POCEPANI DZEP
15.02.2007., četvrtak
PSI
Kod mene u kraju jedna bakica stalno luta ulicama... Oko nje su uvek psi, tačnije uvek ide a prate je psi lutalice. Ona im dođe nešto kao vođa. Baka nije, po onome što sam video, mentalno hendikepirana, već je jednostavno beskućnik. Kod mene u kraju takođe postoji i dom za beskućnike, ali ona očigledno tamo ne želi da ide, što sam zaključio nakon što sam je više puta susretao kad sam se noću kasno vraćao iz grada.
I sinić sam je video. Plakala je. Kao da me je grom pogodio po sred srca, produžio sam dva tri koraka, teturajući se, a onda stao kao ukopan. Shvatio sam – nema joj pasa. Ona nikad ranije nije plakala, nikad je nisam čuo ni da se drugima žali na svoju sudbinu, samo je pogledala da li su neki dobri ljudi ostavili nešto pored kontejnera za nju i njene pse. Nikad nije preturala po kontejnerima, nikad. Samo ono što je ostavljeno pored je uzimala, i to za svoje pse, ne za sebe. I sinoć plače zbog pasa, ali plače onako tiho, kako samo prava tuga ume da plače... Mora da su pse ubli ili pohvatali šinteri. Kako sam sinoć iz momenta zamrzeo sebe što nisam i ja počeo da plačem! Čak i sad mi neka tuga steže srce i čini mi se da ono što hoću da izrazim ne uspevam nikako... Kakav je osećaj nemati nikoga? Kakav je osećaj posle dugo vremena naći nekoga, pa makar to bile i životinje, pa posle opet nemati nikoga? Koliko okrutnosti može da izdrži jedno obično ljudsko srce? Koliko okrutnosti može da izdrži srce jedne bake? |
