najpre krštavao (‘Jovan’, 1:28). Grčki crkveni spisatelj Epifanije (Epiphanios, IV stoleće) iz Judeje, koji je u mlađim danima bio monah u Egiptu a kasnije episkop u Konstantiji na Kipru, govori o judejskoj sledbi nastanjenoj u području oko Mrtvog mora, a njene članove naziva ‘osenima’ – ossenes (Adversus octoginta haereses, I, 1 – Haereses XX). Kao jedan od monastira i kampa neke esenske frakcije susreće se i Khirbet Qumran. Možemo reći da su se njihovi šatori (v.: ‘Jeremija’, 35:10) i njihove pećine (cp.: 48:28) na zapadnoj obali Mrtvog mora protezali među palmama od (sada) Ruševine Kumrana do Engadija. Oko tri kilometra južno od Kumrana, u oblasti zvanoj En Feška, eseni su vodili poljodelničko dobro, uzgajajući urme i datule. Nekih 15 kilometara južno od Kumrana nalazi se oaza Enot Kaneh, gde je takođe obitavao esenski živalj.

Sam Kumran je od Jerusalima bio udaljen nekih 25 kilometara, i pripada Judejskoj pustinji koja se prostire između Jerusalima i Jerihona. U mrtvomorskom alegoričkom spisu ‘Rat sinova svetla protiv sinova Tame’ (otkrivenom fragmentarno u prvoj pećini a celovitije u četvrtoj pećini Wadi (‘klanca’) Qumran-a), svakako nastalom pre vremena Isusa od Nazareta, susreće se i verz koji govori o povratku iz egzila (galuta) prognanih sinova Svetla koji će se “nastaniti u pustinji Jerusalima.” (1:2) – Za vreme drugog judejskog ustanka pod zloglasnim Šimonom Bar-Kosibom (132.-135. g.), mnogi Jevreji su uporište i zaklon našli u pećinama Judejske pustinje (gde su sklonili i neke judejske spise otkrivene 1952. godine u pećinama klanca Wadi Muraba’at-a), odakle su vodili gerilski rat protiv Hadrijanovih legija.



Prikaz palmovog drveta na moneti prvog prokuratora Judeje, Koponija, 6.-8- g. ne.

Plinije nam ukazuje da samotnjaci eseni žive “van domašaja štetnih isparenja sa obale” Mrtvog mora; uistinu, kad u letnjim lesecimatemperatura vazduha pređe 50 stepeni Celzijusova, a kad voda dostigne i 35 stepeni, isparenja iz vode postaju toliko otrovna da mogu ugušiti i ptice koje lete iznad njih. Najdublja zemljina depresija – Mrtvo more, čija površina se sada nalazi 394 metara ispod nivoa Sredozemnog mora, poznato je još i po svom starom nazivu kao Slano more (hebr.: jam meleh), odnosno Lotovo more (arap.: Bahr Lut), te Asfaltno more. U dužini ima nekih 76 kilometra, široko je 17 kilometra; na severu duboko 400 metara a na jugu samo 5 metara. Sa svih strana je zatvoreno strmim stenama i neplodnim uzvišicama. Karakteristično je da voda iz Mrtvog mora (u kome nema života) ne otiče, već se zbog silne vrućine (tropska klima) isparuje. Njegova veoma gusta, gorko-slana i bljutava voda koja sadrži 25-28 % rastoplenih soli, zaudara po asfaltu. U ‘Itinereru’ hodočasnika iz Bordoa (prva polovina IV stoleća) iznosi se za Mrtvo more: “Voda mrtvog mora je vrlo gorka i u njoj nema nikakve vrste riba, nikakvih brodova i ako čovek uđe u vodu da pliva ona ga izbacuje na površinu.” (597) – Flavije podrobnije opisuje prirodu Mrtvog mora smeštenog u rasednoj dolini Araba (‘Postanak’, 14:3; ‘Jošua’, 12:3): “Njegova je voda /.../ gorka i bez života, a toliko gusta da i najteže predmete koji se bace u njemu tera na površinu tako da iako se hoće u dubinu zaroniti, lako se ne može. Tako je Vespazijan, kada je bio došao iz znatiželje do njega, naredio da se neki neplivači bace u dubinu, sa unatrag vezanim rukama, i dogodi se da su svi izašli gore kao nekim virom izbačeni i plivali su po površini. Za čuđenje je pri tome i menjanje boja. Svakodnevno tri puta menja svoj izgled i odbija sunčeve zrake šarenim odsjajem. Međutim, na mnogim mestima plivaju po njemu veliki komadi crnog asfalta, koji po obliku i veličini liče na bikove bez glave. Radnici na moru njima se približavaju, hvataju priljubljene mase i uvlače ih u čamce, a kada ih napune, nije im lako da ih istovare, jer se zbog njihove čvrstine prilepi smola za dno čamca, /.../. Dužina ovoga mora je, koje se proteže do Zoara u Arabiji, je 580 stadija, a širina 150. Tu je područje sodomsko, nekada toliko sretno zbog plodnosti zemljišta i izobilja njegovih gradova, ali sada potpuno spaljeno. Priča se da je munjama i gromovima bilo zapaljeno zbog bezboštva domorodaca. Još i danas postoje ostaci božanske vatre i mogu se u jezeru videti obrisi pet gradova.” (‘O judejskom ratu’, IV, 8, 4 – Prevod: Dušan Glumac) – Jasno je da je striktna okolina Mrtvog mora u letnjim mesecima, kada je vladalo obilje štetnih isparenja bolnih za ljudske oči i disajni sistem, bila nepodnošljiva za život. Tako i esenske naseobine nisu bile uz samu obale Mora, već samo u njegovoj blizini.

Za esensku zajednicu (hebr.: hakal), odnosno njene pripadnike, Plinije izveštava da žive sasvim ambijentalno odeljeni i izdvojeni (hebr.: perušim) u društvu palmi (cp.: ‘Ponovljeni Zakon’, 34:3). Svi istinski posvećenički kultovi odvajali su se od sveta. U Herminom ‘Pastiru’ se tako simboličnim rečnikom osuđuju i razotkrivaju verni koji se nisu pridružili pravednima već su živeli “zajedno sa mnogobošcima i taj im put postade prijatniji, no od Boga ne odstupiše nego ostadoše u veri, ali dela vere ne činjaše.” (Prg. 75) – Spis ‘Damašćanski savez’ traži striktno odvajanje od svetovnog života: “Neka se odvoje od sinova Jame, i uzdrže se od nečiste imovine opakih, /.../ Neka se udalji od svih nečistota kako je po Zakonu, i neka ne pogani čovek duh svoj sveti, onako kako im je Bog /sve/ dodelio.” (6:14-15, 7:3-4)”

Plinije hoće da prikaže esene, koje nije izravno poznavao, kao potpune neženje, što je daleko od istine. Mnogi eseni su živeli u celibatu, ali mnogi su imali i žene. U ‘Damašćanskom savezu’ se tako za posvećene ljude zapoveda: “... Ako stanuju u logorima, prema pravilima zemlje /kako je to bilo odvajkada/, i uzmu žene /prema propisu Zakona/, i rode decu, neka se ophode prema Zakonu ...” (7:6a-7)

Eseni su bili otvoreni za sve pridošlice, no to ne znači da su ih oni odmah uvodili u Red. U ‘Pravilniku zajednice Izraela na kraju dana’ ukazuje se na važnost prosvećivanja pridošlica: “Kad priđe /narod/, neka saberu sve pridošlice, od deteta do žena i neka im govore na uvo sve zakone Saveza, i neka ih pouče tim zakonima svojim, da ne bi ponovili /svoje nehotične/ grehe.” (1:4-5)

Dalje, Plinije esene prikazuje kao hiljadama (milia) godina stari narod i kult, što nije daleko od istine. Tvrdnje mnogih historika judaizma da eseni predstavljaju samo razvojni izdanak hasidizma iz makabejskog vremena (‘Makabejci’, I, 2:42), daleko je od svake istine. Moguće je da je u Kumran neka frakcija esena došla kao na napušteni ostatak nekog starog izraelskog, Uzijinog utvrđenja, koje je kasnije, 31. godine stare ere, pogodio razorni zemljotres. Posle Heroda Velikog ruševine su bile ponovo obnovljene i naseljene, da bi u jevrejsko-rimskom ratu (66-73. g.) Kumran bio spaljen; no i takav poslužio je kasnije kao tabor jednoj rimskoj jedinici, a za vreme Drugog judejskog ustanka i ustanici Šimona Bar-Kosibe su tu našli pribežište i smeštaj, te tu ostavili izvesna dokumenta koja su posle Drugog svetskog rata prilikom iskopavanja takođe nađeni. Kada Plinije govori o spaljenom En-Gediju i Jerusalimu, a o živoj aktivnosti esena, on se ne vezuje za kumranski monastir, već gleda i druge esenske kampove na zapadnoj obali Mrtvog mora. Uništenje esenskih naseobina oko Kumrana nije značio i kraj esenskog reda i kulta. Inače, među kumranskim grobnicama arheolozi su otkrili i skeletne ostatake koje su pripadali ženama i deci.

