Subkulturni Fanzin,
Underground
portal... o
Slobodi, Individualizmu, Avanturi... izmenjenim stanjima na svest...


DULE NEDELJKOVIĆ GLAVONJA

Dule Glavonja
DIJABOLIK NIKADA NE SPAVA

Maniac Shop

| Maniac Shop | Underground On - Line | Sex | Drugs | Rock'n'Roll | Film | Politics | Maniac Music | Concerts | Maniac Links | Games | Kolumna | Bekanismi | Dijabolik | Maniac Photo | Bez Dlake na jeziku | New Report |


19.06.2007., utorak

Ovo je prva glava moje nove knjige

Hedi
photo maniac

glava I

Tasna u ruku, masna pod vrat, parfem po licu i slicu, casa soka od nebrojeno mnogo vitamina u sebe, i moze da se krene u nove radne pohode i pobede. U glavi mu je brujala sirena za prestanak vazdusne opasnosti. Jednolicni ton je rezbario, kiselinom ispravljenim vijugama, po onome sto mu je od mozga ostalo, posle vikenda.

Cekao je taxi ispred svoje zgrade I udisao za njega potpuno iznenadjujuci vazduh grada. Nedefinisane boje vozila koja su promicala pokraj njega jos uvek su mu stvarale laganu konfuziju u glavi. Pogledi ljudi iz prepunih buseva licili su mu na girice iz nekog novinskog fiseka. Boga je prizivao samo u dva navrata. Petkom, kada je cela zemljina kugla u dvadeset-cetvorocasovnoj rotaciji, izgovarala zajedno sa njim “Hvala, bogu, petak je”, I jebenim ponedeljkom ujutru kada mu se obracao za pomoc da se pribere I dozove’ nazad u telo. Ovoga puta, pomoc za povratak stigla je u obliku zadriglog taksiste koji je nesnosno glasno slusao jutarnji program na radiju. Iznenadivsi sebe, prilicno jasno je izgovorio adresu gde je zeleo da bude, I krajnje protiv svoje volje, odvezen. Guzva je bila nesnosna, kao I smeh sa radija. Taksista je nesto govorio.

Usao je u lazno cistu zgradu gde je zaradjivao novac koji je trosio na drogu, alcohol I po neku knjigu. Preleteo je pogledom, gomilu namirisanog stofa I cistih frizura. Uhvatila ga je nesnosna muka. Lagano, uvezbanim korakom, zapoceo je spontani beg sa posla. “Dobar dan, dovidjenja”, okrenuo se na peti I uleteo u nezaustavljiva roto’ vrata. Katapult je bio jaci nego sto se nadao. Pegla jos jaca. Sreca da ga nije video niko sem direktora I par stranih investitora, kojima je to bilo simpaticno.

Krenuo je, na srecu’, preko bulevara koji je stajao. Imao je srece. Presao je ulicu I uputio se ka plazi. “Nisam trebao da prestanem da pusim”, pomislio je I zapalio cigaretu. Daleko je Ada. Sunce jos dalje. Bilo je nesnosno vruce.
Pas sa iskolacenim ocima, zaglavljen u smrtonosnom cucnju ga je fokusirao pogledom. Stao je, nije zeleo da mu rusi koncentraciju. Verovatno je pojeo neku suvu hranu. Corbicom bi se resio muka. Od cega se sastoji pseca corba, pomislio je. Od kostiju. Opet je bacio bic, koji je proleteo tik pored psa u agoniji. Ovaj je bio spreman da po cenu zivota izbaci govno, tako da se nije pomerio. Samo su mu oci krenule jos vise ka napolje’. Obrisao je znoj sa cela kravatom I skoro nepomicno obisao oko psa. Resio je. Otpesacice do obale, prebacivajuci se poput gerilca od senke do senke.

Zvizduk, prepoznatljiv iz vremena kada je to bilo sredstvo komunikacije, divno vreme pre telefona, interfona itd, kada je svaki kraj imao svoju prepoznatljivu sinfoniju, vrati ga u detinjstvo. Setio se prvih univerzalki’ koje je iskukao, od oca, uz gomilu obecanja da ce biti dobar I popraviti matis na cetiri, do polugodista. U “jedan dan” novim patikama je harao, skolskim dvoristem, izmedju dva gola. Suvereno je vladao terenom, imao savrsen pregled igre I perfektan dribling. Krenuo je ka golu VIII 2, u tom trenutku ispred njega se postavlja bek protivnickog tima, cvrst kao stena. Sudar je bio neizbezan.

“Brate, sta ti je. U kom si fazonu, jesi li pojeo coveka. Sav si musav?”, Bane Kulov ga je svojim glupim kezom, teleportovao u sadasnjost. Ne sluteci nista, povukao je dim iz njegove lule, koju mu je ljubazno ponudio. “Nije losa, A?”, izgovorio je I nestao, mili lik iz detinjstva ulivajuci se u bulevarsko-beogradske solitere.

Vrapci su nemilosrdno larmali svoju pricu. Ta divna stvorenja. U trenutku mu se ucinilo da vidi beloglavog supa, ali dugogodisnje iskustvo sa raznoraznim travama, mu je davalo sigurnost da nije. Iz torbe je izvukao mitraljez I poceo da reseta po drvecu. Vrapci su prstali na sve strane. Kao “maksim” po diviziji, Arnold u “Predatoru”, Ljubisa na Sutjesci ili Neretvi po cetnicima. Mirko I Slavko. Nikad Robom. Volim sve sto vole mladi, skupjam slicice fudbalera I ves po komsiluku. Nisu losi sadasnji klinci sto igraju u Zvezdi. Jel’ pao Sloba?!

“Volim te”, rekla mu je Desa, izbacivacica sa Akademije mazno se privijajuci, nagim telom, uz njega. “Moram kuci”-zavapio je. “Pa kod tebe smo”!, Tor ga je nemilosrdno skucao cekicem! Od tada vise ne pije I ne privodi ribe na gajbu. Od tada samo pije I ponekad duva, smrce, guta. Ne privodi, njega privode.

“Hvala, Bane, pozdravi Sanju” zaustio je sa zakasnjenjem od par stotina minuta, pozdrav ortaku.

Gde je Ada? Odustao je od pesacenja I podigao ruku da zaustavi taxi.

Taksista je dijagonalom smrti’ preko tri trake rascistio ulicu ispred sebe. Svi iza su stajali ukopani sa nogom na kocnici, desnom rukom cimajuci rucnu a levom formirajuci symbol za muski polni organ. Svi su psovali I opstili sa taksistinom majkom. Bilo je tu najcudnijih sklopova vremena svojstvenih samo srpskom jeziku. “Kada te budem stigao, jebo sam te”-urlao je cibuljavi kompleksas, rodjen za batine, kroz prozor svog auta. Mesavina sadasnjosti, proslosti I buducnosti. Vanzemaljci koji su preruseni u ljude jeli hamburgere pored obliznje trafike lagano su se uputili nazad ka svom brodu. Promasili su grad. Hteli su u zemlju u kojoj se cita kako je napisano I pise kao sto se govori. E.T., go home! Ucinilo mu se da u poslednje vreme nema vise toliko lutalica po ulicama. Hamburger sto dinara. Verovatno ima neke veze.

