|
|
| < | prosinac, 2006 | |||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 |
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
Dvorac boja. samo to. volim boje. u ovome nećete čitati nešta dubokoumno, čitat ćete moj život. obojan pastelama raznih boja. imate priliku za sreću. svi vi. ovo ne radim za druge, radim to za sebe. ali želim da podijelite to sa mnom. tu sreću u bojama. neka pada kiša od tempera, zaplešimo svi na podu od pastela. . spuštajmo se niz tobogan od duge, veselimo se uz sladoled sreće. sunce će sjati dok bude boja. crtajmo sreću vodenim bojama, sadimo cvijeće, i plastelinom oblikujmo sunce života. živimo i pustimo smrt. imajte vjere. u boje. jer ja imam.
Blog.hr
Forum.hr
Monitor.hr
seth. anđeo. moj anđeo.
unuk od bake nade. ;)))
miiiiiiiiiiha. samo miiiiiiiha. :))
massssssssslačak s točkom .
"Kada tvoj prijatelj kaže što misli,nećeš se bojati onog "ne" u svom duhu,
niti ćeš suzdržati "da".
A kada šuti, tvoje srce i dalje sluša njegovo srce;
Jer u prijateljstvu bez riječi rađaju se i dijele sve misli, sve žudnje i sva očekivanja,uz nepriznatu radost.
A kada se rastajete od prijatelja, ne tugujte;
Jer ono što u njemu najviše volite
možda će biti jasnije kad bude daleko,
kao što penjač jasnije vidi
planinu iz daljine."
HALIL DŽUBRAN
evo ovo posvećujem GĐICI MARIJI B. koja me natjerala da zatvorim ovaj blog, tj. da ga više ne koristim. ma šalim se mare nije zbog tebe nego ja to želim. ( budući da ne mogu normalno komentirat.)
pa evo, moj novi blog ćete naći ovdje. pa sve u svemu uživajte!
P. S. - sretan Božić sa priličnim zakašnjenjem i uživajte u Novoj godini!
razmišljam. gledam u koru mandarine i razmišljam. zabuljila sam se. prehlađena sam. ispred mene je istrošena rola toaletnog papira s kojom sam puhala nos. gledam uokolo. tu je i jedna prazna čaša. i korektur. kiše mi se. uspostavili su da imam kroničnu, neizlječivu bolest, zvanu 1234567890. naime, ta bolest, 1234567890 je najgora bolest na svijetu. iz nje nastaje bolest 0A9S8D7F6G5H4J3K2L1Č. haluciniram. apćihaaaaaaaaaaaaa. uh. gadno. krv mi ide iz glave. previše se naprežem. možda mi iscuri i ono malo mozga šta imam, naime to je posljedica bolesti 0A9S8D7F6G5H4J3K2L1Č, koja je nastala mješanjem bolesti 1234567890 i bolesti ASDFGHJKLČ. AH. NE ČEKAJ MALO, ah. tak već da. možda. fifiiiii voli vas sve, fifiiiiiiiiiii ne zaboravi me. fifiiiiiiiiii prekrasan nam dan je tuuuuu. jučer sam bila u Intersparu. osjećala sam se kao da sam u Zagrebu. heh. kupila mi je mama malog plišanog medu za sv. Nikolu.
danas sam doručkovala žgance s jogurtom.
tik,tak,tik,tak,tik,tak,tik,tak,tik,tak,tik,tak..... ko muha bez glave jurim prema busnoj stanici za sisak.(inače, ja sam iz odre.)
