Subkulturni Fanzin,
Underground
portal... o
Slobodi, Individualizmu, Avanturi... izmenjenim stanjima na svest...


DULE NEDELJKOVIĆ GLAVONJA

Dule Glavonja
DIJABOLIK NIKADA NE SPAVA

Maniac Shop

| Maniac Shop | Underground On - Line | Sex | Drugs | Rock'n'Roll | Film | Politics | Maniac Music | Concerts | Maniac Links | Games | Kolumna | Bekanismi | Dijabolik | Maniac Photo | Bez Dlake na jeziku | New Report |


13.03.2008., četvrtak

ULTIMATIVNA LISTA NAJBOLJIH KAFANSKIH PESAMA

Image Hosted by ImageShack.us

Od samog nastajanja mnogih srednjeevropskih gradova sa njima su rasle i formirale se kafane koje su tada bile središta društvenog života. Vremenom su se one pretvarale u svojevrsne FORUME, pre nastanka modernih medija. O kafani, kao instituciji koja balansira na tankoj niti između života i smrti, su ispisane mnoge pesme. Mnogi životi i bogatstva su proćerdani u ime kafanskog „sevdaha“.

Kafanski pioniri maleni, multikulturalna porodica usamljenih vitezova Reda čašice i svakojakih još poroka, je zbog skitalačkog duha svojstvenog samo njima dobila ime boemi, po nomadima iz česke pokrajine Boemija. Njihova istorija beleži da su počeli da se okupljaju po bistroima pariskog Latinskog kvarta. Bili su drugačiji. Mnogi su završili kao neznani, beznačajni i ukleti, a neki su, ne manje ukleti, upisani u udžbenike kao imena od posebnog značaja.

U Beograd je boemija uvezena dvadesetih godina prošlog veka, kada su posle Prvog rata počeli da se vraćaju "francuski đaci" skloni pesništvu. Prvi talas naišao je na pogodan prostor za širenje u srpskoj prestonici. Bodler i Rembo, kao predvodnici novog načina pobune protiv svega sto je građansko, tradicionalno i činovničko - stigli su preko
Disa, Tina Ujevića i Drainca sve do kafanskih bircuza Skadarlije, ovdašnjeg Sen-Žermena. Nekada je sve bilo mnogo jasnije. Tačno se znalo ko u koju kafanu zalazi i zašto. U tom pogledu nije bilo slučajnosti.

Ni epoha moje generacije, koja lagano isčezava, nije se bitnije razlikovala. Provodili smo vreme, premeštajući se po kafanama u zavisnosti od trenutnog afiniteta i stepena političke ostrašćenosti. Ne bih sada da nabrajam značajne spomenike kafanske kulture naše generacije. Oni su uglavnom nestali zajedno sa nama u vremenu tranzicije i političke korektnosti.

Međutim, niko čoveku ne može da oduzme slobodu da se seća. Odrastao sam među klincima koji su pod uticajem dešavanja sa kraja sedamdesetih godina, prvenstveno u Engleskoj, ovde u Beogradu, krenuli da prave sopstveni svet po svojoj ličnoj meri. DIY (Do It Yourself) filozofija, je postala primarna. Ceo naš tadašnji život pretvorio se u nemilosrdni podsmeh hipokriziji, patetici, licemerju i lažnim autoritetima. Mnogi od nas i dan, danas, u sve sumnjaju i preispituju sve što se kosi sa uverenjima o slobodi pojedinca. Trenutna atmosfera u Srbiji podseća na to vreme u tadašnjoj SFRJ. I pored svog tog progresa u glavama imali smo pijetet prema tradiciji. Što bi se prostim rečnikom reklo-poštovali smo starije.

Lista koja sledi je napravljena kao uspomena na neka bolja vremena kada su se ljudi družili fizički, oči u oči, kada se nisu videli od duvanskog dima, kada je alkohol služio kao zezanje a ne inicijalna kapisla za nasilje, kada nas niko nije ukoravao zbog ljubavi ka suprotnom polu. Kada smo jeli hranu i pili tečnost a ne gutali tablete za produžavanje života. Ne znam samo kome takav sterilan život treba!