Stropostao se na zadnje sediste. Taksista je krenuo. Da li mu je rekao gde ide. Verovatno. Nije se mnogo mucio da se priseca sta mu je rekao. Pre neko vece je ljubaznom gnomu u pekari zatrazio burek I jogurt a dobio parce pice I koka-kolu. Problem je, sto posto, u njima, bio je samokritican kao I uvek.

Taksi je stajao u mestu a misli su prolazile. Vruce je kao u paklu. Ali je barem za dzabe. Neko ode u Hurgadu na letovanje I vreme izmedju izlaska I ponovnog ulaska u avion provede u hotelskoj sobi I u predsoblju iste. Na njihovoj njivi nikada nije tako vruce a I neko je ukljucio fen na najjace. Oni hrabriji izginu’ na suncu prvi dan. Vracali su se iz doline kraljeva, u koju kralj nikada nije nogom krocio, zbog vrucine, sprzeni sa buljom koja je bridela od inekcija kojom su suzbijali alergiju I groznicu. Svi su nosili narukvice All inclusive’ da bi ih razlikovali od normalnih. U dogovoru sa Velikim Bratom svi su se divili I zavideli im. Ali oni su bili zigosani I glupi.

Gde je ono krenuo. A’, da. Idem na Adu. Dzipsi-fox lake. U sred Beograda. Nikada mu nije bilo jasno zasto se ganci loze na kung fu. Kada je bio mali, bezao je sa casova I stekovao se u bioskop “Balkan” gde se pet godina za redom, neobjasnjivo, davao film “U zmajevom gnezdu” od 11, 13 ,15, 17, 19, 21h. Sala je bila prepuna brazilaca’ koji su skupljali fore I skidali poteze. Svi su furali nuncake napravljene od drske metle I lanca kupljenog u Ferumu’, Njima su se toliko nasamopovredjivali da su odustali od kung-fua nakon desetak godina I poceli da se loze na brejk dens. U tuci sa karatistima iz Kartonki najvaznije je bilo pripaliti najslabijeg. Onda se ostali razbeze.
Najlepsi izum detinjstva mu je bila duvaljka koju su pravili od tanke metalne cevi I izolir trake. Municija je bila sazvakana sredina od panje, koja je se u sprezi sa pljuvackom pretvarala u bolni kamicak. Najbolniji je bio pogodak u uvo zrtve. Oci se ne racunaju. Najvise pogadjana osoba u kraju je bio Ajdemi Pusi, sin lozaca iz hotela “Union”, koji je sa razumevanjem prihvatio novo ime, ne shvatajuci zasto ga tako zovu, a ne Fadilj kada je to tako lepo ime. Ime koje su mu roditelji dali po rodjenju. A onda je naucio srpski. Ajdemija su stalno lozili da mu raste glava. Verovatno I jeste. Imao je nebrojeno mnogo pogodaka hlebom dnevno. Bio im je gotivan do momenta kada su ga braca ozenila u trinaestoj godini. Uobrazio se . Poceo je da kara.
Zedan je. Taksista se smejao nekim glasovima na radiju. Njega je to podsecalo na kokoske koje su mu rezbarile po mozgu, kao malom, dok je kod babe na selu citao, “Tihi Don”, po kazni. Zakleo se da nikada vise nece citati.

“Izvinite, gde mi idemo”, skupio je snage da priupita taksistu dok mu je zeludac napadala mancoza’, prouzrokovana Kulovovom vutrom. “Pa, na Adu, rekoste”. Bio je ponosan na razresenje komunikacije sa taksistom. Provalio je na podu taksija odbaceni keks. Neprimetno je rukom posegnuo za istim I halapljivo ga gurnuo u usta. Nece on vise nikada da duva. Gadila mu se pomisao na duvanski dim. “Jel, moze da se pusi u kolima”, ljubazno se obratio vozacu.

Mileci mostom, kroz cisto staklo na horizontu se pojavilo jezero. Spokojno je dremao uljuljkan u sedistu. “Uf’, dobro je evo ga ulaz”, valjda nece niko da naidje. Otkopcao je slic I talas olaksanja je krenuo mokracnim kanalom. U tom trenutku je nesto susnulo pored njega u mraku haustora. Odskocio je u stranu, preplasen. “Idi, bre, u picku materinu”, “Idi ti u picku materinu”, zakrestala je baba koja je pokrivena kesama spavala u ulazu. “Gospodjo izvinite”, pribrao se. “Nisam ja vredjao Vas kao licnost, nego kao pojavu”.

“Au, budala, je nasla’ meni da se baci pod auto”, okrenuo se Robert De Niro ka njemu. Samo ovaj je imao ciroki poprecno preko glave. Kao Dzaja. Ta frizura se kod njega u kraju zvala “Hvala ti Dzajo”, asocirajuci na usluge oralnog sexa, iz davnih vremena dok se legenda sa Uba nije ozenila. “Budalo, idi leci se, jebo ti ja pas mater nenormalnu’, Valter je branio Sarajevo. Jakim stiskom je prekinuo, pred samom erupcijom, spasonosni mlaz koji bi ga resio strahovitih muka. “ Ja bih ovde da izadjem”.

Bacio je papirnu novcanicu I izleteo iz katapulta trazeci pogledom bilo kakvo drvo, banderu, senku, stenu, iza koje bi se olaksao. Zaletevsi se preko pruge ugledao je ogromno bure. Stao je iza njega kada ga je grom u stomaku opomenuo da je vreme za nevreme. “Trojkom, protiv droge”! Etna nije pokazivala tendenciju smirivanja. Znoj je oblio nemocno telo. U cucnju ga je pratio neciji pogled. Pantalone su mu u vec bile izdajnicki spustene. Vikend tura je krenula napolje.

Pored bureta je stajao konj. Pored, bureta I konja dzokej. Pored bureta, konja I dzokeja, dzokejeva riba. Pored bureta, konja, dzokeja I dzokejeve ribe, ekskurzija iz unutrasnjosti. I svi su gledali u njega. U fazonu, “Sta vam je, nije mi nista, potpuno sam u redu”, navukao je pantalone preko lica. Pretrcao je pet-sest koraka I bacio se u zbunje sa druge strane pruge. “Tecite suze moje, rece policajac”, setio se naslova knjige koju je nekada citao. Tekle su suze, krokodilske, sve je teklo. Cureo je. “Curim”-pomislio je.

Podigao se iz pepela I rasirio krila. “Ipak cu peske”, spustio je ruke, uz uzdah, I navukao pantalone.

Samo jos da prepesaci dijagonalu hipodroma I na jezeru je. Nije mogao da doceka da se baci u vodu I zapliva. Nekada je bio prvak na 50. metara na takmicenju osnovnih skola Beograda. Lozio se besomucno na Korneliju Ender. Prikrivao je erakciju kada je ona plivala lednjo I molio se da joj pri nekom zamahu proviri sisa iz kostima. Prvi put se napio do besvesti kada je saznao da je udata. Regrutacioni centar pijanaca, iz kraja, koji su dokolicili po parkicu ispod Skupstine, sa radoscu ga je prihvatio. Mumlao je obeznanjen od bombice rakije, svoju pricu, I svi su se saosecali sa njim, mada niko nije imao pojma o cemu se tu radi.

