Nastanak i ustrojstvo Hijerarhije “majstora mudrosti”

(Izvadak iz knjige Razotkrivanje parodijskog Pokreta za Novo Doba – Zidanje nove Babilonske Kule – Istočni Antihrist. brat Vasa – Aurora Aurea)
auroraaurea@gmail.com



U 'Knjizi proroka Isaije', za Lucifera, anđela oblikovanog u Zori Stvaranja, iznosi se: »Kako pade sa Nebesa, Svetlonošo, Sine Zorin? Kako si oboren na zemlju ti, vladaru naroda? U svom si srcu govorio: “Uspeću se na Nebesa, povrh zvezda Božijih presto ću sebi dići. Na zbornoj ću stolovati gori na krajnjem severu. Uzaćiću u Visine Oblačne, biću jednak Višnjemu.” A sruši se u Podzemlje, u dubine Provalije!« (14:12-15) Sa Nebom svoju zavodničku aktivnost lažni Svetlonoša nije završio, već ju je nastavio i u Podnebesima i na Zemlji. Gnostički sektanski spis 'Pistis Sofija' predstavlja Nečastivog Tiranina i sedam njegovih kneza kao neumorne borce protiv Boga: »Adamas, veliki tiranin, i svi tirani koji borave u eonima počeli su se uzaludno boriti protiv Svetla. A nisu znali protiv koga se bore jer nisu videli ništa osim Svetla koje je sve nadjačavalo. Kada su zapodenuli borbu protiv Svetla, iscrpela se njihova zajednička snaga. Stropoštali su se u niže eone i bili su mrtvi i bez životnog daha poput žitelja zemlje.« (Pogl. 15)

Patmoski videlac Jovan Apostol, Staru Zmiju, koja je grešila od početka (‘Jovan’, 8:44), zvanu Đavo (grč.: ho Diábolos = “opadač”, “klevetnik”) i Satana / Satanás; “tužitelj”, “protivnik” u hebrejskom jeziku/ (‘Otkrivenje’, 20:2), Zlotvor i Lažljivac, slikovito doživljava: »Velika Aždaja, crvena kao vatra, sa sedam glava i deset rogova, a na njenim glavama sedam kruna; i njen rep povuče trećinu nebeskih zvezda, te ih baci na zemlju.« ( 12:3) Da se zaključiti da jedna od “glava” Krvnika ljudskog nosi tri “roga” a jedna dva “roga”; upravo tu “glavu” i te “rogove” možemo uzeti kao najače antihriste duhova iz Podnebesa, najtvrdokornije Božije protivnike. Svako kraljevstvo, pa i ono u Državi Smrti, ima svoju hijerarhiju, svoj duhovni poredak. U Božijem Kraljevstvu najveći su oni koji su svima nesebični služitelji, u Sataninoj Državi najveći su oni koji su druge pokorili sebi iz ljubavi prema svetu, slavi i moći; a oni koji ne žele i ne dozvoljavaju da ih zlotvori i lažljivci pokore sebi, oni su i objekti najveće mržnje Tame: dakle, duhovi i ljudi koji priznaju samo Živog i Istinitog Boga kao Gospodara svoga života, svoje Utočište i svoje Izbavljenje.

Duhove Zla i Laži, otpale “zvezde”, predvodi dakle pakleni punk, vlada koju gradi lažni Svetlonoša, sedam njegova Kneza (Baala) i deset Vojvoda ili Savetnika. Te dve čudovišne i isprepletane grane Božijih protivnika u jevrejskom religijskom narodoslovlju nose nazive Levijatan i Behemot. Mi ih možemo prepoznati i pristupačnije osloviti kao Hijerarhiju Zla (zlotvora) i Hijerarhiju Laži (lažljivaca). Ovim hijerarhijama pripadaju avetinjske snage koje vole i čine laž (‘Otkrivenje’, 22:15).

Nas ovde interesuje prevashodno jedna druga hijerarhija, koja nije tako stara kao demonska, a koju čine duše čiji um nije toliko duboko pomućen kao kod avetinjskih zlotvora.

* * *

Mnogim Svojim anđelima Gospod je dao vlast i zapovest da u Ljubavi i Mudrosti upravljaju putanjom ovog sveta; no veliki broj tih nadglednika nad čovečanstvom, zavedeni vibracijom Stare Zmije, zanemarili su zapovesti Preuzvišenog Oca i ustali su protiv valjanog Božijeg Poretka, počeli su da grade svoj poredak i svoje “bogovsko” doba. Oni su tako i ustanovili svoju Hijerarhiju lažnih mudraca i lažnih filosofa, lažnih (velikih) majstora i lažnih (savršenih) učitelja.

Deo bogoprotivnih duhova nije se protiv Boga okrenuo još u Nebu, već kasnije: oni su izgubili svoje mesto na Nebu dok su nemarno stražarili nad Zemljom. I oni su formirali svoju hijerarhiju koja je prevashodno vezana za Istok planete Zemlje, gde su se i (ponajprije) spustili. Nebeski Posmatrači, umesto Dobru da upućuju čovečanstvo, počeli su da mu donose plodove prokletog znanja, da ga podstiču i uče raznim negativnostima. U drevnoj 'Prvoj Enohovoj knizi', sačuvanoj ponajprije u etiopskom prevodu, reflektuje se taj tok. Tako se u 8. poglavlju kaže: »Azael je, staviše, podučavao ljude izradi mačeva, i noževa, i štitova, i naprsnika, i upoznao ih sa zemaljskim metalima, i veštinom njihove obrade, /i izradi/ narukvica, i ukrasa, i upotrebi antimona, izradi ogledala, upotrebi boje, i ulepšavanju očnih kapaka, i svim vrstama dragog kamenja, i svim tinkturama za bojenje, i svim vrstama boja, te svet beše izmenjen. I onde se podiže mnoga bezbožnost, i oni počiniše blud, i postaše pokvareni na svim svojim putevima. Semjaza je podučavao vradžbinama i delenju korenja; Armaros otklanjanju vradžbina; Barakiel zvezočatstvu, Hohiel sazvežđima, Sathiel poznavanju oblaka, (Arakiel znakovima zemlje, Šamsiel znakovima sunca), i Seriel kretanju Meseca. I kako se ljudi kvariše, oni jaukaše, i njihov krik podiže se do Neba. A ljudi, budući upropašćeni, plakahu; i njihov glas odjeknu do Nebesa.« – Kao predvodnika otpalih posmatrača navodi se anđeo Semjaza (7:3, 9:7).

Kvazignostički spis 'O poreklu sveta' ukazuje na zavodničko pustošenje palih nadglednika: »Kada je sedam vladara bačeno iz svojih Nebesa dole na zemlju, načinili su sebi anđele, bezbrojne i demonske, da im služe. Ti su kasnije poučili čovečanstvo mnogim vrstama zabluda i magije, čarobnim napicima, i obožavanju idola, prolivanju krvi, svetištima, hramovima, /krvnim/ prinosima i žrtvovanjima svim duhovima zemaljskim, imajući sudbinu njihovih suradnika koji su nastali iz dogovora između bogova nepravde i pravde. I zato kada je svet nastao, on je grešio od početka. I svi ljudi na zemlji štovali su duhove od postanka do svršetka - kako pravedni anđeli, tako i nepravedni ljudi. I svetom je tako zavladala zaluđenost, i neznanje, i nepomičnost. Svi su grešili, sve do pojave istinskog Čoveka. (NHK, II, 123)

'Jovanov apokrif' slično izveštava za otpadnike koji su se sjedinili sa čovekovim kćerima: »I on /= glavni arhont/ skova plan sa svojim moćima, i posla svoje anđele kćerima ljudskim, kako bi neke od njih za sebe uzeli, i iz svog užitka stvorili potomstvo. Isprva nisu imali uspeha, i okupe se stoga ponovo i zajedno skuju plan. I stvore lažni duh, nalik duhu koji se spustio, kako bi njime duše zatrovali. I anđeli izmijeniše svoja obličja, i preuzeše obličja muževa /kćeri ljudskih/, ispunivši ih duhom tame, koji su za njih izmiješali, i zlom. I doneše zlato, i srebro, i darove, i bakar, i železo, i metale, i još štošta. I stadoše upravljati ljudima, a oni ih počeše slediti u velike nedaće, i uz pomoć mnogih varki odvedoše ljude na stranputicu. I ostare /ljudi/ bez da su iskusili zadovoljstvo. I pomreše, ne uspevši pronaći istinu, i spoznaju o Bogu Istine. I sve što je stvoreno posta zauvek tako robljem, od postanka sveta do dana današnjeg. I ženili su se i rađali decu u tami, u skladu s obličjem svoga duha. I zatvorili su svoja srca, i otvrdnuli zbog krutosti lažnoga duha, sve do dana današnjeg. Oni doneše zlato, i srebro, i darove, i bakar, i železo, i metale, i sve vrste stvari. I oni upravljahu ljudima koji su ih sledili u goleme nevolje, navodeći ih na stranputice uz mnoge prevare. Oni /= ljudi/ ostareše, a da užitka nisu imali. Oni pomreše ne našavši istinu i ne upoznavši Boga Istinitoga. I stoga sve što je stvoreno posta zauvek zasužnjeno, od postanka sveta pa sve do danas.« (NHK, II, 29-30)

O zastranjivanju dela nebeskih čuvara i nadglednika govori i kumranski spis (prepis) 'Damašćanski Savez': »Kada su hodili tvrda srca, padoše stražari neba. Zbog njih /– zbog zabludelih očiju/ bejahu uhvaćeni jer nisu čuvali zapovesti Božije. A i sinovi njihovi, koji bejahu stasiti kao visoki kedrovi a tela im kao planine, padoše takođe.« (2:17-19) – Ovaj kvaziesenski spis ukazuje, dakle, na pad nemarnih nebeskih nadglednika i pad njihove gorostasne dece.

U svom 'Tumačenju Otkrivenja Jovana Bogoslova', Andreja (Andreas) iz Kajsareje u Kapadokiji, gde je bio arhiepiskop između 563. i 614. godine, prenosi Papijeve reči koje takođe govore o zastranjivanju dela anđela nadglednika: »... Papije doslovno /iznosi/ ovako: “A nekima od njih, to jest nekada božanskih anđela, dao je /Bog/ da vladaju nad ukrašavanjem /diakosmseMs/ Zemlje, i zapovedio im da vladaju dobro”. I dalje veli: “Nije se desilo nizašta dolično da se svrši njihov poredak”.« (34)

Hijerarhiju Zla i Laži možemo prepoznati kao solarnu, kraljevsku i “mušku” (Baalovu) hijerarhiju bogoprotivnih duhova a Hijerarhiju učitelja pseudomudrosti (otpalih nadglednika nad Zemljom) možemo videti kao lunarnu, sveštenu i “žensku” (Aštartinu) hijerarhiju bogoprotivnih duhova (duša). Demonska kraljevska hijerarhija je oduvek na zemlji postavljala državne vlasti i rukovodila sa njima, dok je Žena Otpadija podizala lažne bahanalijske i kvazimisterijske religijske kultove i sekte, koje su vodili i nadahnjivali njeni “majstori” i “bogovi”.

Kako je Gore tako je i Dole. Kao udarnog zemaljskog nosioca Novog satanskog poretka Stare Zmije i Beelzebula u vremenu Posletka nalazimo gvozdenu pseudoiluminatsku svetsku vladu – “Crvenu Zver”, a kao nosioca upliva Hijerarhije majstora pseudomudrosti nalazimo Pokret za Novo Doba (The New Age Movement), neohinduizam, čije vladalačko sedište ‘Otkrivenje po Jovanu’ prikazuje kao razuzdanu Skerletnu Ženu: »I dođe jedan od sedam Anđela koji su imali sedam Zdela /Gneva/, progovori sa mnom i reče: “Dođi da ti pokažem sud nad Velikom Bludnicom koja sedi na mnogim vodama, s kojom su kraljevi zemaljski bludničili, a stanovnici zemlje napiše se njenog bludničkog vina.” - I odvede me u Duhu u pustinju. I videh Ženu gde sedi na Crvenoj Zveri koja beše puna bogohulnih imena i imaše sedam glava i deset rogova. A Žena beše obučena u porfiru i skerlet, i pozlaćena zlatom i dragim kamenom i biserima, držeći u svojoj ruci zlatnu čašu punu gnusoba i nečistote svoga bluda: na čelu joj pak beše napisano ime: “Tajna, Veliki Babilon, Majka bludnica i gnusoba zemaljskih”. I videh Ženu kako se opija krvlju svetih i krvlju Isusovih svedoka. I začudih se veoma kad je videh.« ('Otkrivenje', 17:1-6) – Za Skerletnu Bludnicu Proročanstvo kaže da će je savetnici, rogovi najače glave Crvene Zveri (13:3) – Zveri koja izlazi iz Bezdana Zmijinom silom, planetarnog despota (11:7, 17:11) opustošiti u svojoj zavisti i osveti, jer su oni hteli svoju "religiju" (= masoneriju) da vide kao planetarnu gospodaricu: »I deset rogova koje si video, i Zver, ti će mrzeti Bludnicu, i učiniće da ona bude pusta i gola, i poješće joj meso, i spaliće je vatrom. Jer Bog dade u njihova srca da izvrše Njegovu misao, da se pokažu kao jednomišljenici i da dadu svoje kraljevstvo Zveri /17:13/, dok se ne ispune reči Božije.« (17:16-17)




Babilon, Skerletna Žena ‘Apokalipse’ na 9-om Kroulijevom Tarot adutu – ‘Strast’
Svoju Hijerarhiju Pseudomudrosti njeni “bogovi” zavodnički nazivaju i ‘Veliko Belo Bratstvo’, baš onako kako se i Krvnik Ljudski naziva Svetlonoša, Lucifer (lat.: lux = 'svetlost', fero = 'nositi') a njegovi najviši pomagači "iluminati". Veliki posvećenik Hijerarhije Alister Krouli (Edward Alexander Crowley, 1875.-1947. g. ne.) naziva je i ‘Babalona’ i 'Babilon': »O Babilon, Babilon, ti moćna Majko, koja jašeš na krunisanoj Zveri, daj mi da se opijem vinom tvoga bluda; neka me tvoji postupci odvedu u smrt, da bih čak i ja, tvoj peharnik, mogao da razumem.« ('Vizija i Glas', 12-i Eter) - Drevni Babilon je bio stecište i grotlo mnogih izopačenih religija i kultova; on je u svoj pehar sakupljao mnoge izopačene i bludne kultove, uzdizao ih do Neba kao "božanske" i njima opijao ljudsko mnoštvo. U sličnoj poziciji kasnije je bio i carski Rim: Rimljani su “uvozili” božanstva i naroda koje su pobedili. "Veliko Belo Bratstvo" Krouli naziva i 'Srebrnom Zvezdom' (engl.: Silver Star, lat.: Astrum Argentum - A.•. A.•.) i tu "Zvezdu" koja ima 1+10 inicijaciona stupnja (u skladu s konceptom kabalističkog Drveta Života: Probationer, Neophyte, Zelator, Practicus, Philosophus, Adeptus Minor, Adeptus Major, Adeptus Exemptus, Magister Templi, Magus i Ipsissimus) i koja je podeljena u tri škole (Belu, Crnu i Žutu), organizaciono promoviše i na zemnom planu 1907. g: »Uobičajeno je opisati ove tri škole kao Žutu, Crnu i Belu. Prva neophodna stvar je da se čitalac upozori da one nipošto ne smeju da budu pomešane sa rasnim razlikama u boji; a one korespondiraju još manje sa konvencionalnim simbolima takvima kao što su žute kape, žute odore, crna magija, belo vračanje, i slično. Opasnost je tim veća jer su ove analogije toliko zavodljive koliko i dokazivanje o ispitivanju koje zavodi. Ove škole predstavljaju tri potpuno odvojene i suprotne teorije Univerzuma, i, stoga, prakse spiritualne nauke. Magijska formula svake je toliko precizna koliko i teorema trigonometrije. Svaka pretpostavlja kao fundamentalni izvestan zakon Prirode, a predmet je zamršen činjenicom da svaka škola, u izvesnom smislu, priznaje formule druge dve. Ona ih samo smatra na neki način nepotpunim, drugorazrednim, ili iluzornim. Sada, kao što će se videti kasnije, žuta škola stoji odvojena od druge dve prirodom svojih postulata. Ali Crna škola i Bela su uvek manje više u aktivnom konfliktu; a to je zato što se baš u ovom trenutku taj konflikt približava vrhuncu koji je neophodan da se napiše ovaj esej. Adepti Bele škole smatraju sadašnju opasnost po čovečanstvo tako velikom da su oni spremni da napuste svoju tradicionalnu politiku ćutanja, da bi upisali u svoje rangove neposvećene svake nacije.
Mi posedujemo izvesni mistični dokumenat /Liber CDXVIII - 'Vizija i Glas', 6-i Eter/ koji možemo da opišemo ukratko, zbog podesnosti, kao Apokalipsu za koju držimo ključeve, zahvaljujući intervenciji Majstora koji se pojavio u ovoj ozbiljnoj krizi Sudbine. Ovaj dokumenat se sastoji od serija vizija, u kojima čujemo glas različitih Inteligencija čiju prirodu bi bilo teško definisati, ali koje su svakako obdarene znanjem i snagom daleko van svega na šta smo navikli da gledamo kao svojstveno ljudskoj rasi.
Moramo da navedemo pasus iz jednog od najvažnijih od ovih dokumenata. Doktrina je objavljena, kao što je uobičajeno među Posvećenicima, u obliku alegorije. Oni koji su postigli čak i osrednji stepen prosvetljenja su svesni da prosto verovanje vernog, i prosto neverovanje ismevača, s obzirom na stvarnost, su samo detinjasti. Svaki događaj u Prirodi, pravi ili lažan, poseduje spiritualno značenje. To je ovo značenje, i samo ovo značenje, koje poseduje neku filosofsku vrednost za Posvećenika.
Ortodoksna potreba ne treba da bude uvrežena, a prosvećena potreba ne treba da bude prezriva, da nauči da je ovaj pasus koji upravo navodimo, alegorija zasnovana na najmanje pristojnoj od Biblijskih legendi koje se odnose na Noja. On jednostavno uzima za svoje namere podesnost Svete Knjige.
(Ovde sledi izvod iz Vizije:) "Čuje se glas: Neka je proklet onaj koji će otkriti nagost Najuzvišenijeg, jer on je opijen vinom koje je krv adepata. A BABALON ga je uspavala na svojim grudima, i otišla, i ostavila ga nagog, i okupilasvoju decu, govoreći: Pođite sa mnom, da se rugamo nagosti Najuzvišenijeg.
Prvi od adepata pokri Njegovu sramotu platnom, hodajući unazad, i on beše beo. A drugi od adepata pokri Njegovu sramotu platnom, hodajući postrance, i on beše žut. A treći od adepata se rugaše Njegovoj sramoti, hodajući napred, i on beše crn. I ovo su tri velike škole Kralja-Mudraca, koji su takođe tri Kralja-Mudraca koji su putovali u Betlehem; i zato što nemaš mudrosti, nećeš znati koja škola preovlađuje, niti da li su te tri škole jedna".« ('Magika bez suza', pogl. 6 – prevod: Miodrag Krstić)

Po Krouliju najčišći dokumenti Bele Škole nalaze se u njegovim "svetim" telemitskim knjigama i apokalipsama. Da se primetiti da alegorija koju navodi Krouli ima sličnosti sa starozavetnom pričom o Nojevom opijanju i razgolićivanju: »Sinovi Nojini, koji su iz korablje izišli, bejahu: Šem, Ham i Jafet. Ham je praotac Kanaanaca. Ovo su trojica Nojinih sinova i od njih se sav svet razgranao. Noje, poljodelnik, zasadio vinograd. Napio se vina i opio, pa se otkrio nasred šatora. Ham, praotac Kanaanaca, opazi oca gola pa to kaza dvojici svoje braće vani. Šem i Jafet uzmu ogrtač, obojica ga prebace sebi preko ramena pa njime, idući natraške, pokriju očevu golotinju. Lica im bejahu okrenuta na drugu stranu, tako te ne videše oca gola. Kad se Noa otrijeznio od vina i saznao što mu je učinio najmlađi sin, reče: "Neka je proklet Kanaanac, braći svojoj najniži sluga neka bude!" Onda nastavi: "Blagoslovljen Jehova, Šemov Bog, Kanaanac neka mu je sluga! Neka Bog raširi Jafeta da prebiva pod šatorima Šemovim, Kanaanac neka mu je sluga!"« ('Postanak', 9:18-27) – Tri persijska magijca koji su u Betlehem došli novorođenom Isusu predstavljaju Božije redovničke posvećenike (kakvi su, na primer, bili eseni, nazareni, brahmani, haldejci, ...), i nemaju nikakve veze sa Hijerarhijom otpalih "bogova". Promasonski O. T. O. red Krouli naravno povezuje sa Belom Školom a Blavatskinu teosofiju sa Žutom Školom.

U spisu 'Jedna Zvezda na Vidiku' Krouli 'Velikom Belom Bratstvu' daje i zemni izraz, pa ukazuje da su red 'Zlatna Zora' (Golden Dawn) i 'Ružičasti Krst' (Rosy Cross) zapravo predvorja unutarnje strukture 'Srebrne Zvezde', koju čine ljudi i duše koji su prešli Bezdan, koji su anulirali svoje ljudsko "ja": »Red /Silver Star/ se sastoji od jedanaest razreda ili stupnjeva, koji su označeni sledećim brojevima podeljenim u tri grupe, odnosno Redove S. S., R. C. i G. D..«

Pa u nastavku Krouli daje sledeću posvećeničku shemu 'Velikog Belog Bratstva' (izvedenu iz inicijacione lestvice masonske bratovšine 'Uzvišeno, Najstarije, Istinsko i Časno Društvo Zlatnog i Ružičastog Krsta, koje svagda boravi u Promisli Gospodnjoj', osnovane 1767. g.) naznačujući da za iniciranog figure napredovanja imaju specijalno značenje:

Red S. S.

Ipsissimus - 10 Stupanj = 1 Kvadrat
Magus - 9 Stupanj = 2 Kvadrat
Magister Templi - 8 Stupanj = 3 Kvadrat

Red R. C.
(Čedo Bezdana - veza)

Adeptus Exemptus - 7 Stupanj = 4 Kvadrat
Adeptus Major - 6 Stupanj = 5 Kvadrat
Adeptus Minor - 5 Stupanj = 6 Kvadrat

Red G. D.
(Dominus Liminis - veza)

Philosophus - 4 Stupanj = 7 Kvadrat
Practicus - 3 Stupanj = 8 Kvadrat
Zelator - 2 Stupanj = 9 Kvadrat
Neophyte - 1 Stupanj = 10 Kvadrat
Probationer - 0 Stupanj = 0 Kvadrat

U "žutoj", teosofskoj Školi na stupnjevito ustrojstvo Hijerarhije se gleda nešto drugačije, i manje šematizirano. Postavljaju se samo 5 inicijaciona stupnja, pri čemu je najviši stpanj majstorski, adeptski.