spotičem se od najmanji kamen u svojim blesavim tenisicama. trčeći vidm kako moj bus za sisak prolazi pored mene, ali neobjašnjivo, trčim dalje. dolazim na stanicu i tek tad shvaćam da je ono bio moj bus. sjednem na beton i razmišljam kako da dođem do škole u kojoj predajem prvi put. čekam....mislim...čekam....mislim...... pogledom na sat vidim da je već 7 i 15 h ,a ja nastavu imam u 8 h. dižem se i počinjem stvarati paniku, misleći kako neću stići prvi dan, i da će me otpustiti. čekam još kojih 15 min, nadajući se da će naići koji bus. "ah, dosta mi je!" odlučila sam krenuti pješke. (da, da kadra sam i to učiniti) gegajući se iz odre prema sisku,vidim auto koji staje ispred mene. potrčim prema njemu, otvorim vrata i vidim nepoznatog čovjeka. "što želite?"-upitao me. "n...ništa, mislila sam da ste netko drugi." osramoćeno odlazim do nogostupa i nastavljam dalje. u jednom trenutku ugledam mladića obučenog u crno, koji hoda prema meni užurbano. (inače me strah takvih ljudi). prolazi pored mene i onako, udari me tijelom kao da je neka velika gužva. ali, uskoro zaboravljam na to. hodajuć tako na glavi osjetim kapljice vode, sve više i više... "ma nije valjda..." da, je. kiša. iako je volim, u ovom trenutku mi nije baš godila. trčim do najbliže gostionice da se sklonim pod krov. usput si naručim vruću čokoladu da se malo zagrijem i odmorim. odjednom osjetim da mi nešta nedostaje. " čekaj malo... " sva sam se pregledala ne bi li uočila da mi nešta nedostaje. pomislim si: " ma nije to važno sad " i pogledam na sat da vidim koliko kasnim, kad... pa da. negošta. sat. nestao je, kao "slučajno". ************!!!!!!! šta sad? " gospodine, možete li mi molim vas reči koliko je sati, žuri mi se? " gospodin mi onako, gospodski odgovara, " upravo je točno 7 h i 45 min." "no, dobro, stignem još" mislim si. pijem vruću čokoladu, onako užurbano, i krećem dalje. od jedne ljubazne gospođe posudila sam kišobran. hodajuć tako, tj. cupkajući stižem do kolodvora. tamo se odmaram na 10 min i pogledam na veliki sat. točno je 7 h i 57 min. dok se odmaram, pokušavam shvatiti kak mi je mogo nestat sat koji mi je mama poklonila za 21. rođ. odjednom se iznad moje glave upalila žaruljica. "aha"! jedino što je moglo prouzročiti nestanak mog sata je bio onaj strašan mladić koji je prošao pored mene na putu. "vjerojatno neki džepar", mislim si. dolazim do gimnazije (napokon) i tamo pitam učitelje i učenike da mi pokažu najbliži put do 22. lipnja. oni mi pokažu put i ja krećem dalje užurbano, jer, već je sigurno prošlo 8 h. dolazim do škole trčeći i otvaram ,tj. pokušavam otvoriti ulazna vrata, a, ona se ne daju otvoriti. "šta je sad pak?!" - ljutito pričam sama sa sobom. dižem pogled i vidm da piše: 1, 2, 3, i četvrti raz. inače idu ujutro, ali danas svi razredi idu popodne, uključujući i razrede od 5.-8. tup tup tup tup tup lupkam glavom od vrata od škole. sjednem na pod i razmišljam: " kak sam mogla bit tako glupa? pa na dobrodošlici smo rekli da danas idemo popodne! još sad sam mogla spavatiiiiiiiiii!!!" odlazim do prvog hotela, uzimam sobu i odlazim spavati sve do 12h. baš me briga za sve! polako zaspim, i odjednom mi zvoni budilica. zar je već 12 h? ne. nije. 7 h ujutro je. da, da, to je bio samo san onog što se dogodilo jučer. noćna mora o noćnoj mori!! pokrivam se s poplunom i odlučim spavati sve do večeri.
UPDATE: ________(kad sandro prdi, to jako smrdi)_________ it's payback time, sandro!!!! neš ti meni prdit u facu a da ti se ne osvetim!!! it's not over, not yet!!
hodam na rukama pokušavajući pronaći ključ moje nesreće... Tajnu skrivenu duboko u tlu, skrivenu iza zemlje, iza kamenja, čekajući da je netko dohvati...ali moje ruke su prekratke...ali ne odustajem... u džepu mi je Vodić Za Brodolomce I Anđele Čuvare...pokušavam ga dohvatiti... u njemu pišu neshvatljiva slova i brojevi, nanizani, neprekidno se ponavljajući dok ih netko ne PROČITA, ne pročita, nego PROČITA. velika razlika, vjerujte... i kad ih netko PROČITA, sve zapreke nestaju, i Tajna, koja nam je prije bila nedohvatljiva, postaje nadohvat ruke. ali još je ne mogu uzeti. moje ruke nisu dovoljno čiste... tu Presvetu, neshvaćenu Tajnu mogu dohvatiti samo ruke osobe koja iskreno Voli, i koja je Voljena, a moje ruke nisu tako čiste...ali idem dalje... u potrazi za Tajnom koju mogu dohvatiti... ali tu mi moj Vodić ne pomaže...moram ići dalje Sama. mogu li ja to? sumnjam u sebe... nestajem... nestaje moja ličnost... ne... ne mogu je vratiti, ne mogu prestati sumnjati u sebe... dosta gluposti. ja to mogu, ja to hoću!