Postoje mnoge kafanske himne. Najčešće su to elegije u stilu Jovana Sterije Popovića, Djure Jakšića, Zmaja, Vojislava Ilića. Čest motiv je ljubav dvoje mladih koja se završila tragično. „POGLEDAJ ME NEVERNICE“ je istinita priča o čoveku koji je ubio svoju devojku i njenog ljubavnika u seoskoj kafani. Điđa Karanović je tu pesmu 1974. pretočio u TV film. Kroz njega uz glumu amatera neprekidno se prožima komično i tragično, ironija i patetika. Čovek dopingovan sa dve-tri rakije u sebi ne može tek-tako da sakrije suze. Ljudi sa prefinjenim ukusom, ugovorenim migom, aktiviraju muziku koja počinje da svira ovu pesmu. Zloupotrebljava se u trenucima zavođenja nove dame. Efekat na žene je isti se kao da ste im recitovali Jesenjina u nekim davnim vremenima ili kupovinom „ful-vrh-ekstra“ mobilnog telefona svojoj devojci danas. A što se tiče kafanske bratije, pa ta čudesna družina je sklona da amnestira najteže zločine počinjene zarad ljubavi i pokaže puno razumevanje dok u njihovo ime okrećete novu turu. Ljubavno neverstvo je najsigurnija inicijalna kapisla koja dovodi temperaturu krvi na tačku ključanja. Nažalost mnogih, strast je uvek jača od racionalnog razmišljanja.

Image Hosted by ImageShack.us

Anka Obrenović zvana „Ruža od Istoka“ bila je tiha patnja i predmet zabranjene ljubavi njenog brata od strica tadašnjeg srpskog kneza Mihaila Obrenovića. Kafanski svirači vade dušu nesretno zaljubljenima pesmom komponovanoj na stihove, koje je knez posvetio svojoj nesuđenoj dragoj. „ŠTO SE BORE MISLI MOJE“ je napisana pradavne 1860. godine. Kako sve prave poete po pravilu imaju tragičnu sudbinu pokazuje i činjenica da je Knez Mihailo ubijen u Košutnjaku 1869. godine. Knez i Anka nisu imali tu sreću da se rode u Engleskoj u kojoj su u njihovo vreme bile sasvim normalne šeme između bliskih rođaka. Knez Mihailo nije imao ni sreće ni kasnije. Njegov spomenik u centru Beograda zovu „kod Konja“, ne po knezu nego po konju koga jaše.
Jako je teško naći srodnu dušu. Nezamisliva je tragedija zabranjene ljubavi. Tu ne pomažu bensedini. Tu pomaže samo ulazak u flašu i tako do kraja tužnog života. Proširenje područja borbe među mislima se vremenom širi, tako da nema nikakvih problema da se održi deprimiranost kao redovno stanje. Kao posledica toga, žrtva se prinosi na kafanski oltar.

Razbivši prestrogi dress code, koji je krajem šezdesetih vladao tadašnjom SFRJ, Silvana Armenulić je napravila ršum na tadašnjoj muzičkoj sceni. Svojom pojavom, načinom kako se odevala, svojim ponašanjem, mamila je na uzdahe milione muškaraca koji su je noćima sanjali. Tugu zbog buđenja pored nadrkanih žena topili su po kafanama uz po koju čašicu više-manje, barem na trenutak maštajući da zauzmu mesto mlađanog tenisera Radmila. Silvana je više podsećala na Sofiju Loren ili Klaudiju Kardinale nego na nekog ko pevuši ovcama, dok ih čuva, obučen u narodnu nošnju sa opancima na nogama. Njena uloga u kulturnoj revoluciji tog vremena bila je ekvivalentna ulozi koju je Kemal Paša Ataturk imao u Turskoj. Drugarice i seljančice su počele da se montiraju i samim tim život u tadašnjem društvu učinile lakšim i lepšim. Naravno da se na nju primio i tadašnji kralj kafana. Pesma "ŠTA ĆE MI ŽIVOT", Tome Zdravkovića koju je Armenulićeva otpevala u seriji "Ljubav na seoski način" postala je mega hit , a istoimena ploča koju je izdao zagrebački Jugoton, prodala se u to vreme u fantastičnih 300 000 primeraka. Tada nije bilo toliko gramofona u celoj zemlji. Zilha Bajraktarević je poginula 10. oktobra 1976. godine, zavivši u crno celu zemlju.