Mali Princ medju pijancima. Brizna majka ga je pronasla I vratila kuci. Ubacila je opet svoj prvorodjeni voz u sine.

Celo telo mu se pretvorilo u pumpu. Pretilo je prskanje opne. “Stavis I ne mislis”, puci ce kondom od koze, koja je obavila njegovo telo. Morao je da iskulira. Stavio je plocu na gramofon u mozgu I zacuo umirujuce zvuke Pink Floyd-a. “Shine on you crazy diamond”. Samo mu jos fali da naleti na Sida Bareta koji srlja u potrazi za jezerom kao I on. Slicno im je u mozgu. Doduse, Sidu se ponedeljak desio pre trideset godina a I umro je u medjuvremenu.

Polako je poceo da oseca tezinu sopstvenog tela. Koraci su mu bili sve sigurniji. Koracao je uspravno I ponosno. Ne mogu njemu suzavac ni pendreci nista. Mahao je baka Olgi koja ga je gledala sa prozora. Bolele su ga bubne opne od besomucnog duvanja u pistaljku. Obecao je ortak, da ce mu za sutra nabaviti dobos. Prikljucice se bubnjarima I davati ritam ustanku. Desna ruka se jos uvek sirila’, zbog prekrasnog aperkata koji je zadala Shabanu’ na kontra-mitingu, ali nagovorice je on vec da zauzme svoje mesto u bendu. Dve palice I pistaljka. Covek. Buka. Buka je u modi! Buka mome srcu godi! Slusao je Zorana koji je sa spomenika Knezu pricao o viziji. Iza njega je bio kordon cuvara. Nocima se pretvarao u kuglu I kotrljao se ka plavim cunjevima. Bum! “Nemoj u mene , malo mi je frka”, “Necu”, zaustavljao se ispred oklopnika I posipao seme po njihovim stomacima, grudima, licu.

Setio se da je zaljubljen. Osmeh mu je ukrasio lice. Konacno je pronasao divnu, lepu, obrazovanu, uspesnu zenu za sebe. Ziveli su u svom stanu koji je odudarao od svih drugih u gradu.Tokom dugih zimskih noci pijuckali su vino I gledali kroz prozor. Da li ona zna za njega?! Crv sumnje ga je zagrizao.

Lift je krenuo na dole. “Gotovo je, odoh”, zavapio je sam sebi. Pao je na kolena.Kralj Artur mu je spustio mac na rame. “Jel’, tebi mladicu dobro”? Zabrinuto su ga posmatrale dve bake u setnji, jedna od njih mu je nezno polozila ruku na rame. “Do djavola”! Majka mu je spakovala korpu samo za jednu babu. “Pa’, podelite”, izgovorio je novoprimljeni vitez okruglog stola. Starice su umakle, a on je konacno sleteo’ na Adu.

Krenuo je uredjenom plazom, na dole, ka jezeru. Ispred njega je izronio decak iz vode’, sa posluzavnikom pod levom miskom. “Tursku kafu i casu obicne vode”, izgovorio je I srusio se na lezaljku. Zvuci hrvatskog popa iz kafica doneli su mu spokoj. Konacno je, barem malo, zavladao sobom. Na trenutak mu je zaigrao pred ocima pas koji se veselo vrteo po predsoblju, cekajuci da ga I ovog jutra izvede u toalet. “Pisacu, sracu”, veselo je cupkala izbezumljena zver. Osecaj je bio slican kao kada je u proslom zivotu, kao covek, jeo tresnje I zalivao pivom. Gazda je zurio na posao, miris parfema je ostao iza zalupljenih vrata. Neka, nema veze. Voli on svog vlasnika. Istovarivsi’ se ispod stola u dnevnoj sobi otisao je da potrazi mrvice cokolade po kuhinjskom podu. Svidela mu se nova gazdarica. Malo mu je bilo cudno sto se poliva nekim penusavim picem I dozvoljava mu da je lize ali on se osecao mocno I potentno. Lizao je slatki nectar I zamisljao pudlu od preko puta. Odrace je, samo da ga njegov sumanuti gazda otkljuca I izvede napolje. Ponedeljak mu je bio najtezi dan u njegovom pasjem zivotu. Uvek je zaboravljan od svih. Sklupcao se ispod postera Brizit Bardo I tuzno uzdahnuo. Zaspao je.

Senka mu je preletela preko sklopljenih ociju I ponovo zaljuljala uspavali mozak.

“Imam ja potpunu kontrolu nad drogama”, izgovorio je njegov ortak ne tako davno. Nakon cetrdeset kilograma manje, svoju ubedjenost delio je sakom I kapom novopridoslim kolegama u zatvorskoj bolnici. Dok nije prodao kucu na moru I stan u Beogradu najveci problem sa drogom mu je bio sto mu je ponekad ponestajalo. Od ponedeljka ostavljam pice I cigarete, pomislio je. “Pa’, ostavi ih kod mene”, cerekalo se zuto lice, utopljeno u zuto sunce. Konobar Senka mu je spustio porudzbinu na stocic pored njega I nestao. U legendu. Nije verovao u taj mit. Doci ce kasnije on da naplati.

Zurio je u vodu. Zlatna ribica ga je prezrivo posmatrala sa sigurnog rastojanja. Danas je na skupu zlatnih ribica-izvidjaca saznala da je lepo pomoci drugima. Ali posto je to bila ribica ometena u razvoju, mogla je da ispuni samo dve zelje.

Tupavost u njenom pogledu, mada je bila, ocigledo, zlatna, ga je sputavala da je zaskoci. “Ova je glupa”’ pomislio je. Kakve li zelje ispunjava glupa ribica. Ako pozeli brdo cokolade, stvorice mu brdo bele cokolade, koju nije voleo. Ako zatrazi najlepsu ribu, dobice neku “plastic fantastic” zrtvu folka. Ako bi pomislio da zatrazi da Zvezda opet bude prvak Evrope, ova glupava ribica to ne bi uspela da uradi. Za to treba zlatni kit, intelektualac. “Sevaj”, bacio je kamen na nju. U napadu dobrote, glupa zlatna ribica, je pomislila da mu je zelja da da gol. Nabola je kamen celom. Obnevidela od bola potonula je potom na dno zarivsi se u mulj jezera. Prosuo je casu vode na glavu.