dobar ti dan, već je došlo vrijeme da se probudiš, zar ne? mućni malo! nisi Sama! nitko nije Sam! prestani! BU! sestra me prepala, i napokon sam se probudila... slučajnim pogledom vidim da u ruci držim ključ... velik ključ, veći od svih dosad... možda on otvara moja vrata? tako veliki ključ otvara tako malena vrata? gledam kroz ključanicu... vidim svoj život.. ispunjen srećom.... bacam ključ... jer već imam takav život! ono je bila samo kopija, samo gospođa Kušnja... prošla sam test... još jedan od bezbroj testova koje prolazim svaki dan...
običan život. obična ljubav. obična sreća... običan osmijeh.
koliko riječi treba da bi se dokazala ljubav prema drugoj osobi? nijedna. dovoljan je onaj pogled, pogled koji prodire u dušu, pogled koji kaže sve. sve više ljudi ne vjeruju u ljubav, žele biti sami, odustaju od ljubavi. a zašto? zato šta ih je možda jedna osoba odbila, i odma misle da će ih svi odbiti. to nije istina. uvijek postoji osoba koja nam savršeno paše, kao npr., mojoj sestri Sandro. njihova ljubav je lijepa. lijepo ju je za gledati. zato je ovaj post posvećen njima, i njihovoj ljubavi. tako čistu, veliku, i neprodornu ljubav još nikad nisam vidjela. oni su sretnici. jer imaju jedno drugo. spojeni su. čuvaju se.
nadam se da mi neće zamjerati šta im posvećujem post. OPROSTITE ako sam šta krivo napravila. ali znam da mi neće zamjerati. jer su ponosni šta mogu imati takvu ljubav. POUČITE NAS. poučite sve ljude kako voljeti. bili bi savršeni učitelji za to. ozbiljno. nije to da se ulizujem, ozbiljno mislim. svi vi koji mi ne vjerujete, pogledajte ih i vidjet ćete o čemu pričam. prekrasno. koliko suza oni liju kad se ne vide, to je nešta prekrasno. HVALA vam. šta ste me uvjerili da još postoji ljubav koja ne umire tako lako. HVALA.
bilo jednom davno... ne... delete.... bilo jednom..... ma ne.... ček.... hm.... mali patuljak.... ne ne ne ne ne........ mala sire... snjegu.... neeeeeeee... hm............. pričam ti priču...................................
izaberi. ima ih puuuuuuuuuuuno. pričica za laku noć, ili pak za dobro jutro.
volim pričice. volim maštu.... zemlju snova..... poletimo na krilima anđela kroz oblake.......................................................... "ispričavam se, možete li se pomaknuti, ili želite s nama?"
"niste fer. vi nas ne volite. beljim vam se. zašto nećete s nama?" gospodin s velikim šeširom se mršti i ljuti na nas jer smo ga zaustavili. e pa onda vas nećemo gnjaviti ako ne želite s nama u maštograd. juri i žuri i juri i žuri ižuri i juri i juri i žuri!!!!!!!!!!
njinjinjinjinjinjinjinjinji. belj. finnito.