U vreme komunista u Srbiji se najčešće javno sahranjivalo uz Lenjinov Posmrtni Marš, a ukopi su se krišom po selima Srbije vršili uz neke od evergrinova tadašnjeg vremena. Sa komunistima je nestao i Lenjinov Marš, tako da su se orkestri za uzimanje duše i para namnožili po sahranama. Ultimativni hit za poslednji ispraćaj u godina iza nas je fenomenalna pesma „STANI, STANI, IBAR VODO“. „Kaži mi koju muziku slušaš, reći ću ti kakav si čovek“, reče neko, nekad, negde. Stani Ibar Vodo je sinonim za umetnika, boema, slobodno-mislećeg čoveka koji je život uništavao strasno isto kao što ga je strasno delio na sve strane. Ova pesma ima sve momente potrebne za lementiranje nad sudbinom, pojačano alkoholom. Razbijanje čaša i flaša o zid, glavu, pod, krvavi čaršavi, polomljene stolice, ostaju iza ove pesme kao kolateralna šteta. Onaj koga pogodi slow rytham Ibar Vode obično završava na ispiranju u Urgentnom ili ga zaista orkestar isprati na put bez povratka. Pesma koja zahteva od celog čoveka da se prinese na oltar.

Radoslav Grajić je autor ove definitivno samoubilačke kafanske pesme. Sve navodi da su ovo zavodnički, lirski, stihovi, pravljeni za tanane ženske osećaje. Prava je pesma za lagani flert žena koje se lože na malo drugačije tipove (čitaj Sirovine) Moja sadašnja supruga mi je ovu pesmu nežno pevala na uvo dok još nismo ni furali. Obreo sam se na njenoj gajbi nakon neke od mnogobrojnih „direktorskih smrti“ koje su mi se dešavale tih dana. „Direktorska Smrt“ je za onoga ko ne zna, jedan sasvim običan poslovni sastanak koji počinje laganim aperitivom a završava pozivanjem trubača i poslovne pratnje.
Lukavo sam pobegao tamo gde će mi biti dobro. „MITO BEKRIJO“. Te večeri je bila moja. Nažalost, samo u mislima, pošto sam za vreme njene interpretacije zaspao u fotelji.
Sanjao sam da sedim za stolom sa Sremcem i Stankovićem, da pored nas Koštana uzima dušu gazda Mitketu. Orkestar, pet zuba-pet instrumenata je svirao sitni vez u ritmu otkucaja srca. Stihovi ove pesme npr. “da ti staru majku gledam“ u bolesnom mozgu mogu asocirati svakojake misli. Podmukla dominacija snaje nad svekrvom, oholost mladosti prema starosti, borbu žene i majke oko muža-sina, lebdi u atmosferi. Ipak je ovo duboko srceparajuća pesma, koja naprosto uteruje u kafanu. Pesma uz koju se čovek neumitno mora dokusuriti sa dvadesetak dunjevača iz čokanja.

Šlager iz šezdesetih „HALJINICA BOJE LILA“ koji je pevala Lola Novaković, koji je rehabilitovao Nikola Pejaković za potrebe filma Darka Bajića „Rat Uživo“. Pesmu su heroji kafanskog života Beograda, Blek Pantersi uvrstili na svoj najnoviji i jedini nosač zvuka. Raznorazne priče a bogami i moje lično iskustvo sa ovom pesmom nam govori, da se treba paziti žena u kafani. Možda i ja malo preterujem ali sve je relativno osim istine koja je apsolutna.
Jedna lagana crtica iz života, kao prilog reality šhow programima. Moramo da ispoštujemo i konzumente tuđih života, zar ne? Sasvim mirno decembarsko poslepodne poremećeno je pozivom mog prijatelja koji se nekim „poslom“ zadesio u kafani Čuburska Lipa. Nju je tada (i još uvek) držao Titov unuk, Joška. Kao što se da pretpostaviti enterijerom dominiraju biste, slike, gumene lutke, bivšeg nam oca naroda i narodnosti. Kako već u Srbiji sve ide svojim tokom, tako bejaše i ovog puta. Tura-dve odlične domaće kajsijevače, pa potom neko meze a onda se vade mobilni telefoni i regrutuju drugari (ra-ta-ta-tirci) za to, ničim izazvano poslepodne. Posle sat vremena za stolom nas je bilo desetak. Tura je turu stizala, muzika je tiho svirala ekipi za stolom u ćošku. Ja sam ušao u priču o kafanama, objašnjavajući, jedan na jedan, dobroj prijateljici svu ezoteriju koja je krasila moj odnos prema zabavama ovog tipa. Pominjao sam joj hedonizam, ljubav ka precima, poštovanje tradicije, uzavrelu krv, prekost kao redovno stanje, neumerenost u jelu i piću, mešavinu šumadijske i bačke krvi, kao opravdanje za moj stav da su nam kafane potrebne, bez obzira na to što smo i ona i ja naklonjeni zapadnjačkoj kulturi iznad svega. -„Znaš, ima jedna pesma koju želim da se svira na mojoj sahrani“, iznenadila me je. Srbija, zemlja patnje, bola, neuzvraćenih ljubavi. Vinska čaša mi se zamalo mimoišla sa slepoočnicom u trenutku kada je napukli glas zapevao: „Od mene si draga dugo krila, da si drugog dušo zavolila...A ja nisam ništa znao, ništa znao..al' sam nešto dušo osećao“...Žena na kafanskom stolu je fenomenalan prizor. Ali tri žene na kafanskom stolu su vrh!