Južno od Hirba (sada ‘ruševine’) Kumrana i esenskih naseobina Plinije pominje mesto Engada (grč.: ˆłłą´´Ż; kod Jeronima: Engaddi; hebr.: ŮÓŇ ßŮ⠖‘En Gedi – ‘divokozije vrelo’). U Onomasticon-u, odnosno u svome topografskom delu ‘O nazivima mesta u Svetom Pismu’ (¤żŔšşą –  ľÁš ÄÉ˝ ÄżŔšşÉ˝ ż˝żźąÄÉ˝ ÄÉ˝ ľ˝ ġš ¸ľšąš łÁąĆˇ) Eusebije Kajsarejski iznosi: “Engaddi, naleže uz Mrtvo more odakle dolazi opobalzam.” (401) – U ‘Jošuinoj knjizi’ En-Gedi se pominje kao drevna pustinjska naseobina Judinog plemena (15:62; cp.: ‘Ezekiel’, 47:10). U pećinskim “engadskim gorskim skloništima”, je se David skrivao pred Šaulovim zatorničkim besom. (‘Samuel’, I, 24:1). Topli izvor (Ain Džidi) kod En-Gedija učinio je od njega plodnu oazu bogatu i vinogradima (‘Pesma’, 1:14).

Plinije pominje i Masadu (hebr.: Mecadah – ÔÓćŢ), tvrđavu na steni, koju su Hašmonejci izgradili a koju je Herod uredio kao svoje sklonište, koju su Rimljani, tek uz mnogo žrtve, krajem Prvog jevrejskog ustanka (73. godine) uspeli osvojiti. Flavije opisuje građevinsku strukturu Masade: “Stenu, ne male površine i znatne visine, opkoljavaju sa svih strana provalije nepregledne dubine, strme, nepristupačne ljudima i životinjama, osim na dva mesta gde stena dozvoljava pristup odozgo, premda težak. Jedan od tih puteva proteže se od Asfaltnog mora prema istoku, a drugi, lakše pristupačan, od zapada. Prvi zovu zmijski zbog njegove uskoće i mnogih zavoja. On se, naime, lomi na ispadima strmine, ponovo se vraća natrag, pa se zatim oteže malo u daljinu tako da se polako približava svom cilju. Ko hoće da ide tim putem mora se stalno, naizmenično, čvrsto odupirati jednom nogom, jer ako se pogrešno korakne, sigurna je smrt. Sa obe strane, naime, zevaju duboke provalije na čiji pogled i najhrabriji dobijaju vrtoglavicu. A kada se tim putem popne trideset stadija, onda je tu vrh koji se ne završava vitkim šiljkom nego stvara široku površinu. Na njemu je najpre veliki sveštenik Jonatas podigao tvrdđavu koju je nazvao M a s a d a. Kasnije je kralj Herod uložio mnogo truda da je potpuno uredi. On je, naime, opasao ceo vrh, čija je površina sedam stadija, visokim zidom od dvanaest, a širokih osam lakata, od belih blokova i na njemu je podigao trideset i sedam kula, svaka po pedeset lakata u visinu, iz kojih se dospevalo u stanove koji su bili sagrađeni celom dužinom unutrašnje strane zida. A sam vrh ostavio je kralj slobodnim za obrađivanje, zbog masnoće zemljišta koje je svojom plodnošću nadvisivalo svaku zemlju u ravnici, da ne bi ljudi koji svoje spasenje povere tvrđavi trpeli nuždu u slučaju da nastupi oskudica u dopremanju namirnica. A na zapadnom prilazu sagradio sagradio je kraljevski dvor ispod zida na vrhu, čije je lice bilo okrenuto severu. A zid kraljevskog dvora bio je po visini velik i snažan, i u uglovima četiri kule visoke po šesnaest lakata. Unutrašnjost prostorija kao i oprema tremova i kupatila beše raznolika i raskošna, stubovi su svuda bili iz jednog komada, a zidovi i podovi soba obloženi mozaikom. Pored svih nastanjenih mesta, i gore i kod kraljevskog dvora i kod zidova, u stenama je isklesao mnoge i velike cisterne da posada ima veliku zalihu vode, koliko bi se inače dobijao samo iz izvora. Iz palate na vrh vodio je put isklesan u kamenu, koji se nije video spolja.” (‘O judejskom ratu’, VII, 8, 3 – Prevod: Dušan Glumac) – Osvojivši Masadu Rimljani su naišli na obilje nepokvarenih zaliha namirnica, ulja, sočivastih plodova i urmi: “Neće se pogrešiti ako se uzme da je uzrok tome sastav vazduha koji je zbog visine tvrđave sasvim slobodan od svih nečistih isparenja koja obično nastaju bliže zemlji.” (Ibid., VII, 8, 4) – U Masadi su prilikom iskopavanja 1963.-1965. g. godine nađeni mali fragmenti spisa ‘Pesma subotnjeg prinosa’ identičnog onome pronađenom u četvrtoj pećini vododeline Kumrana.


Solinovo viđenje esena

Ukratko o Solinu i njegovoj ‘Zbirci znamenitosti’

Gaius Iulius Solinus (III st.), autor ‘Zbirke znamenitosti’ (Collectanea rerum memorabilium), se takođe osvrće na esene. Kao svoj predložak za opis esena on koristi neki helenski predložak, koji je bio poznat i Pliniju; zato izgleda da je Solinova zbirka velikim delom preuzeta od Plinija.


Latinski tekst
(Collectanea rerum memorabilium, 35, 9-12)

9. Interiora Iudaeae occidentem quae contuentur Esseni tenet, qui memorabili disciplina recesserunt a ritu gentium universarum, maiestatis ut reor providentia ad hunc morem destinati. Nulla ibi femina: venere se penitus abdicaverunt. Pecuniam nesciunt. 10. Palmis victitant. Nemo ibi nascitur nec tamen deficit hominum multitudo. Locus ipse addictus pudicitiae est: ad quem plurimi licet undique gentium properent, nullus admittitur, nisu quem castitatis 11. fides et innocentiae meritum prosequatur: nam qui reus est vel levis culpae, quamvis summa ope adipisci ingressum velit, divinitus submovetur. Ita per inmensum spatium saeculorum, incredibile dictu, 12. aeterna gens est cessantibus puerperiis. Engada opidum infra Essenos fuit, sed excisum est. Verum inclitis nemoribus adhuc durat decus lucisque palmarum eminentissimis nihil vel de aevo vel de bello derogatum. Iudaeae terminus Massada castellum.



Prevod

9. U unutrašnjoj oblasti Judeje, okrenutoj ka zapadu, prebivaju eseni, koji se svojim naročitim načinom života razlikuju od svih ljudi. Kako mi se čini, takav udes je od njih izabran zbog staranja o svome dostojanstvu. Kod njih u potpunosti odsustvuju žene: od polnih spojeva oni su se savršeno odrekli. Za novac ne znaju. Hrane se urmama. 10. Kod esena se niko ne rađa, ipak njihova brojnost se ne smanjuje. Samo to mesto pogoduje čednosti, pošto, ni ukoliko bi se ljudi iz celog sveta ovamo slili, niko ne bi mogao k njima ući, dok ne bude dodatno ustanovljena njegova čistota i nevinost. 11. I ako, štaviše, ovaj čovek iz sve sile nastoji da bude primljen, po božanskoj odluci on će svejedno biti odbijen, ukoliko je kriv (i) u nečemu neznatnom. Tako u otegnuto nepreglednim vremenima i opstoji to večno pleme, u kojem, iako je u to teško poverovati, rođen nije niko.



Osvrt

Solin ukazuje da su u esenski red primani samo oni koji su se odlikovali bezazlenošću i čednošću, dok su “svi drugi, ma koliko da su se trudili, bili odbijeni božanskom odlukom.”
Duh koji je vodio esenski red, osvedočavao je i ukazivao je na one koji su dostojni da obuku pravedničke haljine i udaljavao je one koji u srcu nisu nosili istinsku rešenost da sveto i predano žive.



Hegesipovo viđenje esena

Ukratko o Hegesipu i njegovim ‘Sećanjima’

Hegesip (Hgsippos) je najraniji poznati hrišćanski historik, poreklom iz ebionitstva, rođen početkom II stoleća. Autor je dela 'Sećanja' u pet knjiga (ĽŔżź˝ŽźąÄą  ­˝Äľ, ili  ­˝Äľ ŁĹłłÁŹźźąÄą) koje je samo u fragmentima sačuvano. Posle 155. godine boravio je duže vremena u Rimu vodivši sa tamošnjim sveštenicima razgovore u kojima su razmatrane dogmatske teme; historik Eusebije se u više navrata u svojoj 'Historiji Crkve' pozva na njega, koristi njegova svedočanstva. Hegesip je napisao i nesačuvano delo koje govori o povesti idolopoklonizma (Jeronim: 'O znamenitim muževima', 22).