Zavukao je ruku u kosulju, kao neki tamo vojskovodja, I lagano otpao’.
Sprej je stekovao ispod teksas kosulje. Danima se spremao da saspe, sve, svom gradu u lice. Nasao je savrsen zid. Zgrada, mutant, iznikla u njegovom kraju preko noci nudila mu je svoje sveze okreceno lice. Gluvo doba, nigde nikog. Sa osmehom na licu poceo je da mucka sprej. Na murju je vec bio rezistentan ali su mu necije oci zasmetale. “Avaks”, ciji je predsednik umro, stajao je na prozoru zgrade prekoputa I pusio. Razvukao je kez od uveta do uveta, kao prvi pokusaj razoruzavanja Balkanskog spijunskog broda, nazvanog po neprijateljskoj letelici. Prazan pogled, prazniji od praznog bureka, zimi u Karadjordjevoj, ultrazvucno je gledao kroz njega do daljine dioptrije -3. Sjebao mu se procesor posle 5. oktobra. Nije imao dostojnu prepreku u izvrsenju “pisane” revolucije.
“Mrzim zle zato sto su zli, mrzim dobre zato sto su picke”, duboka misao koja ga je opsedala danima projektovana je na zid. Zidne novine. Fantasticno multimedijalno komunikativno sredstvo. Panker u njemu nikada nije umro. Pank nije mrtav. Poslusno se, onomad, nagutao suzavca pod stare dane, sve u slavu Vojske Sutrasnjice. Mrzeo je sebe zbog sarenih pilula koje je tu I tamo gutao. Ne trebaju njemu pilule da bi mu bilo bolje. On je gori od toga. Smejao se deci cveca, smejao se darkerima I sminkerima, borio se protiv zakona, vozio je motore I kola, ljubio je najbolje beogradske ribe, a onda je kao dug proslosti pocela da ga stize dosada srednjovecnih. “Najveci olos smo, pijemo, duvamo na ulici”, pevao je hor decaka sa severa. Voleo je brzinu boja. Nije voleo silazak. Tesko je parkirao Arku u poslednje vreme, prilazi Araratu su bili klizavi. Uvek je, bezeci od potopa, namerno, zaboravljao da ukrca kravu I vola. Ne toliko zbog krave nego zbog, nicim izazvane zavisti ka volovoj pameti I mudima. Kravu I vola je spasao sandolinom, Indus, koga su pre toga uradili’ bolivijci u svom kaficu. Vo je po dolasku u Indiju zalutao a krava je u znak zahvalnosti svom spasitelju I njegovoj otadzbini postala Sveta Zivotinja.

“Duf, dam, duf, dam, kuf, kuf, kam, kuf, kam, kuku, ru, kuku ru”-plemenski obred bio je u toku. Zrtva je bila privezana za totem I cekala smrt. Oko totema se u krug vrtelo primitivno I divlje pleme. Trans je ulazio I izlazio iz crnih, znojavih tela. Bubnjevi su stvarali nesnosnu, ali ipak buku punu ritma. Zrtva je cupkala nogom u ritmu straha. Cekao se momenat kada ce mu tomahavk rascepati celo. Otkud crncima tomahavk, oni imaju koplja, toljage, duvaljke. Zrtva je bila u dilemi. U svakom slucaju je sledila glupa smrt, ali bitno je koje ce oruzje presuditi. Nije isto umreti od obicnog koplja ili od tomahavka.

Tomahavk je znao kako da prezivi.

“Sidjite dole, mamu li vam jebem, pedersku”, cuo se urlik sa vrhova solitera dok su krstarece rakete zujale okolo, naokolo, trazeci cilj. “Brate, ja bi ih jebao a ne tukao”, urlao je cibuljavi onanista, koji je izmedju dva drkanja ubijao neprijatelja na kompjuteru. Pozeleo je da mu na terasu sleti neki od oborenih pilota, predao bi ga neskrivenom sadisti, I zapalio pljugu. Verovatno bi imao pravedno sudjenje pre nego sto bi dobio sansu da prezivi skokom sa solitera. Sansa se sastojala u tome da ako zna da leti, moze da uziva u slobodi.

“Duf, daf, kuku, ru, kuku, ru”- kulminirao je primitivni ples. Zrtva, a to je bio on, je strpljivo cekala. Nije ga bilo strah. Znao je da mu mozak opijen svakojakim govnima opet proizvodi kosmarni san tako da je spokojno cekao da ga crvenokozac, ipak su bili indijanci u pitanju, gadja smrtonosnim oruzjem. Tako mu I treba kada ide u Ameriku. U Africi se uvek bolje provodio. Tamo barem nije bilo zabranjeno pusenje a I crnkinje su bolje ribe od debelih, pegavih, amerikanki. Industrija hrane je u dogovoru sa Velikim Bratom izdejstvovala zabranu pusenja na celom kontinentu. Ne bi li ukrizirani pioni sto vise grickali. Cips and pils and video klips. Jebote, Armagedon je poceo. Nece Amerika docekati kataklizmu u Jeloustounu. Sami ce se sjebati, Bog nece morati da se smara da pocisti seme zla.

“Tam, tam, kuku, ru, kuku, ru”- u njegovom carstvu glupost ce biti kaznjavana. Smrtna kazna za glupe. Fenomenalna zamisao. Osmehnuo se u trenutku kada je zajapureni indijanac hitnuo sekiru ka njemu. Serifska zvezda, koju je sa ponosom nosio, sijala je na junackim grudima. Neposredno pred udarac je naterao sebe da otvori oci I izadje iz filma.

Povratak je bio bolniji nego sto je bilo uobicajeno. “Preterao sam, za mene su opijati proslost,”, zakleo se bumbar, hiljaditi put, u cvet I u med.

“Ku-kuruz, ku-kuruz, ku-kuruz”, prepoznao je ritam koji je diktirao maloletnik, sa licem prestupnika, dok je vukljao lonac pun kuvanom poslasticom po plazi. “Dodji, sine”, ljubazno mu je uputio poziv. Maloletnik je u strahu, sirom otvorenih ociju, neverovatnom brzinom, pobegao u nepoznatom pravcu.

Dve oronule I sparusene pripadnice, simpatizerke, nevladinih organizacija I gay lobija, prezrivo su ga gledale, dok su izlagale svoju ruznocu I miris suncu.

Morace da pripazi sta prica. “Mars, bre, u picku materinu”, opalio je u pravcu gospodja Cetkin I Luksemburg, otpio gutljaj Fante I krenuo da otpadne. Lepse je u snovima.

“Mozes li da mi nacrtas ovcu”, upitao ga je Mali Princ, iznikao iz sljunka. . Zelja da mu udovolji je dominirala. Samo jos da pronadje ruku. “Moja Ovca”, stajalo je u zaglavlju prazne stranice sveske pred njim, Prvo mora da se dogovori sa obe hemisfere koje je boje zivotinja.

Bela? Ne. Suvise je cista.

Crna? Ne. Prljava je.

Siva? Ne. Tmurna I oblacna sa kisom.

Zelena? Ko je jos video zelenu ovcu.

Plava? Plavo je ruzno pace u bajci koju je citao na lsd-u.

Crvena! Njegova ovca je crvena. Crveno je boja ljubavi. Crveno kao Starke.

Patike koje je dovodio do stanja raspadanja hodajuci gore, dole. Starke su mu bile svecana toaleta. Izlazio je u grad u njima. Voleo je koncerte. Razmena izmedju bine I publike je bila pokretacka. Peo se I on, na binu, I emitovao energiju. “Sinoc kad sam posao kupiti duvana, tramvaj zgazi jednog narkomana, placu ljudi, placu zene, zato boli kurac mene”
Lepo je biti rokenroll zvezda. Oholi panker I princeza iz osme beogradske. Prva kozna jakna, prvi poljubac na Kalisu. Drzanje za ruku kada ga niko ne vidi. Gledanje Dinastije kod nje ponedeljkom uvece. Posle Blejkovih strogih pogleda. Kristl je plakala nad njegovom sutrasnjom sudbinom, na pismenom iz srpskog. Bolelo ga je uvo. Ceo svet je bio pod njegovim starkama.