Toma Zdravković ostaće zauvek junak novokomponovane tragedije. Promovisao je novi stil života: zaljubiti se, nesrećno se zaljubiti, napiti se, napisati pesmu koja postaje hit, otpevati tu pesmu, dotaći dno, pa sve ispočetka...
Naš drug, ne Mrka (SPS), nego Čarli, u full pankerskoj uniformi stopirao je ispod pančevačkog mosta ne bi li se nekako prevezao na žurku do Novog Beograda. Stala su mu dva simpatična krimiogena lika u polovnom BMW-u, i ponudili ljubazno da ga povezu. Međutim siledžijska krv i netolerancija ka različitostima je prokuvala i tadašnji silosi su sa dve-tri dandare suzbili pankerski prkos u njemu i iz sveg glasa je zapevao Tomin hit „DANKA“ na njihov ljubazni nagovor. Njegova interpretacija im se toliko svidela da su ga satima vozili po gradu dok su završavali svoje poslove. Izbacili su ga na kraju, promuklog, iz kola, na istom mestu na kome su ga i pokupili. Taj više nikada nije digao palac u vis.
Druga situacija što se Tomine pesme tiče seća me na ekskurziju, kada smo bez prestanka pevali u bus-u putujući u susret Spomenicima iz II svetskog rata, šatrovačku verziju Danke: „ Koka da ti žemka likoko te limvo kaDan, ti si jamo bavlju ćanajve na tusve o kaDan“. A onda i refren: „ Ja rammo da jempi da užimbla lbo, o koka je žantu vajo votži jmo, od koka su ćino žnetu kaDan ja jamispi šače bez stankapre i ćemšapu kaDan, kaDan limtevooo“...ko ne zna kako ovo na šatrovačkom zvuči u „originalu“ neka zamoli Goricu Nešović sa B92, da mu otpeva ovaj evergrin beogradskog duha.

Image Hosted by ImageShack.us

Gađajući u centar stihom koji se nikako ne može prevesti ni na jedan postojeći jezik „...i u krčmi, krčmim svoja stada“, Miroslav Ilić je prokrčio svoj put od stada do Beograda. Spot za pesmu „DEVOJKA IZ GRADA“ u kome Soka Savić glumi devojku iz grada predstavlja vrhunac kempa, neprevaziđenog do dana današnjeg. On jaše vranca, ona se švrćka po bulevarima. On stoji u senci bagrema, a ona šopinguje. Sukob svetova. Princeza i siromah. Prkoseći suzama stare majke, koja se u Srbiji vazda nešto meša u sinovljev izbor žene, praćeni ljubomornim pogledom devojaka sa kojima su izgonili krave na ispašu, mladi progresivni seljani su hrlili ka boljem životu koji su im obećavala svetla velegrada. Mnogi se nisu zadržali u Beogradu već su pozavršavali po raznoraznim vukojebinama zapada. Tamo su proćerdali sve zarađeno uz pesme opijajući se po kafanama. Idealna je ovo pesma dok se uz rakiju mašta o nedodirljivim ženama. Brižit, Silvana, Ketrin, Sofija, Beba Lončar, Ursula, Ljilja Tica, Danka, Helga Vlahović (moj pokojni ćale se ložio na nju) Sve su one devojke iz grada. Uz filozofiju „vinjak-vinjak-pa stotinjak“ Srbi su ušli u istoriju sex-a „po sećanju“. Još jedan u nizu neprikosnovenih kafanskih hitova.