U četvrtoj knjizi (poglavlju 22) svoje znamenite i svedočiteljski i dokumentarno vrlo značajne 'Historije Crkve' (Historia Ecclesiastica), Eusebije citira Hegesipa koji govori o pojavi najranijih heresa u Izraelu i Crkvi.


Helenski tekst
(Historia Ecclesiastica, IV, 22, 4-7)

4 ... Kaiě meta to marturh=sai šIa/kwbon ton diżkaion, w¨j kaiě o( ku/rioj, e)piě t%˝ au)t%˝ lo/g%, pa/lin o( e)k qeiżou au)tou= ...


Prevod

4. A nakon što je Jakov Pravednik mučenički postradao, iz istih razloga kao i Gospod /= zbog pakosti, zavisti i mržnje službenog judejskog sveštenstva/, Simeon, sin Gospodnjeg rođaka Kl/e/ope, određen je za sledećeg episkopa /majčinske Crkve u Jerusalimu/. Svi su ga predložili kao drugog episkopa, jer je on bio drugi rod /= deýteron/ Gospodu. Crkvu /u to vreme/ nazvaše jednom Devicom, stoga što ona još ne beše iskvarena od sujenih izlaganja. 5. Međutim Tebutis, /nezadovoljan/ jer nije postao episkop, započe da je kvari. On je i izniknuo iz sedam sekti u narodu, poput Simona /Gatara/, od koga dođoše Simonijani, i Kleobije, od koga dođoše Kleobijani, i Dositej, od koga dođoše Dositejevci, Gortej, od koga dođoše Gorateni /Gorathnoí = Goroteni kod Epifanija/ i Masboteji. Iz ovih pak izbiše Menandrijevci, i Markioniti, i Karpokratijevci, i Valentinijani, i Basilidijevci, i Satornijevci. Svako je uvodio svoje, razlikujuće od drugih, učenje. 6. Od njih dođoše lažni Hristosi, lažni proroci, lažni apostoli, koji podeliše jedinstvo Crkve sa pogubnim učenjima, govoreći protiv Boga i Njegovog Hrista. 7. /.../ Tamo behu, štaviše, različita mišljenja u obrezanju, među sinovima Izraelovim.

Sledeći behu oni koji se suprostaviše kolenu/= rodu, ts phyls/, Judinom i Hristu: Eseni, Galilejci, Hemerobaptisti, Masbotejci, Samarjani, Sadukeji, Fariseji.


Osvrt

Interesantno je zapaziti da Hegesip, nekadašnji pripadnik ebionitske frakcije, ebionite ne daje u listu pripadnika protivnika Hrist-Judinog roda. Ako su istinski eseni bili protivnici Hrista Božijeg, onda je to ‘bio’ i Jakov Pravednik, Isusov brat, koga Hegesip upravo opisuje kao vernog esena koji je predstojateljski služio u Hramu a istovremeno vodio i Hristovu Crkvu u Jerusalimu (Historia ecclesiastica, II, 23, 4-18). Kada Hegesip Esene i Galilejce (Nazarene) smešta u tabor Hristovih protivnika, on time pokazuje da je se dosta udaljio od autentičnog hrišćansko-podvižničkog kulta i habitusa. Jer među judejskim esenima kultivisan je najviše život koji ih je osvedočavao kao istinski i duhovni i fizički Hrist-Davidov rod.
U 'Apostolskim Ustanovama' Masbotejci se nazivaju Basbotejci (VI, 6).



Epifanijevo viđenje esena

Ukratko o Epifaniju Kiparskom i ‘Panarionu’

Načitani bogoslov Epifanije (Epiphanios). rođen je u Palestini (u selu Visanduk kod Elefteropola) između 310. i 315. godine. U mladosti je bio monah u Egiptu, a potom je (oko 335. g.) u svom zavičaju upravljao monastirom koji je sam osnovao. U monaštvu je proveo punih 30 godina. Od 367. godine deluje kao metropolit u gradu Konstantiji (nekadašnja Salamina) na Kipru. Bio je vatreni pobornik Nikejskog ispovedanja vere, involuiran u mnoge bogoslovsko-dogmatske sporove. Stožer njegovog opusa je široko antiheretički i polemički nastrojen; čak i protiv istaknutog bogoslova i restitucioniste Origena dosta ostrašćeno nastupa. Takav naboj pokazuje prvo njegovo delo AgkyrMtos (‘Kotva’), a još više Panarion (‘Kutija lekarskih protivotrov⒠) ili ‘Protiv osamdeset heresa’. Ovo literalno impozantno delo nastalo je na molbu presbiterâ Akakija i Pavla iz Celesirije; pisano je od 375. do 377. godine. U njemu je Epifanije sabrao dosta toga iz prethodne polemičke literature, počev od Justina Filosofa, Irineja Lionskog i Hipolita Rimskog (koristio je i izgubljenu ‘Sintagmu protiv svih heresa’, u kojoj je, prema Fotiju, Hipolit opisao 32 herese). Podeljeno je u 3 knjige ili u 7 svezaka, pri čemu prva knjiga ima 3 sveske, a ostale dve po 2 sveske. Epifanije se osvrće na 80 sledbe, prema broju naložnica u ‘Pesmi nad pesmama’ (6:8). Neke stvari navodi samo po čuvenju, i zbog toga Epifanija treba čitati sa potrebnom obazrivošću; no ipak daje i dosta referentnih i originalnih podataka. Najpre kritikuje 20 dohrišćanskih, helensko-barbarskih škola i sledbi, mešajući im često učenja, a zatim izlaže i kritikuje 60 hrišćanske herese, počev od zlokobnog Simona Vračara pa do masalijanizma. Svoj Panarion završava jednim sumarnim izlaganjem ‘prave’ vere.


Helenski tekst
(Panarion, Contra Essenos, haeresis X)

Eišj te/ssaraj men ouÂtoi ai¸re/seij e)tmh/qhsan, ta iăsa fronou=ntej a)llh/loij peritomh=j kaiě sabba/tou kaiě ...


Prevod

Iako su se Samarjani razdelili na četiri sekte /= hairéseis/, sami pak, drug s drugom jednako razmišljaju o obrezanju, suboti i /drugim/ uputstvima Zakona; u manje bitnom, i to donekle /= posMs/, svaka od njih tri razlikuje se od /sekti/ bliskih sebi, isključujući jedino Dositeje.
Eseni su se držali prvobitnog vladanja: ništa njimu nisu priključivali.
Potom su se Goroteni počeli razilaziti od drugih u nekakvoj sitnici /smikrón/; zato što je kod njih izbio nekakav uzajamni spor, odnosno među Sebueima, i Esenima, i Gorotenima. Spor je bio sledećeg vida. Zakon je nalagao Judejcima da se više puta odasvud sabiraju u Jerusalim; naime, u tri godišnja vremena: na praznik Beskvasnih hlebova, na Pedesetnicu, i na praznik Senicâ /tMn AzýmMn kaí katá Pentkostn kaí katá Sknopgían/. No Judejcima koji su živeli u rasejanju, u predelima Judeje i Samarije, dešavalo im je se, da idući prema Jerusalimu, prolaze kroz mesta naseljena Samarjanima. Pošto su u isto vreme padala sakupljanja za praznovanje, to su od tada nastajali sukobi. Pa i kada je Esdra, po povratku iz Babilona, gradio okolo Jerusalim, Samarjani su pokazali želju da pruže pomoć Judejcima i grade zajedno. No bili su odbijeni Esdrom i Neemijom.