Upravitelj Planete:
GOSPODAR SVETA
Tri Kumara:
MANU UČITELJ SVETA MAHA ĐOHAN
ĐOHANI
(na čelu svakog od 7 zraka)
MAJSTORI / ADEPTI
(Inicirani 5. stupnja)
ARHANTI
(Inicirani 4. stupnja)
ANAGAMIN
(Inicirani 3. stupnja)
SAKRIDAGAMIN
(Inicirani 2. stupnja)
SROTAPATTI
(Inicirani 1. stupnja)
SVET
(Oni koji se razvijaju pomoću Hijerarhije)
6. PRIMLJENI UČENICI
5. ISPITIVANI UČENICI
4. NESEBIČNI IDEALISTI
3. PROSVEĆENI LJUDI
2. PROSTI SVET
1. NERAZVIJENI DIVLJACI

Shema Hijerarhije koju u delu ‘Majstori i učenici’ (pogl. 4) daje teosofkinja Clara M. Codd

U čovekovoj duši postoje sedam centara svesti, sedam "nebesa"; pa tako i put pročišćenja, prosvetljenja i sjedinjenja duše sa Bogom ide kroz sedam stupnja. To su znali još nekadašnji Mitrini sledbenici.

Interesantno je zapaziti da u predstavama i doktrini “učitelja” Hijerarhije i njihovih šegrta, o Hijerarhiji se govori pre svega u zemaljsko-planetarnim okvirima, ne i u transkosmičkom domenu. Sve to ukazuje na njihovu suženu svest i vezanost za zemnu stvarnost.


Prometejski titani i divovi –začetnici Hijerarhije

Teosofski učitelj Saraydarin, interpretirajući doktrinu Hijerarhije “majstora mudrosti” koja u rodu divova vidi pozitivni upliv, obazlaže u spisu 'Hrist – avatara požrtvovane ljubavi': »Velika bića koja su došla sa drugih nizova i koja su stvorila našu Hijerarhiju, bili su ljudi od velike moći i znanja. U 'Bibliji' i u drugoj esoteričnoj književnosti, nazvani su Bogovi ili Sinovi Božiji. 'Biblija' kaže da su se Sinovi Božiji kretali među ljudima, pa čak i sklapali brakove sa ženama ljudskim.« (Pogl. 2)

'Biblija' nam govori o rodu divova koji su nastali ukrštanjem otpalih nadglednika Neba i čoveka, tačnije ženâ; tako se u 'Knjizi Postanka' iznosi i sledeće: »Kad su se ljudi počeli širiti po zemlji i kćeri im se narodile, opaziše sinovi Božiji da su kćeri ljudske pristale, pa ih uzimahu sebi za žene koje su god hteli. /.../ U ona su vremena, a i kasnije, na zemlji su bili Nefili, kad su Božiji sinovi opštili s ljudskim kćerima pa im one rađale decu. To su oni od starine poznati glasoviti ljudi.« (6:1-2.4 )

U svojoj ‘Hronografiji’ fragmentarno sačuvanoj Sekst Julije Afrikanac (Sextus Iulius Africanus) rođen sredinom II stoleća, pogrešno smatra da se pod izrazom “sinovi Božiji” (6:2.4) zapravo ponajprije misli na pravedne potomke Adamovog sina Seta: »Kada su se ljudi namnožili na zemlji, napisano je, da su anđeli počeli dolaziti kćerima čovečijim. U nekim prepisima /'Knjige Postanka' umesto “anđeli”/, našao sam “sinovi Božiji”. Stoga, sada pod “sinovima Božijim” ja smatram da se podrazumevaju Setovi potomci, koji su tako nazvani zbog svoje pravednosti, a takođe i svi patrijarsi, proistekli od njih, sve do samog spasitelja. – Kainovi potomci su pak nazvani “sinovi čovečiji” (u ovom slučaju “kćeri”) jer u njima nije bilo ničega božanstvenog; oni su bili nečastivi i ustali su protiv božijeg Veličanstva. Ukoliko se pak izraz “anđeli” uzme kao pravilniji prevod, tada je, pre svega, reč o gatarima i crnoknjižnicima, koji su kazivali prostim ženama o ustrojstvu neba i zvezda. Naime, od tih vračara žene su, uz pomoć mračnih spisa i mogle začeti divove, koji su zemlju ispunili zlom i bezakonjem, sve dok Bog nije rešio da pošalje Potop na zemlju, kako bi kaznio grešno čovečanstvo.« (Fr. 2) Već sama činjenica da su se divovi eksponirali kao bogoprotivne snage i bezbožni potomci ('Enoh', I, 14:2) navodi na zaključak da oni nisu mogli biti Setovi sinovi.

Sa razmnožavanjem čovečanstva, u otpalim Posmatračima se bude čulne želje neprimerene božanskim nadzorničkim duhovima, i oni se utapaju u svet materije. Božiji anđeli se ne žene i ne udaju, ne rađaju decu, jer oni su i muško i žensko u Bogu. Duhovi koji su, poput ljudi, prihvatili bračno-reproduktivni život, samim tim su počeli svoje okretanje od Boga i Njegovog Poretka (‘Enoh’, I, 15). U etiopskom 'Enohu' se izveštava: »I dogodi se, kada su se deca ljudska namnožila, u te dane rodiše im se prelepe i ljupke kćeri. A anđeli, deca Nebeska, zagledaše se i zaželeše se njih, pa rekoše jedan drugome: “Hajde, izaberimo sebi žene iz čovečijega roda i začnimo decu.” - A Semjaza, njihov predvodnik, reče im: “Bojim se da ste možda nesposobni za taj poduhvat, te da ću ja sâm patiti zbog vašeg teškog greha”. – Ali, oni mu svi odvratiše rekoše: “Neka se svi zakunemo kletvom i svi obavežemo sebe uzajamnim prokletstvom, da nećemo napustiti ovaj poduhvat, već da ćemo učiniti ove stvari /= ono što smo naumili/.” – I zakleše se svi oni okupljeni i obavezaše se uzajamnim prokletstvima. I oni skupa behu dve stotine, koji siđoše u dane Jaredove na vrh Gore Hermon; i oni je nazvaše Gorom Hermon, jer na njoj su se zakleli i obavezali uzajamnim prokletstvima. I ovo su imena njihovih poglavara: /grč./ Semjazas, njihov vođa, Atarkoyf, Arakil, ChMbabil, Orammam, Ramil, Sampsich, Zakil, Balkil, Azalzl, Pharmaros, Amaril, Anagmas, Thaysal, Samil, Sarinas, Eymil, Tyril, Ioymil, Saril. Ovo su poglavari njihovih desetina. I oni su uzeli sebi žene, i svako je izabrao za sebe jednu; i oni su počeli odlaziti k njima i mešati se sa njima. I podučavahu ih vradžbinama, zazivima i razlikovanju korenja i drveća. Žene potom začnu i rode divove. I svaki bejaše visok tristo lakata. Oni proždreše sve što ljudski rad stvori, te postade nemoguće hraniti ih; kada se okrenuše protiv ljudi, kako bi ih prožrli; i kada počeše ranjavati ptice, zveri, gmizavce i ribe, kako bi im jeli meso i pili krv. Tada zemlja podiže optužnicu protiv bezakonja nekih.« (7:1-15)

I Božiji Arhanđeli optužuju pred Bogom Semjazu i njegove drugove koji su se združili s zemaljskim ženama, otkrili im mnoga bogoprotivna umeća i izrodili sa njima divove (I, 9:4-14)

Kod 'Enoha' se još iznosi za potomke otpalih posmatrača: »I sada, divovi, koji behu rođeni od duha i tela, na zemlji biti prozvani zlim duhovima, i njihovo će prebivalište biti na zemlji. Zli duhovi su nastali od njihovih tela; jer potiču od čoveka i od svetih stražara; oni će biti zli duhovi na zrmlji, i tako će se i otada zvati. Prebivaliste duhova Neba biće na Nebu; ali, na zemlji će biti prebivalište zemaljskih duhova, rođenih na zemlji. A Duhovi divova će biti poput oblaka, koji će tlačiti, kvariti, zaposedati, ratovati i ranjavati zemlju. Oni će prouzrokovati očaj.« (I, 15:8-10)

Za duše (pogubljenih) divova kaže se da će biti svezani za sedamdeset pokolenja u Podzemlju, sve do Božijeg Suda i uništenja staroga sveta. Potom će biti bačeni u dubine Pakla (I, 10:4-6.15-16, 14:4) – Slično se ukazuje i u ‘Drugoj Petrovoj poslanici’: »Jer kad Bog nije poštedeo anđele koji su zgrešili, nego ih baci u mračne jaruge Pakla i predade ih da se čuvaju za Sud, i stari svet nije poštedeo, nego, kad navede Potop na bezbožnički svet, sačuva Noja, propovednika pravednosti, kao osmoga uz sedmoro njih, pa gradove Sodom i Gomor osudi na propast pretvorivši ih u pepeo, i postavi ih za primer budućim bezbožnicima, i pravednog Lota, koga je mučio razuzdani život bezakonika, izbavi, jer je ovaj pravednik živeći među njima, gledajući i slušajući mučio svoju pravednu dušu iz dana u dan njihovim bezakonim delima, to znači da Gospod zna pobožne izbavljati od napasti a nepravedne čuvati za kaznu na dan suda, a osobito one koji idu za telom u prljavoj požudi i preziru gospodstvo. Kao drski i bezobrazni ljudi oni ne prezaju od huljenja na veličanstva, dok anđeli, koji su veći po sili i snazi, ne donose hulnoga suda protiv njih pred Gospodom.« (2:4-11) - I apostol Juda u svojoj lapidarnoj 'Poslanici' slično ukazuje za nebeske posmatrače koji nisu sačuvali svoje duhovno dostojanstvo: »A želim da vas podsetim, mada vi jednom zauvek sve znate, da je Gospod prvo spasao narod iz zemlje egipatske, zatim pogubio one koji nisu poverovali, pa je i anđele, koji nisu sačuvali svoje dostojanstvo, nego su napustili svoj stan, sačuvao u večnim okovima pod mrakom za Sud velikoga dana; kao što Sodom i Gomor i njihovi okolni gradovi, koji su se na isti način kao i ovi odavali bludu i povodili za drugačijom ploti, stoje kao primer - trpeći kaznu večitog ognja. « (5-7) Duše opterećene i svezane grehom u Podnebesima, koja su za Nebo nad Nebesima zapravo “Podzemlje”, dakako više ne mogu sa tim teretom da prođu Nebeska Vrata i vrate se u svoju Otadžbinu (I, 9:10-14).

Drevna predaja govori o opštenju duhova-titana i zemaljskih žena, opštenju koje je proizvelo gorostasni rod antropusa, čije mnoge primerke su nadolazeće katastrofe i ambijentalna neadaptiranost redukovali. Na istoku pohotni otpadnici od Boga nazivaju se asure; na judeo-latinskom Zapadu oni su ponajprije poznati i kao inkubi (inccubus, lat.: incubo = "ležati u", "ležati na čemu").

U svojim izlaganjima gnostički autor ‘Evanđelja po Filipu’ unosi i priče o sukubima i inkubima: »Među prilikama nečistoga duha ima i muških i ženskih. Muške su one koje se sjedinjuju s dušama koje borave u ženskome obličju; a ženske su one koje se sjedinjuju s onim koji boravi u muškom obličju, kroz jednog neposlušnog. I niko njima ne može izmaći, jer ga čvrsto drže – ako ne primi mušku snagu i žensku snagu, naime, mladoženju i mladu.« (Vs. 61) – Dalje se iznosi, da kad pohotni duhovi vide muškarca i ženu da žive u istinskoj, darujućoj ljubavi onda im i ne mogu zloupotrebljujuće pristupiti.

Historik Herodot (Herodotos, cca 485.-425. god. se.) pripoveda za babilonski hram Zevsa-Bela koji je bio napravljen kao višespratna kula sa kvadratnom osnovom: »Na najvišoj kuli nalazi se golemi hram i u njemu veliki i raskošni krevet, a kraj njega stoji zlatan sto. U hramu se ne nalazi nikakav kip, a od ljudi ne noćiva u njemu niko, sem jedne jedine žene, koju je, kako pričaju haldejci, sveštenici ovog boga, sam bog sebi izabrao među ženama u zemlji. – Ovi isti sveštenici tvrde, takođe (ali im ja ne verujem) da sâm bog s vremena na vreme navraća u hram i odmara se na onom krevetu, a isto to se, prema pričanju egipatskih sveštenika, dešava i u tebi (i tamo, naime, neka žena spava u krevetu u hramu Zevsa, ali se tvrdi da ova žena ne opšti sa ljudima). Isto tako i u Patari, u Likiji, zaključava se sveštenica noću u hram sa bogom kad god se bog pojavi i objavljuje proročanstva.« (I, 181-182 - prevod: Milan Arsenić) – Ovo kazivanje pravi ukaznu aluziju da u kapeli Hrama haldejski bog opšti sa izabranom ženom.

Zapadnogotski pisac Jordan (Jordanes, VI st. ne.), autor historije Gota (De origine actibusque Getarum) i "Rimske historije", tvrdi da »čitav užasni narod Huna potiče iz opštenja demona s ženama.«

Bogoslov Avgustin (Aurelius Augustinus, 354.-430. g.) tumači kako demoni mogu poprimiti lik muškarca koji opšti sa ženom, i tada se nazivaju inkubima (od latinske reči incubare = “ležati na nekome”), dok sukubi (succubare = “ležati pod nekim”) poprimaju likove žena koje opšte sa muškarcima ('O trojstvu', III). Albert Veliki, toma Akvinski i Bonaventura izlažu da se iz veze s demonom može roditi dete, na taj način što bi demon kao sukub izvukao seme od čoveka-muškarca, a potom ga kao inkub (incubus), izlučio ženi.

Potomci duhova pseudomudrosti svoje začetnike su nekad predstavljali i nazivali “bogovima”. Rod rimskih Julijevaca izvodio je svoju lozu od Jula, sina Trojanca Eneje, a po predanju Eneja je bio sin boginje Venere (Afrodite helenske). U govoru u čast svojoj tetki Juliji, tada kvestor – Julije Kesar, govori o njenom poreklu: »Moja tetka Julija po svojoj majci vuče lozu od kraljeva, a po ocu je u srodstvu s besmrtnim bogovima. /.../ Od Venere potiče rod Julijevaca, kojemu pripada naša porodica. U tom se, dakle, rodu nalazi ne samo nepovredivost kraljeva, koji među ljudima imaju najveću moć, nego i svetost bogova, kojima su i sami kraljevi podložni.« (Svetonije: Iulius Caesar, 6)

Za suludog cara Germanika zvanog Kaligula – “Čizmica” (vl.: 37.-41. g. ne.) biograf Svetonije izveštava: »U noćima kad je svetleo pun Mesec redovno je zvao boginju Lunu da mu dođe u zagrljaj i na ležaj.« (Gaius Caligula, 22)

Književnik Prokopije (Prokopios iz Kajsareje - prva polovina VI stoleća) za bizantijskog cara Justinijana (482.-565. g.) kaže da je bio demon u telu, te da je nastao iz opštenja demonskih bića i žene: »Kažu da je njegova majka pričala intimnim prijateljima da Sabatije, njen muž, niti bilo koji drugi čovek, nije bio Justinijanov otac. Jer, jer kada je trebala da zatrudni, pohodio ju je demon, nevidljivi; dokazi njegove prisutnosti bili su primetni, u smislu čoveka koji opšti sa ženom, nakon čega je demon potpuno iščezao kao san. Neki od onih koji su do kasno u noć ostajali s Justinijanom, ljudi kojima je um bio potpuno čist, verovali su da su videli neobične demonske oblike koji se pojavljuju umesto njega.« (Historia arcana, pogl. 12)

A za njegovu razvratnu ženu Teodoru, na istom mestu, izveštava: »... Neki od Teodorinih ljubavnika, dok je igrala na pozornici, rekli su da se demon ponekad noću naginjao nad njom, terajući ih iz sobe, kako bi sa njom mogao provesti noć.« - Što čovek razvratnije i požudnije živi, to i mračne snage preko njegovih masivnih želja i neobuzdanih maštarija lakše ovladavaju njime.

‘Talmud’ izveštava za jednog od demonskih poglavara – Ašmedaja (u helenskim tekstovima: Asmodaios), da je posećivao žene iz brojnog harema kralja Solomona: »Upitahu potom /članovi Velikog veća/ kraljice, dolazi li k njima kralj, i one potvrdiše. Onda su im poručili kako bi morale pogledati njegove noge. One su odgovorile da dolazi u /ptičjim/ priglavcima i da zahteva od njih da spavaju s njim u vreme njihove nečistoće, pa je to čak zahtevao i od svoje majke Bat Ševe.« (‘Gemara’, ‘Gitin’, fol. 68 B – prevod: Eugen Verber)

Po helenskom mitu vođa pobunjenih divova (čiji bogovima mrzak narod pominje još 'Odiseja', VII, 59. 206; X, 120), s zmijolikim repovima ('Apolodorova Biblioteka', I, 6, 2; Strabon, X, 5, 16) nosio je ime Ephiálts – "onaj koji skače na".
U hebrejskom sakralnom štivu pripadnici divovskih plemena nazivaju se refaimci – refaim (čäĐŮÝ). Ta reč označava i oslabljene (hebr.: rafeh –čäÔ = "slab", "nemoćan") duše umrlih, sene koje prebivaju u Podzemlju: »Pred Bogom sene pod zemljom dole strepe, ...« ('Jov', 26:5) - »Zar na senama činiš čudesa? Zar će sene ustati i hvaliti tebe?« ('Psalmi', 88/87:11) - »Zbog tebe buči svet sena dole, očekujući tvoj dolazak. Zbog tebe probudi on sene, sve knezove zemaljske, diže s prestola njihovih sve kraljeve naroda.« ('Isaija', 14:9) – Duše duhovno mrtvih divova i nemarnih nadglednika uistinu su u Podnebesima grehom oslabljene sene, kao što su i dijabolički duhovi avetinjske "snage".
U 'Knjizi Ben Sire' ukazuje se da je Nojev Potop došao i zbog zlodela koja su činili gorostasi: »Bog nije oprostio divovima u staro doba, kad se pobuniše pouzdavši se u svoju moć.« (16:7) No, i posle velikog Potopa nalazimo u Kanaanu - u zemlji Bašanskoj ('Ponovljeni Zakon', 3:13), Moabskoj, Amonskoj ... na divovski rod, i to pod različitim imenima. (Ipak, 'Knjiga Postanka' ih ne navodi u spisku kanaanskih plemena: 10:15-18) Tako se za Emijce i Zamzumijce, koji su živeli na istočnoj strani reke Jordan, iznosi: »"Lotovim sinovima predao sam Ar u posed." Ranije su onde živeli Emijci. Bio je to moćan narod i brojan; krupna stasa kao i Anakovci. Poput Anakovaca, i njih smatraju Refaimcima, ali ih Moapci nazivaju Emijcima.« ('Ponovljeni Zakon', 2:9-11) - »"Danas prelaziš moapsku zemlju Ar. A onda ćeš se približiti Amoncima. Nemoj ih uznemirivati niti s njima zameći boja. Ništa, naime, od zemlje Amonaca neću ustupiti tebi u vlasništvo jer sam je već predao u posed Lotovim potomcima." I nju smatraju refaimskom zemljom. U njoj su ranije živjeli Refaimci, koje Amonci zovu Zamzumijcima. Bio je to narod moćan i brojan; krupna stasa kao i Anakovci. No Jehova ih uništi pred Amoncima - koji ih izvlastiše i naseliše se na njihovo, ...« (Ibid., 2:18-21) - Refaimce u Ašterot Karnajimu potukao je elamski kralj Kedor-Laomer ('Postanak', 14:5). Uhode koje su izviđale Obećanu zemlju vrativši se od nje izveštavaju Mojsija: »Sav narod što ga u njoj videsmo ljudi su krupna stasa. Videsmo onde i divove /hebr.: ha-nefilim/ - Anakovo potomstvo od divova. Činilo nam se da smo prema njima kao skakavci.« ('Brojevi', 13:32-33, v.: 'Ponovljeni Zakon', 1:28) – Tri grane Anakovog potomstva, Ahiman, Šešaj i Talmaj, u vreme Mojsija živele su u kanaanskom Hebronu ('Brojevi', 13:22; 'Jošua', 21:11). Odatle ih je navodno Mojsijev naslednik Jošua istrebio, a oni su ostali da žive još u Gazi, Gatu i Ašdodu ('Jošua', 11:21-23; cp.: 17:15; 'Brojevi', 14:45) – Filistejskog Golijata nalazimo kao jednog od diva iz refaimskog roda: »Jednom opet nasta rat između Filistejaca i Izraelaca. David ode u boj sa svojim ljudima te su se borili s Filistejcima tako da se David umorio. Išibenob, jedan od Rafinih /hebr.: ha-rafah/ potomaka, čije je koplje bilo teško tri stotine medenih šekela i koji o pripasu imaše nov mač, hvastao se tada da će ubiti Davida. Ali Davidu priskoči u pomoć Sarvijin sin Abišaj; udari on Filistejca te ga ubi. Tada se Davidovi ljudi zakleše rekavši Davidu: "Nećeš više ići s nama u boj, da ne ugasiš svetiljke Izraelove!" - Posle toga opet izbi rat s Filistejcima u Gobu; tada je Hušanin Sibkaj pogubio Sipaja, jednoga od Rafinih potomaka. Uz to nasta rat s Filistejcima u Gobu; tada je Jairov sin Elhanan iz Betlehema pogubio Golijata Gitejca, koji je imao kopljaču kao tkalačko vratilo. Potom opet izbi rat u Gatu, gde je bio neki čovek visoka rasta: imaše taj na svakoj ruci i nozi po šest prstiju, dakle dvadeset i četiri; i on bejaše potomak Rafin. Kad je počeo ružiti Izraela, ubi ga Jonatan, sin Davidova brata Šimeja. Ta četvorica bejahu potomci istoga Rafe iz Gata, a poginuše od ruke Davidove i od ruku njegovih slugu.« ('Samuel', II, 21:15-22; slično 'Letopisi', I, 20:4-8). Golijat iz Gata, div koji je živeo među Filistejcima, bio je visok šest lakata i jedan pedalj (Ibid., I, 17:4) (Jevrejski lakat iznosi 48,4 cm). Bašanski kralj Og, koji je stolovao u Aštarotu i Edreju ('Jošua', 12:4) bio jedan (u Mojsijevo vreme) od poslednjih bašanskih preostalih divova, Refaimovih potomaka (13:12): »Njihov krevet, odar od gvožđa, još se nalazi u Rabi, gradu sinova Amonovih: deset je lakata, običnih lakata dug a četiri lakta je širok.« ('Ponovljeni Zakon', 3:11) Jedan egipatski div, koga je ubio Jojadin iz Kabseela, bio je visok pet lakata ('Letopisi', I, 11:23).