mali mravić hoda po svojem putu tražeći hranu. hoda on i hoda i najednom nađe savršenu travku za odmaranje. nakon par minuta( šta su njemu sati ) probudi se i krene dalje. hodajući tako naiđe on na dva čempresa udaljena par centimetara. ta dva njemu velika diva, stajali su točno mravu na putu. strahujući šta će se dogoditi, polako je krenuo. čim je prošao čemprese, požurio se dalje i samo se nakratko osvrnuo kad... BUM. odjednom se našao zatočen u stotinu niti. mali mrav se zapleo u paučinu. ajooooooj... sad će doći veliki pauk i popapati me za doručak, misli mrav. a šta da ja sad radim? hm... odlučio je nešto poduzeti, a ne samo stajati tu i čekati da dođe pauk i pojede ga. borio se svojim sitnim nožicama da se oslobodi, i time drmuckao paučinu. to drmuckanje probudilo je velikog pauka kojeg su svi zvali kukcojed. naime, jeo je sve vrste kukaca, pa čak i svoje srodnike, druge pauke. kad je mali mravić ugledao veeeeelikog pauka ukakao se u gaće koje nije imao. pauk se sve više približavao bruseći nož i vilicu, ali najednom je osjetio odvratan smrad mravove kakice ( a zna se da je ona najsmrdljivija u šumi ) i odmah otišao. i stvar je bila riješena. ali kako će se mrav izvući iz paučine? hm...misli ...misli on i misli... PAZIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIII!!!!!!!!!!!!!! DUF! odjednom se sudario s malenom djevojčicom koja se igrala s loptom. mali mrav se izvukao, ali je bio teško ranjen. naime, sudarom mu je djevojčica slomila jedno ticalo. aaaaaaaaaa... jadan mravić... on nije za ništa kriv... ali zar niste znali da svi mravi imaju devet života? ili ne... ne, imaju ih mačke. pardon. no idemo dalje. gdje sam ono stala samo malo...aha. i tako je on ležao ranjen i bespomoćan znajuči da ga čeka smrt. a onda se nečeg sjetio. osim što je najsmrdljivija, mravova kakica je najbolja za izlječit rane. i tako se on nekako dogegao do mjesta ispod paučine gdje je bilo malo kakice i namazao se. rana se sada nije mogla inficirati, pa je mogao nastaviti dalje u potrazi za hranom. i tako je nastavio i napokon našao malo mrvica kruha, stavio ih na leđa i krenuo natrag. budući da se već spustila noć, odlučio je krenuti drugim putem, da mu se ne bi dogodilo što i prošli put. putovajući tako, ugledao je zgodnu mravinju (ženskog mrava) i odlučio se malo upucavati. te iste noći, oni su se zaljubili i... khm. osnovali su obitelj i živjeli sretno i jako zadovoljno do kraja života. KRAj točka
nebo treperi...da....poznajem te...osjećam to...moje oči te možda ne vide...ali te osjećaju... idemo... putujmo.... putujmo biciklima kroz boje, kroz vrijeme. da...ah, opet taj osjećaj... zvuk tišine... ah...kako smo slični... slični smo po razlikama... čuješ li taj zvuk? to svira moja glazbena kutijica... i balerina je tu. ne, ne boli ju glava-kao šta je on rekao...fascinirana sam... plešimo. plešimo zajedno na podu od pastela, uz zvuk glazbene kutijice...
plešimo... ja i ti...
neki dan sam učinila nešta zbog čega sam ponosna. pomogla sam jednoj osobi. osobi kojoj je to jako trebalo. bilo mi je dosta svađa, ogovaranja, i tuge. slušala sam i slušala tu mržnju, i onda sam pukla. jednostavno, u trenutku. ali dok su riječi samo izlazile ona mi se smijala.isprve sam mislila da je to dobro, da sam ju razveselila, ali onda sam shvatila da se smije mojim riječima, mojem trudu, mojoj ozbiljnosti. i to me rastužilo. vidjela sam da me nije shvatila ozbiljno. tako i svi. nitko me ne shvaća ozbiljno. svi kojima želim pomoći smiju mi se. ne cijene moj trud. dobro, ne mogu reći da me baš nitko ne shvaća ozbiljno, ali većina da. i onda ispada da je moj trud bezazlen, bezvrijedan. ali ja ću se i dalje truditi i pokušavati pomoći drugima. a oni će mi se smijati.
neka pada kiša od tempera, zaplešimo svi na podu od pastela. slušaj taj šum. gledaj tu ljepotu. ona ostavlja trag. sliku. a slika govori više od riječi.
vidite li ju? vidite li tu sliku? čujete li ju? tišina. čujete li taj glasan zvuk tišine? ne prestaje. nikada ni neće. jer je u meni. nitko ju ne vidi, nitko je ne čuje. osim....njega. ON. moj glasan zvuk tišine.on ima ime. ali ne želim da ga znate. jer, iako je to sebično, želim da bude samo moj. pričam s njim. nekad. on me voli. i ja njega volim. spojeni smo. vezani bojama.vezani dugom. duga. samo jedna od naših iluzija. taj predivan, beskrajan, proziran, fantastičan spektar boja ne postoji. ne mogu ga dodirnuti. ali mogu ga gledati. i slušati. uživati u toj pjesmi. OVER THE RAINBOW. iznad duge. iznad sreće, postoji još jedna sreća veća. gle, čak se i rimuje. nenamjerno. vidite li kako bojama mogu započeti milijun i milijun tema. nepovezano. ali boje vladaju mnome. i ja to želim.neka me ponesu, negdje tamo gore gdje nitko neće znati da postojim.gdje ću moći lebdjeti. lebdjeti na zraku. boje. samo jedna riječ. boje. predivna riječ. boje. izrecite ih. izrecite te boje. u tišini. u glasnom zvuku tišine.