Hiljadu ruku je mahalo u nekom svom ritmu ka bini na kojoj je svirao njegov omiljeni bend. “Hey, dady’O, I’ don’t wona go down the basement” Koliko covek moze da rasiri zenice a da mu ne ispadnu oci. Zeleo je da usnimi svaki detalj, svaki potez. Skljocao je fotoaparat u mozgu. Pregledace foto-album pri prvom stanju otudjenosti. Voleo je svoje albume. Sklopi oci I vidi mrtve. Oni mu nedostaju.

“Vidimo se”, rekao mu je Paun I seo na motor. “Dodji sutra kod mene na kafu”, Anine plave oci su zaklonila vrata automobila. “Nemoj da ides kolima za nama”, poslednji sapat oca, pre nego sto ga je odvezla Hitna Pomoc.

Listao je album I radovao se sto ih vidi. Zive I zdrave.

Prezirao je smrt. Nije je se plasio. Plasio se samo da sam sidje u podrum. Nesto je bilo dole. Ajdemi sa familijom se odavno odselio. Majmun je u Americi, dobio je I cerku. U Americi su I njegove glupe sale. Miseva nema. Ima macaka. Ali ima jos nesto. Nije znao sta. U prizemlju zgrade, dok je sa zebnjom odmicao od podruma, naleteo je na Pacova. Taksistu. Njegovog druga iz detinjstva. Ovaj je odmah krenuo sa zvakom. Igrali su basket bez lopte u hodniku zgrade. Pacov je savrseno igrao odbranu. Uspeo je da ga isfintira I dohvati se vrata od kapije. Izleteo je napolje. Ulica je bila kao stvorena za bekstvo. Medjutim asfalt se topio pod njegovim stopama. Sve je teze izvlacio noge. Vrela ulicna smesa ga je halapljivo gutala. Zaglibio se vec do pojasa. Nije osecao noge. Tonuo je.

Uz urlik je isplivao na povrsinu ligistula. Trpeo je dugotrajne zapanjene poglede okolnih Adadzija. Klara I Roza su klimale glavama mrmljajuci. Bile su u pravu. On je idiot.

Toplo je. Sunce je peklo. Pilo mu se pivo.

Voleo je pivo iz velikih krigli sa puno pene. Krigla sa penom je estetski lepo izgledala. Pena je zauzimala jednu trecinu case, zato je uvek morao da popije po dva piva umesto jednog. Cetiri umesto dva, sest su kao tri, sest su kao tri, sest su kao tri, preskakala mu je ploca u glavi. Svratio je tog zimskog popodneva na pumpu u blizini Subotice I zamolio pumpadziju da telefonira. Njegovom ortaku, toncu na eminentnoj radio stanici je preskakala ploca u programu vec skoro dvadeset minuta. Znao je da je tugovao za bivsom ribom, pa ga je razumeo. Da li ce ga razumeti million slusalaca I sijaset urednika? Sumnjao je. Jos kada bi videli doticnu, samo bi slegli ramenima I aminovali presudu koja je glasila: smrt kamenovanjem. Telefon je izdisao od zauzeca.Nije bilo sanse da ga dozove. Mumija sa vrha Beogradjanke je cupkala nogom u ritmu preskoka’. Pogleda zakucanog u Gardos, ulazio je u mitove radio-difuzije.

Najludje sto je on licno uradio, nekad u mladosti, je donosenje poker aparata u studio I kockanje sa slusaocima, za vreme nocnog programa na radiju. Veca-manja, manja-veca. Tih gladnih inflatornih godina, grad je odjekivao od zvuka lupanja prstiju po poker-aparatu. Njegov drug je imao otvorene rane na kaziprstu.

Gomila se skupila pored sprave koja j vec deset puta “davala” pogotke. Klinca iz kraja, koji od detinjstva pamti samo pasulj I krompir, delio je jos jedan tacan udarac od golemog bogatstva. Ortaci su ga odgovarali I molili da pokupi lovu. On nikada nije ni imao pare u dzepu tako da nije znao sa cime u tom trenutku raspolaze. Zelite li biti milijunas’, gladnih godina. Sevnula je desnica ka tasteru. MANJA! Aparat je halapljivo usisao u sebe sumu, a masni vlasnik, sa kajlom, je odahnuo. Malisa je sedeo par trenutaka Igrao se Ledenog Cike, sam sa sobom. Veselo je digao obe ruke u vis I zapevao nasu revolucionarnu, izuzetno popularnu u to vreme: “Nije mala, nije mala”.
Heroj ulice se utopio u maglu mrtvog grada. Iza njega su ostali pocepani plakati kriminalca sa decjim licem. Video ga je pre neki dan kako gostuje na lokalnoj televiziji I prica o politickoj korektnosti. Uspeo je u zivotu. Nije mala, nije mala, stvar biti politicar pripravnik. Tako se kalio celik, tih godina.

Odlucio je da se okupa. Voleo je savsku vodu. Voleo je zene koje vole savsku vodu. Nijedna njegova devojka nije volela da se kupa u jezeru. Prljava voda, somovi-ubice od osamdeset kilograma, ustase ronioci, dzinovske alge, izvrsena laka nuzda pola grada, samponiranje beskucnika u plicaku, labud ko zna odakle utekao, udavljeni poluplivaci ohrabreni alkoholom, dokazana prenosivost polnih bolesti (triper) vodom, sumanuti vozaci sandolina, perverznjaci svih oblika I velicina koji stoje do pojasa u vodi, psi, nisu bili nikakav razlog da se ne bucne. Skinuo je kosulju, a onda je usledila agonija, karike koja nedostaje. Pertla nekim cudom samosvezana u mrtvacki cvor. Pristupio je razvezivanju sa strpljenjem svojstvenom predsedniku odeljenske zajednice, koji je za deseti rodjendan dobio madjarsku kocku. Ponosni roditelji terali su ga da je resava pred odusevljenim rodjacima I ostalim gostima. Odlikas, rodjen za batine, munjevito je resavao neresivo a zatim je prelazio na recitaciju:

“Nistarijo spavala si,
I sanjala da si nesto.
Nesto se zapalilo.
Plamen se previjao,
U mukama slepim.
Probudila si se nistarijo,
I grejala ledja,
Na plamenu iz sna.
Nisi videla muke plamena,
Citave svetove muka.
Kratkovida su ti ledja.
Nistarijo zaspala si opet,
I sanjala da si nista.
Plamen se ugasio,
Muke su njegove progledale,
I ugasile se I one blazene.
Aplauz koji je dobijao potom, stopostotno ga je gurao u fotelju ministra policije. Njegov CV je vec bio prepun, cinjenicnih maltretiranja, od strane ortaka. Cibuljava genetska greska. Ali bio je odlican golman I vodonosa, u skolskom dvoristu. Voleo je silu. Prosto je obozavao batine. Toliko ih se nadobijao. To je prva pokretna meta sa kojom se susreo. Prvi los karakter, prva ljiga. Cale mu je bivsi akcijas, direktor javnog preduzeca I istaknuti komunista, majka servirka u ekspres restoranu, danas domacica. Prapocetak kvazi-elite. Izdanak, propasti u koju je hrlio njegov grad. Znao je da ga ne mrzi za dzabe. Buduci minister je recitovao pred gostima ne bi li se smanjili repovi praziluka koji su virili iz bulja njegovih roditelja.