Osvrt

Očekivalo bi se da Epifanije d⠚iri i konkretniji osvrt na esene i njihov kult, no on to ne čini, što ukazuje ili na nastojanje da ne ponavlja Flavijeve ukaze, ili, što je verovatnije, na njegov nedostatak izravne upućenosti u esenski kult, On samo priznaje i naglašava da su se eseni držali početnog obraza življenja /t prMt agMg/, ali to nisu prvobitna samarjanska pravila, već prvobitna i autentična pravila i rukovodstva Mojsija proroka. A ako su tako činili, onda nisu mogli biti heretička i otpadnička škola.
Kada su Izraelci naselili Palestinu i Kanaan, njihov praznični kult nije bio centralizovan, već su se uglavnom okupljali po drevnim nazirejskim i Avrahamovim svetilištima (u kojima je se izvorno prinosila beskrvna žrtva): Šilo (‘Samuel’, I, 1:3. 12.19.24; ‘Jeremija’, 7:12), Šekem, Betel, Mamre, Beer-Šeba, Gilgala, ... Iako razdor između Samarjana i Judejaca počinje još od X stoleća stare ere, kada je kralj Jaravam (931.-910. g. se.) severna plemena odelio od Juga i Jerusalima, pravi razlaz je nastao kad su se Judejci vratili iz Babilonskog sužanjstva, i Samarjanima (koji su u severnom kraljevstvu nastali asirskim naseljevanjem istočnih plemena u Palestinu: ‘Kraljevi’, II, 17:24; ‘Esdra’, 4:9) zabranili da učestvuju u gradnji Hrama (‘Esdra’, 4:2), koji je trebao biti Svetilište za sve narode koji Bogu hoće da prinose čistu, beskrvnu žrtvu: ť... Dom moj će se zvati Dom molitve za sve narode.Ť (‘Isaija’, 56:7) Samarjani su zbog toga sagradili vlastiti hram na brdu Gerizimu (ÝŮÖčŇ, u LXX: “ąÁšśš˝), koji je 129. g. se, Hašmonejac Jovan Hirkan srušio. Judejci su, inače, uglavnom jako mrzeli Samarjane, i samo njihov naziv je dobio podrugljiv karakter (‘Jovan’, 4:9, 8:48). Da bi se osvetili Judejcima, Samarjani su znali da po svojim mestima napadaju njihove hodočasnike i napakostuju im na razne načine. Judejci su inače, po kasnijoj, monarhističkoj sveštenoj tradiciji (koja je i uvela novi kalendar, novo počinjanje godine), hodočastili tri puta u Jerusalim: ťTriput u godini neka se prikažu svi tvoji muški pred Jehovom, Bogom tvojim, na mestu, koje izabere Sebi: na Praznik beskvasnog hleba, na Praznik sedmicâ i na Praznik senicâ!Ť ('Ponovljeni zakon', 16:16) – Eseni su imali svoje godišnje Pedesetnice, tako da njih judeosveštenička ustanova Pedesetnice, koja je padala sedam sedmica posle Pashe, nije ničim istinskim obavezivala. A održavanje četiri velika praznika koji su godinu delili na četiri razdoblja (hebr.: moadim), svetkovine o početke godišnjih doba, spomen-dane ('Jubileji', 6:23-24) koje je i Isus potvrdio svojim Rođenjem, Vaskrsenjem (Pasha), Krštenjem (i Vaznesenjem) i Preobraženjem (Senice), oduvek je imalo oslonca među svete kultove. Kod esena najduži i najkraći dan u godini bili su početni dani godišnjih razdoblja: ť[Blagosiljaću ga] u vremena koja ozakoni Bog, na početku vladavine svetla, pri obrtanju njegovom i pri zalazu u zakonito konačište njegovo, na početku smena straže tame, kad otvori riznicu njenu i kad je ogrne odozgo, i pri obrtaju njenom i kad se okupi pred svetlom. Kad se pojave svetila iz prebivališta svetog i kad se okupe u konačište slave. Na početku razdoblja, u dane mladine ujedno, obrtajima njinim sa smenama međusobnim, kada se obnavljaju: veliki dan u Svetinju nad svetinjama i znak otvora večne milosti prvinama razdoblja u sva postojeća vremena, na početku meseca po određenom času njihovom i u sve te dane po redosledu svom, spomen-dane po određenju svom, prinosi usana blagosiljaće ga kao uklesani zakon doveka. Na počecima godine i obrtajima razdoblja njinih, kada se navrši zakon redosleda njinog, dan suda koji predaju jedno drugom doba kosidbe letu, a doba setve dobu zelenila, razdoblja godine sedminama svojim, i u počecima sedmoleća njenih svetkovini slobode, i sve dok jesam, biće to uklesan zakon na mom jeziku za molitvu plod i darove usana mojih.Ť (‘Pravilnik Zajedništva’, 10:1-8, prevod: Eugen Verber)




Viđenje esena u ‘Anakefaleosisu’.

Ukratko o ‘Rekapitulaciji’

Učenje ‘Panariona’ o sektama je objedinjavajuće sažeto izloženo u ‘Rekapitulaciji’ (Anacephalaeosis). Ona verovatno nije delo samog Epifanija. No dosta rano je nastalo, tako da ga Avgustin već 428. godine koristi u svom delu ‘O heresama’ (De haeresibus). U ‘Rekapitulaciji’ Eseni su postavljeni kao 12. heresa. Pominju se u sklopu samarjanskih sekti, posle Gorotena i Sebuejaca, a pre Dositejevca.

Helenski tekst
( šAnakefalaiżwsij ×iÖb')

šEsshnoiż, mhd’ o(pote/roij e)nantiou/menoi, toiÍj de paratugxa/nousi suneorta/zontej a)diafo/rwj.


Prevod

Eseni, koji se ne kose ni sa jednom /= Gorotenima/ ni sa drugom /= Sebuejcima/ strankom; oni svetkuju sa prisutnim učesnicima svečanosti ne praveći razliku.


Osvrt

Očigledno je da su i Goroteni, i Sebuejci, i Dositejevci bili srodne esenske frakcije. Zajedničke i srodne svetkovine to potvrđuju.




Filastrijevo viđenje esena

Ukratko o Filastriju i njegovoj knjizi ‘O heresama’

Filastrije (Philastrius Brixiensis, oko 330.-387. g.), episkop Briksie, Breskie (Italija), pročuo je se po literalnoj i besedničkoj borbi sa crkvenim neistomišljenicima i oponentima. Ne pokazuje neki naglašeni spisateljski talenat. Na svojim proputovanjima po čitavom Rimskom svetu govorio je protiv mnogobožaca, Judejaca, raznih heretika, naročito protiv Arijana; napisao je i posebnu knjigu protiv Arijana. U Liber De haeresibus (Migne PL, vol. XII, col. 1111-1302A) osvrće se dosta inventivno, uglavnom ukratko na 156 heretičke opcije. Esene stavlja na deveto mesto. Filastrije se u literalnom heresiološkom izlaganju koristi Hipolitovom ‘Sintagmom’, no u potpunosti je nezavistan od Epifanijevog ‘Panariona’.

Bio je prisutan na Saboru održanom u Akvileji 381. g. Oko 383. g. upoznao je u Milanu Avrelija Avgustina, gorljivog spisatelja protiv manihejske herese, kojoj je ovaj nekada pripadao.


Latinski tekst
(Liber De haeresibus, IX)

Esseni, autem sunt, qui Monachorum vitam exercent, escas deliciosas non sumentes, nec studium in vestimentis gerentes, nec possidentes aliquid: lectioni autem et bonis operibus. Insistentes, in locis etiam separatis habitantes, Christum autem Dominum, Dei Filium non exspectantes, nec in Lege atque Prophetis eum Dominum agnoscentes annuntiatum, sed ut Prophetam, aut justum hominem solum credentes, exspectant.


Prevod

Eseni, odnosno oni koji vežbaju monaški život, ne jedu otmena jestiva, ne pokazuju težnju za nošenje /raskošnih/ odeždi. Nemaju u svojoj vlasti nešto /= ne poseduju ništa svoje/. Oni se pojačano bave čitanjima i blagodatnim poslovima. Borave u izdvojenim mestima. Hrista, pak Gospoda, Sina Božijeg, oni ne očekuju, i ne priznaju da je On već najavljen kao Bog u ‘Zakonu’ i ‘Prorocima’, ne nadaju Mu se, već ga smatraju samo za Proroka i pravednog čoveka.


Osvrt

Oni koji Zemlju vide i kao školu života, oni se i vežbaju /= exercent/ u pravedničkom životu i uzdržanjima. Život esena je, upravo tako, ispunjavala askeza, borba sa ljudskim strastima, proučavanje upućujućeg duhovnog štiva i zakoniti telesni rad za svoju istinsku dobrobit i dobrobit bližnjih. Filastrije smatra da su eseni odbacivali Isusa Hrista kao Gospoda i Spasitelja, Sina Božijeg. Istinski posvećeni Putu Života esenski pregaoci, poput Jakova Pravednika i Jovana Krstitelja, itekako su u Sinu Božijem videli Spasitelja i očekivali su Njegovo Kraljevstvo Mira. Tako Preteča ukazuje za Onog Kome je pripremio put najavljujući dolazak Kraljevstva Mira i Kralja Pravednosti: ťJa vas krštavam vodom za pokajanje; a Onaj koji za mnom dolazi jači je od mene, Kome nisam dostojan da ponesem obuću. On će vas krstiti Duhom Svetim i Ognjem. U Njegovoj ruci je lopata, pa će očistiti svoje gumno i skupiće žito svoje u žitnicu, a plevu će spaliti neugasivim ognjem.Ť (‘Matej’, 3: 11-12)

