Samo Durica

utorak, 03.01.2017.

više snijega, manje briga

počele su padat šale, pošalice i šalice na račun našeg skijališta u centru grada, drito od Katedrale, pa do Trga Jelačića bana, baš slične kao i one na račun splitskog snijega i njihovih lopata, sam kaj su tu, kod nas u bijelom nam Zagreb gradu lopatali čitavu noć, ak sam dobro zapamtila oko šezdesetak kamiona umijetno izrađenog snijega, te dovezenog tam negdi iz Bistre Gornje, il Donje, svejedno, iz neke Bistre je sve poteklo, a ta Bistra je ko grah juha, il, ona moja, omiljena od brokule, karfijola i grinceka, jer, ko, osim nekih onih dekadentno raskalašeno dokonih bogatuna iz " Supermena " navaža umijetni snijeg bilo gdje, a kamoli na jednu jedinu malenu uličicu koja, osim svega, ima i svoju povijesno - kulturnu priču, pomalo drugačiju od te i takve priče, pa se pitam, eto, zakaj nisu u Rimu, na primjer, navezli tog falš snijega tam ispred Fontane di Trevi, pa još i vodu u njoj zaledili, ko u " Tomy and Jarryju ", pa pozvali neke nabrijane sportaše da jaše tam po njoj dok horde turista navijaju za svog favorita, a, mogli bi i u Pulskoj areni odigrat neku dobru tekmu, ono, legende, Šuker i ekipa, ubiti, fakat me čudi da se glavni i odgovorni nisu prije to dosjetili.
sjetilo me to sve, jednom smo imali na zamijeni za porodiljni, u gimnaziji, a ja sam pohađala tu Klasičnu gimnaziju u Zagrebu, i to ne onu privatnu, koja se naknadno oformila, i puvukla velik broj kvalitetnih profesora za sobom, kao alternativa, ili svojevrstan odgovor ovoj našoj, velim, našoj, jer, većina članova moje familije ju je pohađala još od stoljeća nekog, ko bi ga sad znal točno kog, od kad je osnovana, valda, neka je to tradicija obiteljska fora, pa je postojala i šala neka interna, ono, na stihove čike Jovan Zmaja
" al' je lep ovaj svet,
onde Milić, ovde Milić ",
sva sreća pa ja nisam nosila mamino djevojačko prezime, već tatino, dakle dedino po tati, pa su me samo po njemu prepoznavali, jer, mama i tata su se u razredu upoznali, prohodali na maturalcu u Grčkoj, pa za dve godinice mene uzgojili, pametnu, tak da su me mogli (po)gurnut tam, di se mora ić, jer svi pametni idu, e, i tam je nama došla ta profa iz matike, mlada, zgodna, lepa ko slika, umjesto naše raske koja je rodila, tak je bila sva moderna i sve, uvijek skockana i sređena, s besprijekorno urednom dugom kestenjastom kosom, našminkana i, naravno, na štiklama, jer, bila je onak, malo, nižeg rasta, za razliku od svojih sugrađanka iz Splita, svi su dečki na školi u nju bili zaljubljeni, dok su je sve koke po hodnicima tračale, kak je ovakva i onakva, i kak joj se umijetne trepavice ne pašu s uzorkom najlonka, a one druge, potajno su željele bit ko ona, il bar blizu, mislim, ženskica je, zaista, bila jako zgodna, njegovana i dotjerana, kaj je, u to vrijeme u toj školi bila senzacija, jer, Klasična je, iako su je pohađale svakakve face raznorazne, kao i njihova djeca i unuci, uvijek, malo odudarala od normi i standarda, pa i u strukturi profesora, nekada, da, bila je bitna kvaliteta, no, ne znam kada, zašto i kako je i to uspijelo negdje izčeznuti skup s nekim ostalim vrijednostima u društvu i okolici, pa i odoju i obrazovanju,
no, da,
ta profa iz matke, ono, bila mi je simpa, takva sva ko lutkica neka, i svi smo se pitali kaj radi takva ženskica baš u matematici, onda, bili smo klinci, bedaci, kaj, svakaj smo se pitali, jedni druge, pa i odrasle, ponekad, no, odrasli tad nisu baš imali preveć vremena za objašnjavat nam, sve dok jednom nismo išli na izlet na Sljeme, to je vrh od milja nam zvane Zagrebačke gore ili planine znane pod imenom Medvednica, bio je to obvezatan školski izlet koji se prakticirao na početku svake nove ŠG nebi li se bi se novo upisani đaci bolje upoznali, kako međusobno, tako i s profesorima, valda i profesori malo podružili u opuštenoj atmosferi na čistom zraku, te svi skup razbistrili glave prije udarničkih poduhvata koji(m) su nas čekali tokom godine, a i dečki(ći) iz viših razreda pokazali u svom svojem sjaju, dok su se pijani koturali natrag dole, s bršljanom oko glavurda umijesto lovorika.