Kod starih Helena divove nalazimo u Kariji (oblast na jugozapadu Male Azije) i među vladarima Mileta, ranije Anaktorije (grad na ulazu u Ambrakijski zaliv) (Pausanija: 'Opis Helade', VII, 2, 3; I, 35, 5; Ovidije: 'Metamorfoze', IX, 436). – Priče o jednookim divovima, počev od 'Odiseje', protežu se naglašeno kroz helensko literalno-fantastičku baštinu.

Predanje o nekadašnjem rodu divova nemamo sačuvano samo kod Hebreja i Helena, već i kod drugih drevnih naroda. Njih, divove, prikazuje i pećinske slike na više kontinenata. Džinovski fosilizovani otisci stopala takođe ukazuju na postojanje drevnih gorostasa. Mnoga otkrivena drevna oružja i megalitska oruđa mogla su da služe samo gorostasnim ljudima. Delovi skeleta megaantropusa otkriveni su na mnogim lokacijama: na Javi, Malti, Andima, Mongoliji, južnoj i istočnoj Africi, u južnoj Kini, Britaniji ...

Helenski historik Herodot opisuje kako je Lih iz Sparte saznao u arkadijskoj Tegeji gde se nalazi grob Oresta, sina mikenskog kralja Agamemnona. Tamošnji kovač mu je saopštio svoje otkriće: »Hteo sam u ovom dvorištu da iskopam bunar i kopajući naišao sam na mrtvački sanduk dug sedam lakata. Pošto nisam verovao da je nekad bilo većih ljudi od današnjih, otvorio sam ga i u njemu video leš isto toliko dugačak koliko i sanduk.« (I, 68, prevod: Milan Arsenić) – Heroizovani Artahaes je takođe predstavljen kao gorostas (VIII, 117).

Likofron (LykophrMn, III st. se.), helenski poeta i filolog, čiji jezik je teško razumljiv zbog upotrebe retkih reči, u drami "Aleksandra", Ahila naziva “Einapekhys”, što sholijast objašnjava kao “visok devet lakata”.

Pausanija za heroja Pelopa tvrdi da je bio gorostas ("Opis Helade", V, 13). Tu crtu pripisuje i historijskom heroizovanom liku Pulidamentu (VI, 5). – Plutarh pak za Teseja (Thseys), mitskog vladara Atene, to pak iznosi (Theseus, 36, 2).

Filostrat u "Životopisu Apolonija iz Tijane" iznosi da je znameniti posvećenik i njegova pratnja upućena u Indiju, s one strane Inda susreli »ljude visoke i do pet lakata.« (II, 4)

Teopomp iz Hija u svojoj etnografskoj utopiji "O čudesnoj zemlji Meropidi" iznosi za podneblje oko tada poznatog dela sveta i njihove dugovečne žitelje: »...A tamo na pravom kopnu, pored drugih bića neobične veličine, žive i ljudi koji su dvostruko veći od ovih naših.« (Pogl. 2, v.: 12)

Jambul u spisu "O srećnim Sunčevim ostrvima i čestitim Sunčancima" iznosi za žitelje izmišljenog južnog ostrva: »... Što se tiče visine, uglavnom premašuju četiri lakta.« (II, 1)

Mikrelijus u "Istoriji Pomeranije" prezentira: »Kod Kestina u Pomeraniji otkriveni su: veliki rog, džinovski mač i kosti neobično velikih ljudi.« U Pretpomeraniji, prema podacima koje iznose historici i paleontolozi, živeli su divovi. Na nalazištu u rejonu Grajsvelda otkrivene su kosti ljudi čija bi visina rekonstrukcijom dostigla i 4 metra.

Moreplovac Magelan na svom putu oko sveta, u Patagoniji naišao je na diva asimiliranog u pleme u inače visokih Patagonaca. Opisao ga je rečima: »Čovek je nadvisivao dva najviša člana moje posade postavljena jedan na drugog.« Poveli su ga sa sobom, ali je ovaj u kratkom roku umro od gladi.

Stotinjak kilometara od južnoameričkog jezera Titicaca, na nadmorskoj visini od 3.947 metara, kod Pukare, još su eksponirani kipovi golemih monstruoznih bića. U lokalnom muzeju najatraktivniji eksponat jeste prikaz diva-kiklopa koji proždire neko sitno stvorenje.

O zagonenim precima naroda Quechua, koji su etnička baza za Inke, postoji predanje da su u pradavna vremena živeli Variruna, divovska ljudska bića, graditelji golemih gradova, koje je sazdao bog Japallan Camayoc. Druge južnoameričke hronike govore o gorostasima visokim 8 vara (više od 6 m) koji su klesali kipove slične sebi. Na Uskršnjem ostrvu nalazimo na divovske zagonetne kamene glave koje dostižu masu i 60 t. Malo je verovatno da su one tvorevina homo sapiensa kakvog danas poznajemo. Na nekim drugim lokacijama kameni prikazi divova imaju životinjski, ljudožderski izraz.

U Italiji nalazimo sličan motiv koji je na poznatom 'Paklenom kamenu' umetničkim zahvatom ovekovečen na brdu Paflagoneu, na kojem je, prema predanju, prebivalo džinovsko čudovište koje je se hranilo ljudskim mesom.

Osnivač antroposofije – Rudolf Štajner, nastanak divova vidi u duhovnoj degradaciji ljudske vrste: »Telesni lik čovekov u toj pradavnoj prošlosti je sasvim različit od današnjeg. Bio je tada još verna slika duševnih svojstava. Čovek se sastojao od finije, mekše materijalnosti nego što je kasnije postala. Ono što je danas stvrdnuto u udovima bilo je mekano, savitljivo i podatno. Duševniji i duhovniji čovek bio je u građi tela nežan, živahan, pokretan i pun izraza. Duhovno nerazvijeniji je bio grubih, nepokretnih i ukrućenih telesnih oblika. Napredovanje u duševnom obliku skupljalo je udove. Telo je postajalo manje. Duševna zaostalost i zapletenost u čulni svet, imala je za posledicu divovsko fizičko telo. /.../ Čovekovo telo se za vreme rašćenja uobličavalo prema onom što se obrazovalo u duši. Sa pokvarenošću i strastima, nagonima i instiktima, rastao je čovek u materijalnom pogledu do divovske veličine. Skupljanjem, zgušnjavanjem i otvrdnjavanjem atlantskog čoveka, došlo se do sadašnjeg čovekovog fizičkog tela.« (’Tajna nauka u osnovama’, pogl. „Razvoj sveta i čoveka“ – prevod:).

Dakako da današnji Sunčev sistem od početka nije ima ovolinu skrutnjenost mase, već je bio vibraciono finiji. U epohi Gigantizma, kada je se Zemlja kontrahovala i zgušnjavala a Mesec joj bio dosta bliže nego što je danas to slučaj, čime je Zemljina teža bila dosta anulirana, bio je prirodno omogućen začuđujući džinovski rast za mnoge biljne sorte i životinjske vrste.

Antikne legende o borbi bogova s Titanima (grč.: ho teitán = "velik", "gospodar"), koji gnevno bacaju ogromne gromade stena, a iz Zevsovih ruku se obrušavaju munje (Diodor sa Sicilije, V, 75, 4), pod dletom drevnog helenskog vajara oživela je na zidovima Pergamskog oltara posvećenog vrhovnom božanstvu Olimpa. Po mitu, Titani (Titánes - Titanídes) i Titanke, deca Urana (Neba) i Geje (Zemlje), nagovoreni od strane Majke a predvođeni najmlađim Kronom (Saturnom), su svrgnuli svoga oca s prestola, zavladali su svetom, da bi potom i sami bili od strane Zevsa (Diva) pobeđeni i obrušeni u sumorni Tártaros, Titanikós, gde je i Kiklope, svoje buntovne sinove, strpao. Inače, o titanomahiji peva ponajprije Hesiod u svojoj 'Teogoniji' (617-712). Iz sjedinjena Tartara i Zemlje rođeni su Divovi, Giganti (Gígantes). – Priče o titanima su bleda refleksija o zastranjivanju nebeskih nadglednika.

Na to zastranjivanje i odstupanje od Boga ukazuje i helenski mit o okovanom Prometeju, koji se najpre pojavljuje u Hesoidovoj ’Teogoniji’ (155 i dalje) i njegovim ’Poslovima i danima’ (47 i dalje). Kasnije i helenski tragičar Eshil (Aischylos, oko 525.-456. g. se.), rodom iz Eleusine, prikazuje teomahiju Prometeja i njegovo stradalništvo. Posle obaranja oca Krona, uzevši vlast u svoje ruke, Div je svakog boga obdario nekom službom, dok je ljude, koji su vukli poreklo iz starih vremena, odlučio da uništi, pa da po svom viđenju načini novi soj ljudi. Protiv tog nauma podigao je se nepromišljeno Prometej, donevši ljudima vatru, bogovsko preimućstvo. Bog vatre i kovačke veštine - Hefest, sin Divov i Herin, okiva Prometeja za stenu. Prometej se vapeće ispoveda:

»... Ljudima dadoh dar,
i zato jadnik jaram ovaj podnosim.
U nartek-štapu izvor ognja ugrabih,
tu iskru, koja ljudima učiteljica
veštine svake posta – blago veliko:
za takve grehe ove muke mučim ja,
pod vedrim nebom okovima prikovan.«
(106-112)


Poeta Prometeju u usta stavlja reči koje ovoga predstavljaju “dobročiniteljem” čovečanstva:

»Pre gledajući oni uzalud gledahu,
i slušajući ne čujahu, nego sve
k’o slika u snu za sveg veka mešahu
bez reda. Ne znađahu šta je građen dom
i suncem ozaren, ni šta je drvodelja.
Pod zemljom živahu k’o mravi živahni
zavlačeći se u mrak tamnih pećina.
Pa ne znađahu stalna znaka nikakva,
ni kad je zima, ni kad cvetno proleće,
ni leto rodno; bez pameti ikakve
sav rad im beše, dok im zvezdâ tamni put
ne otkrih, njihov izlazak i zalazak.
Pa onda broj im nađoh, znanje najbolje,
i slova dadoh im da znaju pisati,
i pamćenje, tu majku svega umeštva.
I stoku prvi ja u jaram uhvatih,
da vuče plugove i nosi tovare
i čoveka u poslovima preteškim
zamenjuje, i konje uzdoljubive
upregoh – krasan ukras sjajnog raskoša.
Brodaru niko drugi nego ja morňplovku
sagradih lađu s platnenijem krilima.
Iznađoh smrtnom stvoru sve veštine te, ...«
(447-469)

Ona istinska, korisna umeća čoveku doneli su, ne nemarni nebeski nadglednici, već Božiji anđeli koji su delovali na zemlji kao pomazani proroci i učitelji.

U ’Okovanom Prometeju’ se, dalje, iznosi da je ovaj “dobročinitelj” ljudima doneo znanje o spravljanju spasonosnih lekarija, da je pronašao mnoge načine proricanja, naučio kako se mantijski tumači san, ptičji let, kako se prinosi “ugodna” žrtva bogu, kako se nalazi i prerađuje rudno blago u utrobi zemlje, ... (478-503).

Aštarta – Hijerarhija Žene zavodljivosti

(Izvadak iz knjige Razotkrivanje parodijskog Pokreta za Novo Doba – Zidanje nove Babilonske Kule – Istočni Antihrist. brat Vasa – Aurora Aurea)
auroraaurea@gmail.com


Demonska Hijerarhija zlotvorskih i lažljivih duhova eonima je delovala u zavođenju i porobljavanju čovečanstva u simbiozi sa Hijerarhijom majstora pseudomudrosti, koji se dakako, kako naziremo, nisu tako duboko, poput demona, survali u dubine bezakonja, i koji sebe vide kao bogove. Tu sliku nalazimo najpre u braku starobabilonske vladarke Semiramide i njenog sina Nimroda (kao izvrnutu sliku odnosa blažene Device Marije i njenog svetog Sina Hristosa Koga je rađala u mnogim dobima i na mnogim podnebljima). Kroz različite figure Baala i Aštarti stari Izraelci i bliskoistočni i srednjoistočni narodi štovali su zapravo vođe Hijerarhije Zla i Hijerarhije Pseudomudrosti. Sami nazivi “Baal” i “Aštarta” su zavodnički postavljeni i preuzeti, jer oni izvorno predstavljaju božanski odnos svete Majke i Sina.

U gnostičkom ‘Dijalogu Spasitelja’ za Ženu Greha se ukazuje: »Moli se onamo gde nema žene. /.../ Uništi delo žena ... /.../ Sve što je od istine ne umire; sve što je od žene umire.«


Lilit, boginja noći, "pobednica" nad svetlošću, na lavovima

Po 'Čaroliji' (pogl. 29) egzorcističkom magu Aštarta se javlja u obliku povređenog anđela koji jaše na paklenoj zveri poput aždaje, a u desnoj ruci nosi zmiju otrovnicu. Aštarta, odnosno njeni ženski pandani i hipostaze vrlo često se prikazuju kao žena koja jaše ili stoji na lavu, zveri. Time se pokazuje nastojanje sveštene Hijerarhije da sebi podredi kraljevsku demonsku Hijerarhiju. Tokom povesti gledano autoritarne religije su uvek nastojale da budu povlašćena državna religija i da gospodare svetovnom vlašću (vladarima).

U panteonu baala Aštarta (hebr.: ’Ašeroth - ęŐčéĐ) je žensko gospodarsko 'božanstvo'. Hebrejsko ime’Esther (čęáĐ - 'Zvezdana') etimološki tretirano ima isti koren. Aštarta, »boginja neba« (‘Jeremija’, 7:18), kao veliko kultno božanstvo susreće se u religijskom folkloru mnogih drevnih kultura, pogotovu onih izraslih na tlu Bliskog Istoka.

Aštarta je važila kao mrzost-božanstvo poznatog hananskog grada divova - Aštarota (i Ašterot-Karnajima) ('Postanak', 14:5), prestonice bašanskog kralja Oga ('Ponovljeni Zakon', 1:4; 'Jošua', 9:10), kao i feničanskog grada Sidona ('Kraljevi', I, 11:5,33; II, 23:13). I u Bet-Šanu joj je bio podignut hram ('Samuel', I, 31:10) Svoje idolopokloničke uzvišice Aštarta je imala po celom izraelu ('Kraljevi', I, 16:33), u Jerusalimu (I, 15:13), pa čak i u samom Solomonovom Hramu, stožeru judejske teokratije (II, 21:3-7). Po predanju, izraelski kralj Solomon je dopustio kultno poštovanje paganskih božanstva u Jerusalimu, pa time i sidonske Aštarte. Jošija (J’ošijahu), kralj Judeje (640.-609. g. se.), naredio je da se iz Hrama u Jerusalimu iznesu i zapale svi 'sakralni' predmeti koji su bili načinjeni za Aštartu ('Kraljevi', II, 23:4). – Hramovi posvećeni Aštarti postojali su i širom Knaana, a u Elefantini, egipatskom ostrvu iznad prve katarakte Nile, kod Asuana, poštovana je zajedno sa Jehovom, nosivši pritom ime Anat-Jahu. Aštartin kip je poštovan i u Baalovom hramu u Samariji, koji je kralj Jahua pretvorio »u jame za nečistoću.« (II, 10:27) Naseljavajući Obećanu zemlju, Knaan, uzraelsko sveštenstvo i narodne vođe nastojale su da iskorene kultove ašera koje su tu zatekli ('Ponovljeni Zakon', 7:5, 12:3, 16:21), u čemu nisu imali odgovarajućeg uspeha, jer su raskošne i primamljive ceremonije više inspirativno odgovarale srcu nepreporođenog naroda.

U narodnim verskim obredima njeni likovi su utiskivani u takozvane svete kolačiće koje su žene pekle. Kultni likovi, brojne statue koje su ispunjavale Aštartine hramove, naročito su naglašavali polne odlike, što pokazuje da je Aštarta shvaćena i kao božanstvo plodnosti i materinstva, što opet ukazuje i na sinkretizam sa božanskim figurama. Aštarta je zavodljivo nastojala da se poštuje i kao devstvenička majka Spasitelja, koji je utelovljujuće pohodio mnoga podneblja. U hramovima koji su joj bili posvećeni razvijala je se 'sakralna' prostitucija ('Kraljevi', II, 23:7): hramovi su se nalazili i u funkciji javnih kuća; darovi i zarada sveštenicâ-prostitutki odlazili su u kasu hrama, kao žrtva za 'boginju'. Time je Aštarta, pored boginje rata, postala i oličenje bluda i razuzdanosti, boginja 'ljubavi'.

Ime boginje 'svetog' bluda u starozavetnoj terminologiji nekad se navodi u množini – Aštarte, što stavlja akcenat na celu Hijerarhiju Pseudomudrosti: »Sinovi Izraelovi ukloniše nato baale i aštarte i služahu jedino Jehovi.« ('Samuel', I, 7:4) – »Otpali su od Jehove da bi služili Baalu i Aštartama.« ('Suci', 2:13) – Kult Aštarti razvijao je se paralelno i sinkretički s kultom solarnog božanstva Baal-a (u Ugaritu je pak za muža Aštarta imala oca bogova Ela); posvećeni predmeti su im bili posude (pehari - ašere) i drveni kolci, što je sve imalo naglašene seksualne konotacije. Tako se za judejskog kralja Manašea (Menašeh, 697.-642. g. ne.) iznosi: »Obnovio je uzvišice što ih bejaše oborio otac mu Hizekija, podigao je žrtvenik Baalu, načinio ašere /= Idole Aštartine/ kako bejaše učinio izraelski kralj Ahab; i stao se klanjati svoj vojsci nebeskoj i služiti joj. Podigao je žrtvenike i u Domu Jehovinom, za koji bejaše rekao Jehova: "U Jerusalimu će prebivati moje Ime zauvek." Sagradio je žrtvenike svoj nebeskoj vojsci u oba predvorja Doma Jehovina. I sinove je svoje proveo kroz oganj. Vračao je, gatao, stvorio bajače i opsenare, učinio je premnogo zla u očima Jehova i razjarivao Ga. Dao je načiniti lik Ašere i posadio ga u /Solomonovom/ Domu,...« ('Kraljevi', II, 21:3-7)

U Babiloniji Aštarta je poštovana kao dvopolno božanstvo Alilat. Potpuno srodna joj je boginja zavodljivosti i ljubavnog licemerja – Ištar. Akadsko značenje imena joj je 'boginja', odnosno 'gospodarica bogova' ('Gilgameš', pev. VI). U epu 'Ištarin put u podzemlje' gospodarica lunarne Hijerarhije naziva se »moćna boginja Meseca.« Velika vrata babilonske prestonice takođe su nosila njeno ime. Kao boginja Podzemlja Ištar nosi ime i Irnini.

O Ištar, kao o bestidnoj zavodljivici, osvetoljubivoj i podmukloj ljubavnici govori i sumersko-akadski ep 'Gilgameš': »Kojega muža postojano volela si ti? Ko li voljeni tvoj do sada beše? Hajde, da izbrojim s kim si činila blud!« (VI, 42-44)

Lidijsko-frigijski pandan Ištar bila je boginja Kibela, Majka bogova. Hramovi su joj se prostirali po tlu Male Azije, a poštovali su je i Heleni i Rimljani. Početkom proleća svake godine (kada je Kibela po mitsko-narodnim predstavama izlazila iz Podzemlja i izvodila svoga muža Atisa) u njezinu čast slavile su se trodnevne svetkovine. U početku su imale tužan karakter, da bi se potom preobrazile u orgijašku radost. I helenska Afrodita je slično banantski proslavljivana na njenim svetkovinama. Sva ta lunarna božanstva uglavnom se prikazuju kao vladarke koje jašu na lavu ili kako lavovi sede kraj njihovih prestola. Solarni lav simbol je Hijerarhije Zla. I u tantričkom panteonu boginja Kali (čije ime je povezano s duhom razaranja Kali-juge) takođe jaše na lavu s četiri lica i sa razbarušenom grivom. Pored 'Astartinih vratiju' Babilona i ulice koja je vodila do Vratiju, nalazili su se zidovi i bedemi ukrašeni bareljefnim likovima lavova, simbolima Babilonskog zlatnog carstva ('Danilo', 7:3, 2:32).

Kod predislamskih Arapa Aštarta, Afrodita, Al-Uzzah, obožavana je kao zvezda Danica, kao ćerka boga Alla, i zvana je Ekber (grec.: Chabér, Koybár), što će reći 'velika'. U svome delu ‘O upravljanju carstvom’ (De administrando imperio) Konstantin VII Porfirogenit (Porphyrogennetos, 905.-959. g. ne.), sin bizantijskog cara Lava II, piše za kult arapskih pagana koji su uveliko preuzeli i muslimani Mekke: »Oni /= Arapi/ se takođe mole zvezdi Afrodite /Aphrodíts ástron/ koju zovu Kubar /Koybár/, i u svojim molbama kliču: "Alla ua Kubar" /Allá oyá Koybár/, odnosno "bože i Afrodita". Jer oni 'boga' zovu Alla /Allá/, 'ua' /oyá/ se koristi kao veznik 'i', a zvezdu zovu 'Kubar' /Koybár/. Zato kažu "Alla ua Kubar".« (1, 14)

Babilon Veliki. Novi religijski poredak.

(Izvadak iz knjige Razotkrivanje parodijskog Pokreta za Novo Doba – Zidanje nove Babilonske Kule – Istočni Antihrist. brat Vasa – Aurora Aurea)
auroraaurea@gmail.com


Dok je nastojanje Hijerarhije da se rimski “majstor Isus” postaviti na čelo “ujedinjenog” hrišćanstva, “lord Majtreja” se vidi kao vođa svih otuđenih religija: kvazihrišćanstva, islama, hinduizma, ... I zato “Majtreji” odgovara održavanje lažne religijske svesti i lažnih religijskih kultovi; navodno svi oni govore i nose istinu, ali je sagledavaju i izražavaju iz različitih uglova.

Imperijalno-ekumenske i suprematorsko-unijatske tendencije i zahvati oduvek su bili plodno tlo za uspostavljanje totalitarnih i tiranskih poredaka, koji su pokrivali i gušili svaki glas koji je nosio svetlo i svedočio za Put Istine, put ujedinjenja sa Unutarnjim Nebom. Hrišćanstvo nije slomljeno u krvavim pogromima pod rimskim kajsarima, ali kada je od njega načinjena državna religija (IV stoleće), Hristova Crkva, rastrzana i brojnim heresima, doživela je duboku degradaciju i profanaciju. U spoju sa paganskim kultovima od religije svetosti ono je postalo religija praznih rituala, pompeznih obreda, religija moćnih i obesnih. Tako je Hrist naopako raspet i sahranjen pod gomilom ljudskih tumačenja i mrtvih obreda. 'Sveti brak' između 'Svete stolice' i 'Svetog Rimskog Carstva' omogućio je potom Rimskoj patrijaršiji, otpaloj Rimskoj crkvi, koja je se prozvala 'Rimokatolička crkva', da preduzme i ostvari mnoge krstaške pogrome nad 'hereticima', ‘vešticama’, muslimanima i judejcima. Svugde gde je se pojavio trag zdravijeg hrišćanstva (bogumili, katari, valdežani, ...), gde je traženo da se Crkva vrati prvobitnom siromaštvu i predstavničkoj nezavisnosi, tu je pustošio i spaljivao inkvizitor i krstaš. Danas, kada moć i uticaj paganizirane Rimske crkve vidno opada, opet su na delu jasne tendecije da se napravi jedna 'univerzalna', planetarna veroispovest, i da se svetu nametne kao službena i obavezujuća religija. Potreban je samo ‘jak čovek’ – Veliki Obmaninjivač, oko koga bi se ostvarilo takvo planetarno duhovno-institucionalno ‘ujedinjavanje’. Toga jakog Ogmanjivača imamo pak u liku "Majtreje", "Učitelja sveta".

