Elektro kuhinja

Konverzacija se odvija između doktora i pacijentkinje.
Pacijentkinja ima crvenilo kože zbog kog se neumereno češe, toliko da bi skinula kožu sa sebe, iskočila iz nje ili jednostavno čeličnom četkom dobro se izmasirala.

Doktor: Jeste imali neke goste, jeste spavali u drugom krevetu?
Pacijentkinja: Ne.
Doktor: Je l koristite neku novu posteljinu?
Pacijentkinja: Ne.
Doktor: Jeste se mazili s kučićima?
Pacijentkinja: (??)Ne.
Doktor: A da niste promenili deterdžent?
Pacijentkinja: Paaa, može biti.
Doktor: A jeste primetili da li vas koža svrbi kad uđete u toplo?
Pacijentkinja: Možda...
Doktor: Sigurno niste imali neke goste?
Pacijentkinja: Eee, ne?
Doktor: E pa vi ste draga moja dobili neku češu.
Pacijentkinja: Češu???

Zabranjeno je: tuširanje vrelom vodom (zar postoji neka druga vrsta tuširanja?), suhomesnati proizvodi (koje ni ne jedem) i pljeskavice (šta li ću, šta li da jedem posle noćnih izlazaka?).

Buve nemam, jer da imam, i drugi ukućani bi imali isto.
Nezvanično sam zapatila češu, što mu dođe alergija na nešto. Verovatno je kombinacija zime, loših radnih uslova i novih kolega.
Mažem se nekom home-made kremom interesantnogg naziva SPOLJA 11. I košta malo bogatstvo. I pijem pressing.

I za kraj, nekoliko korisnih saveta:
Ne treba se maziti s kučićima.
Gosti izazivaju alergije. Oni nenajavljeni pogotovo. Dakle, svakog gosta 3 dana dosta.

Ovaj post je posvećen mojoj svekolikoj rodbini po inostranstvu, koja se žali kako ne pišem dovoljno i ne informišem ih o svom postojanju. Dakle, dragi moji, stiže priča o putešestvijama u Beograd.

Iako na samo 84 kilometra od Novog sada, Beograd kao da mi toga dana, četvrtka 22.11 nije bio nikad dalje. Bila su potrebna čitava 4 sata da iz centra Novog Sada stignem do Bulevara Kralja Aleksandra u Beogradu.

Izašla sam s posla u 13 sati i u nameri da što pre stignem na autobusku stanicu, uhvatila gradski bus br.8. Dok razmišljam kako imam posle još nekih par minuta peške do stanice, shvatam da nešto nije u redu. Prolazimo kroz neke druge ulice, nema skretanja tamo gde treba da ga ima, krajičkom oka hvatam da je jedna ulica raskopana i tek tada zaključujem da je ruta osmice promenjena. Zašto? Kako? Obilazimo praktično pola grada zbog nekakvog renoviranja, izlazim iz autobusa posle nekih 20 minuta (u tom momentu svesna sam da mi je bilo pametnije da pešačim, al šta ću kad ne pratim sajt GSP-a pa ne znam za promene trase). Ok, stižem na stanicu, kupujem kartu izričito napomenuvši „autoputem“. Ulazim u bus, i s nekakvom nelagodnošću vidim da na tabli piše Novi Sad-Stara Pazova-Beograd. Mora da im je ostala tabla od neke prethodne vožnje-moj mozak se opire da poveruje činjenicama. Na tv-u ide fim s Majklom Daglasom, u isto vreme majstor pušta muziku, a povremeno čujem zvuk hraktanja negde iz prednjeg dela. Mislim da za tu radnju i taj zvuk ne postoji odgovarajuća reč a opet toliko je česta pojava u nas, da bi bilo pametno da se izmisli. Dakle, Hraktanje-reč onomatopejskog porekla i znači zvuk koji čovek ispušta pri jednoj vrsti prirodnog čišćenja, najverovatnije izazvanog dugogodišnjim pušenjem. Liči na kašalj, samo masniji. I nekako obilniji. Vrlo često praćen izbacivanjem sluzi iz organizma. I tako čitam ja moju knjigu, pročitam jednu rečenicu *čuje se hrak!* dođem do kraja strane *još jedno hrak!* pokušam da izvidim situaciju, možda je čoveku potrebna pomoć, osvrćem se *hrak hrak!*. Ma nema problema, izdržaću ja. Nema hraktanja sigurno pet minuta. Kad ne lezi vraže, shvatam i zašto ga nema. U pitanju je cepač karata. Čovek je lepo uzeo i zapalio cigaru. Napolju 0 stepeni, nema otvaranja prozora, unutra počinje opasno da smrdi a ja sva mirisna idem na bitan razgovor. Tu krenem polako da se nerviram. Zar nije kao zabranjeno pušenje u sredstvima javnog prevoza?