Kasnije je propevao. Pevao je pred ushicenim pandurima, hit sa imenima svih kojih se setio u tom trenutku, nakon sto je, obivsi trafiku, uhvacen. Hteo je da dokaze muskost. Glupan je umesto kurca, koristio kamen. Nestao je iz kraja. Mnogo godina posle video ga je na televiziji kako dodeljuje statusne kvalifikacije zlikovcima oslovljvajuci ih sa: Gospodin, pa ime zlocinca!
On je, tada, po prvi put slikan iz profila. Optuzen je da je zvezdin huligan. Teretio ga je, tada, glavni inspektor za maloletne delikvente, da je jedan od klinaca koji su napisali grafit, Komunizam=Fasizam, na zgradi Yugoexporta na Terazijama.

Bio je ponosan. Otpocela je karijera buntovnika. Kitio se tudjim perjem ali je barem znao autore. Uvek je voleo Vorhola: “Ako je neko nesto objavio (publikovao) to po automatizmu postaje javno dobro koje podleze daljoj eksploataciji”, govorio je Andy.

Voleo je poeziju. Tako je zaradjivao prvu kintu za klikere. Tako je muvao devojcice. Tako je izrazavao bunt u punk bendu. Preterao je za vikend.

Provalio je da se dere tek kada je zacutao.

Zaljubljeni pogled profesorke srpskog na bolovanju, goreo mu je na potiljku, ljubav ne zna za granice. Pogledao je u njenom smeru I uputio pogled. Bila je vitka, tamnoputa, sa talasastom, crnom kosom, punim usnama, cudnim maleckim prcastim nosicem I smesnim smedjim ocima. S kosom uvezanom crvenom maramom I u dugackoj leprsavoj haljini podsecala je na devojku sa zapadne obale Afrike. Imala je peskir sa jezikom Stones-a pod guzom.
“Cao, duso”, rekao joj je. Bio je gotovo siguran da niko od lokalnih dokolicara nije nikada cuo za lepotu senegalki a kamoli video neku od njih.
On ih je video. I spavao je pijan pored jedne od njih. “Odrao ju ju od kunta”. Ujutru joj je platio terapiju I odbauljao do recepcije da joj pozove taksi I isprati iz hotela. Bila je frizerka. Imala je salon u Dakaru. Verovao joj je kada mu je to rekla. Mnogo je bila lepa za nekog ko prodaje ljubav. Ali nisu sve zene lakog morala sa Stajge. Ima I lepih, obrazovanih, zenstvenih.

Kratka bundica, sorc, najlonke I patike. Sangajke. Stao je pored nje kolima, na autoputu, da je zamoli za upaljac, a kada je vec dobio uslugu, odlucio je da bude ljubazan I raspita se o tarifi. Pusenje, 10. sa gutanjem 15. eura. Karanje 20. Dinare ne prima. Anal ne radi ali njena koleginica, da. Samo da je priupita: “Kasandra, jel radis bulju’! Pogledi svih perverznjaka I psihopata koji su se tog trenutka, kao’slucajno, zatekli tu, sprzili su ga. Dao je levi migavac, odlucno pogledao preko levog ramena. Ukljucio se u saobracaj.

Pokidao je ono sto je ostalo od pertle, skinuo pantalone I gace I go zakoracio u bonacu jutarnjeg jezera, ohrabren pogledom lepotice koja se u medjuvremenu pretvorila u zabu.

Ronio je po mutnoj savskoj vodi do trenutka dok nije punim plucima udahnuo vodu. Covek nema skrge, sinulo mu je. Kasljuci, grcajuci, halapljivo je gutao vazduh. Nekada je bio prvak Beograda na 50. metara, kraul. Sada tone kao kamen. Debeli, odvratni kamen, crvene boje, prepun kiseline I piva. Vikend, eliksir mladosti, pretvorio ga je u olupinu.
Kada bi ga nasli posle pet stotina godina, u njemu ne bi nasli blago. Osecao se kao ludak koji skace po pesku, I mase brodu, sa pustog ostrva. Ovi sa palube ga vide. Masu I oni njemu, samo ne staju. I tako iz godine u godinu.
Napravio je rupu u zemlji koja mu je seksualni partner. Ponekad joj povecava sise. Nasao je juce dva ogromna kokosova oraha. Kakav ce to sex nocas biti. Petko mu je pobegao. Nije ga najredovnije hranio I ugnjetavao ga je pricama o politici. Prvi put kada ga je zagrlio, da mu pokaze naklonost, ovaj je uzvikivao nesto o seksualnom uznemiravanju. Jebiga, na ostrvu su od hrane Imali samo med iz kosnica I orahe koje su sami brali. Kita mu je bila dignuta non-stop. Petko je iskapirao da je bolje, dati se u beg, nego spustati uznemireno koplje. Voleo je da stoji tako do kolena u vodi sa dignutom patkom I masta. Slao je poljupce ljubavi svim zenama sveta.

Vrisak ga je trgao. Pronasli su ga moreplovci! Konacno ce kuci.

Skrenuo je pogled uperen direktno u sunce I kroz treptaj zaslepljenih ociju ugledao zenu koja iz vode, pokraj njega, izvlaci malu cerku, pokrivsi joj oci rukama. Klara I Roza su se prihvatile mobilnih I verovatno sinhronizovano okretale, 92. Zaba sa crvenom maramom je drzala ruku u gacicama. Nista mu drugo nije preostalo nego da cucne u vodu I smisli plan za begstvo iz ove neprijatne situacije. Setio se. Preplivace na drugu obalu. Ideja mu se cinila savrsenom, sve dok se na otprilike pola jezera nije seti da su mu sve stvari ostale na obali. Bio je ubedjen da su se vec pojavile na nekoj od tezgi na Buvljoj pijaci. Bilo mu je zao jedino telefona. Nema veze, kupice drugi. Stalno je kupovao nove telephone, I imao je popust u maloj prodavnici pored Hrama. Samo jos da savlada pola jezera, nadje nesto da obuce I obuje I skokne do kuce po novac. Tog trenutka, shvativsi besmisao daljeg zivota, prestao je da pliva I prepustio se jezeru koje ga je vuklo na dno. Potonuo je, otprilike, do pojasa, posto je gonjen kosmarom vec doplivao do druge obale. Uputio je molbu svevisnjem da je isplivao pored nudisticke plaze. Pogledom je trazio naga tela. Ugledao ih je, ali nekih kilometar I po, levo. Dahtao je u plicaku trazeci pukotinu medju kupacima koji su zauzeli tu obalu Ade.

Pored njega se kupao skitnica. Iscedio je sampon iz kesice na ogromnu, nesrazmernu, glavu I poceo da trlja kao da mu zivot zavisi od toga. Mora da ima vaske, pomislio je.

Sloba Vaska. Zivot su mu unistili kada je na sistematskom pregledu izdvojen sa strane. Skolom je odmah prostrujala vest da Sloba ima vaske. “Neko ide levo, neko ide desno, neko ide natraske, a Sloba ima vaske”, odjekivali su hodnicima uvredljivi stihovi. Nepotrebno I besmisleno mu posle bese ubedjivanje, da je na stranu izdvojen, zbog rahitisa I kokosijih grudi. Na kraju sedmog razreda je uhvacen kako duva lepak u skolskom I izbacen je iz skole. Poslednji put ga je video na Zelenjaku, prodavao je gace na kartonskoj kutiji. Cesao se:

Dete se ceska rukom po glavi,
Kao da ne zna sta bi od sveg.
Ah, babo, babo, kupi mi, babo
Pecenja kupi jareceg.