Eseni su, na osnovu proročkih najava očekivali u Izraelu Mesiju, Sina Božijeg (‘Mesijanski zbornik’, 4Q 175), a i sami su najavljivali rođenje (u određenoj planetarnoj konstelaciji,koja time daje i Njegov horoskop) i dolazak Velikog Spasitelja; tako se u kumranskom aramejskom ‘Horoskopu Mesije’ (4Q Mess ar) za Svetog Jednog iznosi: ť[On] poznaje tajne čoveka, i Njegova Mudrost spustiće se na sve narode. On će poznavati tajne svih živih. Sve njihove zlonamernosti protiv Njega okrenuće u ništa: i protivljenje svih živih bića biće velik. [Ali] Njegovi naumi će se ostvariti, zato što je On Božiji Izabranik, Pobuđenje Njegovo i Duh Njegovog disanja ...Ť - A u ‘Aramejskoj Apokalipsi’ (4Q 246 = 4Q psDand) iznosi se za Sina Božijeg: ť On će biti nazvan Velikim, i Njegovim /= Božijim/ Imenom On /= Mesija/ će biti nazvan. Sinom Božijim On će se nazivati i Sinom Svevišnjeg oni /= sveti/ će nazvati Njega. Poput /kratkog/ viđenja komete, takvo će njihovo /= vragova sveta/ kraljevstvo biti. /Nekoliko/ godina oni će kraljevati na zemlji, i svi će biti gaženi. Narod će tlačiti narod, a grad – grad, dok On ne ustane sa Bogom; i On će svima dati smirenje od rata. Njegovo Kraljevstvo /biće/ večno Kraljevstvo, i svi Njegovi putevi /vode/ u Pravednost. On će suditi zemlji Pravednošću, i svi će graditi mir. Rat će iščeznuti s /lica/ zemlje, i sve oblasti Njemu će se pokloniti. Bog Veliki će Mu biti na pomoć, i /pružiće podršku/ Njemu u vođenju bojeva; narode On će vratiti u njegove ruke, i sve njih On će baciti pred Njim. Gospodarstvo Njegovo – gospodarstvo večno.Ť - U spisu 'Mesija neba i zemlje' iznosi se: ťNebesa i zemlja će slušati Njegovog Mesiju, i [sve] na njima koji se ne odvrate od svetih Zapovesti. Osudite nasilje, tražite Gospoda, u služenjima Njemu. /.../ ... gospod će blagočestive pohoditi, i pravedne će po imenu nazvati, i nad krotkima duh Njegov će lebdeti, i verne On će preobraziti Silom Svojom.Ť (4Q 521, fr. 2)


5 2 MB>< ;8 2K =0945B5 >A?>48=0, 2A5, :B> =0455BAO 2 A5@4F0E A2>8E? 1> >A?>48= 1;03>G5AB82KE ?>A5B8B, 8 ?@0254=KE ?> 8<5=8 = =07>25B; 8 =04 154=K<84 3> CE 1C45B ?0@8BL, 8 25@=KE5 = >1=>28B6 !2>59 !8;>9” (4Q 521, D@. 2, :>;. 2+4, 1-12).

Damaskinovo viđenje esena

Ukratko o Jovanu Damaskinu
i njegovom delu ‘O heresama’

U mladosti, u Damasku, sedištu arapskog halifata, imućan otac Jovana Damaskina (oko 680.-750. g. ne.). omogućio mu je da za učitelja ima monaha Kozmu. U početku je bio bio financijski administrator kod damaskog halifa. Kao i njegov obrazovani učitelj, povukao je se u monastir Sabe Osvećenog, i kasnije postao sveštenik, presbiter. Pripisuju mu se brojni spisi. Ipak njegovo najznačajnije i najuticajnije delo je ‘Istočnik znanja’ (Pg gnMseMs), koji se sastoji od tri knjige: ‘Filosofska poglavlja’, ‘O heresama’ (De haeresibus) i ‘Tačno izloženje ortodoksne vere’. Pisao je dosta protiv različitih heresa i crkvenih frakcija, pa i protiv islama. Bio je branilac kulta poštovanja ikona. Sahranjen je pored groba Sabe Osvećenog.

U traktatu De haeresibus, uglavnom sažeto, osvrće se na nekih sto sledbi. Ne pokazuje neku naročitu upućenost (osim u slučaju arijanski inklinirane Muhammedove sledbe) u njihov habitus i doktrinu, što ukazuje da se uglavnom oslanja na zapažanja, izvođenja i konstantacije ranijih heresiologa. Pre nego što će se osvrnuti na sedam judejske herese, Damaskin pominje četiri Samarijanske sledbe, među kojima nalazimo i esene.


Helenski tekst

10. Goroqhnoiż, oi¸ aĂlloij kairoiÍj taj e(ortaj aĂgontej para touj šIebousaiżouj.

...


Prevod

11. Goroteni: vrše praznike u druga (= različita) vremena, u poređenju sa Jebusejima.

12. Jebuseji: U pogledu svetkovina razlikuju se od Gorotena.

13. Eseni: ne opiru se ni ovima, ni onima, već bez razlike praznuju, kome priđu.

14. Dosteni: rukovode se, pak, onim običajima, kao i Samarjani, koriste obrezanje, i subotu, i druga pravila, i ‘Petoknižje’; strože od drugih pridržavaju se pravila uzdržavanja /od upotrebe u hrani/ oživljenog /= empsýchMn/, slično i sa drugim stvarima, i provode život u neprestanome postu. Kod njih postoji i devstvenost; neki od njih, pak, uzdržavaju se, a drugi veruju u vaskrsenje mrtvih, što je čudno za Samarjane.


Osvrt

Damaskin, kao i Epifanije, Esene smešta u tipičnu samarjansku sledbu; ona je izvorno ponajprije judejska škola, dok su se posle jevrejsko-zelotskih ustanaka povukli delom i u Samariju. Nabrajajući prve tri ‘samarjanske’ sledbe, Damaskin stvar ‘razmatra’ samo kroz prizmu sledbeničkog odnošenja prema svetkovinama. Eseni su imali strogi odnos prema svetkovinama, i besmislena je tvrdnja da su se oni u tom pogledu olako prilagođavali i prihvatali tuđe svetkovine. Ono što je, izneo za Dostene, to bi se zapravo jednim delom odnosilo na Esene. Eseni su imali kult seksualnog i gurmanskog uzdržavanja, uzdržavanja od upotrebe mesa u ishrani, pa je to načelno nespojivo sa kultom ‘Petoknižja’, koji je prisutan među neke Samarjane.

Primećuje se da Damaskin svoje razvrstavanje i tvrdnje uglavnom izvodi iz ‘Rekapitulacije’ pripisanu Epifaniju. U Epifanijevom ‘Panarionu’ se tako iznosi protiv Gorotena, kojima se Sebueji nisu pokoravali u modusu življenja (Contra Gorothenos, haeresis XII): ť... Eseni, kao bliski s drugim, s ovima /= Gorotenima/ su se ophodili isto. I neki Goroteni i Dositeji imali su prepirke s Sebuejima.Ť /Ă὿v ´r łłz Äö˝ ťťÉ˝ łš˝yźľ˝żš Äp 4Ăą şľw˝żšÂ ŔÁqÄÄżĹĂš‡ źy˝żš ´r “żÁż¸ˇ˝żv şąv ”żĂw¸ľżš Ät˝ Ćšťż˝ľšşwą˝ ľ0Ăv ŔÁx Łľ˛żĹąwżĹ şľşÄˇźs˝żš./

Damaskinovi Iebousaíoi u stvari su Epifanijevi Seboyaioi, a Dosthnoí su Dositheoi.

Osnivača Dositejevca koji su se isticali podvižničkim i posvećenim življenjem – Dositeja, Epifanije inače hoće da predstavi kao nadmenog isposnika, koji je Samarjanima prebegao jer navodno kao judejski učitelj među Judejcima nije postigao željenog uspeha i prvenstva. On je navodno kao pustinjak, od gladi umro (haeresis XIII). Da li bi to njegovi učenici dopustili?! Dositej je svakako bio esen, koji je esenski kult proširio među Samarjanima.


Viđenje esena u Pseudo-Klementovim ‘Apostolskim Ustanovama’

Ukratko o 'Apostolskim Ustanovama'

‘Apostolske ustanove’ (Constitutiones Apostolorum – ”šąÄąłąv Äö˝ łŻÉ˝ ŔżĂÄ̝ɽ ´šp šťŽźľ˝ÄżÂ Äżć ěÉźąŻÉ˝ ŔšĂşĚŔżĹ Äľ şąv ŔżťŻÄżĹ ! şą¸żťšşt ´š´ąĂşąťŻą) su sirijski kompilacioni zbornik od osam knjiga: I – ‘Opšte učenje o laicima’, II – ‘O ispitivanju kandidata za episkopsku službu’, III – ‘O udovicama’, IV – ‘O pomaganju sirotinji’, V – ‘O mučenicima’, VI – O judejskim heresama, VII – ‘O hrišćanskom životu, i euharistiji, i upućivanju Hristu, i VIII ‘O blagodati, i rukopoloženjima, i crkvenim kanonima’. Od literature dva puta Zbornik je nastao pri kraju IV stoleća, pre Drugog Vaseljenskog sabora (Konstantinopol, 381. g.). ‘Apostolske Ustanove’ predstavljaju redakciju nekoliko prednikejskih spisa, koji su delimično ili u celini ušli u njen literalni sastav: ‘Učenje Gospoda preko dvanaest Apostola’ – Didach Kyríon diá tMn dMdeka ApostólMn toís éthnesin, VII, 1-32 (prva polovina II stoleća), ‘Opšte učenje dvanaestorice Apostola i svetih Učenika našeg Spasitelja – Didascalia Apostolorum (spis nastao sredinom III stoleća na helenskom jeziku, a sačuvan u sirijskom i latinskom prevodu) i ‘Apostolsko Predanje’ Hipolita Rimskog – Apostolik parádosis (kanonsko-sakramentalni priručnik sastavljen početkom III stoleća, takođe na helenskom jeziku). Prvih šest knjiga ‘Ustanov⒠predstavljaju preradu ‘Didaskalije’ u njenom nesačuvanom helenskom originalu, a to pokazuju i citati Epifanija Kiparskog. Osma knjiga je bliska drevnim literalnim spomenicima: sirijskom ‘Zaveštanju našeg Gospoda Isusa Hrista’ (Testamentum Domini nostri Iesu Christi), arapskim ‘Hipolitovim kanonima’ i ‘Egipatskim kanonima’ (sačuvanim u helenskoj, etiopskoj, koptskoj i arapskoj redakciji). Po pseudoepigrafskim ‘Apostolskim Pravilima’ (kanon 85) ‘Apostolske Ustanove’ su navodno od strane Klementa Rimskog za episkope proglašene (prospephMnménai) kao mistagoško kanonsko štivo, koje se ne treba svakom objavljivati. Trulski sabor (Konstantinopol, 692. g.) u svome drugom kanonu odbacuje puni autoritet ‘Apostolskih Ustanova’ zbog dodataka koje su u njega uneli ‘inoverci’.