Srednjovekovne unijatske tendencije otpale Rimske crkve doveli su do toga da se Rimu, makar i počasno, podrede neke istočne, pre svega heterodoksne patrijaršije. No ni protestanizam nije mirovao. I on je činio korake u službi svoga lažnog zbližavanja. Tako je se prvi pokušaj sjedinjavanja protestanskih denominacija i sekti pojavio 1846. godine u Škotskoj, i te godine je napravljena Evangelistička alijansa koju su činile čak 216 zajednice. Na Edinburškoj konferenciji 1910. godine, u organizaciji Džona Mota (John R. Mott), ekumenizam je uzeo novi zamah. U Amsterdamu je 1948. godine stvoren Svetski Savet Crkava (Word Council of Churches), koji je narednih godina održao više sastanaka i uključio u svoje krilo i ortodoksne crkve. Jačanje datog ekumenskog bloka prinudio je i Rimokatoličku crkvu da mu pristupi, da kroz njega pridobije za svoje unijatske planove još neku veroispovednu opciju. Sada Rimokatolička crkva ima vodeću ulogu i u tom projektu; primetno je čak i određeno nastojanje da se u rimsko krilo vrate neke protestanske denominacije koje su nekada "reformatorski" istupile. Borba protiv istinskog hrišćanstva dakako da će ih još bolje "saborno ujediniti".

Parodijsko-zaverenički Nju Ejdž Pokret nastao je po satanskom projektu kako da se omete nastanak istinskog, Hristovog Novog Doba, Zlatnog Doba koje je Sveti Jedan najavio, kao i svi sveti proroci. I on je mogao nastati i razviti se zbog omlitavelosti tobožnjeg hrišćanstva.

Zašto je Nju Ejdž Pokret tako opasna kvazirelija?! Opasan je jer u svoje grotlo hoće da usisa i u borbi protiv Neba i Hristove Crkve hoće da uključi i institucionalizovano hrišćanstvo, i islam, i budizam, i šintoizam, i hinduizam, ... jer hoće, kao ‘univerzalna religija’ da zavede sve narode, sva plemena, rodove i jezike ... Opasan je jer hoće duhovno neograničenu planetarnu moć. Opasan je jer iza njega angažirano stoji pogubna Laž i zavodljiva Obmana.

Nju Ejdž Pokret ne donosi istinu sa Neba, od Boga, već budi stare i zamjenjuje dosadašnje zavodničke religijske laži (koje se više ne mogu kriti i ne mogu obmanjivati dublje tražitelje), drugim lažima (koje nalikuju lažima iz starog ‘gnostičkog’ mutljaga), koje se zabludelom i dezorjentisanom i neutemeljenom verniku današnjice čine istinitim i obećavajućim. Nju Ejdž Pokret je tu da zavede i istinske tražitelje, one čije srce čezne za punom Istinom.

Jasna je tendencija u Nju Ejdž Pokretu, koja ide prema tome, ne da se samo sve takozvane hrišćanske zajednice 'ujedine', već da se u dato grotlo uključe i paganski kultovi i istočne religije (budizam, hinduizam, šintoizam, ...). Nju Ejdž pokret je zapravo novi hinduizam. Što su otuđene hrišćanske zajednice duhovno sve slabije i oronulije, to su sve prijemljivije za unijatske i ekumensko-sinkretističke zahvate. Želja za moć i nespremnost da se sagleda vlastita slabost jasno tome vodi. Za račun prividne moći, institucionalizovana i paganizirana Crkva koja je robovala umrtvljenom slovu i dogmi, spremna je da se odrekne svake svoje dogme, koju je do juče grozničavo držala i naturala kao "istinu od Boga datu". Da li se time ispunjava Božija zapovest koja kaže: »Ne vucite sa nevernicima jaram koji je za vas tuđ! « Taćno je da Gospod traži da svi budemo jedno (‘Jovan’, 17:21), ali to znači da budemo jednomislenici u dobru, a ne jednomislenici u bezumlju i gnusu; Gospod nas poziva da budemo jedno sa Njim, tako što ćemo čistim životom primati i odašiljati Duha Jedinstva, biti ispunjeni Duhom Života. Hrist traži da se sa Njim i unutarnjim Nebom ujedinimo i povežemo preko probuđenog Duha, bez ropskog vezivanja za institucije moći.

Nju Ejdž Pokret paradno diže prašinu dobošarski proklamujući da sve sakralne knjige u biti isto uče, da nema problematičnih suprotnosti među njima, pa se tako i sve religije 'mogu' ujediniti. Nju Ejdž ideolozi i ‘majstori’ bi iz svih kolajućih i opicijelnih religija da mozaično uzmu ponešto, i da naprave 'novu' i 'univerzalnu' religiju, 'prihvatljivu' za sve. (I u Nju Ejdžu će svi kultovi na svoj “nositi istinu”, i nijedan kult nesme biti kritikovan i ocrnjivan kao pogrešan i zabludeo). A to je zastrašujuće izopačen, bogohulan i opasan zahvat. Jer istinska i univerzalna religija može počivati samo na čistoj objavi iz čistog Neba, od Duha Univerzalnog Života, preko čistih proroka i učitelja, predodređenih da služe u Božijem Planu Spasenja.

Što više verski sukobi odnose žrtve, to novodobska i masonsko-mondijalistička hidra grozničavije nameće predstave da je jedini 'izlaz' ka miru u ujedinjenju svih religija i (kon)federalnom okupljanju svih država. Vašingon redovno organizuje svoje teatralne 'molitvene doručke' na kojima poziva predstavnike svih religija. Rimski pontif Jovan Pavle II nije se ustručavao da se moli sa predstavnicima svih religija. U Asiziju, godine 1987. i 1993. on je se molio, pored tobožnjih hrišćana, i sa judaistima, muslimanima, budistima, šintoistima, pa čak i sa indijanskim vračevima. On teatralno i dodvorički ljubi islamski 'Kuran' koji odbacuje i negira Hristovu Otkupiteljsku Žrtvu i Njegovo Mesijanstvo. Posetivši Afriku, rimski poglavar je prisustvovao vudu magijskim ritualima, koji su u njegovu čast priređeni u gradu Kotonu, svetskom vudu-centru. Južna Amerika i Afrika su već prepune raznih kultova koji predstavljaju simbiozu tobožnjeg hrišćanstva i tradicionalnog šamanizma.


Ekumenski papa Jovan Pavle II izdajnički ljubi heretički 'Kuran'

Da bi se babilonski New Age Pokret mogao nametnuti i predstaviti kao univerzalna religija, on neminovno mora u sebi da ima lažnog Hrista kao prvosveštenika i lažno hrišćanstvo kao konstitucionalno jezgro. Jer svet se mora zavesti oko Hristovog Imena, Imena koje nosi Snagu. Stoga New Age Pokret jasno ide prema cilju da i tradicionalističko hrišćanstvo, koje najprije oličava Rimokatolička crkva, čiji poglavari se predstavljaju kao 'Petrovi pastirsko-namesnički naslednici'. Na taj način se novodobci hoće prikazati i kao 'drevna veroispovest'. Kada se Vatikan jednom, u velikim potresima, nađe na kolenima, jasno je da će ga novodobske vođe potpuno zaposesti. Bendžamim Krim, glasnogovornik ‘Tara centra’, jasno kaže za Majtrejinog vučjeg blizanca, nekakvog rimskog “majstora Isusa” da će biti “papa” unijatskog hrišćanstva: »On je jedan od majstora koji će se vrlo brzo vratiti otvorenom delovanju u svetu, preuzimajući Tron svetog Petra u Rimu. Težiće preobražaju hrišćanskih crkava u meri potrebnoj da postanu dovoljno fleksibilne, da ispravno reaguju na novu realnost stvorenu povratkom Hrista i majstorâ. Plašim se da su crkve otišle daleko od religije koju je uveo Hrist, ...« – Dakle, blizu smo danu kada u Rimu neće sedeti samo 'Hristov namesnik' već i 'sam Isus' ...

Babilon Veliki će tako graditi obnovljeni paganski kultovi, mnogobožačke religije i paganizirano hrišćanstvo, predvođenjo Simonom Gatarom i njegovim učenikom Menandrom. Hristov Dom, obnovljeno prahrišćanstvo i Hrist Duh, u poslednjim vremenima neće protiv sebe imati samo ceo sataniziran svet, Zver (svetsku vladu), svetske velikaše, već i Babilon Veliki, paganizirano hrišćanstvo i paganske kultove, bezbroj njih ...

Pseudovodolijanskom Pokretu za Novo Doba, novovekovnom okultizmu i šamanizmu, pored miliona i miliona vernika (u Nemačkoj, na primer, gotovo svaki deseti Nemac pripada tom Pokretu), u svoje grotlo uključuje i mnoge moćnike i uglednike i 'zvezde' ovoga sveta. Novovercima na Zapadu pripadaju mnogi uticajni ljudi, kao što je Džordž Šulc, nekadašnji državni sekretar SAD u UN, Ted Tarner, boss kablovskih TV-mreža i čelnik zloglasnog CNN koji je tu da pripremi teren za sve američke žandarmsko-neokolonijaliste vojne intervencije, poput onih u Avganistanu i Iraku, te glumica Širli Meklejn, za čija predavanja se plaća ulaznica i od 400 USD. New Age Pokret u kome judejci najčešće, uz istočne sektanske učitelje, imaju vodeću ulogu, finansiraju takođe judejci – judejski moćnici i berzansko-bankarski špekulanti, ponajprije pseudoiluminati klanovi Rokfeler i Rotšild, budući poglavari novog satanskog pokreta. I to pokazuje jasnu vezu lažnog Pokreta za Novo Doba i lažnog Novog Svetskog Poretka. Kultovi starog Babilona se masovno obnavljaju i žestoko reklamiraju u novom pakovanju.

Kao i u Starom i u Srednjem veku, mnoge vodeće ličnosti politike imaju svoje savetnike-šamane i astrologe-gatare koje redovno konsultuju. Njima nisu strane ni spiritističke seanse, pogotovo kada na njima treba dozvati neku “znamenitu” dušu i pitati je za “savet”. Onaj ko nema živu veru u Živog Boga, dakako propada u sujeverje i praznoverje. Očigledno je da će i buduća svetska vlada, Suprema takođe imati svoje 'mudrace'-savetnike, svoj krunski Konzilijum koji će činiti 10 “savetnika” i “mudraca” (pre svega iz sveta plave internacionale, masonerije, čija je takođe težnja da bude planetarna “mistična” religija). Iz povesnog iskustva znamo da su rđavi i ođavoljeni savetnici vladarskih glava doneli svetu nebrojena zla i probleme; ođavoleni ‘mudrci’ često znaju biti mnogo zlobniji i mnogo pakosniji i od samih vladarskih glava. A 'najveći savetnik' biće svima stari Sufler Zla i Laži, Satana.

Pogledamo li početne stihove sedamnaestog poglavlja veličanstvene patmoske 'Apokalipse' možemo zapaziti da tu Duh babilonsku planetarnu religiju slika u vidu nakićene žene koja jaše na sedmoglavoj Zveri: »I videh Ženu gde sedi na crvenoj Zveri koja beše puna bogohulnih imena i imaše sedam glava i deset rogova. A Žena beše obučena u porfiru i skerlet, i pozlaćena zlatom i dragim kamenjem i biserima, držeći u svojoj ruci zlatnu čašu punu gnusoba i nečistote svoga bluda; na čelu joj pak beše napisano ime: Tajna, Babilon Veliki, Majka bludnicâ i gnusoba zemaljskih. I videh Ženu kako se opija krvlju svetih i krvlju Isusovih svedoka.« (17:3-6) - Buduća 'univerzalna' religija pored svog karnevalskog-vašarskog domena biće i religija lažnih, bahanalijskih misterija ('Tajna'), dakle inkarnacija razuzdanih antiknih 'misterija' koje su masoni najpre pokušali da obnove. Žena Pustoši se prikazuje kako jaše na Zveri, što nam hoće reći da će 'harismatski' kler 'univerzalne' religije rukovoditi i svetskim velikašima iz sveta politike. Čašu gnusoba koju uzdiže k Nebu predstavljaju njene otrovne laži kojima će opijati sve zabludele i ustalasane narode, plemena, rodove i jezike.

Novodopski pokret nije ograničen samo na himerički hrišćanski ekumenizam, već on teži nakaznom objadinjavanju svih aktuelnih i izmišljenih religija, te povamirenog paganizma. Stari mitovi se animiraju; prave se mnogi atraktivni filmovi koji oživljavaju pagansko-mitske junake i bojeve. Tako čovek treba sve manje da razlikuje san od javu, i sve više žudi za lažnim bogovima-usrećiteljima u trošnom ljudskom obličju. I čarobnjaci i veštice su ti novi spasitelji, sa svojim 'čarobnim' formulama i napicima. Čovek u kome počinje da se budi žudnja za Istinom i nečim istinskim novim, zavodi se proklamacijama da će svoju žeđ utoliti čeprkajući (ne istraživački već podanički i opsesivno) po paganskim kultovima, mitovima i vradžbinama. Svet fantazija i Podnebesa se moćno otvaraju za ljude koji ne žele da stoje na Čvrstinu, u Duhu, koji ne žele pozitivno da osmisle život, i vide to da su na zemlji da bi savladali potrebne lekcije u školi života, da bi služili Bogu i bližnjima, da bi otplatili svoje stare grehe i prekalili se kroz životne nevolje.

U novodopskoj 'univerzalnoj' mutljag-religiji, novome ‘gnosticizmu’, svako može da veruje u što god hoće (samo ne u živog Boga i Hrista Istinitoga). Hristos se više sagledava kroz anahrono rabinsko evanđelje ‘Toledot Ješu’ i izmišljena moderna evanđelja, nego kroz novozavetne evanđeoske tekstove, koji ipak nose više istine nego rabinska i njuejdžerska podmetanja i nagađanja. Propagira se izopačena tolerancija: smatraj šta god hoćeš da je ispravno, ali ne tvrdi da je tvoja vera bolja od tuđe, ne žigoši tuđu veru, niti smatraj da razne veroispovesti imaju mnoge suprotnosti. Novodopci, koji ne veruju u Živog Boga, uče da svi 'imamo' jednog 'Boga': da, imamo jednog 'Boga', jednu najvišu vrednost i meru, ali taj 'Bog' i ta mera nisu svima isti. Jednima je 'Bog' trbuh, drugima mammon, trećima 'sveta knjiga', neki idol, medijska zvezda, ... Pa tako i Bog istinskih hrišćana nikako ne može biti isto što i 'Bog' šamanskih kultova, osvetoljubivog judaizma, ratobornog islama ili antiknih panteona. Slutnju duše da je jedinstvo u Božijoj Ljubavi nešto najčudesnije satansko iskrivljuje namećući nakazna brlog-ujedinjavanja oko prepredenih i obesnih, oko Zla i Laži, oko privida i prolaznosti.

Od čoveka u lažnom Novom Dobu se uči ne samo da obožava brojne 'bogove', već i sam da evoluirao do 'Boga'. Stara Zmija zaslepljenom čoveku natura stare laži: bićete kao bogovi slušajući 'bogove', i nećete vi umreti bez obzira koliko grešili. Nakon što je 'postao od majmuna' čovek treba da 'postane i Bog', da bi 'upotpunio' svoju duhovnu realizaciju. No čovek nikada ne može biti jednak Bogu Svedržitelju, svome Stvoritelju, već samo jedno sa Njim, savršeno prožet i ispunjen Duhom Jedinstva.

U Nju Ejdž Pokretu, koji će svoju punu zlokobnu artikulaciju doživeti u vremenu Zveri, vremenu izdišućeg satanskog sveta, u novome satanskome poretku, uobličuje se najavljena slika o Babilonu Velikom, planetarnoj religiji Laži i Ludosti. Nju Ejdž Pokret – moderni hinduizam i vaskrsli paganizam je najača nebulozna i sirova eklektičko-spekulativna mešavina otuđenih religija, spiritizma, okultizma, šamanizma, gatarstva, hiromantije, veštičarstva, šou-šarlatanstva, komercijalne astrologije, opskurno-infantilnih šarenih laži koje financijski podržavaju veliki i moćni, Levijatanovi saveznici.

Tako je tipična New Age religija raskošna bahai vera, pentekostalni pokret koji je se pretvorio u spiritizam; zatim razne tobožnje harismatske kongregacije, judejski kultovi: Havurotski pokret, Šebadski kampusi, Kuća Ljubavi i Molitve (Rabin Šlomo Karlebah). Kada u se u New Age grotlo pored mnogih protestanskih denominacija i zvanično statutarno nađe i Rimokatolička crkva, te istočne ortodoksne i heterodoksne patrijaršije, sa 'hrišćanske' strane slika Babilona Velikog bića mnogo upotpunjenija. No Pokret za New Age uključuje u sebi i mnoge istočnjačke religije i duhovne puteve: Zen (Čan), tibetanski budizam (koje su emigranti lame i gurui preneli najpre u Ameriku), magijski inkliniran tantrizam, jogu i njene brojne grane, sufizam, I Čing, Subud, Daoističku prirodnjačku medicinu. – Zatim, tu su kvazireligijski kultovi raznih istočnih bogova, gurua i svamija: Svesnost Krišne (Prabhupada), Transcedentalna meditacija (Mahariši Maheš Jogi), Misija božanske svetlosti (Maharadž Dži), Organizacija Zdravlja, Sreće, Svetosti (Jogi Bhajan), Integralna joga (Svami Sačidananda), Ananda Marga joga, kultovi napravljeni oko imena svojih lidera i osnivača: Meher Baba, Institut Naropa-Dharmadatu (čogijam Trungpa), Šri Aurobindo, Gopi Krišna, Majstor Subramunijdž, Buba Fre Džon, Baba Ram Das, Šri Činmoj, Sai Baba, Ošo i njegova Dinamička meditacija, Guru Bava, Svami Muktananda, Kirpal Sing, Eknat Easvaran, ... – Esoterično-okultne discipline i škole koje imaju i tradicionalnog uporišta: Alhemija, Tarot, Magija, Geomantija, Teosofija, Antroposofija (Rudolf Štajner), Astrologija, Feng šui, ... – Eterične terapije: Hipnoterapija, Regresija, Reiki izmišljenog učitelja po imenu Mikao Usui, Integralno lečenje, Akupunktura, Akupresura, Polarna terapija, Autogeneza, Homeopatija, Naturopatija, Čitanje aure, Psihička hirurgija, Iridologija, Asane, Radionija, Herbologija, Refleksologija, Biotonika, ... Ni zapadni “gurui”, koji su se prosvetlili na Istoku ili istočnjačkim metodama nisu ostali bez svojih kultova: naprimer FEJS Endrjua Koena. – Eupsihičke terapije: Geštalp, Primalna terapija, Jungovska psihoterapija, Sajentologija, Arika, Humanistička psihologija, Transpersonalna psihologija, Logoterapija, Silva metod kontrola uma, Dinamika uma (A. Everet), Erhard Seminar, Sinanoske igre, ... – Telesne terapije: Strukturalna integracija (Rolfing), Strukturalno formiranje, Bioenergetika, Orgonomija, senzorska svesnost, Metoda Feldenkrajs, Somatologija, Istočnjačke borilačke veštine (pre svega Tai Ći Ćuan i Aikido), ... – Divlje nauke: Biofidbek, Izmenjena stanja svesti, Psihometrija, ESP i parapsihološka istraživanja, Ispitivanje snova, Psihometrija, Kirlijanova fotografija, Hipnotička juvenalizacija, Morfička nauka, Vizionarska fizika, Tanatologija, ... – Pop i šamanska kultura: Kult NLO-a i istraživačke grupe, Naučna fantastika, Paganske romanse (Tolkin, Pik, Kebel, Lafkraft), Stripovna fantastika, magijska antropologija Karlosa Kastanede, Rolling Thunder, ... – Psihotronika: Neurološka kibernetika, elektroneuronika, Elektronske manipulacije mozga i manipulacije putem droga, Psihodelika, ... – Psihika: Piramidologija, Kult Uri Gelera, “spavajućeg vidovnjaka” Edgara Kejsa, Ekanar, Gnostika, Samitski svetionik, Stil Grupa, ... – Organicizam: Kult prirodne hrane, Vegetarijanstvo, Makrobiotika, Ekološka mistika, Organsko supružanstvo, Voćna dijeta, ...

New Age Pokret obuhvata široki spektar disciplina i kultova, počev od onih najizopačenijih (poput Društva za prava homoseksualaca), preko desetine hiljada spiritističkih klubova, do onih vidno progresivnijih snaga: vegetarijanski i ekološki pokreti. Neki od njuejdžerskih kultova su, radi lakše proboja na razna “tržišta” i pridobijanja i političkih snaga, time i novca, registrovani kao “humanitarne” organizacije, ili se bar tako predstavljaju: naprimer ‘Tvind’ Danca Mogens Amdi Petersena. New Age hoće da zavede i ljude koji teže Svetlu, predodređene duše koje su izašle iz Svetla, te zato preferira i neke suštinski uzvišene nauke, poput učenja o reinkarnaciji i prirodnoj ishrani. No i u tim numinosnijim disciplinama mogu se naći brojne zamke ukoliko čovek ne stavlja Boga i Zakon u središte. Na primer, ako je čovek vegetarijanac samo radi telesnog zdravlja a ne i iz moralnih pobuda, ili ako je ekolog koji ne vidi da bez čišćenja duše i nutrine nećemo imati i čistu planetu, ...

Nju Ejdž kultovi se uveliko stavljaju pod okrilje Organizacije Ujedinjenih Nacija, skupštine izbijajuće ‘Univerzalne Republike’, koja će se na kraju pokazati i kao tiranska monarhija. Mnogim ‘komesarima’ OUN, poput Robertu Mjuleru (Muller), koji deluju pod parolom “Jedno u različitosti”, Nju Ejdž ekumenizam je dobrodošla prednost za uspostavljanje mondijalističkih utopija. Jer ko ima vlast nad planetarnom religijom, imaće vlast i kontrolu i nad svim narodima Planete.