Kako smo prošli naplatnu rampu, tako skrećemo s auto puta i vozimo iza kamiona-sporaća ka Staroj Pazovi. Vidi, stvarno nije laž, idemo u Staru Pazovu. Posle 20 minuta stižemo na stanicu i kupimo jednu putnicu. Ona ide do Nove Pazove. Dakle, lepo, sad ćemo se voziti starim putem, klaj-klaj, već vidim kako vozimo 5 na sat, dolazimo do Batajnice i onda stajemo u gužvi a ja se nerviram i nerviram. Negde posle Nove Pazove opet silazimo sa starog puta i krećemo ka Zagrebačkom auto-putu. Stižemo do Sava centra i tu bus staje kao ukopan. Vozim se već skoro dva sata. Razmišljam da li da uzmem taksi, ili tramvaj, šta mi je pametnije i brže? Odlučujem se ipak za gradski prevoz, jer ako je gužva, ništa mi ni taksi ne vredi. Sad već ZNAM da će biti problem da stignem.

Ok, treba da uhvatim sedmicu, njome na bulevar i negde pred kraj izađem i tu sam. Sad će svi Beograđani da mi se smeju, ali ako na stanici piše da staje sedmica, u karti piše da staje sedmica, šta se iz toga da zaključiti? Da sedmica ne postoji. Od dve srednjoškolke saznajem da je sedmica baš toga dana ukinuta i ne vozi ali zato vozi 7L i ima potpuno istu trasu kao 7. Pošto sam već jedan tramvaj propustila, ulazim u sledeći posle 10 minuta. Ipak ima nade da stignem, srećna sam.
Avaj, mojoj sreći je brzo došao kraj. Negde kod Vukovog spomenika, skrećemo s bulevara (zašto mi se čini da je ovaj dan sav bio u skretanju s putanja?), ljudi izlaze napolje, i ja sa njima, poslednja stanica. Mašala. I u Beogradu se bulevari renoviraju. I tramvaji ne voze. I ja kasnim. I nerviram se. I treba mi broj 300 a negde sam kod 100. Onda trčim, i trčim........i još malo trčim. I stajem na semaforu. I vidim taksi. Potpuno sluđena, naelektrisane kose i psihe ulazim ni ne gledajući da li je slobodan. „Broj 300“ izgovaram u pauzi hvatanja vazduha. Posle jednog gradskog autobusa, dva auto-puta, jednog tramvaja, dosta trčanja i jednog taksija stižem 10 minuta RANIJE.

Verovali ili ne.

Petrovaradinska tvrđava poslednjih meseci drastično menja svoj izgled. Počelo je s rušenjem bedema na glavnom platou kada je kao opravdanje rečeno da je zidić star samo 50 godina te kao takav nije bitan. Zamenili su ga za kovanu ogradu kako bi gosti restorana mogli da nesmetano uživaju u pogledu na Novi Sad.
Najnovija vest je da je i drugi bedem, koji se proteže od sata pa pored ateljea, u dužini od nekih 100 metara, porušen u noći između petka i subote. Policija je izašla, napravila uviđaj, uzela imena radnika koji su srušili zid, i sad se kao nešto čeka. Mene uopšte ne zanima kada je taj zid podignut. Ja sam stanovnik Petrovaradina i tvrđavu posećujem čitav svoj život. Na tom zidiću sam sedela, pila kafu iz termosa, ljubila se s momkom, i uživala u pogledu.To je prva stvar na koju naiđete posle uspona uz stepenice, taj pogled na Novi Sad, i obavezno se naslonite upravo na TAJ zidić koga više nema. Ko se to usuđuje da dođe i prlja svojim prisustvom tvrđavu? Neka se taj lepo vrati tamo odakle je došao, u svoju prćiju pa nek ruši svoje zidove. A tvrđavu neka ostavi na miru.
Jer ovakvim tempom, uskoro je neće ni biti.

Slikano pre godinu dana, vidi se bedem:

Preporuka dana:
Kupiti današnji NS blic i igrati se igre: ko su ovi lepi ljudi na slici?



































Misteriozo, to sam ja. ;)

*Prekaljena, kakva je to reč uopšte, zvuči kao da sam u najmanju ruku ratni veteran*


Btw Chianti je super.

Technorati Profile

Ovih dana se osećam kao u jeftinoj španskoj (pardon meksičkoj) seriji. Problem je sledeći. Sarađujemo s nekim s kim je dogovor nemoguć, svi smo nervozni u njegovom prisustvu a pri tom nas maltretira kad god mu se pruži prilika. Od nas petoro, prvo se posvađao sa osobom A, zatim sa osobom B, zatim se dobro zakačio s osobom C, onda sam ja došla na red, a danas je koleginica čak i zaplakala. Sirota, nije znala s kim se „u kolo“ uhvatila. Pri tom je jedan od onih glasnih. Od onih koji ne dozvoljavaju da završiš rečenicu, misao niti akciju.

