a-ekologija

subota, 25.02.2006.

Novi post

ovo je treći post o mojim psima. Ovaj će biti posvećen mojem novom psu koji bi na ljeto navršio godinu dana.

Bila je zima i pado je snijeg. Sijećate se ono za Božić, odnosno nekoliko dana nakon njega kad tri dana nije prestajalo padati. Da mog malog psića ne zatrpa snijeg pustio sam ga s lanca. Mi smo seljaci i naši su psi na lancima. Inače love kokoši; ne samo naše nego i susjedove. Opće je pravilo da kad su kokoši puštene psi moaju biti na lancu. To je pravilo u našem selu. isto tako, opasni psi smiju biti pušteni jedino kad je gospodar s njima. Inače...

Evo da vam ispričam kako me skoro pojeo dva metra visoki vučjak. Nije bio doslovno toliko visok, bio mi je do struka (ja sam visok dva metra), ali kad bi ga netko rastegnuo dobio bi i više od dva metra vučjaka. Ista godina, ista zima, isti snijeg, dva dana poslije nego što je moj pas nestao vraćao sam se kući. Snijeg se već topio, a kako je bio velik pretvarao se u poplavu koja je pekirla cestu barem 10 centimetara vodom i mokrim snijegom. Bila mi je sila na WC, a hodao sam po cesti usred sela. Bila je večer. Odjednom mi se neki pas počeo ubrzano približavati i glasno lajati. Ja sam se skamenio i pokušao ga ignorirati. Ali on je počeo skakati oko mene i režati. Ostao sam miran, skoro sam se upišao. Vrijeme je prolazilo i pas se nak raju smirio. Napravio sam jedan korak i pas je opet zalajao. Stao sam i pas se smirio. Napravio sam još jedan mali i polagan korak, a pas se opet uzbudio. No ne previše. Bio je mrak i nitko iz sela me nije vidio. Htio sam vikati u pomoć, ali me je bilo strah. Rađe ću podnijeti da me pas ugrize, a onda vikati i kasnije tužiti gospodara. Hodao sam polagano, a pas jeostao iza mene. Ubrzao sam korak, hodajući u vodi do koljena kad odjednom začujem kako mi se pas približava. Nije lajao, ali mi se zaletio s leđa. Već je došao vrlo blizu kad sam se okrenuo. Tada se zaustavio. Tada sam vidio da se i on mene boji, ali se nisam usudio izazivati ga jer je izgledalo da je bio spreman na borbu. Samo da sam mu dao znak: potukli bi se. Kad se pas opet udaljio nastavio sam svoj hod prema sigurnoj kući, a pas se je još jedanput zaletio. Čim se je okrenuo ja sam nastavi hodati. A tada se dogodilo nešto novo. Pas je promijenio taktiku. Hodao je sa mnom: kao da me je ispračivao. On je pobijedio bez borbe i ja sam mu potpisao pobjedu; ja sam pobijedio utoliko što sam ostao živ. Sada mu je bio zadatak istjerati me iz svog teritorija. Ja sam hodao po jednoj strani ceste, on po drugoj, ali bi došao na moju stranu i počeo pišati meni pokraj nogu. Tada sam prešao na drugu stranu, a on je krenuo za mnom i sada pišao po toj strani. Shvatio sam da sam izvan opasnosti, ali psa se još uvijek nisam mogao riješiti. Hodao je sa mnom sve do moje kuće. Zapravo, do sto metara od moje kuće. Tamo su bile dvije bake koju su ga otjerale štapovima, a ja sam im ispričao kako me pas prestrašio jer je počeo lajati no da smo putem postali prijatelji. Naravno da im nisam rekao cijelu istinu, nisam se htio sramotiti.

Image Hosted by ImageShack.us

Ovo je zapravo post o mom Rikiju kojeg sam pustio s lanca i drugo ga jutro više nisam pronašao, niti ikad više. je li se izgubio, je li doživio nesreću, je li ga tko uzeo... Ne znam, ali želim mu sreću gdje god da je. Riki bog!

Image Hosted by ImageShack.us

- 12:04 - Komentari (0) - Printati, da ili ne? - #

Image hosted by Photobucket.com

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se