Drug Tito dok je jahao na čelu kolone, naišao je na nepremostivu prepreku. Reku Dunav, koju je bilo teško preplivati a još teže zaobići. Zato je svojim podređenima naredio da zaustave Dunav. Kada je mogao Mojsije, zašto to ne bi mogao i on. Tako bi mogao da glasi scenario bajke o tome kako je nastala pesma „ZAUSTAVITE DUNAV“ .
Po prirodi stvari, mnoge kafane ili njihove sestrinske ispostave, splavovi, su se nalazili na vodi ili blizu nje. Splavovi su mnogim boemima i običnim pijancima spasli život. Mnogo je lakše pijanom da padne u reku nego da udari o kamenu ledinu. Voda je prirodno stanište čoveka. Iz nje smo postali u nju se ulivamo po okončanju ovozemaljskog života. Pitoma atmosfera koja vlada uz obalu tekuće vode, nadomešćuje nedostatak roditeljske, partnerove, šefovske ljubavi. Još ako Vam neko uvali čašicu ti osećaji dobijaju na intezivnosti. Ohrabren alkoholom, sit od riblje čorbe, uljuljkan rekom, čovek je spreman na sve. Pa čak da naredi da se zaustavi Dunav i kazaljke stare. Šalu na stranu (fraza za kojom najčešće posežu neduhoviti ljudi, kada kažu nešto glupo) tamburaški orkestri koji maestralno sviraju ovu pesmu nam pokazuju kako neprirodno mali instrumenti poput njihovih tamburica umeju da proizvedu simfoniju za dušu. Uz ovu pesmu šlepuje se ceo opus Zvonka Bogdana, Janike Balaša i svih ostalih diplomiranih majstora kafanskog štimunga. Salaš, konji, sneg, ognjište, rečna izmaglica, špricer-špricer, unutrašnja toplota i lepota daju nam moć za mnoge stvari. Da postanemo bolji ljudi, zamolimo za oproštaj, zaustavimo reku i promenimo tok svog života.

Kao što zapadni svet ima J.J. Cale-a, mi se možemo ponositi da smo sunarodnici J.J. Zmaju. „TIHO NOĆI“ je isplivala u moru Zmajevih dečijih pesama. Prisvojili su je večiti dečaci koji su više voleli da sede u kafani uz piće i cigarete nego da budu pokraj voljene žene. Jer onda ne bi imali potrebe da cirkaju i pate zato što nisu pored nje. Jer da su pored nje-ne bi cirkali i tako sve u krug. Neverovatna je poetika patetičnih. Čak je i moj omiljeni pesnik mlađe generacije, nažalost, pokojni Milan Mladenović na koncertima sa bendom svirao kao poslednju, a samim tim i najdražu svoju pesmu „Ti si sav moj bol“. Bol, suze, vapaji, žal za mladost, krvave ruke, srča do kolena, napadi jeftike, duboki uzdisaji, nabadanje čašom u glavu, vađenje zuba kleštima, i to bez ikakve želje za skretanjem pažnje na sebe, je deo Sleta u čast nje, koja po ovoj tihoj noći, negde mirno spava. I bude je slavuji. Slavuj je ptica. Slavujev Venac je kraj u Beogradu iz koga je regrutovano nebrojeno mnogo ljubitelja dobre kapljice i samim tim i kafanskog života. Vitezovi sa Bulbudera (Slavujev Venac) izumiru zajedno sa kafanama u kojima su proslavljali svoje mitove i pobede. U sredinama gde su slavuje zamenili tramvaji, nevina i prostodušna komunikacija je ustuknula pred agresivnom. Zamislite danas nekog klinca da kaže svojoj devojci da je voli. Misiiim, stvaaarno, blam! Izlazak sunca posle „tihe noći“ je najlepši prizor koje su moje oči videle. Osećaj u telu je prefinjen, sličan kao da ste isčitali nekog ruskog klasika a ne šljemali cele noći. Spokojan san-za novi dan. A onda stiže mamurluk i brže bolje Vas potera ponovo u krčmu. Muzika je uvek spremna da samo za Vas odcvili tužne zvuke.