Kako bih sačuvala živce i ono malo pameti što imam, odlučila sam da u sukob više NE ulazim. Ne odgovaram na provokacija, kažem mda, mda, uđe mi na jedno a izađe na drugo uvo. I nema problema. Savršeno sarađujemo!

A i to samo do petka. Posle toga nikad više.

Blogosfera postaje polako ali sigurno pravi fenomen.Danas, u Novom Sadu, na Spensu, okupili su se blogeri iz cele Srbije. Došli su da se gledaju, slušaju i bolje upoznaju. Atmosfera za svaku pohvalu, predavači odlični.

Žene su mi ovaj put ipak bile za nijansu interesantnije. Stephanie Booth je pričala o blog-consultingu, vrlo interesantno i sa dozom humora. Nije ni čudo da zarađuje za život radeći ono za šta u Srbiji čak ni reč ne postoji.
Vladislava Gordić Petrović me je oduševila svojim predavanjem o književnosti i književnoj kritici u elektrosferi. Lepo odabrana tema, svaka reč na svome mestu plus savršena dikcija, bilo je pravo zadovoljstvo slušati je.

Svaka čast Moošemi na organizaciji, da nije bilo nje, ne bi bilo ni blogopena.
Mnogo blogera nije došlo. Šta je bio razlog-ne zna se. U svakom slučaju, puno su propustili.

Aurora je sa mnom delila propusnice, ručala sam u društvu Tamburixa i predstavnika za Enjoy Novi Sad,sa Yahti ekipom sam popila kafu, a sa Larom i i pivo. Bilo nam je baš lepo. I kad je ono sledeće viđanje zakazano? ;)

Sećate se? Ono kad smo bili klinci pa u školskoj biblioteci organizuju da ko najviše pročita-dobije značku. E tako se ja ovih dana osećam. Kupila sam brdo knjiga, pozajmila iz biblioteke (ponovo otkrivene kao izvor odličnih knjiga) i sada čekam nestrpljivo da se vratim s posla i čitam dok ne zaspim. Ovo hladno vreme je baš kao poručeno za čitanje.
Nekoliko preporuka:

1. Dopler, Erlend Lu. Prija mi taj norvežanin i njegovo pomalo neurotično viđenje ljudi. Ovog puta, priča o tipu koji ostavlja ceo prethodni život, posao i porodicu da bi otišao u obližnju šumu i tu pronašao svoj mir. O čemu razmišlja, čime se bavi i kako preživljava družeći se sa jednim usamljenim losom.




2. Kupinovo vino, Džoana Haris. Da li je potrebno reći da sam samo posle nekoliko redova ove knjige otišla u obližnju prodavnicu pića i načela jednu flašu crnog? Sama, sram me bilo. Kad je tako fino i slatko opisano da stvarno nisam mogla da odolim.






3. Čokolada, Džoana Haris. Isto kao pod dva. Ja! Koja ne jedem slatko sam tamanila svaki drugi dan razne čokoladne proizvode i sada sam se toliko zasitila da ne mogu čak ni da pogledam čokoladu a da mi ne pozli. Snimljen film sa Džulijet Binoš i Džonijem Depom. Slatko.





4. Beach Babylon, Imogen Edwards-Jones. Sve o hotelima, celebrity-ima, zahtevnim gostima i (naravno) parama. Kako izgleda voditi jedan preskupi kompleks hotela na egzotičnom ostrvu. Ko najveće napojnice ostavlja, a ko prevrće svaku paru? Interesantno. Jednog dana imaću i ja svoje ostrvo.





Večeras krećem sa Zovem se crveno. Sad je već skoro izašao iz mode, a ja ne pročitah. Svi ama baš svi kažu da im se dopalo. Utisci od onih koji su čitali?

Subotnje jutro, oblačno i maglovito. Ustajem, pijem čaj. Razmišljam o svežem vazduhu. Šetnja, to je ono što mi treba. Brza. Na pola sata, sat, da protegnem noge. Obuvam cipele, krećem. Sunce se povremeno promalja kroz oblake.



Put vodi pored pruge, pa uz staru Pobedinu fabriku, preko potoka i zatim izlazi na nasip. Na nasipu naravno nema ljudi. Svi još spavaju. Samo tri kera sede u travi i posmatraju me. Hodam, brzo. Ipak, srećem nekoga. Momak na biciklu sa svoja dva ljubimca. Protrčavaju pored veseli.


Malo blata usput. I pokoja stidljiva pečurkica.. I dalje sam potpuno sama. Vidim moju zgradu u daljini, na nekih 10 minuta vazdušnom linijom preko močvare. Oko mene tišina. I ptice. I vetar. Lepo je. Nema nikoga. Neko vreme stojim, uživam u vetru i oblacima. Vraćam se istim putem.