Šesta knjiga govorio sektama i raskolima. Ona ne tangira sporove nikejskih hrišćana sa sledbenicima Nestorija (oko 381.-452. g. ne.) i monofisite Evtihija (koji je osuđen kao heretik na Halkedonskom Vaseljenskom saboru 451. g.), i time eksplicitno svedoči o vremenu svog nastanka. 'Apostolske Ustanove' (VI, 6) se samo kratko osvrću na sledbu esena.


Helenski tekst
(’™’›™Ÿ F', şľĆąťąšż˝ F' – Periě ai¸re/sewn išoudai+kw˝n)

Eiĺxen men ouĹn kaiě o( išoudai+koj oĂxloj ai¸re/seij kakiżaj. Kaiě gar kaiě SaddoukaiÍoi e)c au)tw˝n oi¸ mh o(mologou=ntej ...


Prevod

I tako, zbilja, i sami Judejski narod imaše pokvarene herese. Pa tako, proiziđoše iz njih i Sadukeji, koji ne ispovedaju vaskrsenje iz mrtvih; i Fariseji, koji dela grešnika pripisuju sreći i sudbini; i Basboteji /Masboteji/, koji odbacuju Promisao, i govore da je svet nastao iz slučajnoga kretanja, i otklanjuju besmrtnost duše; i Hemerobaptisti, koji se svakodnevno krste /= baptísMntai/, i bez toga ne jedu, štaviše ne upotrebljavaju ni posteljinu, ni stolove, ni tanjire, ni čaše, ni sedeljke, ako ih ne operu vodom. Od njih, i sada, u naše vreme, pojaviše se Ebioniti, koji želeše da Sin Božiji bude puki čovek, rođen po ljudskom ugođaju, i spoju Josipa i Marije.
Postoje takođe i oni koji su se izdvojili od svih ovih, i odžavaju zakone svojih očeva, a ovi su eseni.
Ovi se, dakle, podigoše među nekadašnji narod. Sada pak, lukavi koji je pametan da čini zlo, a što je dobro potpuno ne poznaje, otrgnuvši neke od nas, proizvede i među njima herese i raskole /= hairéseis kaí schísmata/.


Osvrt

Pseudo-Klementove ‘Ustanove’ ne mogu esene da smeste u judejske ‘novoverce’. One priznaju da eseni održavaju zakone očeva, da su dakle stari kult. No eseni nisu održavali tobožnje zakone očeva, koji su se odnosili na krvni žrtveni kult.

Hemerobaptisti koje ‘Ustanove’ pominju i kratko opisuju, svakako predstavljaju granu esena. Njihova svakodnevna pranja, pogotovo pre obroka, Pseudo-Klement vidi kao ‘krštenje’. Redovno čišćenje i pranje stvari sa kojima svakodnevno dolazimo u kontakt, doprinosi da se sa njih odstranjuje mnogo priležuće negativne vibracije, koja ometa duševni razvoj.



Nilovo viđenje esena

Ukratko o ovom viđenju

Nil (Neilos) Sinajski (nazvan i Ankirski, po svom poreklu) vodi poreklo iz bogate i ugledne porodice. Dok je Jovan Zlatousti bio propovednik u Antiohiji, Nil je bio njegov učenik. Uzdigao je se do prefekta Konstantinopola, da bi se potom (iako je bio i porodičan čovek), oko 390 g. ne. sa sinom Teodulom predao monaško-pustinjačkom življenju na Sinaju, gde su ga mnogi ipak nalazili i za pomoć i savet mu se obraćali. Nilovi spisi, koji se klasifikaciono nekad i negde mešaju sa delima Evagrija Pontijskog, pokazuju dosta jakog i upućenog monaškog učitelja. Na žalost po pitanju pogleda na esenski kult Nil nije imao valjanu opservaciju. Htevši ukazati na značaj filosofije po Hristu, Nil svoj Spis (Tractatus de monastica exercitatione) počinje rečima: “Filosofirati pokušali su i mnogi Heleni i ne mali broj Judejaca, ali su istinsku mudrost stvarno poželeli jedino učenici Hristovi, jer su jedino oni imali Premudrost za svoga učitelja.”


Helenski tekst
(Liber de monastica exercitatione, cap. 2. – Priređeno prema J. P. Migne, Patrologiae Graecae, tom. LXXIX – Ta heyriskomena panta.)
Ioudai/wn de oŔsoi tou=ton e)ti/mhsan ton bi/on ...

Prevod


Al-Kirkisanovo viđenje esena

Ukratko o Al-Kirkisanu i ‘Knjizi ognjeva’

Karaitski spisatelj Jakub (Ya'qub) al-Kirkisani, oko 937. g. ne., na arapskom jeziku, napisao je upečatljivu 'Knjigu ognjeva i visokih svetionika', u kojoj, pozivajući se i na talmudsku tradiciju (koju u načelu osuđuje), govori i o Isusu, pa ga povezuje s 'pećinskom' sledbom, sa esenima, koja je se pročula u vreme cara Avgusta. Nakon što govori o Farisejima i Sadukejima, al-Kirkisani se osvrće kratko i na esene.


Prevod

Okolo tog vremena tamo /= u Palestini/ je se pojavilo učenje sledbe, prozvane pećinskom. Takav naziv ta sledba je dobila zato što su njene religijske knjige bile okrivene u pećini /= magar/. Ubrzo je se tamo pojavio Ješua, koji je po rečima rabinâ, bio sin Pandire; on je poznat kao 'Isa ibn Marjam. On je živeo u vreme Ješue, sina Perahijina, za koga se kaže da je on Isi bio teča po majčinoj strani. To se zbilo u vreme carovanja Avgusta Kajsara, vladara Rima, odnosno u periodu Drugog Hrama.


Osvrt

Al-Kirkisani povezuje Isusa, sina Marijinog sa ‘pećinskim’ ljudima (al-magr+ja), sa esenima, cadokitima, koji su živeli po pećinama i šatorima oko Mrtvog mora. Porozno i krečnjačko tlo Palestine omogućava lako kopanje pećinskih udubljenja, kako za stanovanje tako i za sahranjivanje. Muslimanski bogoslov Aš-Šahrastani (1071.-1153. g.) među judejske sektante pominje ljude-mukriba (‘osrednji’), među koje je Isus Hrist preneo svoje učenje. Da su se privrženici cadokitskog učenja nazivali ‘pećinskim ljudima’ ukazuju i drugi islamski spisatelji i učenjaci: Al-Mutahhar ben-Tahir al-Makdisi (X st.), Abu Rejhan Muhammed ibn Ahmed al-Biruni (973.-oko 1050. g.) i Muhamm5d al-Šahrastani (1071.-1153. g.).

Al-Kirkisanijeve kalkulacije o Isusu kao navodnom sinu Pandire, uzete su iz anahrone i dokumentarno nepouzdane rabinske tradicije (Bab. ‘Sanhedrin’, 107 B, 67 A; bab. ‘Joma’, 47 A; ‘Toledot Ješu’; Origen: Contra Celsum, I, 32)

U svojoj ‘Knjizi ognjeva’ Kirkisani inače ukazuje za Isusa, čiji sledbenici su Nazareni: ťIsus zabranjuje rastavu braka, kao što je i Cadokiti zabranjuju.Ť

Skriveno esensko štivo nalaženo je mnogo pre XX stoleća. Među mistično inkliniranim karaitima, susretali su se prepisi esenskog štiva nađenog po pećinama oko Mrtvog mora. (Karaiti, 'Sinovi svetog Štiva' – bn mîkr; kara+m, od kara = ‘čistiti’), koji prihvataju samo 'Tanah', bez 'Talmuda' i rabinskog predanja, su inače rigorozno-asketska judejska frakcija koju je početkom VIII stoleća u Persiji osnovao Anan Ben-David, a odatle je se proširila po Egiptu, Španiji, Poljskoj, Litvaniji, Krimu ...)