New Age Pokret i njegove vođe neće odmah da uvide da njihov najveći neprijatelj nije rigidno tradicionalno hrišćanstvo ili ekspanzivni islam, već prahrišćanstvo, obnovljena Hristova Crkva. A Gospod će u vremenu Posletka, kad se New Age Pokret moćno uzdigne, zasigurno u ovostranom obnoviti svoju Crkvu. I tu Crkvu će novodobska karnevalska religija, mutljag babilonsko-paganskih laži, zajedno sa Zveri i Demonovim pomagačima strahovito progoniti i klevetati. Novodobski učitelji i 'mudraci' ne strepe mnogo kad istrošeni crkveni propovednici (- koji im nekad, čak više, svojim istupima prave reklamu ...), govore protiv njihovog svaštarskog unijatskog kulta, već kad protiv njih grme istinski Božiji sledbenici, hrišćani Srca i Duha, oni čija reč nosi Svetlo i Snagu, koji pozivaju na ujedinjenje oko Duha Hrista Istinitog.


Novodopsko-ekumenske molitve 'zajedništva'

Što se više približavamo vremenu intezivnog Majtrejinog oglašavanja u svetu, to se sve više organizuju molitveni skupovi poglavara i vernika iz različitih religija i kultova. Američki takozvani. “Molitveni doručak” kod predsednika Judeo-Amerike je postao već tradicionalno-mondijalistički skup koji teatralno okuplja uglednike iz različitih zemalja sveta. Rimski pontif Jovan Pavle II organizovao je za 24. januar 2002. godine u italijanskom gradu Asiziju molitveni skup pod nazivom 'Za prevazilaženje nasilja i za unapređivanje pravog mira u svetu'. Na tobožnjoj molitvenoj paradi našlo je se nekih 250 religijskih zajednica. Bilo je tu visokih predstavnika tobožnjeg hrišćanstva, islama, judaizma, budizma, hinduizma i afričkih naturalističkih religija. Od 'hrišćana' bili su prisutni rimokatolici, pravoslavci, razni protestanti, anglikanci, baptisti, adventisti, meiniti, kvekeri i drugi. Sličan skup održan je u Asiziju i 1986. godine. Više nego očigledno je da takvi miks-skupovi imaju opipavajući paradni kvaziekumenski profil i naboj. I na takvim skupovima se “puno moli” protiv svetskog terorizma. Naravno misli se na mrežni terorizam Al-Kaide i njenih ekspozitura, dok se očigledni i robusni državni terorizam Judeo-Amerike i Izraela teška srca spominje: on je verovatno samo za “blagosiljanje”. Navodna odlučna i organizovana svih država borba protiv svetskog terorizma je moćan mondijalistički i novodopski adut za himeričko ujedinjavanje svetskih religija i kultova, ali i država.

Obično se proklamuje da sve religije imaju 'istog i jednog Boga', da bi se opravdali takvi skupovi. No ni dva neprosvetljena čoveka nemaju istog Boga i istu predstavu o Božanstvu, a kamoli dve ili više religije. Nikada istinski hrišćani ne mogu imati istog boga sa muslimanima, judeistima, šintoistima, daoistima, sa vudu-kultom, ... Hrišćanin treba da moli za sve, i za bogate i za siromašne, i za bele i za crne, i za muslimane i za razne heretike, za njihovo buđenje Istini i Zakonu Života, ali ne treba teatralno licemerski da moli sa njima. Jer to je izraz nepoštovanja Boga i nerazumevanja duhovnog Puta do Svetog Jedinstva u Hristu Spasitelju.

Svaki hrišćanin zna da ukoliko služi Svetome ne treba sa hereticima i otpadnicima da se moli (zajedno). Isus je se nekad čak odvajao i od Svojih učenika da bi u osami molio Presvetog Oca Nebeskog. U 'Apostolskim pravilima' nastalim tokom II i III stoleća, u 64. pravilu se jasno kaže: »Ako koji klerik, ili laik pođe u sinagogu judejsku ili heretičku da moli, neka bude i svrgnut i odlučen.« – Dakle, moljenje na heretičkom, krivoverskom skupu je povlačilo isključivanje iz Crkve i gubljenje svešteničke službe. Zabranjeno je kleru i verujućem čovek bilo i da posti zajedno sa Judejcima, da praznuje sa njima ili da prima od njih praznične darove, poput presnih hlebova (prav. 70).

Nije se dozvoljavao da se moli ni sa nekadašnjim Hristovim vernikom: »Ako se neko sa odlučenim, makar i u kući, bude zajedno molio, takav neka bude odlučen/isključen.« (Prav. 10) – »Ako se neko, budući klerik, bude zajedno molio sa svrgnutim kao sa klerikom, neka se i on svrgne.« (Prav. 11)

Gospodu su mrske molitve krivoveraca i onih koji ne ispunjavaju Njegovu volju. Ko sa krivovercima moli, on uzima udela u njihovome grehu. Zakon je uvek tražio da se verni odvoje čak i od braće koja čine greh, a kamoli od poklonika lažnih bogova. Tako se u ‘Apostolskim ustanovama’ (spisu s kraja IV stoleća), u knjizi 'O mučenicima' (za veru) kaže: »... Ako neko, koji se smatra da je brat /hrišćanin/, strada od Zloga zato što je počinio zločin i osuđen je na smrt kao preljubočinac ili ubica, odvojte se od njega, da ne biste bili optuženi i da niko od vas ne bude podozrevan kao saučesnik u sablazni i da ne da povoda da svi hrišćani budu oklevetani zbog takvih dela.« – Apostol Pavle učeniku Titu ukazuje: »Čoveka heretika posle prvog i drugog savetovanja izbegavaj.« (‘Titu’, 3:10) – Dakle, heretika se treba klonuti, a ne moliti i živeti sa njim. I najvećeg grešnika treba nositi u srcu, živeti u njemu, biti životno susretljiv prema njemu, ali pobožnost ne treba sa njim osvedočavati. Jer Svetlo nema ništa zajedničko sa Tamom.

Osnovna koheziona snaga između Pokreta za Novo Doba i lažnog Novog Svetskog Poretka je razuđena plava internacionala, masonerija, koja predstavlja vaskrs paganskog pseudomisticizma koji želi da se osveti Hristu zašto je Njegova pojava ućutkala mnogobožačke orakle i svetilišta, zašto je teško ranila krvavog boga Beelzebuba. (No što više neohinduistički kultovi zauzimaju pozicije svetske moći, to se u masoneriji rađa veća zavist i mržnja prema nima.) Tako Alis Bejli u knjizi 'Eksternalizacija Hijerarhije' iznosi koje organizacije će doneti novoversku religiju: »Za tri glavna kanala preko kojih se odvija priprema za Novo Doba mogu se smatrati Crkva, masonsko bratstvo i polje obrazovanja.« – Treba zapaziti da je veliki broj okultističkih i spiritističkih kultova u XIX i početkom XX stoleća, kultova koji su dali podlogu za razvoj svaštarskog Nju Ejdž Pokreta, zapravo osnovali masoni, adepti neofarisejskih i neosadukejskih loža. U svojoj 'Tajnoj Doktrini' Blavatska piše: »... Krajem osamnaestog i početkom devetnaestog stoleća mnogi masoni putovali su na Tibet gde su bili inicirani u ezoterijski red gospodara mudrosti.« – A zna se ko stoji iza tog reda i celog Nju Ejdža: otpadijska Onostrana Hijerarhija “majstora mudrosti”, koja se zaverenički predstavlja kao 'Veliko Belo Bratstvo'. Jedan od prvih članova Blavatskinog 'Teosofskog društva' bio je i Albert Pajk, kasnije eminentni mason, Suvereni veliki majstor štotskog obreda masonerije. A ako pogledamo dublje neke historijske determinante, vidimo da je škotska masonerija nastala iz raštrkanih ostataka rimokatoliškog viteško-monaškog templarskog reda, od vitezova i bankara Jerusalimskog Hrama, te od zanesenjačkih rozenkrojcera.

Hitlerovi savetnici iz Šambale

(Izvadak iz knjige Razotkrivanje parodijskog Pokreta za Novo Doba – Zidanje nove Babilonske Kule – Istočni Antihrist. brat Vasa – Aurora Aurea)
auroraaurea@gmail.com


Prema tajnoj doktrini Hijerarhije Pseudomudrosti na Atlantidi su navodno živele i sedam pod-rase, među kojima su bili i Arijevci. Dati 'nadljudi' bili su direktni potomci roda divova, sa koje Biblija kaže da su nastali opštenjem otpalih nebeskih posmatrača i žena zemaljskih. Rod onih koji su učeni da štite 'čistotu' svoje krvi pre Potopa sa Atlantide je izveo Manu, jedan od poslednjih divova. Odveo ih je do centralne Azije, Gobija i Tibeta, gde je elita rase pripremana za inicijaciju u 'Svetilištu sunca' radi proširenja svojih perceptivnih moći. Iz Sunčevog Svetilišta trebalo je da se upravlja kulturama post-atlantskog doba. Pod simbolom sunčevog točka – svastike (levo okrenute, suprotno od hrišćanskog točka), novi posvećenici Hijerarhije preuzeli su vođstvo nad rasom. Arijevska kultura je se iz središnje Azije spustila kasnije do Persije, do Inda, a preko ekspanzije Germana i Evropu kasnije velikim delom zaposela.

Preci iranskih Persijanaca/Parsa svoju domovinu su nazivali airyana vađah – 'zemlja Arijevaca'; ona je obuhvatala prostrane ravnice slivova reka Oxus i Jaxartes. Sam naziv Iran potiče od plemenskog imena osnivača arya. Persijski car Darije (522.-486. g. se.) se na nadgrobnom spomeniku naziva Arya, Arya Čithra – 'Arijevac, arijevski potomak'. U indijskom sistemu kasti više varne su se tretirale i uzimale kao plemenite, arijevske.

Da se primetiti da je Hitlerova doktrina o superiornoj arijevskoj rasi i germanskom 'nadčoveku' jednim delom nadogradnja teosofske doktrine o rasama i njihovom suprematorskom smenjivanju, što sve ukazuje na isti inspirativni izvor – Hijerarhiju Pseudomudrosti. Tako Bezantova u svojim 'Avatarima' piše: »Tokom dugih vremenskih razdoblja odeljena u pustinji G o b i, stvorena je, odgojena i oblikovana odabrana porodica, sve dok se u njoj nije inkarnirao njen Manu, kao njen učitelj, te je prva arijevska porodica odvedena da bi se nastanila u Aryavarta. Sada, u krilu pete rase, odvija se odabir, bira se i odgaja šesta rasa, a kralj i učitelj šeste rase već su pri svojem ogromnom, blagoslovljenom delu. – Oni biraju pojedince, iskušavaju i ispituju one koji bi trebali postati jezgrom šeste rase. Oni uzimaju pojedine duše, podvrgavaju ih raznim ispitima, mnogim ognjenim ispitivanjima, kako bi videli da li se u njima nalazi snaga iz koje bi mogla niknuti nova rasa. A kada se vreme ispuni i kada njihovo delo bude izvršeno, tada će doći Kalki avatar kako bi oterao mrak, oterao Kali Jugu u prošlost i objavio jednu novu Satja Jugu, s jednom novom, jednom spiritualnom, produhovljenom rasom, koja će živeti u njoj. Tada će On pozvati izabrane, kralja Moru i bramina, sveštenika Devapy i predati rasu njihovim rukama, rasu koju oni sada izgrađuju, rasu koju će nastanjivati jedan lepši svet i čovečanstvo voditi dalje u evoluciji.« (Pogl. III – prevod: Vili Bajer) – 'Kalki avatar' oličen u teosofsko-babilonskom Majtreji stvoriće ambijent ne za nastanak neke duhovno superiorne rase, već za nestanak milijarde ljudi. Jer sve one koji budu trčali za Zlom zavedeni Lažju i lažnim prorocima, Zemlja koja se preobražava otrešće sa sebe kroz razne katastrofe i pošasti. A Majtrejinu 'plemenitu rasu' činiće konglomerat svih onih koji su spremni i voljni da se grčevito i tvrdokorno bore protiv Neba i steruju svoju ljudsku, ograničenu i izvrnutu 'pravdu'.

Hitler, umišljeni 'arijevski mesija', koji je u jevrejskom mesijanizmu i cionizmu video opasnost i konkurenciju nemačkom 'gospodarskom narodu' (Herrenvolk), njegovoj navodnoj čistoti krvi, suprostavio je sve druge 'niže' narode, iz čega se vidi pogrešno na svoj način protumačena Tajna doktrina koju mu je preneo Karl Haushofer. “Arijevski mesija”, duboko fasciniran sobom, verovao je da mu je Proviđenje dalo historijski zadatak u germanskom narodu, za koji nije osećao nikakvu odgovornost, što je pokazao bacajući ga u ratni ambis. Hipnotičko-obmanjivačku moć koju je Hitler pokazivao, i kojom je brojne mase talasao i opčinjavao, pridobijao za svoje sulude projekte, najbolje pokazuje da je iza njega stajala onostrana Hijerarhija Zla i Laži. Tako u februaru 1945. godine, pred konačni slom Trećeg Rajha, izjavljuje: »Ako nemački narod uzmakne, pokazaće da nema jak moral i da nije dostojan svoga imena, a u tom slučaju zaslužuje da bude potpuno uništen.«

Hitler sebe nije osećao kao običnog smrtnog čoveka; činilo mu se da njegove zamisli prevazilaze granice ljudskoga uma. U svojoj sumanutosti žonglerski je tvrdio: »Ja sam čovek Proviđenja; kad sam 1919. godine rešio da postanem političar, izabrao sam put koji mi je osvetlilo Proviđenje.« – Hitlerovo 'Proviđenje' je dakako onostrana Hijerarhija Laži i Zla koja ga je telepatski vodila i pridobijala za svoje projekte. Nekontrolisanim eksperimentima sa halucinogenima (u cilju vizionarske regresije), uzimanjem učešća u spiritističkim seansama i upražnjavanjem srednjovekovne crne magije, germanskom 'mesiji' je uspelo da se moćno posvećenički poveže sa onostranim zavojevačkim i obmanjivačkim snagama koje je najbolje oličavala Hijerarhija Laži i Šambala.

Pomazanik i 'sveštenik' Babilonske Hijerarhije, jak čovek koji je Hitleru pripremio put za demagošku ekspanziju, bio je inteligentni antijudejac Dietrich Eckhart, jedan od sedam osnivača Nacionalsocijalističke partije. Ekart je bio duboko svestan svog crnog prethodničkog mesijanstva. Znao je da je tu da pomogne i omogući Hitlerovo povezivanje sa centrima onostrane dijaboličke moći. Umirući u Minhenu, decembra 1923. godine, amanetski ukazuje nemačkome narodu: »Sledite Hitlera! On želi plesati, ali ja sam taj koji je intonirao melodiju! Uputio sam ga u 'tajno učenje', otvorio središta njegovih vizija i dao mu sredstva za komuniciranje sa silama. Ne tugujte za mnom; uticaću na nemačku povest više od svih drugih Nemaca!«




Dietrich Eckart


Može se slobodno reći da su Ekart, Karl Hauznofer i baron Rudolf Zebotendorf bili vođe unutrašnje struje satanističko-rasističke družine Thule Gefellschaft čiji simbol je bio obrnuto okrenut mač isprepleten hrastovim lišćem i sunčani točak, svastika. Ovaj crnomagijski klan nastao je 1919. godine iz bavarskog ogranka Germanskog Reda osnovanog početkom XX stoleća. U svom pseudomističnom nacionalizmu i fanatičkom antisemitizmu napajali su se učenjem bečkog kvazi-okultiste Gvida fon Lista (Guido von List), jednog od značajnih zagovornika volkisch-doktrine, pisca knjige 'Tajne runa', koja je predstavljala obaveznu lektiru u ondašnjim okultnim krugovima. Pažnju nemačkog mnjenja izazvao je 1909. godine kroz uticajnu crnomagijsku grupu 'Krvna loza'. Veličajući Beč kao urbano mesto odakle će se uzdići nekakva arijevska crkva (za koju je sastavio jednu vrstu katehizma), stekao je naklonost nacionalističkih krugova. U svojoj sumanutosti List je sebe smatrao za poslednjeg pripadnika Artamnenaca – drevne kaste germanskih sveštenika-šamana.

Drugi veliki inspirator Germanskog Reda i rasističke organizacije Hamerbundom bio je samozvani doktor Jorg Lanz von Liebenfels (1974.-1945. g. ne.), Adolf Lanz. Tokom Hitlerovog “umetničkog” rada u Beču, prior Lancove grupe Red novih templara, preko svoga magazina Ostara izvršio je veliki uticaj na budućeg diktatora takozvanog Trećeg Rajha, svojevrsnog izdanka hiljadugodišnjeg Rimsko-Nemačkog Carstva. Do 1920. godine Red novih temlara imao je pet tvrđava koje su trebale služiti kao sabirni centri skupini Lancovih arijevskih heroja.


Thule Gesellschaft, grb

Grupa privrženika u nemačku Utopiju zvanu Mittgart, kojom je trebalo da vlada arijevski bog Arten (a po njemu je nazvana uticajna grupa Artamnen Bund, kojoj je pripadao Himmler), posle Prvog svetskog rata okupila je se oko Zebotendorfa, velikog rasističkog poznavaoca kultova koji su stajali pod uplivom i diktatom onostrane Hijerarhije pseudomudraca. Nazvali su sebe po dalekom i zagonetnom ostrvu Tule na kojem su živeli nad-ljudi, divovi. (Po starogrčkoj legendi moreplovac Pitej dospeo je do dalekih ostrva koje je nazvao Ultima Tule, smatrajući da je to krajnja tačka do koje čovek može da stigne na Zemlji.) Za dato legendarno ostrvo verovalo se da je se nalazilo negde na ledenom severu, odnosno oko njega su se, kao oko Atlantide, prepritale mnoge mitske priče. U mnogim nordijskim mitovima, naročito u Eddi, koje su oduševljeno proučavali pripadnici Tule Gefelšaft, susretali su se opisi džinova, koji su se degenerisali zloupotrebom vlastitih duhovnih moći. Nacističke vođe su u takvim arhaično-egzotičnoj pripovestima o nadljudima videli i svoje germansko poreklo dobijajući sulude ideje da rod arijevskih divova, nadljudi, opet stvore, da ojačaju njegov kult; 'smetnja' za komotno ostvarivanje tog projekta su im bile pre svega 'nečisti' etnosi i konkurentska komunistička ideologija, koju su stvorili jevrejsko-iluminatski mislioci. Iz 'Tule', koju su finansirali SS (specijalni odredi Nacionalsocijalističke radničke partije, čiji pripadnici su nosili crne košulje sa znakom smrti: dve ukrštene kosti ispod mrtvačke lobanje), a čiji je zaštitnik bio Himler – rajhfirer SS, pored Dietrich-a Eckhart-a i Alfred-a Rosenburg-a, inače izašli su mnogi vitezovi Tame koji su imali vodeće uloge u izrastajućem Trećem germanskom carstvu: na primer tu je bio i Rudolf Hess.

Sam Hitler je Tajnu Doktrinu satanske Hijerarhije primio u tvrđavi Olandsberg od Karla Hauznofera, generala i univerzitetskog profesora, te vrsnog poznavaoca crne magije. Kao adept nemačkih volkisch okultisa ostvario je jake veze sa Tibetom, te je tamošnje centre zemaljske moći Hijerarhije Pseudomudrosti posetio četiri puta u periodu od 1903. do 1908. godine. Imao je, pored ostalog, prilike da se susretne i sa znamenitim Georgijem Ivanovičem Gurđijevim, koji je za misiju 'prosvetljenja' osposobljen u monastiru Drepung, jednom od tri velika tamošnja političko-spletkaroška centra moći. Kao poznavalac orijentalne historije i jezika Hauznofer je nekoliko godina proveo službujući u nemačkoj ambasadi u Tokiju, gde je postao članom japanske crnomagijske organizacije Zeleni Zmaj'. Povezivanje istočnjačke i zapadnjačke crnomagijske duhovne elite, luciferijanskih okultističkih krugova i klanova, kasnije će dobiti i vojno-politički izraz kroz stvaranje Trojnog fašističkog pakta: Rim – Berlin - Tokijo.

Hitler kao poklonik izopačenog mesijanizma i saradnik nemačkih aristokratsko-okultističkih gremijuma, tako je postao jaka rukavica onostranih destruktivnih ahrimanskih snaga koje su kroz telepatske indukcije i razgorevanja koristile njegov fanatizam za svoje projekte “Novog svetskog poretka”. Pripadnici Tule su imali nekoliko ekspedicija na Tibet gde su ostrvarili kontakt sa satanistički orijentisanim lamama (čiji su preci navodno pre Potopa sišli sa Himalaja). Jednu njihovu grupu kao duhovno-vidovnjačku pomoć Rajhu Nemci su doveli u svoju zemlju. Bili su zaduženi pre svega za astralnu špijunažu. Te crne pećinske posvećenike iz Agharte Nemci su nazivali 'Družina zelenih ljudi'; iz japanskog 'Zelenog Zmaja' dovedena su još šestorica satanističkih ekstrasenta. Tokijska i tibetanska grupa posvećenika Hijerarhije Pseudomudrosti stolećima su bile u međusobnom telepatsko-astralnom kontaktu. Kada su se na kraju rata suočili sa očiglednim slomom nacističkog imperijalizma i militarizma, tokijski operatori Orijentalne Hijerarhije izvršili su ritualno samoubistvo: hara-kiri. U poslednjim danima rata, u jednom predgrađu Berlina ruski vojnici su našli njihova gola izbodena tela.

Tula Gefelšaft kao okultističko-rasistička drušina prevashodno je bila aspirisana prema ostvarivanju što veće političko-religijske moći. Njen stranačko-organizacioni izdanak – Nacionalsocijalistička partija, okupila je u svome vođstvu i članstvu upravo gotovo sve crne majstore, kalfe i šegrte školovane u samoj Tuli, počev od Ekarta i Hauznofera, do Hitlera, Himlera, Rajnharda, Gebelsa, Hesa, Geringa, ... Stvarajući Treći Rajh (Reich) nacistički poglavar (fňhrer) Hitler planirao je da njegova imperija ekspandirajuće dospe na Istoku sve do Šambale (Gobija).

U srednjovekovnom epu o Parsifalu, spevu nemačkog pesnika Volframa fon Ešenbaha (prva polovina XII stoleća), metaforičnim pristupom izloženi su događaji iz IX stoleća, za vreme karolinških careva. 'Romansa o Graalu' napisana je na osnovu historijskih činjenica. Pronicljiviji tumači su tako u liku umirućeg kralja Anfortasa prepoznali Karla Ćelavog, u Parsifalu Litvara iz Verčelija, dok je u mračnoj figuri Klingsora identifikovan Landulf II iz Kapue, vladar zemlje Labur, oblasti koja je se prostirala od Napulja do Kalabrije, a preko mora dosezala čak do Sicilije. U svojim psihodeličnim retrospektivama, uranjanjem u slike prethodnih života, Hitler je znao da je nekada živeo kao Klingsor, najzlobnija ličnost stoleća, koja je hrlila u inkarnacije samo za jednom zamišlju: da osvoji i sebi podredi čitav svet. I sam Napoleon Bonaparta, što pokazuje i natpis na njegovoj nadgrobnoj ploči, umro je sa željom da se opet rodi i osvoji čitav svet. Postoje mnoge frapantne sličnosti između ekspanzionističkih zahvata Napoleona i Hitlera. Takođe, moguće je da je Hitler nekada živeo i kao egipatski faraon, što delom može da objasni dubinu njegove mržnje prema Jevrejima, koji su nekada robovali u Egiptu. Markantan simbol nacističke Nemačke bio je i sunčani točak sa orlom iznad njega. Krilato sunce je i u Kući Sunca, Egiptu, bilo čest simboličko-reprezentativni motiv. Nacistički pozdravni gest sa opružanjem desne ruke (slično ritualno-magijskom položaju egipatskog boga pustošenja, Seta, slično gesti 'Ratnik') takođe ima jasne sunčano-falusoidne implikacije.