Bila je svojevremeno pozorišna predstava u Ateljeu 212, koja je počinjala tako što se Tika Stanić obučen u staru srpsku oficirsku uniformu praćen harmonikašem šetao između zbunjenih ljubitelja pozorišta koji su strpljivo na ulici ispred pozorišta čekali da počne komad za koji su imali uredno kupljene ulaznice. „Napred više ne mogu nazad nemam kud, idem putem i sam pričam misle da sam lud“, pevušio je Tika. Bife Ateljea je svojevrsni boemski obelisk Beograda. U njemu su „padale“ mnoge zajebancije koje su tamošnji etnici genijalno transportovali u svoje uloge po kojima su ostali zapamćeni. Kralj Ibi, Alija, Taško, Butković, Joca Poštar i ekipa svakog prvog januara su u svojoj omiljenoj kafani preuzimali uloge onih koji su zbog njih ne mali broj puta čupali kosu, plačući za propuštenim poslednjim noćnim autobusom. I kelneri imaju dušu. Posle par prvo-januarskih tura hapsio se harmonikaš, bivao je posađen u stolicu ispod koje su danas Zoranove cipele i razvlačio meh sa dirkama koje su neodoljivo ličile na njegova krezuba usta. Uz dužno poštovanje Tom Vejtsu, Preletu i ostalima, vlasnik naprslog glasa koji je svaku svoju svirku započinjao pesmom „NAPRED VIŠE NE MOGU“ je glas koji su oni ceo život jurili. Prele bi ga možda i stigao da nije prerano umro i otišao da odnese pljuge ekipi kojoj je to i u ovozemaljskom životu činio. Hit o promašenom životu koji ima svoj pun smisao. Fantastična samoironija svojstvena ljudima prepunim duha. Citiram: „Može čovek da promaši ulicu il’ broj ali ja sam promašio ceo život svoj“...Smeje se bulumenta sa neba, uplašenim konobarima, koji sa strahom gledaju u vrata kafane pet minuta pre zatvaranja. I oni bi želeli da nekada da odu kući ako im neko u gluvo doba ne upadne na „minut-dva“.

Proplanci, livade, šljivici, vinogradi imaju poseban kolorit u ranu jesen. Mi gradska deca i ne kapiramo baš najbolje to što neko otkida na to da porani i obilazi gore pomenuto uključujući i mlade čobanke. Neki tamo Milorad je očigledno main-stream ličnost ne tako davnih vremena. Posle njegovog celovečernjeg pijanstva, mlada čobanica prkosi svojoj konzervativnoj sredini time što tom i takvom Miloradu, bekriji i neradniku nudi chill out uz vino i svoje medne usne. „JESEN STIŽE RANA“ u interpretaciji stopostotnog sluhiste Cuneta Gojkovića tera čoveka da „stane mirno“ i skine kapu pred ovom elegijom koja zaslužuje mesto u udžbeniku za istoriju. Milorad-bekrija je sinonim bunta i progresa koji odlikuje mlade ljude koji brzo ostare pod teretom neuspešnih ličnih revolucija. Mnogi ljudi imaju potrebu da se odmore pred smrt od dotadašnjeg života. Povratak korenima podrazumeva žal za mladost, šetkanje kroz vinograde i odmaranje očiju i duše zureći u „zelenu travu doma mog“. Stole Piksi, specifična urbana legenda Beograda je jednom prilikom izjavio da pije isključivo liker od Mentola. „Zašto“, upitate se Vi. „Pa zato što zelena boja odmara oči“, mudruje Piksi. Kao što je sada svaki Predrag-mali vrag, zahvaljujući popularnosti serije „Rode“, tako je nekada svaki Predrag bio Cune. Moje lično zgražavanje nad nadevanjem imena blizancima Predrag i Nenad nema veze sa ovom pričom, nego bih da iskoristim prostorJ Jesen stiže rana, a ja još uvek živim u Srbiji. Kao Stole, Milorad, Cune i poneki Nenad. U to ime nabavite srpski „tri u jedan“. Rakiju: meku, ljutu i brlju. Od istog autora, podrazumeva se...