Neposredno pre 805. godine nestorijanski patrijarh iz Seleukije – Timotej I (726.-819. g. ne.), u svojim pismima metropolitu elamskom Sergeju (umro oko 815. g. ne.), Gabrizliju – hrišćanskom lečniku pri dvoru bagdadskog halifa Haruna al-Rašida (786.-809. g. ne.) i metropolitu Damaska Šubhalmaranu), iznosi da su nekoliko godina unatrag, blizu Jerihona (koji se nalazi dvadesetak kilometra severoistočno od Jerusalima, dakle blizu nekadašnjih ključnih esenskih nastambi), u jednoj pećini pronađene neke knjige od strane Jevreja, i to na osnovu naznaka nekog Arapina čiji lovački pas je pratio neku lovinu. Pas arapskog lovca je pratio neku životinju u pećinu i nije se vratio. Nakon toga je ušao i Arapin i našao malu pećinu u kojoj su bile brojne knjige. Arapin je potom otišao u Jerusalim i saopštio to tamošnjim Jevrejima koji su onda u velikom broju izašli i našli knjige ‘Starog Zaveta’ i ostale knjige napisane hebrejskim pismom. ťKako je onaj koji mi je ispričao priču bio obrazovan čovek /.../ pitao sam ga za mnoge odrednice u ‘Novom Zavetu’ za koje se iznosi da potiču iz ‘Starog Zaveta’, ali se tamo ne mogu pronaći. /.../ On mi je rekao: ‘One postoje i mogu se naći u knjigama iz pećine’.Ť Neki od pećinskih spisa su, dakle, mogli još davno lako dopasti i u karaitske ruke.

Episkop kajsarejski Eusebije (umro oko 339. g.) u svojoj 'Historiji Crkve' (VI, 16, 3) kazuje kako je šesti (seksta) ili sedmi (septima) grčki prevod Origenove 'Heksaple' nađen u vreme vladavine Antonina (198.-217. g. ne.), sina Septimija Severa, u Jerihonu, /skriven/ u velikom ćupu /píthos/.

U pećinama oko kumranskog monastira, počev od 1947. godine, nađeni su inače brojni biblijski kožni svici i papirusi, starozavetne knjige i apokrifi.

Terapeuti
(Izvadci iz Drugog dela knjige ’O posvećeničkom življenju’. brat Vasa – Aurora Aurea)
auroraaurea@gmail.com

Filonovo viđenje terapeuta u 'Kontemplativnom životu'


Helenski tekst
( •Ą™ ’™ŸĽ ˜•ŠĄ—¤™šŸĽ — ™š•¤Š /
 •Ą™ ‘Ą•¤Š ¤Ÿ ¤•¤‘Ą¤Ÿ)


1. šEssaiżwn pe/ri dialexqeiżj, oiá ton praktikon e)zh/lwsan kaiě diepo/nhsan biżon, e)n aŔpasin hÄ, to gou=n a)forhto/teron eišpeiÍn, toiÍj pleiżstoij me/resi dienegko/ntej, au)tiżka kaiě periě tw˝n qewriżan ...


Prevod

...
34. I ovi koji su izložili ovaj zakon, postavivši najpre odmerenost kao vrstu osnove na kojj će duša počivati, nastavljaju sa postavljanjem drugih vrlina na ovoj osnovi, i niko od njih ne sme uzimati ni hranu ni piće pre zalaska sunca, jer smatraju da je posao filosofiranja takav da zavredjuje dnevnu svetlost, a da je briga o osnovnim telesnim potrebama jedino prikladna tami, i na osnovu toga oni određuju dan za jednu vrstu obaveze a manji deo noći za drugu.

35. A neki ljudi, u kojima je usađena veoma velika vatrena želja za znanjem, mogu da opstanu jednostavno prisećajući se hrane tri dana a da je ne probaju, a neki ljudi su toliko oduševljeni, i toliko uživaju kada bivaju počašćeni mudrošću koja im nudi svoje doktrine u svom bogastvu i mnoštvu, da mogu da izdrže vremenski duplo duže i teško da će pri kraju šestog dana uopšte okusiti hranu, budući da su se navikli, kako oni i kažu za skakavce, da se zadovoljavaju vazduhom, njihovom pesmom, što po meni, čini im njihovu oskudicu podnošljivim.

36. I oni, gledajući na sedmi dan kao na dan savršene svetosti i itekako celovite svečanosti, smatraju ga danom koji ima posebnu čast, i toga dana, pošto se postaraju o svojoj duši na odgovarajući način, takođe brinu o svojim telima, dajući im, kao što to čine svojoj stoci, potpuni odmor od stalnih poslova.

37. I ne jedu ništa što je skupo osim običnog hleba a od začina so, pri čemu oni bogatiji dodaju još i začin sa izopom; a njihovo piće je izvorska voda; jer oni se protive osećanjima koje je priroda učinila gospodarima ljudske rase, pre svega, glad i žeđ, ne dajući im povoda da se njima poigravaju, i prihvatajući samo one korisne stvari bez kojih je nemoguće opstati. I tako jedu samo onoliko da ne budu gladni, i piju tek da ne budu žedni, izbegavajući bilo kakvu zasićenost, kao neprijatelja i zaverenika protiv duha i tela.

38. I postoje dva oblika prikrivanja, u odeći i u kući; već smo govorili o njihovim kućama, da one nemaju nikakve ukrase, ali se održavaju na brzinu, budući da su napravljene tako da zadovoljavaju samo apsolutno preke potrebe, i u istom duhu je i njihova odeća najednostavnijeg izgleda, dovoljno jaka da ih čuva od hladnoće i vrućine, i to neki odrpani ogrtač za zimu i tanka mantija sa lanenom maramom za leto.

39. Jer oni, ukratko, upražnjavaju apsolutnu jednostavnost, gledajući na grešnost kao na osnovu ponosa, ali istinu /vide/ kao izvor jednostavnosti, i istina i grešnost su u svetlosti fontana, jer svaki oblik zla i slabosti potiče iz grešnosti, a svako moguće obilje dobrih stvari kako ljudskih tako i božanskih potiče od istine.

40. Takođe želim da govorim o njihovim zajedničkim okupljanjima i njihovim veoma veselim sastancima druželjubive prirode, i gledam ih u njihovoj suprotnosti, jer ovi drugi, kada popiju jako vino, kao da su pili ne vino već neku vrstu napitka od koje dolazi zabrinutost i ludilo, ili čak najugodniji napitak mogući koji bi čoveka izveo iz zdravog razuma naterao da besni i rastrže stvari i delove poput nekolicine besnih pasa, pa zatim ustanu i napadnu jedni druge, odgrižući i rastržući noseve i uši i prste i druge delove tela a sve to tako kako bi dočarali tačni prikaz priče o Kiklopima i drugovima Uliksa, koji su pojeli, po rečima pesnika, delove ljudskog tela, i to mnogo surovije učinili nego li on sam.

...


Eusebijevo viđenje terapeuta u 'Historiji Crkve'


Helenski tekst
(’™’›™Ÿ ’, 16-17)

16, 1 Tou=ton de Ma/rkon prw˝to/n fasin e)piě th=j Aišgu/ptou steila/menon, to eu)agge/lion, oÁ dh kaiě sunegra/yato, khru=cai, e)kklhsiżaj te prw˝ton e)p' au)th=j šAlecandreiżaj susth/sasqai. 16, 2 Tosau/th ...


Prevod


Kazuju da j5 Mark> bi> prvi k>ji j5 p>slat u gipat, da tam> pr>p>v5da Evanđ5lj5, njim napisan>, i da j5 >sn>va> crkvu u Al5ksandriji. j5g>va pr>p>v5d privukla j5 v5liki br>j ljudi, k>ji su zatim živ5li u istinsk>j ljubavi, t5 j5 t> p>takl> Fil>na da piš5 > njih>vim sabranjima, zaj5dničkim trp5zama i u>pšt5 > sv5mu št> s5 tical> njih>v>g živ>ta.