Nacistički firer je digao ruku na sebe 30. aprila uveče (1945. godine), na dan Beltana koji se pretapa u Valpurgijsku noć - najveći veštičarski praznik.

Pod vođstvom vidovitih “zelenih ljudi” Tibeta, Rajhsfirer SS Hajnrih Himler, osnovao je školu okultizma koju su vodili “majstori” sa Istoka, i njene kurseve su morali da pohađaju mnogi vodeći pripadnici Gestapoa i Totenkopfa SS (Služba Bezbednosti). Himler je 1935. godine osnovao i Ahnenerbe (organizacija 'Nasleđe predaka'), nacistički biro za okultno, državni institut arijevske biološke mistike, koji je u svoju strukturu uključio pripadnike iz više okultnih redova, i koji je slao ekspedicije na Istok (a iz središta Azije, Gobija, 'potekao' je arijevski čovek) i u Etiopiju, radi pronalaženja i istraživanja relikata 'divova', arijevskih predaka; posebno su ih zanimali oznake svastike, ognjenog kukastog krsta. Za ostacima 'arijevske' Atlantide odlazili su čak i u Meksiko i u Peru. Pripadnici 'Nasleđa predaka' su i sakupljali i prilagođavajuće generalizovali 'mudrost' savetnikâ vladarâ drevnih naroda. Savetnici Zveri, “iluminatske” svetske vlade Posletka, odigraće ključnu ulogu u oblikovanju događaja koji će voditi konačnoj propasti staroga sveta.

Rudolf Hes, poslednji zatočenik Špandaua, u ćeliji je vodio dnevnik uspomena. Na jednoj od njegovih stranica novinari su otkrili i zapazili izveštaj koji slabim poznavaocima tajanstvenih tokova ništa nije govorio, a koji je svedočio o vezi Rajha i Šambale:

»Pohod Nemačke na Istok u suštini bio je sankcionisan od strane Centra kosmičkog kontakta na zemlji, takozvane Šambale. Mahatme /duhovne vođe Centra/ ne samo što su sugerisale Hitleru neophodnost uništenja izvora proleterskog zla, koje je obuzelo teritoriju Rusije, nego su i uputile svoje stručnjake u generalštab Rajha.
Ratnici Šambale su se našli kako u ličnom Hitlerovom obezbeđenju, tako i u centru strategijskog planiranja. Oni su i odredili dan, čak i čas napada.
Mi smo vodili isti onakav rat kakav je u svoje vreme vodio veliki Rim protiv crne rase u Indiji. Svaki naš ratnik vredeo je za desetoricu. Nesreća je bila samo u tome što je Adolf bio napola lud a napola genije, i prvo je nadvladalo; on je izdao naredbu da se uništi sve živo na prostorima protivnika. To je sasvim promenilo odnos mahatmi prema njemu. I mada su poslanici Šambale ostali uz Hitlera do njegovog poslednjeg časa, a tek kasnije su bili pobunjeni od strane KGB-a, energetska podrška Šambale je nestala. Ranije su naši tenkovi prolazili tamo gde nije mogao da prođe ni pešak, avioni su bili brži i sposobniji za manevrisanje od svih drugih, a ratnici neumorni, njihova energija i borbeni duh neuništivi. Sada je sve postalo isto kao i kod protivnika, ali mi smo zbog nečega gubili čak i one operacije koje su po svim kanonima vojne veštine procenjivane kao pobedonosne. Avaj, već sredinom 1942. godine bili smo osuđeni na potpuni poraz. Kosmos nas je ostavio, pošto nas je uvukao u pogibeljnu avanturu.« – Heseov 'kosmos' zapravo je Šambala i utelovljeni i odtelovljeni majstori Hijerahije Laži i Zla. – Hitlerova tiransko-pogromaška diktatura, kao i diktature i autokratije kasnijih komunističkih zločinaca (Staljin, Mao Cedung, Pol Pot, ...), bila je samo povesna proba na pozornici militarizovanog i ostrašćenog sveta, za instalaciju planetarnog Diktatora, velike Zveri.

U dokumentima KGB-a postoje izveštaji koji potvrđuju da je među Hitlerovim obezbeđenjem bilo ljudi istočnjačkog porekla, Tibetanaca po nacionalnosti, koji su na saslušanjima (pre streljanja) tvrdili da su oni vojnici svete vojske Majtreje; tvrdili su da su se iz Šambale uputili po svim grešnim mestima Zemlje radi njenog duhovnog očišćenja. Guranje Hitlera, solarnog arijevskog 'diva', u rat sa Sovjetskim Savezom ima i svoje geopolitičke inklinacije koje dotiču pitanje Tibeta i njegovog klera i monaštva koji su strepeli od komunističke revolucionarno-militantne najezde i na njihovu zemlju, koju je ipak, posle Drugog svetskog rata (1959. g.), komunistička vlast Kine okupirala i anektirala, pobivši proteravši mnoge lame, koji su na Zapadu proširili istočnjačko učenje.

I Hesovo viđenje stvari potvrđuje da je se fašizam pojavio kao odgovor na komunističku pošast, koja je se rodila u krilu masonerije i iluminizma, potvrđuje da iza svakog ratnog poduhvata postoji veliki angažman negativnih duhovnih snaga. Ono što Stara Zmija nekada nije uspela da postigne preko Hitlera, da celu Planetu podredi sebi, uspeće Hijerarhija Pseudomudrosti na neko vreme preko Majtreje, kralja Šambale, vladara parodijskog 'Novog Doba'. – Treba znati da je duhovno stanje narodâ u vreme Hitlerovog promovisanja Novog, nacionalsocijalističkog poretka u svetu, u Nemačkoj i svetu bilo mnogo bolje nego danas, kada je čovečanstvo duboko zarobljeno i zaglupljeno hedonističkom zabavom, politikantsko-partijskim smicalicama, sektanskim ideologijama ...

Rimski redovi i rimski kolegijumi

(Izvadak iz knjige Razotkrivanje parodijskog Pokreta za Novo Doba – Zidanje nove Babilonske Kule – Istočni Antihrist. brat Vasa – Aurora Aurea)
auroraaurea@gmail.com


U poznatoj povesti religije oduvek su delovali sveti redovi (lat.: ordo = 'red', 'vrsta', 'stalež') u kojima su uzorno, anđeoskim životom živeli sveti Božiji ljudi. Među Jevrejima su tako postojali prahrišćanski redovnici terapeuti, nazareni i eseni, među Indijcima brahmani, među Persijancima magijci, među Babiloncima haldejci, među Keltima druidi, ... Naravno, ovi redovi su imali i svoje dekadentne frakcije i potonje nepodobne izrasline (maniheji, samsei, bogumili, ...) koje su više bili u službi božijeg sramoćenja nego proslavljivanja. Profil rimskih redova išao je od čisto monaško-kontemplativnih (benediktanci i karmelićani) do vojničko-viteških (templari, hospitalci, tevtonci). Redovi nastaju i uobličuju se oko istaknutih podvižnika, zatim u opatijama, neki iz revolta prema crkvenjačkim zastranjivanjima ... Erazmo Roterdamski svedoči: »Jedni se raduju što nose ime franjevaca, a među njima su koletanci, mala braća, najmanja braća, bulisti; drugi su benediktinci, bernardinci, brigitinci, avgustinci, vilhelmiti i jakobiti, kao da je premalo samo ime hrišćanin.« (Stultitiae laus 54 – prevod: Darinka Nevenić-Grabovac)

Svoju poljuljanu moć i ugled razuzdano Papstvo od X-XI stoleća pokušava da održi i preko osnivanja brojnih novih monaškio-riterskih redova, a potom i preko pokretanja krstaških ratova protiv Saracena (Maura) i "heretika". Vremenom i ti novi redovi uveliko upadaju u duboko razuzdan život (koji Bokačov 'Dekameron' dobro slika ...) zahvaljujući i feudalskim poklonima, ili u duboki i surovi poslušnički fanatizam. Danas su mnogi od njih stavljeni u izgradnju "Novog Doba" i "Novog Svetskog Poretka", baš kao što čini i "iluminirana" masonerija sa svojim redovima i ložama.

Prve temeljitije redovničke regule na Zapadu ili za Zapad pišu Jeronim (Hieronimus, oko 347.-420. g.), Avrelije Avgustin (Aurelius Augustinus, 354.-430. g.). Jovan Kasijan (Iohannes Cassianus, oko 360.-435. g.) i Benedikt iz Nursije (Benedictus de Nursia, oko 480.-543. g.) u umbrijskim Apeninima. - Ambrosije Milanski, u jednoj od svojih poslanica ukazuje da je Eusebije, biskup iz Vercelli-ja (371. g.) prvi organizovano poveo sveštenike koji su želeli monaški živeti.

U VI stoleću, 529. g., na italijanskom Monte Kasinu, pojavljuju se 'Benediktinci' (lat.: benedictio = 'blagoslov'), red osnovan od pomenutog Benedikta (480.-543. g.) koji je se držao njegovih pravila monaškog življenja (Regula), koja tek donekle imaju sličnosti sa pravilima prahišćanskog i ranog egipatskog monaštva. Kod Benediktanaca naglašeno je njihovo psalmopojstvo.

Iz krstaških ratova (u kojima je papstvo htelo oterati muslimane iz Jerusalima, kako bi tu jednom kasnije prebacilo svoj tron) iznedren je viteški red 'Hospitalaca Svetog Jovana od Jerusalima' (koji su nekada prihvatali i zbrinjavali bolesne i ranjene krstaše, te kao prethodnica ili zaleđnica štitili hodočasnike), danas poznat kao 'Malteški vitezovi'. Oko 1077. g. trgovci iz Amalfija su u Jerusalimu osnovali konačište (hospitium, hospitial) za hodočasnike, u kome je potom (1080. g. od strane fra Gerarda) osnovan 'Red Svetog Jovana', na čijem čelu je bio (veliki) magistar, koji je stolovao u Konventu, glavnoj kući Reda, koja se pre pada Jerusalima pod Saracenima 1187. g. nalazila u Svetome Gradu a potom do 1291. g.. na obalnu tvrđavu Akko (Akra), poslednje uporište krstaša u Palestini, Pored vitezova, Red je obuhvatao i služitelje i sveštenike; i laici (koji su za svoje izdržavanje plaćali ili Redu poklanjali posede i vrednosti) mogli su biti primljeni u Red. Svi pripadnici Jovanovaca na odeždi su nosili beli krst na kojemu su krakovi razdvojeni (u osam šiljka); ovaj oblik krsta je nazvan malteški krst. Papinom bulom iz 1113. (posle Prvog krstaškog rata) ovo viteško-avgustinsko (kasnije benediktinsko) bratstvo je dobilo njegovu zaštitu. - Za svoj rad hospitalci su od kraljeva i plemstva izdašno obdarivani posedima i raznim povlasticama, kako na bliskom Istoku tako i u "hrišćanskoj" Evropi. Posede su organizovali u preceptorije ili komanderije, kojima je upravljao preceptor iz sedišta preceptorata. Posle napuštanja Svete Zemlje sklonili su se na ostrvo Kipar, gde su u Lamasol uredili svoj Konvent i hospital. Potom su počeli (1306. g.) počeli zauzimati ("tursko") ostrvo Rodos koje im je se učinilo sigurnijim, i nastanili se na njemu 1310. g. i razvivši, uz pomoć evropskih vladara, razvivši moćnu trgovačku flotu u Mediteranu. Zbog toga su poznati i kao 'Vitezovi Rodosa'. Kad su Rodos 1526. opet zauzeli Turci, svoj konvent su prebacili na Maltu, koje im je ustupio habsburški imperator Karlo V. Njihov vladalački suverinitet nad Maltom kao državom Napoleon je prekinuo "raspustivši" Red 1798. g. pošto nisu hteli da prihvate suradnju sa njim. Papa Leo XII omogućio je 1834. g. malteškim "nomadima", koji su sa sobom poneli i svoje relikvije (poput tobožnje ruke Jovana Krstitelja) da u Rimu dobiju sedište svoga Reda, a formalno ih je Leo XIII obnovio 1879. g. pod fra Českijem kao poglavarem. Danas je ono opet na Malti, u Velletti. Velikom majstoru Reda "Sveta Stolica" je još 1620. g. dodelila titulu "princa". Inače, kada su se posle Napoleonovog proterivanja raspršili po Evropi, vitezove je širokoh ruku dočekao ruski car Pavle I (koji je želeo da svoj geopolitički uticaj ostvari i u Sredozemlju), proglasivši se "velikim majstorom" njihovog reda, no Rim mu je, budući da nije bio rimokatolik, osporio tu titulu. "Eminentni" Veliki Majstor Reda ima važnost kardinala i rang princa.

'Red templara' (ustrojen slično hospitalcima i Tevtonskim vitezovima), prvobitno nazvan 'Siromašni vitezovi Hristovi', te 'Siromašni vitezovi Hrama Solomonovog', 1119. g. osnovao na Istoku, u Jerusalimu, francuski vitez iz Šampanje - Ig dé Pejn (Hugues de Payens, Veliki majstor Reda od 1128.-1136. g.) zajedno sa Geoffroy de Saint-Omer-om, i zajedno sa još sedam osoba. U svojoj zakletvi pred Jerusalimskim patrijarhom vitezovi-hramovnici su se obavezali da će braniti hodočasnike do Jerusalima od razbojnika i pljačkaša, da će obezbeđivati puteve do Svete Zemlje, služiti kao vojnici pod vlašću jerusalimskog Kralja. Pošto ih je Kralj Baudouin II (1118.-1131. g.) smestio u svojoj palati, blizu Božijeg Hrama (Templum Domini), iz tog razloga su prozvani hramovnici – templari, 'Vitezovi Hrama'. Kasnije su templari počeli i sa financijskim poslovima: krstašima su u Palestini isplaćivali novac koji bi ovi deponovali kod u Evropu pre svog odlaska. Bili su bankari i papama i kraljevima (naravno uz zateznu kamatu). Borili su se fanatički hrabro i protiv Saracena i protiv balkanskih bogumila.. (Kod starorimskim augura templum je prvobitno označavao posmatrački, astro-mantički nebeski prostor ocrtan pomoću štapa.) Osnovna zabluda templara je bila ta što su mislili da mogu stopiti "ideale" (benediktinskog) monaštva i riterstva u jedno. Od "Svete Stolice" Red je službeno priznat nešto ranije: 1128. g. na sabor u Troyes-u, u Francuskoj. Redom je upravljao veliki magistar i generalni kapitol (capitulum), poglavarski skup. Iako su se obavezali na siromaštvo, časnost i kanonsku poslušnost, templari su postali bogat (sa preko 3.000 utvrđenih gradova, tvrđava i raznih zgrada), pravi mamonsko-bankarski red sa mnoštvo primljenih donacija, izazvavši zavist mnogih, ponajprije francuskog kralja Filipa Lepog (koga su odbili primiti u Red), čiji dvor je bio u lošem financijskom stanju. (Posle pada Latinskog kraljevstva i i tvrđave Akko u ruke muslimana (1291. g.) templari se koncetrišu u Francusku, gde njihovo prisustvo postaje još "problematičnije" a oni kao vojnički red "nepotrebniji".) Uz pomoć svoga francuskog pape - Klementa V (Bertrand de Get), okrunjenog u Lionu 5. juna 1205. g., koji je stolovao u Poitou-u optužio je templare za zločin herese. Klement V naređuje istragu 24. avgusta 1307. g. U noći od 12. na 13. oktobar te godine, Filipovi ljudi (ne sačekavši okončanje papske istrage) hapse hramovnike po celoj Francuskoj. Pod inkvizitorskom dominikanskom torturom mnogi od uhapšenih umiru dok drugi "priznaju" svoje "sramne" zločine i zastranjivanja. Njihovi najsramniji zločini bili su zapravo krstaški pogromi nad situaciono nedužnim žiteljima koji su im se "isprečili" na putu; sudbina koju su doživeli bila je pred Bogom sasvim pravedna kazna za ono što su radili. Veliki majstor Reda (od 1294. g.) Žak de Mole (Jasques de Molay), koji nije priznao optužbu, biva živ spaljen 18. marta 1314. g. na Jevrejskom ostrvu na Seni u Parizu. Na saboru u francuskom gradu Vienne (3. april 1312.) Klement V ukida templarski red (bula Vex in excelso), a njegova imanja prenosi na Red Jovanovaca, hospitalce. U tom trenutku Red je imao oko 20.000 članova, vitezova i štitonoša, i nevitezova u raznim službama. Da je Žak de Mole prihvatio predlog Klementa V o ujedinjenje templara sa hospitalcima (još je sabor u Lionu 1274. g. raspravljao u objedinjavanju svih viteških redova.), 'Vitezovi Hrama' kao ustanova bi bili spašeni. Kako god se pogleda, templaru su postali veliki rasadnik za pojavu mnogobrojnih tajnih i tajnovitih društava tokom vekova. Dublje gledano, njih je na povesnu scenu prizvala otuđena i satanizirana Crkva.

U XII stoleću neki krstaši i hodočasnici, koji su želeli da žive u duhu gorljivog karmelitskog proroka Iliju i predano štuju Devicu Mariju, te da neposredno mistično dožive Boga, povlače se na nazarensku goru Karmel. Od njih nastae karmelitski red – 'Braća blažene Device Marije od gore Karmel' - Ordo Carmelitarum (Ocarm). Jerusalimski patrijarh Albert 1209. g. sastavlja prvotna 'Pravila' za karmelite, koja i ozvaničuje i potvrđuje papa Honorije III 1222. g. Posle osvajanja Karmela i Svete Zemlje od strane muslimana, karmeliti se prebacuju u Evropu i za vreme Inokentija IV postaju takozvani "prosjački red", kao što su to franjevci i dominikanci, ublažujući na novom podneblju svoju pustinjačku disciplinu. U XVI stoleću Terezija od Isusa (Avilska) i Jovan od Krsta (San Juan de la Cruz, 1542.-1591. g.) traže da se karmeliti vrate izrazitijem kontemplativno-molitvenom življenju. Ovi reformisani karmeliti se nazivaju 'Red bosonogih karmelićana' (Ordo Carmelitarum discalceatorum). Redovnice koje u duhu Karmela deluju u svetu dobile su svoje daljnje ogranke ('Karmelićanke Božanskog Srca Isusova', 'Karmelićanke od milosrđa', ...)

Po nazivu monastira u pustinjskoj dolini Sito – Citeaux – Cistercium, u blizini Dižona, 1098. g. nastaje siromaški 'Red cistercita' čiji je prvi opat bio Dom Robert. Najpoznatiji cistercit je Bernard, rođen 1090. godine u dvorcu Fontaines les Dijon u Burgundiji. Cisterciti će potom oponirao razuzdanim klunijevcima, koji su se formalno odupirali simoniji i bili izuzeti iz nadležnosti lokalnih biskupa, te obezvređivali fizički posao. Inače, Prvi klunijevski monastir – Cluny, osnovao je oko 910. godine u Burgundiji vojvoda Vilim Akvitanski, koji je za opata postavio Berna iz Baumea, sledbenika Benedikta Anijanskog.

Posle hadžiluka u Svetu Zemlju, Joahim (Ioachim) od Florisa (Floris, Flore, oko 1130.-1202. g.) iz Čelika kod Kozence, postaje cistercit u Kazamari, opat u Koracu 1177. g., a 1190. g. osniva monastir San Giovani in Fiore u Kalabriji, čiji opat postaje. Ovaj osnivač 'Reda florensa' "proslavio" je se proročanstvom da će sredinom XIII stoleća nastupiti treće Doba, koje će biti u znaku Duha Svetog.

Dvanaesto stoleće poznaje i 'Red kartuzijanaca' koji je se odlikovao naročitim asketskim pravilima življenja: živelo se u istom monastiru ali izolovano u svojim kelijama, gde su monasi radili, jeli, odmarali se, u ćutnji i tišini tražili Boga; nedeljom bi od ekonoma dobivali sledovanje hleba i povrća za sedam dana. Ipak, triput dnevno bi se sastajali na zajedničku molitvu. Red je, inače, 1084. g., u mestu Chartreuse, osnovao kanonik Bruno (oko 1030.-1101. g.) iz Kolna. Tek je četvrti prior Kartuzije - Guido I, sastavio consuetudines življenja prvih i narednih kartuzijanaca.

Godine 1198. osnovan su 'Trinitarci', koji su imali zadatak da od muslimana otkupljuju zarobljene hrišćane. Kasnije se zalažu za ukidanje ropstva i otkupljuju crnačke robove.

Dominikus de Gucman je u Tuluzi 1215. g. osnovao siromaški 'Red propovednika' – dominikanaca (lat.: dominium = 'viteško imanje', 'pravo vladanja'). Simbol mu je pas; njegovi sledbenici su nazvani Domini canes, 'Psi Gospodnji'. Od dominikanaca, koji su bili udarna pesnica Inkvizicije, nalazimo niz poznatih imena: Toma Akvinski, Albert Veliki (Albertus Magnus), Savonarola, Tomazo Kampanela, Rajmund, Vincent iz Beauvaisa, ...

U XIII stoleću pojavljuju se i 'Pustinjaci svetog Avgustina'. Avgustinci su dobili ime po istaknutom bogoslovu Avreliju Avgustinu (354.-430. g.), čija monaška pravila je dovršio Benedikt (oko 750.-821. g.). iz Anijane

Franjo Asiški (Francesco d’Assisi, Giovanni Francesco, 1182.-1226. g.), sin bogatog asiškog trgovca Petra Bernardonova (Petar di Bernardone), u revoltu protiv raskoši i razuzdanosti visokog klera, osnovao je 'Red male braće' (Ordo fratrum minorum), koji je Inokentije III potvrdio 1209. g. Minoriti su postali poznatiji pod nazivom Franjevci. Sa Klarom Skifi Franjo osniva i žensku granu Reda – Klarise. Godine 1220. Franjo rukovođenje Redom prepušta drugome. Vremenom, po pitanju ideala siromaštva, Red se raskoluje na Konventualce i Opservante. – Još jedna grana Franjevaca, Kapucineri (nlat.: caputium = "kapuljača"), pojavljuje se 1525. g. Zbog svojih napada na raskoš i bogaćenje "Crkve", franjevci su se našli na meti progona Rimske Inkvizicije.