Moderna vremena donela su i nove kafanske običaje. Kao što vec rekoh , svaka kafana ima strogo profilisanu publiku. Uprkos svih ličnih, lokalnih, globalnih tragedija koje se proživljavaju u kafanama, karakterističan je samoironičan humor kafanskih konzumenata. Ko ne ume da se šali na svoj račun ne može ni na tuđi. „Čast svakome-veresija nikome“, glasi prvi od zakona kafanskog Ustava. Kolika je tuga za izgubljenim ljubavima tolika je želja za novim prijateljstvima. U svakoj drugoj pesmi pominju se drugovi koji su tu da priskoče u prvu pomoć kada se čovek pretvori u „Orla“. Faza pijanstava, Orao je šesti stepen u gradaciji pijanstva. Prvi stepen je Pile (ljubitelj dobre kapljice prvo kljuca lagano ošamućen alkoholom), drugi Mislilac (glava naslonjena na pesnicu), treći Kobra (glava na položena na mišicu ruke koja je na stolu, lakat gore, dlan prema napolje), četvrti Supermen (ruka ispružena preko celog stola kao kod Supermenovog leta), peta Primož Ulaga (poznati SFRJ skakač na skijama, dakle poza pri ustajanju od stola kao kada se skakač otisne sa skakaonice), šesta Orao (kada Vas prijatelji nose a vi ste ih obgrlili krilima) i sedma Krokodil (akutna poza kada ležite na podu nepomični i svi Vas gađaju pikavcima i sitninom kao nesretnog krokodila u beogradskom zoo vrtu) Ljudi se često pretvaraju u Orlove ili krokodile uz pesmu „SKITNICA“, koja može da posluži kao auto-biografija svakom posrnulom čoveku sa pomanjkanjem sreće u ljubavi, poslu, životu. Oda Radosti svima koji su imali pa sada nemaju. Često se čuje poslednjih godina po preostalim krčmama i splavovima. Jedna od retkih novokomponovanih pesama koja je zaživela u svetu boema. Tu pesmu je napisao neko sa dušom. Najverovatnije mu je ista bila u nosu, otrovana noćnim životom ali to je cena da bi pesma zaživela i ušla u mit.

Muzika koja se svirala u kafanama egzistirala je punom snagom dok je se nisu dočepale Marina Tucaković i njene kohorte, koje su nam živote obezvredili do te mere da nam se ta menažerija smeje u lice iza svakog ćoška. Ceca, Veca, Meca, Kuca, Maca, Labud i naravno Džej su produkti užasnih vremena za koja se iskreno nadamo da su iza nas. Kada nas uhvati kara-sevdah za boljim vremenima mi kao pripadnici ponosnog naroda odmah okrivljujemo nekog drugog za svoju sudbinu. „PROKLETA JE AMERIKA“ je pesma koja beleži najveći broj penjanja na stolove u toku svog izvođenja od strane kafanskih muzikanata. „Nemam ni ja ćaleta pa se ne penjem na trapez“, pomisliće neko ko mrzi ovaj vid kolektivne terapije ali definitivno greši. Ova pesma otkriva vekovnu tajnu „karike koja nedostaje“. Evo, ovako se ispravio čovek, gospodo naučnici, pomislim ponekada u sebi. Ne postoji stranac koji je posetio Srbiju a da nije ošamućen gostoprimstvom podigao ruke u vis uz ovu pesmu prkoseći globalizmu i američkoj dominaciji nad ostalim svetom. Svojevrsni dokumenat kafanskog sprdanja sa autoritetima tzv. svetskim moćnicima je i dečija brojalica koja je smišljena u kafani u Sarajevskoj ulici u Beogradu davnih 50-tih godina prošlog veka. U njoj se govori o ljubavi izvesnog Save i Kristine, ćerke američkog ambasadora. „En-den-dinu-Sava-raka-Tinu -Sava-raka-tika-taka...trif-traf-truf-Amerika-BUF! Propade američki hegemonizam zbog Save iz Sarajevske. Ova istinita priča je davno ispričana, poznata i sve-prisutna. Ali ako su lagali mene i ja lažem Vas. Dok neko ko ima želju za proveravanjem mitova, ne svrsta ovu priču u stopostotne mi ćemo se baviti lepšim i svrsishodnijim stvarima...“Muzika aj’ još jednom onu našu“!