Sad se I babo ceska po glavi,
Gledajuci dugo sina svog.
e, ja sam voleo sablje I koplja
A sin mi jarca pecenog!

Spontani aplauz je odjeknuo sa obale. Publika od pet-sest dizelasa je bila odusevljena njegovim kreativnim povratkom u detinjstvo I za trenutak prestadose da kinje najglupljeg medju njima. Kisa kamenja je zasula skitnicu I njega. Za skitnicom je ostao trag pene na vodi, kada je spas potrazio na dnu jezera. On nije imao gde. Pucajte ja jos drzim cas, urlalo mu je u glavi. Vikend hemija se opet uskomesala. Mars napada. Dobivsi kamen u celo, podsetio se da zna da pliva, I kao Tarzan, pojuri natrag ka sredini jezera. Nesto mu se zapetljavalo u noge. Krokodil, gotov sam! Nemoj, lakosta, molim te. Bicu dobar. Nije bio krokodil. Sveze okupani klosar se peo na njega, grabeci vazduh. Samo mu je on jos falio. Noktima, koji su bili kao u mladunceta lava, rezbario mu je po kozi. Udavice ga.

Preciznim kroseom mu je izbio, poslednji tracak vazduha, koji je, ovaj otpadak drustva, posedovao. Ovo se ne desava! Vukao je obamrlo telo, kroz plicak, koga se jedva dohvatio.

Srecom dizelasi su se okrenuli izivljavanju, a ovde, na obali, nije bilo nikoga. Sta da radi sa ovim? Da ga gurne na dno I spase sebe ili da mu da vestacko disanje I spase njega. Ko ga jebe, gurnuo ga je na dno, gde je I pripadao.

Boreci se protiv mucnine, udahnuo je vazduh I uduvao ga u Faraonovu Grobnicu. Indijana Dzons ga je sibao bicem. Otvorio je istorijski objekat pre njega. Ni prizivanje u pomoc Anzeline Zoli, Pamele, sisate kasirke iz kraja, nije mu, mnogo, pomoglo.

“Disi, mamu ti jebem”. Udahnuo je duboko, I opet izduvao, poput vuka na kucu treceg praseta, u septicku jamu uokvirenu retkom bradom. Krkljanje je, oznacavalo pocetak drugog rodjendana, spodobe koja je mirisala na sampon od breze. Nije vise mogao da izdrzi. Uz urlik je ispusto sadrzaj zeludca, direktno u lice, nesretnom coveku. “Dej kud bi onli van”, uhvatio ga je za vrat I potopio u jezersku vodu. Da ga zapere.

Brze-bolje ga je izvukao na povrsinu, da ne bi opet morao da eksperimentise sa reanimacijom.

“Imas, nesto, sitno”, pruzio je ruku ka njemu. Ovaj put je skocio na njega, definitivno, resen da ga lisi, bednog zivota. “Ali, mi smo drugovi”, izgovorio je “reject”.
Poslednja recenica je izazvala sazaljenje I naklonost ka skitnici. “Drugovi”, pruzio mu je ruku. Zagrlili su se u plicaku. Suze su potekle. Krokodilske. Stajali su tako zagrljeni dok nije poceo da mu se dize. Odmakao je, novog, drugara od sebe, postedevsi ga sodomije.

Ni ne seca se kada je poslednji put karao. Onako, iz ljubavi.

Kako li je Raji, upitao se.

Raja Olimpijada, ortak iz starog kraja. Tako su ga zvali jer je karao svake cetvrte godine. Dok se nije posvetio religiji. Sumnjali su u njegovu iskrenost. Odao se molitvi, da ga ne bi zajebavali, da ne moze da skrati ribu. Odrecice se taj Boga cim nadje neku srodnu dusu da joj ga stavi. Sada je vec dostigao periodiku Halejeve komete u nemanju fizickog kontakta sa zenom.

Tako se postaje manijak. Iskreno je u to verovao.

Svaki dan srece barem jednu dobru ribu. Nekada je voleo velike grudi, nekada ne. Duga kosa I duge noge su bitne. Oci I osmeh. Glas. Voleo je zene sa glasom. Da imaju ton. Ako uz ton ide I slika to bi bila savrsena kombinacija. Nikada ga nijedna zena koju je zeleo nije odbila. U tome je tajna njegove usamljenosti.

Uvek se u potaji divio prostitutkama. Kao klinac se vrzmao po pariskom Pigalu I iz prikrajka gledao kurve po ulici I kafiterijama. Sve su imale grub glas, upaljenu cigaretu I cipele ili sandale na bose noge, bez obzira na godisnje doba. Kada bi virtuelno napravljena zena njegovih snova krenula da se skida pred njim obecavajuci nezaboravan sex, ni godisnja proizvodjnja koke u Peru-u ni Viagra od 100.mg. mu ne bi podigla kitu ukoliko bi ona imala najlon sokne ili dokolenice. Te dokolenice su kod njega izazivale trenutnu I bolnu impotenciju. Cistu suprotnost prijapizmu od koje je oboleo njegov poznanik, patuljak.

Lokalni mangupi su ga terali da, po splitskoj autobuskoj stanici, lepo zamoli tete da mu otkopcaju slic da piski, maskiran u deciju kapu sa Paja Patkom na celu. Susrevsi se sa patkom ne srazmernom za nekoga ko nosi Paja Patka na kapi, uz vrisak su nestajale’. Super su se zabavljali lokalni djilkosi. Poslednje sto je cuo za patuljka je da je odmaglio sa nekim cirkusom u Ameriku. Sto posto krese Zenu s bradom.

Njegova bivsa riba je prestala da se drogira kada je sanjala da joj iz zida izlazi kita za kojom dolazi kepec. Zvali su je Laka. Nije koristila teske droge samo je duvala. Asocijacija za njen nadimak je dosla od Teskog, jednog od prvih narkomana koje je znao. Bio je mrsav kao isposnik ali je bio teski narkoman. Ova se plasila igle pa je ostala Laka. Video ju je na ulici pre neki dan, ugojila se I ima sina. “Laka ima decaka”, godinama joj je stajao grafit na zgradi.

I sam je svojevremeno napisao grafit na zidu: Punk’ s not dead”, crvenim lakom za kola. Obicaj mu je bio da seta po gradu I cita ulicne “oglasne table”. Imao je svoje omiljene natpise, “Zrtve kurca” mu je uvek izazivao osmeh. Njegova zivotna filozofija je opisana samo u jednoj misli: “Mrzim zle zato sto su zli, mrzim dobre zato sto su picke”. Krenuo mu je glas iz grla, pretio je da povuce dusu za sobom. Moram da se sredim, pomislio je. Odgurnuo je klosara sa kojim je ko zna koliko stajao zagrljen I pokusao da pomisli na nesto ruzno ne bi li mu se spustila kita puna vikend-amfetamina.

Nije morao da zamislja, samo je pogledao oko sebe. Nije Akademija ono sto je bila nekad. Mnogo ruznih ljudi se skupilo u podrumu Likovne Akademije te veceri. Otpadnici od drustva I zivota trazili su spas u lagumima proslosti. Narucio je pivo I polivao klub pogledom.