eh, tek tada je naša profa, za koju sad nisam baš sigurna gdi je točno studirala, al dalo bi se naslutiti, prvi put išla na to naše slavno Sljeme, il kak mu mi volimo tepati i u popevkama " noga već sama beži ", sam, na žalost, njenu, nije ju nitko uputil u onu drugu pjesmicu koju smo mi učili na glazbenom u nižim razredima O.Š. koja opjevava i samu obuću koja ti je potrebna za takav jedan ambijent:
" Da su nama cipelice, cipelice gojzerice, bilo koji broj,
krenuli bi u planine, u planine na visine,
ija ija oooooj! ",
tak da je, meni ju je fakat bilo žal, pa moram reć, sirota, klipsala u tim svojim štiklama tam po Činovničkoj, a kak je došla gore, to mi je još i dan danas enigma, iako sam uvjerena kak ju je dopelal neki auto s par više konja od obične Pepeljugine kočije, nemam pojma, možda je ona ubiti samo hologram, pa se stvorila tam, teleportirala, nikad to nebum saznala, jer, mi svi ostali smo morali pješačiti s profom iz Grčkog, zapravo, da budem preciznija i pristojnija, profesoricom klasične filologije, koja je nama predavala samo Grčki, i to staroGrčki, naravno, jer tam se uče ta dva mrtva jezika koja onda posle nemreš s nikim živim pričat, neg samo možeš prevodit neke iznimno interesantne bitke, ubojstva i izdaje, dobro, ajd, možeš i Odiseju, al to je već sve neko prevel nekad prije tebe, a šanse da naletiš na neki prastari zapis u orginalu dok kopaš školjkice po plaži s klincem jednake su kao i osvojiti karte za Sniježnu Kraljicu u vip lođi, koja, btw, jedina ima smisla tam, znam, jer je Č jednom sviral gore, na radio anteni zajedno s onom lovom kaj su, kakti, dijelili nekim bokcima koji su se uporno na nepoznate brojeve prilikom poziva na mobitel javljali sloganom:
" i ja slušam radio Antenu Zagreb ", a, ta je prof. predavala još i mojim starcima, tak da s njom nije bilo zezancije, ono, hoćeš, nećeš, mogu, ne mogu, neg drito semper, nogu pred nogu u metru i tempu, a ko je zadnji konjugira nepravilne glagole skroz do gore, gdje se smije malo odmorit, prije nego ih sve napiše kak treba s točnim naglascima.
eto, tolko o svim blagodatima i profitiranju od, tada, najbolje i najelitnije Zagrebačke gimnazije ikad, ono, ak nisi jezikoslovac, pa ti je potrebno u životu poznavanje svih mogućih korijena riječi samo se možeš iznervirati jer na telki neki neuki tenkre, obično političar, koji sasvim sigurno nije pohađao istu, ili, ak je, onda je sjedil na ušima četri do pet godina, izvali:
" to je, zasiurno, najprioriteniji projekt u ovom nadolazećem razdoblju "
ili:
" a, čujte, ne znam, to vam je cirka oko pet miljona nečega, možda plastičnih boca "
jer,
iako vele kak Kraljica ni ove godine, zbog sveg tog nije premašila i probila proračun od, kolko ono, skoro trideset miljona, čega, koga, il, hm, čijeg, ono, prireza, najizdašnijeg u RH, a samim time i najprijemčivijeg, sasvim sigurno nije i ne može bit najprioritetnijeg,
jer,
prioritet je već sam po sebi komparacija koju nije moguće komparirati u nedogled,
osim tu kod nas,
tu je sve moguće,
moš bit Kraljica,
a i ne moraš,
ak nećeš,
moš bit sve i sva,
kaj god
ti padne na pamet,
recimo,
instalirat neku instalaciju,
moš,
ak si faca,
s placa,
a, ak imaš rođaka koji je faca s obližnjeg brda, e, onda moš i štand natrkat di god ti padne na pamet,
i na tom štandu moš prodavat i slona nevidljivog,
možeš,
napišeš na njega:
" nevidljivi slon "
pa ti ljudi u hordama dolaze gledat ga i fotkat se s njim,
ono,
pa nije svaki dan blagdan kad se može i nevidljivog slona obajvit na mrežama i društvenim, dijeliti ga vajberom, grupno,
kak se ono veli:
" baš svaka stvar ima svog kupca ",