'Družinu Isusovu' (Societas Iesu), poznatu kao jezuiti, kao protireformacioni red osnovao 1534. g. španski Baskijac i plemić Ignacije Lojola (Ignacio de Loyola, 1491.–1556. g.). Red je vojnički bio organizovan, i agresivno je se borio za učvršćivanje papskog primata. Rimski pontif Pavle III (Aleksandar Farneze, 1468.-1549. g.) je 1540. g. potvrdio jezuitski red, a 1542. g. osnovao Rimsku Inkviziciju za borbu protiv protestanizma. Od Lojolinih redovnika je tražen disciplinovani i meditativni život. Što je vreme više odmicalo, to su jezuiti više artikulisali, ne Lojoline meditativne vežbe, već istočnjačke meditacije, do kojih su došli na svojim misionarenjima. Jedan od najpoznatijih ranih jezuita koji je se živo interesovao za hermetizam i sintezu okultnih znanja, bio je Nemac Atanasius Kirher (1602.-1680. g.), autor dela o egipatskim hijeroglifima – Oedipus Aegyptiacus (1652. g.). Na generacije intelektualaca jezuiti su izvršili veliki uticaj preko školstva. Naglašavali su značaj spoljašnih obreda za postizanje spasenja. Infiltrirali su se i među protestante i neoprotestante, kako bi ih iznutra razbijali i kompromitovali. Kako je i u samim rimokatoličkim zemljama 'Družina Isusova' izazvala veliko neraspoloženje, to Red papa Klement XIV 1773. g. raspušta, ali ga Pije VII obnavlja 1801. g.

U Sjedinjenim Američkim Državama, 1882. g., u čast moreplovcu Kristiforu Kolumbu, osnovani su 'Kolumbovi Vitezovi'. Predstavljaju se kao dobročinsko (humanitarno) i patriotsko bratstvo, a u svoje redove primaju samo muškarce starije od 18 godina koji su se dokazali kao odani rimokatolici. Imaju na hiljade odbora širom sveta, od čega deo njih deluje i pri univerzitetskim ustanovama. Službeni podmladak im nosu naziv 'Kolumbove štitonoše', i takođe imaju na hiljade podružnica širom sveta. Sastanci Reda i njihov ceremonijalni deo nije javnom auditorijumu dostupan na uvid. Red deluje, kao i mnoga masonska tela, i kao životno osiguravajuće društvo.

'Prelaturu Svetoga Krsta i Opus Dei' osnovao je učeni sveštenik Josemaría Escrivá 2. oktobra 1928. g. u Madridu, tri godine pošto je primio svešteni čin. Doktrinalno-ideološka obeležja svoga Reda Eskriva je obrazložio u svojoj knjizi Kamino (‘Put’) iz 1939. g. Za papskog prelata imenovan je 1947. g. (godinu dana pošto je u Rim prebacio sedište svoje organizacije), a 1992. (17 godina posle njegove smrti) Jovan Pavle II je proglasio njegovu beatifikaciju; deset godina kasnije proglasio ga je i "svecem". 24. februara 1947. Rimska Kongregacija za veru izdala je 'Pohvalni dekret' (Decretum laudis) kojim je uspostavljen red 'Opus Dei'. Red je smišljen sa svrhom odupiranja širećem ateizmu, za hristijanizaciju institucije naroda, nauke, politike, umetnosti, društvenih odnosa i uopšte civilizacije, no njegova delatnost je danas mnogo šira.

Pogledajmo sada profil i habitus nekih rimskih sakralnih kolegijuma (lat.: collegium = 'društvo', 'zbor', 'skupina').

Jedan od najstarijih i najuglednijih sveštenih kolegijuma u Rimu činili su Kvindekimviri (quindecimviri sacris faciundis). Oni, kao Apolonovi sveštenici, čuvali su i konsultovali profetske takozvane 'Sibilinske knjige', te su kao carski kult vodili nadzor nad stranim kultovima u Gradu. Kvindekimvira je u početku bilo samo dva (duoviri) koji su birani iz redova patricija, da bi im se potom broj popeo na deset (decemviri), tada je polovina birana iz plebejskih slojeva. Kasnije, pod Sulom (Lucius Cornelius Sulla), diktatorom u razdoblju 82.-79. se., njihov kolegijum dobija 15 članova. Poznatiji kvindekimvir je historik Kornelije Takit (88. g. ne.).

Najvažniji sveštenički kolegijum u starome Rimu (koji je nadzirao sve javne i privatne kultove), svakako su činili Pontifiki (pontifices). Prvobitno ih je bilo pet (1+4). Kasnije, 300. g. se. (Ogulnijev zakon), njihov broj se penje na devet: četiri patricija i pet plebejaca, da bi se u I st. se. sveo na 15. Kada je Avgust 12. g. se. postao Veliki pontifik, najviša državna i najviša verska vlast postače su očigledno sjedinjene u jednom čoveku. No, verovatno je još u doba kraljeva, rimski kralj bio i Vrhovni pontifik (pontifex maximus) sa pravom odluke koju savet ostalih pontifika nije mogao isključiti; tako je monarh mogao da utiče i da nesmetano rešava i religijska pitanja. On je mogao da saziva i narodnu skupštinu (comitia calata) na kojoj bi proglašavao flamine, obaveštavao narod o svetkovinama, ... (Vrhovnim pontifikom je se kasnije prozvao i rimski papa.) Tek je zapadni imperator Flavius Gratianus Augustus (375.-383. g.) 379. g. odbacio tu titulu.

Kolegijum Flamina (flamines) brojao je petnaest članova: tri velika (flamines maiores) i dvanaest malih (flamines minores). Svaki flamin je negovao kult nekog boga, većeg (značajnijeg) ili manjeg. Veliki flamini su bili u službi Jupitera (flamen Dialis), Marta (flamen Martialis) i Kvirina (flamen Quirinalis). Manji flamini su samo Kereru (flamen Cerialis) imali kao značajnije božanstvo. Caesar Augustus (27. g. se. – 14. g. ne.), koji je 37 godina neprekidno imao tribunsku vlast a 21 put dobio titulu imperatora, u svome egoteizmu je tražio da se njemu kao "bogu" podižu hramovi i statue, da njega Flamini slave (Takih: 'Anali', I, 10). Mesec dana po njegovoj smrti (17. septembra 14. g. ne.), usledila je Avgustova deifikacija, pri čemu mu je podignut hram ispod Palatija. Muškarac koji bi postao Flamin više nije podlegao očinskoj vlasti, kao ni žena koja je se udala za Flamina.Takit ukazuje kako je se ulazilo u zbor Flamina po konačnoj odluci Velikog pontifika: »... Predlagana su tri patricija rođena od roditelja vezanih obredom konfareatije /confarrcatis/, a između njih biran je jedan.« ('Anali', IV, 16) Najsvečaniji i najviši oblik sklapanja rimskog, patricijskog braka odvijao je se pred Velikim pontifikom i Jupiterovim Flaminom, uz prisustvo 10 svedoka. Ako bi Jupiterov flamin bio sprečen bolešću, ili pak nekom (drugom) javnom obavezom, tada bi pontifici vršili službu Jupiteru. Inače, flamen Dialis nije smeo da duže napusti Rim i Italiju, a nikako onda kad su se prinosile žrtve: »... Jupiterovim sveštenicima je zabranjeno da iz Rima odsustvuju godinu dana i da upravljaju provincijama.« ('Anali', III, 71; v.: III, 58). Inače, Martovi i Kvirinovi flamini su žrebom dobijali provincije na upravu.

Vestalke (virgines vestales), sveštenice boginje domaćeg ognjišta – Veste, bile su birane od Vrhovnog pontifika. Tokom svoje tridesetogodišnje sveštene dužnosti morale su ostati device. Vestalki je najpre bilo samo dve, potom četiri, a u povesno doba nalazimo šest njih. U hramu Veste čuvana su važna državna i privatna dokumenta, na primer testamenti. Bile su oslobođene očinske vlasti. Za vestalke je u narodu vladalo uverenje da su im poznate čarobne reči kojima mogu zaustaviti odbegle robove ukoliko se nalaze u granicama Grada, i to tako što bi ih skamenile u mesto (Plinije: Pistorias naturalis, XXVIII, 3, 10). Vestalke su negovale kult vatre, vatre koja je u hramu trebala neprestano da gori. Ukoliko bi došlo do gašenja te vatre odgovornoj vestalki bi sledilo bičevanje (cp.: Propertie: Elegiae, IV, 11).

Kolegijum Fekijala (feciales, fetiales) činila su dvanaest sveštenika, koji su vršili obrede koji su pratili objavljivanja rata i sklapanja mira (v.: Livije, I, 24, 4 i dalje). U doba republike fekijali su obavljali versko-žrtvene obrede prilikom činova spoljašnje politike. Svetonije tako za cara Klaudija iznosi: »Sa stranim kraljevima na forumu je sklapao saveze, pri čemu se žrtvovala svinja i upotrebljavala stara formula Fetiala /fetialium/.« (Vita divi Claudi, 25) Postojali su do IV st. ne., ali su bili značajni samo u staroj republici.

Zbor Septemvira (septemviri epulones) osnovan je 196. g. se. Najpre su imali tri člana, potom sedam (otuda im i ime dolazi) i na kraju deset članova. Bili su pomoćnici Pontificima. Priređivali su Jupiterovu gozbu kada bi 13. septembra bile slavljene Rimske igre (ludi Romani), odnosno Narodne igre (ludi plebei) 13. novembra.

Elitne Augustalce (Sodales augustales) je 14. g. ne. osnovao Tiberije i posvetio ih Julijevskom rodu (Takit: 'Historije', II, 95); brinuli su se za gens lulia. Kolegijum je u početku imao 21. člana, koji su se birali žrebom iz senatorskih redova, između prvih ljudi u državi ('Anali', I, 54), da bi im se priključila i 4 ugledna člana iz carskog doma, a kasnije se taj broj popeo na 28 članova. Zbor Avgustvih sveštenika (sacerdotium sodalium Augustalium), koga su uglavnom činili oslobođenici koji su se želeli uspinjati lestvicama moći, starao je se o kultu živog ili deifikovanog vladara. Inače Augustalci (augustales) su postojali i pre 14. g. ne.; u početku su uz carev kult negovali i kult nekog drugog božanstva, da bi kasnije postali samostalni carski kult: »... Njihova sveštenička dužnost je tesno povezana s domom i porodicom za koju se zaveti polažu.« (Annales, III, 64)

Kolegijum Aurelija (lat.: aurum = 'zlato', 'stvari od zlata') je negovao kult Sunca. Kult Sunca (Sol Indiges) u Rimu se susreće još od najstarijih vremena, no dobijaju na značaju u rimskoj religioznosti tek od Avgusta, koji je obnovio Apolonov kult, i od suludog Nerona, koji je se poistovetio sa Helijem. U čast Sunca bio je podignut hram na Kvirinalu i pokraj Cirka.

Auguri su posmatrali let ptica (orla, sove, gavrana, detlića, ...) i osluškivali njihove krike, ne da bi saznali budućnost, već da bi ocenili da li su bogovi skloni nameravanom poduhvatu. Augural (Avi-gur) je imao pravo auspikija (od aves i specio = "posmatranje ptica"), mantijskog tumačenja volje bogova na osnovu pravca leta ptica i ispuštajućih krikova; svaki važniji državni posao tražio je auspikije. Prema rimskom kalendaru, one su se vršile ponajprije u Nonnae (sedmi dan u mesecu martu, maju, julu i oktobru, a u ostalim mesecima peti dan). Mnogi rimski uglednici služili su i kao auguri: Kikeron, Julije Kesar, Sula, Pompej, Marko Antonije, ...Veliki augur je mogao da zastupa Vrhovnog pontifika kad bi ovaj odsustvovao iz Rima. Auguraculum, mesto za osmatranje nebeskih znakova, nalazilo je se na severnom vrhu kapitolijskog brega, gde je bio podignut i hram Junone Monete. Kroz salutis augurium ispitivano je da li je bogovima po volji da se čitaju molitve za izbavljenje, ozdravljenje i sreću naroda. Nije se smeo držati na dan kada su bitke vođene. Neprestani ratovi s kraja republike učinili su da je izbavljujući agurij za opšte dobro bio vrlo zanemaren. Njegova redovnija obnova, posle 75 g. zapostavljanja, počinje tek 29. g. se. (Takit: 'Anali', XII, 23)

Kolegijum Titijaca (sodales Titii), prema jednom antiknom tumačenju, dobio je ime po pticama (ab Titiis avibus), koje su bile mantijski objekat. Kornelije Takit na jednom mestu, pod uticajem Varona, iznosi da je »Tit Tatije osnovao kolegijum Titijaca /sodalis Titios/ da bi sačuvao sabinsku religiju.« (Annales, I, 54), a na drugom mestu kazuje da je Titijce osnovao Romul i posvetio ih kralju Titu Tatiju (Historiae, II, 95). Legendarni sabinski kralj Titus Tatius, poznat je po tome što je izdajom zauzeo Kapitol (Hram Jupitera Kapitolijskog) posle otmice Sabinjanki. Kada su Sabinjanke izdejstvovale pomirenje, Tatije i Romul su zajedno vladali sa oba naroda.

Po predanju, Marsove sveštenike zvane Salii Gradivi ili Palatini (ime su dobili po kuriji na Palatinu) osnovao je kralj Numa, i postavio ih kao čuvare s neba palog štita ancile i jedanaest njegovih kopija (ancilia) u sacrarium Marlis, odnosno u curia Saliorum u Palatinu. Kada nije bila ratna sezona, Palatini bi kroz svečani ples prolazili Gradom i pevali carmen Saliare; pritom su u levici držali Štit, a desnicom su štapom, uz poskakivanje (salire) udarali u ancile. Krajem marta Palatini bi štapove vraćali u njihova spremišta, i tada je mogla da počne bojovnička sezona.

Haruspici, Haruspeksi (haruspices) su ponajprije mantijski ispitivali utrobu (naročito jetru u kojoj je se "ogledao" makrokosmos, žučnog mehura, pluća i srce: njihovu veličinu, oblik, i boju) životinja – exta metod; praksa je preuzeta od Babilonaca i Etruraca. Budućnost su tumačili i na osnovu rođenih čudovišta u ljudskom i životinjskom svetu – monstra metod (ostenta, portenta, prodigia), i opserviranjem čudnih meteroloških pojava. Fulgura je bio metod tumačenja značenja munja i gromova: na osnovu njihove učestalosti, mesta na nebu gde se javljaju (a nebo je bilo, u tu svrhu, podeljeno na 16 zona), te efekta koje proizvedu. Iako su u Etruriji Heruspici poticali iz aristokratskog roda, Rimljani su na njih gledali s nepoverenjem i podozrenjem. Katon Stariji o etrurskim haruspicima sa vidnim omalovažavanjem govori kao o šarlatanima: »Čudim se kako se mogu sresti dva Haruspika, da se ne nasmeju.« Marko Tulije Kikeron u Senatu, 56. g. se. održava veliki 'Govor o odgovorima Haruspika'. Ipak, kad bi se pojavili zastrašujući predznaci, i Rim je morao da pita za savet Haruspike, a rimski sveštenici bi priredili naročite obrede očišćenja (lustratio): »Na savet Haruspika /krajem 55. g. ne./ car /princeps/ je prineo žrtvu za očišćenje grada, jer je hram Jupitera i Minerve pogođen gromom.« (Takit: Annales, XIII, 24) - Kada su dostigli broj od 60 članova, car Klaudije ih je reorganizovao 47. g. ne. Veština Heruspika je se održala do kraja IV st. ne.. Takit pripoveda o jednoj epizodi pod zlokobnim Neronom i u vreme Pisonove zavere, u kojoj je uloga Heruspika naročito došla do značaja: »Krajem godine /= 64. g. ne./ nije se govorilo ni o čemu drugom doli o predznacima koji nagovešćuju nesreću: udari groma češći no ikada, pojava komete – sve je to Neron okajavao krvlju uglednih ljudi; po ulicama su nalaženi zameci sa dve glave, ljudski i životinjski, i u žrtvenim životinjama, koje se, gde obred to zahteva, žrtvuju bremenite. U plaketinskom ataru, pokraj puta, došlo je na svet tele sa glavom na bedru. Heruspici su odmah dali tumačenje: neko drugi se sprema da postane glava carstva, ali neće postići svoj cilj i biće otkriven, jer se tele ugušilo u majčinoj krvi i doneto je na svet kraj puta.« ('Anali', XV, 47 – prevod: Ljiljana Crepajac)

Novodobski učitelji kroje Evanđelje

(Izvadak iz knjige Razotkrivanje parodijskog Pokreta za Novo Doba – Zidanje nove Babilonske Kule – Istočni Antihrist. brat Vasa – Aurora Aurea)
auroraaurea@gmail.com



Neposredno po Vaznesenju Gospodnjem, sveta Dvanaestorica je kroz Evanđelje ostavila spomen na život Velikog učitelja. Ratni vihor Prvog jevrejskog ustanka protiv Rima koje je Nečastivi pokrenuo preko zelota i bodežara, suludih jevrejskih šovinista, kako bi uništio prahrišćanstvo, njegov literalni kanon i njegovo 'Evanđelje po svetoj Dvanaestorici' – 'Q-Evanđelje', uveliko je urodio željenih plodom: razbijeno je vodeće jerusalimsko hrišćanstvo i izgubljeni mnogi primerci svetog teksta. Evanđelje, Blagu Vest o Životu i Delu Spasenja Sina Božijeg potom su uveliko prekrojili nedovoljno upućeni hrišćani, a prepisivači i razni redaktori ga još više unakazili. Tako su nastala četiri “kanonska” evanđeoska teksta a potom, tokom narednih stoleća, i nekoliko desetina apokrifnih i pseudoepigrafskih.

Među najranijim hereticima najglasniji su bili doketisti, koji nisu razumeli stvarnost Hristovog očovečenja: smatrali su prividom Isusovo zemaljsko postojanje, čime su ponajprije negirali Njegovu zemaljsku prirodu i stvarnost Njegovog spasiteljskog stradanja; u doketizmu je učeno da je Hrist samo prividno, naizgled (doketski), kao priviđenje stradao, da nije raspet realno, da nije patio. Time se zapravo Hrist negira kao istinski Čovek koji nam je dao Put Života, kao utelovljeni Logos Koji je potvrdio istinitost duha i materije, duše i tela, koji nam je omogućio spasenje Svojim požrtvovanim životom i žrtvenom smrću: »I Reč se ovaploti i stanova među nama, i gledasmo njenu slavu, slavu kao jedinorodnoga od Oca, punog blagodati i istine« ('Jovan', 1:14) Apostolu Jovanu se pripisuju reči koje oštro osuđuju doketizam: »Od Boga je svaki duh koji ispoveda da je Isus Hristos došao u telu, a svaki duh, koji ne ispoveda Isusa, nije od Boga; i to je antihristov duh za koga ste čuli da će doći, i sad je već u svetu.« ('Prva Jovanova', 4:2-3) – »... Mnoge varalice iziđoše u svet, koji ne ispovedaju da je Isus Hristos došao u telu; to je varalica i antihrist.« (II, 7) – I znameniti antiohijski episkop Ignatije Bogonosac, koji je mučenički stradao za Hrista, bio bačen pred zveri u Rimu, razotkriva doketske laži i zablude: »Ako je, pak, On postradao /samo/ prividno /to dokeín/, kao što neki bezbožnici to jest neverujući govore, - budući sami oni prividni – zašto sam onda ja u okovima i zašto želim da se sa zverovima borim? Uzalud, dakle, umirem! Zar, dakle, Gospoda ugonim u laž!?« (‘Tralijancima’, 10:1; videti i njegovu ‘Poslanici Smirnjanima’, 2:10

U izmišljanju nebuloza o Isusu i Isusovom životu, kako naziremo, naročito su prednjačile pseudognostičke sekte. Kvazignostička 'Petrova apokalipsa' prezentira da Isus tobože nije doživeo golgotsku muku, vidi Ga samo kao nedodirljivog Duha; pa Mu se tako pripisuju sledeće reči: »... Onaj koji stoji pokraj njega /- krsta/ je živi Spasitelj, prvi u njemu, kojega su zarobili i oslobodil, koji stoji radosno osmatrajući one koji su Ga povredili, i koji su među sobom podeljeni. On se smeje njihovoj slepoći, znajući da su slepi rođeni.« (NHK, VII, 82-83) – Najpre je 'gnostik' Basilid, bar onako kako ga predstavlja Irinej Lionski u svom spisu 'Protiv heresa', učio da je Simon Kirenejac razapet umesto Isusa, koji je se tom previdu samo smejao (I, 24, 4). Naravno, to je duboko proizvoljna, banalna i fantastična konstrukcija. Isus iz Kirine, koji je u Jerusalim dolazio za Pashu, uhvaćen je od strane rimskih vojnika, i na njega je natovaren Isusov krst, jer iscrpljen i išiban Isus nije mogao da ga iznese. Pred gnevnom judejskom masom koja je žestoko tražila Isusovu smrt, zameniti išibanog i izmrcvarenog Isusa sa Simonom bilo je jednostavno neizvodljivo.

Sličnu herezu o Isusovom Stradanju usvojio je i izneo je i Muhammed iz Mekke (Muhammad Abul Kasim ibn Abdalah, 570.-632. g. ne.), Tako on, odnosno njegovi onostrani inspiratori (predstavljajući se kao arhanđeo ‘Gabriel’), u 'Kuranu' iznose za neverne i tvrdokorne Judejce koji su Isusa predali Pilatu neumoljivo zahtevajući da bude raspet: »Ali zato što su zavet prekršili i što u Allahove dokaze nisu povjerovali, što su ni krive ni dužne verovesnike ubijali i što su govorili: "Naša su srca okorela" - Allah im je, zbog neverovanja, njihova srca zapečatio, pa ih je samo malo verovalo - i zbog neverovanja njihova i zbog iznošenja teških kleveta protiv Merjeme i zbog reči njihovih: "Mi smo ubili Mesiha, Isaa, sina Merjemina, Allahova poslanika!" A nisu ga ni ubili ni raspeli, već im se pričinilo. Oni koji su se o njemu u mišljenju razilazili, oni su sami o tome u sumnji bili; o tome nisu ništa pouzdano znali, samo su nagađali; a sigurno je da ga nisu ubili, već ga je Allah uzdigao Sebi. - A Allah je silan i mudar.« (4:155-158) Muhammed je verovao da je Isus izbegao Golgotu, da je se poput Ilije i Enoha, za života, vazneo u Nebo, jer mu je bilo neshvatljivo da Isus kao savršeni pravednik ne bude zaštićen od Boga (3:55).