P>st>ji kazivanj5 da s5 Fil>n (u vr5m5 Klaudija) sasta> sa P5tr>m u Rimu, k>ji j5 pr>p>v5da> tam>šnjim žit5ljima. T> j5 v5>ma v5r>vatn>, tim pr5 št> d5l> > k>m5 mi kazuj5m>, biva napisan> n5št> kasnij5 i javn> g>v>ri > pravilima k>ji s5 i danas pridržavam>. n >pisuj5 živ>t naših p>dvižnika v5>ma tačn>; jasn> j5 n5 sam> t> da j5 zna>, n5g> i t> j5 p>št>va> ap>st>lsk5 muž5v5, sv>j5 savr5m5nik5. Ali, kak> vidim>. v5ćina njih p>tič5 iz jud5jstva t5 su zb>g t>ga i sačuvali v5ći d5> dr5vnih jud5jskih >bičaja. U sv>m d5lu k>j5 j5 nazva> „ k>nt5mplativn>m živ>tu" ili „ živ>tu m>litv5nika", Fil>n g>v>ri da su s5 >ni sabrali radi istin5 i da sv>jim r5čima n5ć5 d>davati ništa n5g> ć5 sam> g>v>riti >nak> kak> zaista i j5st5. n kazuj5 da ih z>vu t5rap5uti, a ž5n5 k>j5 sa njima živ5: t5rap5vtis5. Taj naziv j5 dat, ili zb>g t>ga št> su >ni, p>put l5kara, l5čili i isc5ljivali >d stradanja pr>uzr>k>vanih p>r>cima duš5 >nih k>ji su d>lazili k njima, ili zb>g t>ga št> >ni p>štuju B>ga i služ5 mu u savrš5n>j čist>ći. n5 zna s5 k> im j5 da> t> im5, ali tada im5 hrišćansk> j>š nij5 bil> >pšt5 p>znat>. n (Fil>n), m5dju prvima kazuj5 > t>m5 da su s5 >ni >dricali sv>g im5tka. Čim su stupali na p>prišt5 mudr>ljublja, >ni su im5tak davali r>djacima, a zatim, >tišavši >d svak5 živ>tn5 brig5, izlazili su iz gradskih zidina i nastanjivali su s5 p> šumama i usamlj5nim m5stima, izb5gavajući da imaju d>dir sa ljudima izvan njih>v5 zaj5dnic5. Živ5ći u t> vr5m5 takvim živ>t>m, iskr5n> su nast>jali da budu dal5k> >d svak>g p>r>ka. I Crkv>m prihvać5na D5la ap>st>lska kazuju da su ap>st>lski uč5nici pr>davali sv>j5 imanj5 i da su d>bij5n> d5lili m5dju sv>jima, gl5dajući na p>tr5b5 svak>ga, tak> da m5dju njima nij5 bil> >nih k>ji su b5dstv>vali. ni k>ji su imali d>m ili z5mlju, pr>davali su t>, sl5dujući r5čima Pisma: „nik> m5dju njima n5 b5š5 u >skudici, p>št> svi k>ji su imali njiv5 ili kuć5 pr>davahu i d>n>saš5 n>vac >d pr>dat>g. I p>lagahu ga pr5d n>g5 ap>st>lima; i davaš5 s5 svak>m5 pr5ma p>tr5bi k>ju j5 ima>".

R5kavši t> > t5rap5utima, Fil>n >vak> nastavlja: „Ti ljudi živ5 p> mn>gim m5stima. Bil> bi d>br> da J5lini i varvari budu u takv>j zaj5dnici. najviš5 ih j5 u giptu, u tzv. n>m>vima, k>jih nar>čit> ima u >k>lini Al5ksandrij5. najb>lji >d t5rap5uta sabiraju s5 >dasvud, ka> u n5ku >ta_binu, u najb>lj5 m5st> za njih k>j5 s5 nalazi iza Mar5>tidsk>g j5z5ra. Tam> su blagi br5žuljci i zdrav j5 vazduh...".

Zatim, >pisavši kakva su njih>va staništa, Fil>n g>v>ri > tam>šnjim crkvama: „U svak>m d>mu p>st>ji sv5št5n> m5st> k>j5 nazivaju sv5tilišt5m ili manastir. Tam>, izdv>jivši s5, >ni vrš5 tajn5 k>j5 >značavaju p>b>žan živ>t; tam> n5 un>s5 pić5, ni hranu, niti bil> šta drug> št> j5 p>tr5bn> za t5l5sn>, n5g> pisma Zak>na i Pr>r>ka, Himn5 i >stal5 knjig5, zahvaljujući k>jim s5 v5ra umn>žava i usavršava...".

Dalj5 >n piš5: „Vr5m5 >d jutra (z>r5) pa d> v5č5ri, t> j5 vr5m5 za duh>vn5 p>dvig5. Čitaju Pism>, rasudjuju > mudr>sti pr5daka i tumač5nju >n>ga šta su g>v>rili; p> njih>v>m mišlj5nju, r5či >značavaju skriv5n> i >n> št> j5 d>stignut> um>m. K>d njih p>st>j5 ruk>pisi dr5vnih muž5va, >snivača njih>v>g društva (zaj5dnic5), k>ji su >stavili mn>štv> al5g>rija > sv>m uč5nju. Tu >ni nalaz5 >brasc5 k>j5 su zatim sl5dili sv>jim živ>t>m...". vak> j5 m>ga> g>v>riti č>v5k k>ji j5 sluša> tumač5nja Pisma. V5r>vatn>, knjig5 dr5vnih muž5va, za k>j5 g>v>ri da p>st>j5 k>d njih, j5su J5vandj5lj5 i ap>st>lski zapisi i tumač5nja na dr5vn5 pr>r>k5, kakva p>st>j5 u P>slanici J5vr5jima i mn>gim drugim P>slanicama ap>st>la Pavla. Zatim Fil>n piš5 > t>m5 da su >ni sastavljali p5sm5 i himn5, slav5ći B>ga i da s5 k>rist5 raznim m5l>dijama i (ritmičkim) m5rama, v5>ma sv5čanim.

Fil>n sa>pštava u t>m d5lu i mn>g5 p>dr>bn>sti > t5rap5utima, ali s5 m5ni učinil> n5>ph>dnim da izab5r5m >n> šta ukazuj5 na njih>v crkv5ni živ>t. Ak> s5 n5k>m5 učini da j5 sv5 r5č5n> sličn> živ>tu p> Evandj5lju i da j5 prim5nljiv> i za drug5 ljud5, t> n5ka čuj5 i sl5d5ć5 Fil>n>v5 r5či: „T5rap5uti, ž5l5ći da s5 duš5vn> usavrš5, p>l>žiš5 s5bi >sn>vu k>ja s5 sast>ji u izdržljiv>sti, a na nj>j kasnij5 nad>gradjuju sv5 >stal5 d>br>d5t5lji. Nik> >d njih n5 prilazi hrani i piću pr5 zalaska sunca j5r p> njih>v>m shvatanju sv5tl>st dana tr5ba up>tr5biti za pr>sv5ćivanj5 a v5č5 >dg>vara t5l5snim p>tr5bama... N5ki k>ji su nar>čit> ž5ljni saznanja, n5 j5du p> tri dana, pa s5 i >nda hran5 t5k >n>lik> k>lik> j5 najmanj5 p>tr5bn>...". Mislim da s5 >v5 r5či >dn>s5 k našim pregaocima. Ak> j5 n5k> k>r5> u n5saglasju, sada jasn> m>ž5 da zna da sam> u hrišćansk>j v5ri imam> živ>t p> J5vandj5lju.

Fil>n zatim kazuj5 da zaj5dn> sa muškarcima tam> živ5 i ž5n5, >d k>jih su v5ćina d5vstv5nic5 k>j5 c5l>mudr5n>st čuvaju b5z prinud5, t5 da nisu ka> n5k5 >d h5linskih žr5cinja k>j5 t> rad5 pr>tiv v>lj5), n5g> t> čin5 iz iskr5n5 r5vn>sti u ž5lji za mudr>šću. n5 izb5gavaju svak> t5l5sn> zad>v>ljstv> i ž5l5 da imaju n5 smrtn5, n5g> b5smrtn5 p>t>mk5, k>j5 radja sam> b>g>ljubiva duša.

N5št> niž5 >n piš5 i >v>: „ni tumač5 Pism> kr>z al5g>rij5. Čitav zak>n tim ljudima pr5dstavlja n5št> nalik na živ> bić5: >n> št> j5 izl>ž5n> kr>z p>r5dak r5či t> j5 t5l>; duša t> j5 n5vidljiva misa> k>ja j5 skriv5na p>d r5čima; ž5lja da s5 pr>nikn5 u nju t> i j5st5 glavna ž5lja t5 zaj5dnic5...".

Tr5ba li g>v>riti > njih>vim sabranjima; > t>m5 čim5 s5 zanimaju muškarci, a čim5 ž5n5? Tr5ba li g>v>riti > njih>vim p>dvizima (p>put naših): p>stu, nar>čit> u dan5 Stradanja Spasit5lja, sv5n>ćnim bd5nijima, pažljiv>m čitanju r5či B>žij5? P>m5nuti pisac v5>ma tačn> sa>pštava > tim >bičajima. A >ni s5 i danas čuvaju k>d nas: sv5n>ćn> bd5nj5 pr5d v5lik5 praznik5, himn5 k>j5 j5dan p5va u blag>zvučn>sti a >stali slušaju pa prihvat5 (p5vanj5) sam> p>sl5dnjih r5či (Himn5), spavanj5 na z5mlji pr>strt>m slam>m, n5 uzimanj5 vina i masn5 hran5...

sim t>ga, Fil>n piš5 i > hij5rarhiji, tj. > licima k>ja >bavljaju >bav5z5 djak>na, tak>dj5 kazuj5 i > pr5dst>jat5ljstvu 5pisk>pa k>ji j5 iznad svih. ni k>ji s5 p>dr>bnij5 ž5l5 up>znati sa >nim št> kazuj5 Fil>n, n5ka uzmu u ruk5 nj5g>vu knjigu, a da j5 >n (Fil>n) sv5 t> pisa> imajući pr5d s>b>m prv5 pr>p>v5dnik5 evanđeoske nauk5 i ustan>v5 pr5dat5 >d samih ap>st>la, t> j5 >č5vidna istina za svak>ga.

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se