a, u ovom našem slučaju i konzumenta,
ima, ima, vidla sam, uživo i na telki, više put,
no,
ne bi se trebalo smetnut zuma
kak sve to ima i svoju cijenu,
cijenu koju nebuju platili ni rođe ni hođe,
ne, ne,
oni imaju, za razliku od nas, debilčeka, koji smo se prvo mučili nosit neki velki teški glazbeni instrument po busevima i tramvajima do prve muzičke škole, jer, glazba oplemenjuje i dušu i tijelo, krijepi, al se glazbeno potrebno i obrazovati, kak bi imal neki papir, koji znači, samo papiri znače, aha, znače, onima koji su ih prodali, njima još više znače, sad, ko zna kolko znače onima kaj su ih prepisali, il, još bolje, falsificirali, ko onaj lik iz Pavlovičevog romana, e, mi, takvi, šljakamo za svoj kruh, da, čudno, al, je, šljakamo, jer su nas programirali tak da se šljakat mora, nakon kaj se dobro izbrusiš u svim tim pustim školama koje si pohađal pol života, e, onda si sretan kaj su ti, pazi, dozvolili da šljakaš, za njih, dok kaj, oni imaju: prvo ferije, onda slobodne dane, pa stari godišnji, pa novi godišnji, možda malo nekaj bolovanja, jer, epidemija gripe je, ne, a zaboravili su se cijepit, tu kod nas, zato moraju otić na neko mondeno strano skijalište di buju se usput i procijepili za sve ove boleštine koje haraju ovom jadnom, kak da velim, provincijom, pokrajinom, kaj je ovo, koji je ovo jarac jarčevi, jer, država nije, u to sam, sad već sasvim sigurna, iako mi je tata prodaval bajke, pa i te kak bu mi za deset godina sigurno bolje, pa nisu se oni svi zabadave mučili, pa kad je tih deset otišlo u nepovrat, a skup znjima i dobar dio sveg ostalog našeg, i kad su podvukli crtu, kaj onda, zaključili su kak su nam ostavili samo dugove, okej, onda su se opet zadužili, kod istih kamatara, ono, kao, ajd, čekaj još malo, samo pet do deset, možda dvanaest, ajd, godina, onda bu nam svima persu, aha, aha, jei, tad smo bar još Plivu imali, kakti, hoću reć, bili smo u zabludi da je imamo, samo zbog smrada koji se širil oko nje, dela se, delat se mora, idemo delat, ko ne dela magarac, ide u magareću klupu, pa kad sam srela frenda iz tog istog razreda one iste gimnazije, sad već klasično Klasične, i veli mi, između ostalog kak se učlanil u stranku, koji crnu stranku, pitam ga, naivno glupasto, kaj ti je, pa bar si ti uvijek bil pri sebi, ono, veli on meni, a di ti živiš, kak da se zaposlim inače, to je jedini način danas, ma, daj me nemoj, prodal si se, ne kužim, kak se ja nisam morala učlanit nigdi, osim u knjižnicu i videoteku, ma ti si blesava, ko i uvijek, veli on meni i smije se, predivnog pesa Samojeda je imal tad, nebum nikad zaboravila, al, ne samo zbog pesa, bil je uvijek dobar dečko, i pametan, jedan od onih gud gajsa za koje možeš reć da ti je frend, na Krleži smo se sreli, pes je bil još beba, on nešto manje, a, ja, ko ja, ni dan danas to nemrem skužit, ubi me, al nemrem, samo sam ga tada pitala:
" i, kaj, onda, kad ti se ta stranka promijeni, kaj buš onda, se prebacil nekam drugdi, il kaj, ne kužim te, fakat "
bil je to zadnji put da smo razgovarali, kaj ćeš, svak ima svoje prioritete,
neki ih imaju više,
neki manje,
a neki ih imaju i najprioritetnije,
pootovo projekte,
projekti su IN,
u svakom slučaju,
kako god bilo da bilo,
svaka čast svima i svemu,
pogotovo sportu, za koji su, naravno, i stari Grci znali kak je i pri i ooooo i ritet, ak ne i više od sveg tog,
no, nisu se zato baš po samoj Akropoli šakali, hrvali, bacali koplja i diskove, već su u te svrhe osmislili atletske staze, pa i prikladnija, nešto veća mjesta, do dana današnjeg, sve čovjek ne bi vjeroval, da nije videl, poznata kao stadioni, a, onda, mudraci stari i čitav skup igara, koje mi tako rado glorificiramo i u ovo naše moderno doba, više derno, sve dok se jedan nije zbudil ujutro, onak, sav čio i oran, u zoru ranu koja tekar da puca, i trčeći na Sljeme i natrag povikal, onak, ko moj Fran kad se usred ničega sjeti:
" mama! imam ideju "
vjerujući čvrsto, i ja u to ne sumnjam, kak je to jedna od (naj)boljih koje je do sad imal,
želeći, valda, postić i više neg su svi strari narodi skup ikad u povijesti čovječanstva,
jer,
zakaj ne, sad, kad je već sve ovo postiglel, kaj ne bi sad i to, ono, ne da bumo najbolji, tek sad buju svi vidli kaj sve mogu, kad hoću, samo treba htet, delat, neg kaj drugo neg delat, celu noć ak treba i dve, tri, nije u pitanju,
ajmo, rođo, ti buš dal kamione, onaj tovoj bu lopate, onog zovi nek ti sredi malo tog sranja umijetnog, pa kaj je to za nas, malo šale,
jel tak, kume, nek ti baba pogaću razvuće, ne brini, bum ti našo povoljnog brašna, za ulje ne brini, to već imamo na lageru, sam je čekalo dobru priliku, kaj ono još, vino, voda, tog nam bar ne fali, nikad, i daj, zaposli te ljenčine, nek i oni već jednom počnu nekaj delat, znaš mene, ja bum ga opet zubima ak treba, ja bum ga, ma pljuval bum ga sam ak treba, rigal bum ga ko zmaj vatru, nije u pitanju, evo me, sam još par kruga tu otrčim, kume, svoji smo si, to bu bilo nekaj za pamćenje, ma, kakav Šenoa, do teleće koljenice mi ne bu, nije se taj janjetine najel nikad, prave, jer, da je, ne bi tu upalu pluća popušil, bezveze, viš kak sam ja, ko drenov drenak, a posle bumo, ne brini, sve bumo posle, kad bude svega, biće,
i bi,
svega bi,
staza u Bakaćevoj,
neviđena atrakcija ikad igdje,
a slijedeće godine, eh, ček samo, onda bumo se tek sreli,
nije ovo još niš,
to je samo mali miš,
mišek,
obični,
ček samo da sutra opet otrčim do Sljemena i natrag,
tam di su Janica i Ivica u šatoru spavali, ono, dok su još trenirali, točno tam me puca ta epifanija čista,
tam bum se sjetil kaj bumo, da, ak niš drugo, natovarili bumo sve to na kamione, kaj je to za nas,
sve skup, zMedvedgradom odašiljaćima i kapelicu, naravno, da niste zaboravili slučajno, da ne bi ja moral urgirat, opet,
pa bumo premjestili sve skup, kaj ja znam, recimo, tam dole negdi, ma, kaj ima veze, na Jakuševac možete, kaj se mene tiče,
sam nek se nekaj dela, i da me ne dave više s tim smradom, tak je, sve bumo odnesli na Jakuševac, do onda bumo već smislili neki dobar plan,
hoću reć: Projekat, da,
ko hoće delat bu delal,
a, ko neće,
nek se i dalje bakća s tim zmazancima,
nama buju, jel se veli buju il budu tu u Agramu, to mi još samo provjeri, došli ljudi, fini, izvana, svi budu došli to vidjet, čudo, okolo bumo natakarili kućice, one bijele, obavezno,
nemojte mi da nisu bijele,
i par šatora, nek se nađe,
od pravog šatora nikog glava ne boli,
pozvali bumo par faca, ono, njuške prave, ove naše, nemoj da mi neko ne dođe,
i kaj ti više treba,
ko veli da se nemre,
sve se more
kad se oće,
jel tak,
tak je,
ma, ja bum sam to brdo premjestil golim rukama,
i sva ta drva,
skup sa stupovima od žičare,
nju bumo razvukli prek cijelog grada, nek se vidi,
ma kaj žičara,
gondole, one najveće da ste postavili, od do, i nek se svijetle,
reflektori, neonke, led lampe, let lampe, fluo lampe, kristalne, lusteri, lava svijetiljke, solne, solarne, samostojeće,
sve kaj imate,
ko nemre,
di se nemre,
koja to institucija, da čujem sad, ajde,
evo, već sam si počel trpat,
po džepovima,
a, onda bumo s vrha Katedrale
takvu neviđenu stazu za skijške skokove razapeli skroz do dole,
sve do tam,
i još dalje.
kakva jamajka, koji bob,
pa ovo je Zagreb, čovječe,
Servus!

- 23:28 - Komentari (1) - Isprintaj - #