Mira Lezbejka ga je onako junacki udarila po ramenu. “Sta je majstore, nista ribe veceras, a”? “Nista, blejim, onako”, “Boli te uvo, ti da si lupao recke soba bi ti bila crna”, zvuci teskog metala su je usisali u drugu prostoriju. Simpaticno stvorenje, kada se samo seti da joj je muvao frajera. Poljubac sa njim mu je odsekao noge, ruke, glavu, pupcanu vrpcu, I ucinio ga je hendikepiranim za ceo zivot sto se tog segmenta ljubavnog cina tice. Niko ne ljubi tako dobro kao zena koja voli zene. Jurcao je za njom posle po gradu, pratio je, cekao ispred zgrade. Hteo je da je preobrati. Za te pokusaje je bio nagradjivan velicanstvenim krljanjima po parkovima, ulazima, wc-ima. Castila ga je jedne veceri kada su zajedno obradjivali ribu iz plesne grupe “Sestre Scipion”, jednim uvodjenjem kite u njenu kitu. “E, od sada si homoseksualac”, rekla mu je. “Karao si muskarca”.

Tog jutra je isao ka kuci I plakao. Sve prave ljubavi su tuzne. Put povratka, ga je naveo kod Maje Kineskinje, koja ga je povratila u zivot kineskom rakijom I pusenjem sa oralnom zavrsnicom. Izbacila ga je napolje, posto je uskoro trebao da joj se vrati decko sa treninga. Zaboravio je pljuge kod nje, pa je naleteo je na Srdjana Smekera u samiski. Klimnuo je glavom, znak pozdrava, ovaj ga je potapsao po umornom licu I sarkasticno sa osmehom pobednika pljunuo u njegovom pravcu: “De, si, Glavonja, jel karas nesto”, glupi cerek prepao je prodavacicu I obliznje jato vrabaca koje se gostilo njegovom povrackom ispred radnje, koju je izazvao, Majin poljubac u usta na islasku iz njene gajbe. Okrenuo se I otisao ne zavrsivsi kupovinu. Nije podnosio tog lika, zbog njega ga je Maja izbacila napolje.

Pripisalo mu se. Uleteo je u prvi otvoreni kafic I potrazio klonjaru. Polumrtva kita je izbacivala providan tanak mlaz. Neko ga je povukao za ruku.

Okrenuo se I video klosara, koji mu mimikom pokazuje da nije fora da pisa u plicaku pred tolikom publikom.

“Ajmo, Petko”, pozvao je prikazu I kroz vodu zakoracio ka praznom delu plaze, gde je mogao na miru da spakuje mozak.

Cetvrt hleba I parizer, podeljeni na pola posluzili su im kao gozba. Zalivali su klopu Fantom, koja je umrla jos prosle nedelje. Pala mu je na pamet misao da ga upita odakle mu hrana I pice, ali je slutio odgovor pa je odustao. Prebacio je neko klosarevo krzno preko genitalija I glumio, kupaca na plazi.

Klosar je odlutao u mislima I poveo njega za sobom.

“Ovaj je tu jos od Nove Godine”, zacuo je dobacivku, kojom je glupan animirao dva zenska tupana. Lebdeo je na stepenistu pored kafica gde su slavili Srpsku Novu Godinu, skucan tekilama, pivom I dzointom koji mu je uvaljen u usta na samom ulazu. Na peti se, vojnicki, okrenuo I zauzeo mesto na tribini. Nece dugo biti sam. Samoubilacka misija, proslave, je trajala. Vec ce se neko pojaviti sa zanimljivim predlogom kako da mu bude bolje.

Setio se Doktora koji je vece pre antologijske recenice: “Jebote, barem da sam bio cirke” plivao 400 mesovito na platou ispred ulaza u Akademiju.

On kada se skuca, samo se skupi I ceka da prodje. I proslo je.

Avion je propadao 30-tak sekundi. Urlik mladih majki, plac dece, jauk hrabrih, mu je razredio stolicu. Napolju je bila noc, u podne. Ispod Krasici a prekoputa Tivat. Najruznija stjuardesa na svetu ga je gledala. Cekao je da prodje, I proslo je.

Zvezda-Bajern, 2:2, da li je moguce. Pa, jebote, jel ima ono govno u crnom pistaljku. Sviraj kraj, mamu ti jebem, samo da prodjemo u finale Kupa Sampiona. Cekao je da prodje. I proslo je.

Carli I on su zickali pet dinara za telefon. Prolaznici su bezali od njih. Kazaljke sata na ulasku u Knez su stajale zakucane. LSD koji su progutali pre dva dana nije prolazio. Hteo je da zove ruzicaste roditelje da ga vade odavde. Odjednom je shvatio. Proslo je!

“Idem ja”, pruzio mu je ruku, novi ortak, “Zadrzi te kupace, imam ja jos jedne”, prebacio je dzak preko ramena I kotrljajuci kamenje, zapoceo uspon ka sumarku.

“Papa, was a rolling stone”, kuckao je prstima bas liniju sa pocetka pesme. Bio je zadovoljan.

Na Adi je.

Sta mu vise od zivota treba?

nastavice se...

- 17:46 - Komentari (2) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -

<< Arhiva >>



________________________


maniac arhiva 10'
Arhiva
Januar | Februar | Mart | April |
Arhiva
maniac arhiva 09'
Arhiva
Januar | Februar | Mart | April | Maj | Jun | Jul | Avgust | Septembar | Oktobar | Novembar | Decembar |
Arhiva
maniac arhiva 08'
Arhiva
Januar | Februar | Mart | April | Maj | Jun | Jul | Avgust | Septembar| Oktobar| Novembar| Decembar
Arhiva
maniac arhiva 07'
Arhiva
Januar | Februar | Mart | April| Maj | Jun | Jul | Avgust | Septembar | Oktobar | Novembar | Decembar
Arhiva
Arhiva
maniac arhiva 06'
Arhiva
Januar | Februar | Mart | April | Maj | Jun | Jul | Avgust | Septembar | Oktobar | Novembar | Decembar
Arhiva
Arhiva
maniac arhiva 05'
Arhiva
Januar | Februar | Mart | April | Maj | Jun | Jul | Avgust | Septembar | Oktobar | Novembar | Decembar
Arhiva
Arhiva
maniac arhiva 04'
Arhiva
Januar | Februar | Mart | April | | Maj | Jun | Jul | Avgust | Septembar | Oktobar | Novembar | Decembar


________________________

Idi na vrh strane >>


..About Us++++++++English
+++++
+++++
Knjiga utisaka
+++++
Upiši se u knjigu


Contact Us++++++++RSS



Polni organ u žena na svim (skoro svim) jezicima:
++++++








Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
OYO.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv




| Home | Music | Photo Galleries | Download | Dijabolik | Bekanismi | Kolumna | YouTube | Facebook | MySpace | O nama | Kontakt | RSS | English |


Copyright © 2004-2010. MANIAC.blog. Sva prava su zadržana. Nijedan deo materijala ne sme biti reprodukovan bez prethodnog odobrenja izdavača.
Izuzetak su novinari koji mogu koristiti izvode i citate u svojim tekstovima uz obavezno navođenje imena i web adrese Maniaca.


Free counter and web stats


Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se