Image Hosted by ImageShack.us

Obično nedeljom se događaju situacije kada je starosedelac neke kafane prinuđen da na to mesto povede familiju na čelu sa sopstvenom ženom. Okupani, namirisani, pričljivi pripadnici uže porodice ne kriju sreću, što se glava porodice udostojila da ih povede sa sobom i uvede ih na, za njih u principu, zabranjenu teritoriju. Tada dolazi do situacija kada Vam kelner postaje najbolji drug, saborac, spasitelj. Kada se naručuju ture pića po čvrstom dogovoru napravljenom kod kuće. Vi imate pravo na dva piva ili jedno kratko piće. Ako naručujete pivo, naručite crno pivo. Ono se pravi po principu pet-šest pelinkovaca se sipa u svetlo pivo pošto crno ne postoji, i servira u najvećoj krigli. Supruga je ponosna što ceo dan umereno pijuckate jedno pivo. Kada se naručuje kratko, konobar Vam to donosi u zamenjenim čašama. Rakija u velikoj a voda u maloj. I opet ste na jednom piću. I opet ste ponos i dika svoje žene. Onda posle ručka naručite od muzike svoju omiljenu uspavanku „IMA DANA“, i ne znate šta da radite od sreće što su Vam deca lepša nego jutros a i žena Vam je privlačnija no ikad. Onda svi zajedno krenete iz kafane. Muzika Vas prati, ženica drži pod ruku, dečica trčkaraju. Kelner, veran i odan, strpljivo čeka da mu se vratite u naručje. U svoju prirodnu sredinu. A onda opet sedam dana laganice.

Topla preporuka je da spisak navedenih pesama uvek imate u šteku jer nikada ne znate gde će Vas život odvesti u datom trenutku. Onaj ko je gospodin u kafani, ko ume da na nju ograniči svoju auto-destruktivnost, ko ume da se nasmeje i zasmeje, onaj ko racionalno brani svoj politički stav, ko ume da ostvari interakciju sa muzičkim ansamblom i ostalim gostima, on je gospodin finih manira, lepo vaspitan pojedinac. Čovek koji ume da se ponaša u kafani ume da se ponaša i u životu. Kafanska ezoterija se provlači kroz vekove. Ovo je apsolutno. Sve ostalo je relativno.

Ovaj tekst nikako ne propagira alkohol kao način života. Ovaj tekst afirmiše slobodu...

moj tekst u martovskom FAME magazinu

- 13:14 - Komentari (5) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -

<< Arhiva >>



________________________


maniac arhiva 10'
Arhiva
Januar | Februar | Mart | April |
Arhiva
maniac arhiva 09'
Arhiva
Januar | Februar | Mart | April | Maj | Jun | Jul | Avgust | Septembar | Oktobar | Novembar | Decembar |
Arhiva
maniac arhiva 08'
Arhiva
Januar | Februar | Mart | April | Maj | Jun | Jul | Avgust | Septembar| Oktobar| Novembar| Decembar
Arhiva
maniac arhiva 07'
Arhiva
Januar | Februar | Mart | April| Maj | Jun | Jul | Avgust | Septembar | Oktobar | Novembar | Decembar
Arhiva
Arhiva
maniac arhiva 06'
Arhiva
Januar | Februar | Mart | April | Maj | Jun | Jul | Avgust | Septembar | Oktobar | Novembar | Decembar
Arhiva
Arhiva
maniac arhiva 05'
Arhiva
Januar | Februar | Mart | April | Maj | Jun | Jul | Avgust | Septembar | Oktobar | Novembar | Decembar
Arhiva
Arhiva
maniac arhiva 04'
Arhiva
Januar | Februar | Mart | April | | Maj | Jun | Jul | Avgust | Septembar | Oktobar | Novembar | Decembar


________________________

Idi na vrh strane >>


..About Us++++++++English
+++++
+++++
Knjiga utisaka
+++++
Upiši se u knjigu


Contact Us++++++++RSS



Polni organ u žena na svim (skoro svim) jezicima:
++++++








Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
OYO.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv




| Home | Music | Photo Galleries | Download | Dijabolik | Bekanismi | Kolumna | YouTube | Facebook | MySpace | O nama | Kontakt | RSS | English |


Copyright © 2004-2010. MANIAC.blog. Sva prava su zadržana. Nijedan deo materijala ne sme biti reprodukovan bez prethodnog odobrenja izdavača.
Izuzetak su novinari koji mogu koristiti izvode i citate u svojim tekstovima uz obavezno navođenje imena i web adrese Maniaca.


Free counter and web stats


Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se