Kada se čovek odgurne od istine koja je krucijalna za njegovo izbavljenje, od istinitog pogleda prema Bogu i Hristovoj Žrtvi, onda Demon ostvaruje veliki trijumf. Mrak će čoveku možda dopustiti da spozna mnoge fasete istine, ali po pitanju stava prema Isusu Hristu i Njegovom Delu Spasenja najžilavije će nastojati čoveka da uvede i drži u mnogim zabludama, da oslabi što više njegovu vezu sa Otkupiteljem. I danas mnogi "hrišćani" veruju da je Sveti Krstonosac na sebe preuzeo grehe i krivice svih onih koji su ga (rečju) prihvatili, i iz toga izveli zaključak da se ne trebaju u ničem ljudskom savladavati. Ali Hrist ne poništava Zakon uzroka i posledice, setve i žetve, već nam pomaže da iznesemo svoje grehe, svoj krst; On ne preobražava naše nepriznate i neokajane grehe. Hrist nam je omogućio Spasenje, otvorio nam Vrata Spasenja, i bićemo spaseni ukoliko idemo požrtvovano Njegovim Putem, ako Njega svetim i zakonskim delima sledimo, ako srastamo sa slikom Njegovog života (rođenja, iskušenja, raspinjanja, vaskrsavanja, vaznesenja, ...). Drugi, pak, zabludno veruju da će svi, neminovno, pa i najcrnji demoni, biti jednom spaseni; Hrist je svima omogućio spasenje, ali Božije Proviđenje kaže da se ipak neće svi spasiti, već samo oni verni, sveti životom, koji prebrode satanska iskušenja, koji mnogo toga zahvalnički pretrpe.

Ni rabini, izašli iz farisejske sekte, nisu mnogo zaostali u iznošenju anahronih, kalamburskih i proizvoljnih stvari o Isusu. U 'Talmudu' se Isus pominje pod više imena (čemu je, pored judejske mržnje, zaslužna i "hrišćanska" cenzura), više naziva: kao Ješu (ŮéŐ) - skraćeno od Ješua (âŐéŮ) ili Jehošua (âéŐÔŮ), kao "Otpadnik i Raskolnik Izraela", kao "Taj-i-taj" – "Neka ličnost" – Peloni (ŮŕŐÜä), kao "Pomazanik i Josefov sin", kao "Nazaren" - han-Nocri (ŮčćŕÔ) i "Nazarećanin" (ŮčćŐŕÔ), kao "sin Stadin" - ben-Stada (ĐÓŘáľßŃ ) i "sin Pandirin" - ben-Pandira/Pantera (ĐčŮÓŕäľßŃ). Rabinsko evanđelje 'Toledot Ješu' ('Isusovo rodoslovlje/poreklo') i traktat 'Sanhedrin' (43 A) govore o samo pet Isusovih učenika (Mathaj - ŮĐęŢ, Naqaj - ŮĐçŕ, Necer - čćŕ, Bunaj - ŮŕŐŃ i Thodah - ÔÓŐę). U 'Sanhedrinu' rabinu Jošui ben Perahja se stavljaju u usta reči o Isusu: »Isus Nazaren je se bavio čarobnjaštvom i iskvario je i zaveo je Izrael.« (107 B, v.: 'Sota', 47 B) – Po 'Sanhedrinu' optužnica protiv Isusa navodno nije naprečac sudski razmatrana već "podrobno" tokom 40 dana: »Uoči Pesaha /Ôäá×/ obesili su Ješu han-Nocrija / ./ÜŮéŐ ÔŕŐćčŮ I /glasnički/ poklik je bio objavljen u toku četrdeset dana: "Ješu han-Nocri će biti kamenovan, jer se bavio čarobnjaštvom, zavodio Izrael i vodio ga u otpad. Svako ko može reći bilo šta u Njegovu korist, neka dođe da Ga zastupa". No, budući da nisu našli ništa što bi Mu išlo u prilog, obesili su Ga u predvečerje Pashe.«(43 A) - Kaže se da je Isus u Egiptu naučio nekromantiju, veštinu zazivanja mrtvih ('Gitin', 57 A) On se vidi kao sramotnik i otpadnik ('Berahot', 17 B) koga je Pinhas Razbojnik raspeo u njegovoj 33. godini života. - Isus Hrist se predstavlja kao blizak rimskoj vlasti, te kao vanbračno dete između Marije i njenog "ljubavnika", rimskog vojnika (Pantere), te se navodi da je i njegovo rođenje u protokolu rođenih, u Jerusalimskom Hramu upisano kao nezakonito ('Jevamot', 49 A). U 'Isusovom poreklu', pominje se stara rabinska laž, na koju se i Origen osvrće polemišući protiv Kelsa, da je Isus nezakoniti porod legionara Pantere i blažene Marije (Contra Celsum, I, 28; I, 32), koju 'Talmud' predstavlja "vlasuljarkom" koja je promenila (stath-da - ĐÓ ęŘá) muža. To je ustvari samo ponavljanje onoga što se prezentuje u 'Talmudu', gde se Isus prikazuje i kao mamzer, nezakoniti Marijin sin, koga je ona navodno dobila s znamenitim rimskim vojnikom (semitskog porekla) iz Sidona Abdesom Panterom dok je boravio u Galileji. Kod nemačkog Bingerbruck-a nađena je Panterina nadgrobna ploča s latinskim natpisom (Muzej Bad Kreuznach): »Tib[erius] Iul[ius] Abdes Pantera Sidonia ann[orum] LXII stipen[diorum] XXXX miles exs coh[orte] I sagittariorum h[ic] s[itus] e[st] — »Tib[erije] Ju[ije] Abdes Pantera iz Sidona, [koji je živeo] 62 g[odine], služivši 40 godina kao vojnik Prve koh[orte] strelaca, p[očiva] [o]vde.« - Službujući tokom svoga dugog vojničkog života i u Galileji, Abdes Pantera je postao poznat Judejcima i njihovim učiteljima. I ovi, kao što su u mržnji prema Rimljanima i legendarnog Romula proglasili za nezakonitog sina, to su učinili i s Isusom, Marijinim i Josipovim sinom. U Vienskom rukopisu 'Rodoslovlja Isusovog' Marijin muž se naziva Josip Pandera, a Mariju "zavodi" zlobni i pohotljivi sused Jovan. – Za Isusa, "Ben-Stadu" se kaže da je doneo magije iz Egipt, te je bio "slabouman" (ÔŘŐé) po rečima zakonikâ ('Šabat', 104 B) - Ako su još rani jevrejski učenjaci i starešine mogli da proture izmišljotinu o navodnoj krađi Isusovog mrtvog tela od strane Učenikâ, samo da bi prikrili stvarnost Vaskrsenja ('Matej', 28:11-1‚5), ništa nije čudno što su se i talmudisti prosto takmičili ko će da sastavi veću nebulozu o Isusu.

Prednikejsku epohu obeležilo je sastavljanje mnoštva evanđelskih apokrifa i pseudoepigrafa, crkvenjačkih i gnostičko-heretičkih evanđelja o životu i učenju Isusa Hrista (i članova njegove porodice). Kao "najprihvatljiviji" apokrif za Crkvu pokazalo je se uticajno 'Evanđelje po Jakovu', a najači "gnostički" sastav je svakako bilo 'Evanđelje po Tomi', koje i ne opisuje Isusov život, već daje samo neke Njegove pouke i izreke. S kraja Srednjeg veka i muhamedanci izmišljaju još jedan svoj evanđelski tekst o Isusu 'Evanđelje po Barnabi'. U Americi Džozef Smit (Joseph Smith) Mlađi sastavlja 'Mormonovu knjigu' (The Book of Mormon), koja biva objavljena 1830. g., i koja uči da je Isus Hrist, navodno, posle svog Vaskrsnuća pohodio i Ameriku. Štajerski ‘vidovnjak’ i muzičar Jakob Lorber (1800.-1864. g.), koji je smatrao sebe Božijim instrumentom, u svom najpoznatijem zapisu u deset tomova – 'Velikom Jovanovom Evanđelju' (Das grosse Evangelium Johannes), zapisivano po "unutarnjem, Hristovom glasu" od 1851. do 1864. godine, daje tumačenje 'Evanđelja po Jovanu' i 'Po Mateju', čime zapravo stvara "novo evanđelje". Italijanska "videlica" Marija Valtorta (1897.-1961. g.), takođe sastavlja svoje "inspirisano" Evanđelje o Isusu Hristu pod nazivom 'Spev o Bogočoveku' (u 18 tomova). Propovednik i lekar Levi H. Douling (Dowling, 1844.-1911.) iz američke države Ohajo, iz Akaša Hronike 1992. g. prima takozvano 'Evanđelje Akvarijusa' - The Aquarian Age Gospel of Jesus, the Christ of the Piscean Age. Američki ekstrasent Edgar Cayce (1877.-1945. g.), koji je svojim učenjem izvršio znatan uticaj na parodijski Pokret za Novo Doba, napisao je ‘Nepoznati život Isusa Hrista’, u kome tvrdi da je Isus, pored ostalih, reinkarnacija i Adama, Josipa, Jehošue i Melhicedeka, ... - Ruski istraživač, biograf i novinar jevrejskog porekla Nikolaj Notovič (rođen 1858. g.) u svojoj knjizi ‘Nepoznati život Isusa Hrista’ – La vie inconnue de Jésus-Christ (izdatoj najpre u Francuskoj 1894. g.), napisanoj na osnovu putešestvija posle Rusko-turskog rata (1877.-1878. g.) po severno-indijskoj državi Kašmir i Himalajima, iznosi da je tokom obilaženja Tibeta pred kraj 1887. godine, u Ladaku (Ladakh – Mali Tibet), naišao na jedan primerak drevnog budističkog rukopisa, nastalog na osnovu priča izraelskih trgovaca nekoliko godina posle Raspeća, koji velikim delom govori o Isusovom boravku u Indiji. U toj knjizi daje i prevod teksta ‘Život svetog Ise’ (244 stiha raspoređenih u 14 poglavlja) koji je, kako tvrdi, našao u velikom budističkom monastiru Hemis, koji je smešten oko 25 milja severno od grada Leha, glavnog grada Ladaka (Ladakh), na 3.600 metara iznad nivoa mora. Svojim "otkrićima" ovo, 'Tibetansko Evanđelje' manje-više "potvrđuju" (da bi obranili neka naađanja Helene Blavatske) Swami Abhedananda, rođen 1866. u Kalkuti (Calcutta), u svojoj knjizi In Kashmir and Tibet, te teosof Nikolaj Rerih (Nicholas Roerich, rođen 1874. g.) u svojim knjigama Himalaya (1926. g.) i Altai-Himalaya (1929. g.) u kojima daje "prevod" neimenovanih spisa, sličnih ‘Životu svetog Ise’. Učenjak Edmund Šekli (Edmond Bordeaux Szekely, 1905.-1979. g.), izmišlja i na engleskom 1936. g. objavljuje "nestorijansko" 'Evanđelje Mira Isusa Hrista po Učeniku Jovanu' (The Gospel of Peace of Jesus Christ by the Disciple John), koje mnogo kasnije dopunjuje sa još tri dela i u eri popularnosti kumranskih rukopisa predstavlja ga kao "esensko" štivo. Na nemačkom, 1974. Edvard Alber Majer objavljuje svoju literalnu fikciju nazvanu 'Imanuelov Talmud', koji tomože predstavlja aramejsko viđenje Isusovog života i učenja od strane Jude Iskariotskog. (Moderna "kopija" kvazignostičkog 'Evanđelja po Judi'). Mnogi sastavi nazvani "Evanđeljima" gotovo da i nemaju nikakve veze sa izvornim evanđelskim žanrom. Tako je ispod pera francuskog šarlatana Roberta Fransa, koji je sebe nazvao Angel Ciklamen, te Frans Apsolutist, nastalo 'Ciklamenovo Evanđelje' Po ovom sastavu, anđeli žive na vrlo udaljenoj planeti Ciklamen, sa koje je se spustio "anđeoski brat" Robert Frans, i kome treba nekih 5,5 minuta da stigne do nje. Ljudi na Zemlji postoje samo da bi se preobrazili u anđele; tek nekoliko hiljada ljudi je na Zemlji uspelo da postigne tu realizaciju, i da potom naseli planetu Ciklamen. – Od alternativnih evanđelja, bez poznatog arheološkog predloška, najozbiljniji i vredan pažnje evanđeoski sastav je The Gospel of the Holy Twelve, sa podnaslovom The Gospel of the Perfect Life, izašao ispod pera irskog sveštenika Gideon Oslija (Gideon Jasper Richard Ouseley, 1835.-1906. g.), i prvi put integralno objavljeno tokom 1899.-1900. godine u nastavcima kolumna The Lindsey & Lincolnshire Star-a.

Po teosofskim učiteljima ni Isusovo rođenje se ne smešta u odgovarajuću epohu, u vreme Oktavijana Avgusta (vladao od 31. g. se. do 14. g. ne.) i njegovog Popisa. Po njima Isus je rođen 105. g. se., za vreme konsulata Publius-a Rufus-a i Gracus-a Malius-a Maximus-a. Isus je Svoj život proveo pod rimsku vlast, rimski prokurator ga je i na Golgoti raspeo na zahtev judejske razjarene mase, a na kraju II i početku I stoleća stare ere uopštene ne nalazimo rimski imperijalizam u Judeji, koja je, zapravo, samostalna hašmonejska kraljevina. Tako teosof i mason C. W. Leadbeater koji je razvio sumnjivu astralno-akašičnu vidovitost, u svojoj knjizi o skrivenoj strani hrišćanskog verovanja iznosi oslonjen na anahrono rabinsko 'Isusovo poreklo' i 'Sanhedrin' (107 B) koji Isusov život smeštaju u vreme judejskog kralja Aleksandra Janaja (103.-76. g. se.): »Po ovoj vanrednoj prilici rodi se jedan napredni učenik Gospoda Hrista u godini 105. Stare ere među potomcima kralja Davida kao sin Josipa i Marije; a njemu je dano ime Isus. On se brinuo za to telo, dok nije bilo oko trideset godina staro, a tada ga je izručio Hristu, Koji ga je zadržao kroz tri godine svoga zemaljskog delovanja. Učenik Isus se ponovo rodio kao Apolonije iz Tijane oko datuma, koji se obično označava kao početak hrišćanske ere. A hiljadu godina kasnije pojavio je se kao veliki Učitelj Ramanujacharya, koji je ostavio tako dubok utisak na indijsko mišljenje.« - Da se primetiti da teosofi, vodeće preteče parodijskog Pokreta za Novo Doba, prave razliku između Hrista i Isusa, koga predstavljaju učenikom koga je Hristov duh "osenio". Dalje, Isus kao Mesija na Zemlji nije delovao samo tri godine, već nekih sedam godina.

Po teosofskim fikcijama evanđeoske pripovesti o Isusu su samo kopije priča o neopitagorejskom mudracu Apoloniju iz Tijane; njegovu biografiju oko 200. g. ne. sastavio je Flavius Philostratos: »U Grčkoj su oni /= Apolonijevi učenici/ proširili pripovest o Njegovom životu u Palestini. Napokon, pričane su dve različite pripovetke, jedna u Grčkoj, a druga na Bliskom istoku, s istim sadržajem, ali odnoseći se na različite osobe. Pripovetke u Evanđelju i u Poslanicama opisuju obojicu kao jednog pod imenom Isus. Nikakve razlike ne bi bilo ako bi reči i dela bili predstavljeni pod imenom Apolonija. Što je On činio u Palestini bilo je nastavljeno u Grčkoj i Rimu još intezivnije.« (H. Saraydarian: 'Hrist – avatara požrtvovane Ljubavi', pogl. 16) – Dakako da je nazaran Apolonije iz maloazijske Tijane isto učio što i Isus Nazaren, ali Isus Hrist je bio utelovljenje Logosa, Jedinorodnog Sina Božijeg, a Apolonije anđeosko utelovljenje. Apolonije je napustio zemaljski život u vreme vladavine cara Nerve (96.-98. g. ne.).

Teosofi nagađaju da je Hrist imao više inkarnacija, ali ne poznaju Njegova ključna utelovljenja (Zaratustra, Pitagora, Mitra, Dionis, Horus, Numa, ...), koje mešaju s životima nekih poznatih istočnih "učitelja".

Krojenje raznih fikcija i izmišljotina o Isusovom životu ide dotle da je čak "pronađeno" kako je On sa Marijom Magdalenom imao potomke, te da je posle Svoje iscenirane smrti otišao u Indiju i tu umro prirodnom smrću. U krojenju budalaština tog tipa naročito je se istakao indijski Mongol Mirza Gulam Ahmed Kadijanij (1835.-1908. g. ne.), iz čijeg učenja su nastale islamsko-mondijalističke sekte ahmedije i kadijanije, koji je proglasio sebe poslednjim Allahovim poslanikom i Mehdijem (svojevrsnim šiitskim Mesijom). Ahmedijevi sledbenici su proširili laž, koja je kasnije publicistički dosta eksploatisana, da Isus na Golgoti tobože nije raspet, već je umro prirodnom smrću, kasnije bio oživljen, napustio svoj kameni grob, otišao u indijski Kašmir, gde je poučavao i ponovo umro prirodnom smrću.

Na nemačkom jeziku, krajem XIX stoleća, pojavilo je se uticajni proteosofski spis 'Raspinjanje prema jednom očevidcu' (The Crucifixion by an Eye-Witness), tobože kao "drevni spis", koji iznosi da je Isus, zahvaljujući svojem poznavanju esenske medicine, preživeo Raspinjanje, i nakon toga se pojavio među učenicima kao "uzdignut iz mrtvih". Sličnu nebulozu plasira i Džordž Mur (George Moore) u svome delu The Brook Kerith (1916. g.), kazujući kako je se Isus posle "preživljavanja" Golgote povukao u jednu esensku zajednicu.

U svojim delima novodobski indijski učitelj Rađniš Ošo, osvrće se i na Isusa Hrista, i u stilu većine istočnih “bogova” iznosi i prenosi brojne besmislice o Njemu. U ‘Vrhovnoj alhemiji’ Ošo potvrđuje ahmedijansku fikciju da je Isus posle raspinjanja živeo u indijskom Kašmiru i umro u Svojoj 112 godini života. Inače Isus je po Ošou potpuni spiritualni rast, stanje svesti “punog meseca” ostvario tek na Golgoti: »U vreme raspeća Isus je upravo ulazio u fazu svesti poznata kao faza “punog meseca”. Baš tog dana, upravo onoga dana kada je razapet, Isus je došao i do tog stupnja.« - Potpuno jedinstvo sa Očevom Svešću Čovek Isus je ostvario mnogo ranije, i ono je potvrđeno prilikom Njegovom Krštenja na Jordanu, kada je pomazan Duhom Svetim, potvrđen kao ovlašćeni i realizovani Mesija Božiji. U 'Nebeskom semenu' Ošo iznosi da je Isus u Indiji »prošao kroz pažljivu i dugotrajnu obuku.« Ako je neko Isusa Hrista podučavao, to je ponajprije bio Otac Nebeski, i to kroz unutarnji glas. Još kao dvanaestogodišnjak Isus je znalački debatovao u Hramu sa izraelskim učenjacima. Božija Mudrost je se u Njemu jako rano ispoljila. No, dakako da je i On, kao čovek i mladić, nečemu morao biti naučen: »Isus je pak napredovao u mudrosti i rastu, i milosti kod Boga i ljudi.« ('Luka', 3:52)

Pogled na eru Vodolije

(Izvadak iz knjige Razotkrivanje parodijskog Pokreta za Novo Doba – Zidanje nove Babilonske Kule – Istočni Antihrist. brat Vasa – Aurora Aurea)
auroraaurea@gmail.com



Osim kretanja oko svoje (rotacione) ose i oko Sunca, planeta Zemlja ima i kretanje koje se naziva precesija ('prednjačenje', u latinskom značenju). Kako je Zemlja spljoštena na polovima a ispupčena na ekvatoru, to Sunce i Mesec jače privlače njima okrenute delove Planete (nego one na njenoj suprotnoj strani). Razlika ove dve privlačne sile izaziva mali spreg, koji se slaže sa silom Zemljine rotacije, te dejstvuje tako da Zemljinu osu (zajedno sa Zemljom) polako pomera u retrogradnom smeru, čime ona oko ose ekliptike (- obilazne ravni) opiše konus otvora 25o 5m za 25.700 godina. Za isto vreme tačka prolećne ravnodnevice (u kojoj sunce, krećući se prividno po ekliptici, preseca ekvator idući od negativnih ka pozitivnim deklinacijama) obiđe ekliptiku krećući se retrogradno, a svetski pol oko pola ekliptike opiše precesioni krug. Dakle, zbog efekta precesije, Sunce se polako pomiče u ravnini ekliptike, odnosno pomeraju se ekvinocijske tačke. Budući da postoji 12 markantnih sazvežđa na periferiji ekliptike (trinaesta, nenaglašena zvezdana grupacija je 'Zmija'), označenih znakovima Zodijaka – 'životinjskog kruga', možemo reći da se osa Zemlje zadržava u svakom znaku približno po 2.141 godinu. Taj period od 2.141. godinu naziva se veliki Zemljin mesec ili jedna era. Dvanaest takvih "meseca" čine veliku zemljinu godinu.

U stvarnosti, trajanje svake astro-ere nije jednako zbiru od 2.141 solarne zemaljske godine, jer uticaj svakog zodijačkog u dominantnom pogledu ne obuhvata uvek 30 stepeni ekliptike.

Male i velike ere i eone susrećemo i u čistome Nebu. Bog diše u eonskom ciklusu: tu su veliki Božiji Izdisaji koji označavaju širenje Neba i Božiji Udisaji, u kojima se Nebeske Sfere približavaju Središnjem Suncu Univerzuma, Prestonom Ognjištu. U materijalnom svetu postoje brojna zračenja koja sprečavaju zakonito preuzimanje Božijeg Daha, tako da je i smena Eona dosta nekoenzistentna. Utvrđeno je dase južni magnetni pol zemlje, koji se nalazi na severnoj hemisferi, kreće oko severnog geografskog pola (pri čemu magnetska i geografska osa zaklapaju ugao od približno 11o) sa periodom od 1.000 godina, što je otprilike polovina jedne ere, odnosno vreme tokom koga se na Zemlji vremenski ograničava jedan mali Božiji izdisaj, odnosno udisaj: »Jedan Dan kod Gospoda je kao hiljadu godina i hiljadu /naših/ godina kao jedan /Njegov/ Dan.« ('Druga Petrova', 3:8) Jedan naš Vek je jedan Njegov Dan (i Noć). - Za nas na Zemlji jedan eon (grč.: aiMn; lat.: aevum) je period od približno 2.000 godina. Mi živimo u vremenu kada zalazi jedan a sviće novi eon i nova astrološka era. Pri kraju ere Ribe (lat.: Pisces), kad je se Dišući dah najviše povukao sa Zemlje dogodila su se dva velika svetska rata. Danas, na početku ere Vodolije (lat.: Aqvarius), ere Preobraženja, kad počinje novi Božiji Izdisaj, imamo opet velike nevolje i velik trvenja, zato što Božija duvajuća Sila sve (time i posredno Zlo) pokreće na pojačanu aktivnost, kako bi se Zemlja što pre očistila i preobrazila, pripremila za Zlatnu Hiljadugodišnjicu, Hristovo Kraljevstvo na (Novoj) Zemlji. Vodolija stoji u znaku Elementa Vazduha, Eementa "duvanja".

Početak ere Ribe, i okončanje ere Ovna (lat.: Aries), desio je se negde u vreme makabejskih ratova i pustošenja Antioha IV Epifana, koje je doživelo svoj Strašni Sud: u 'Knjizi o Danilu' ukazuje se za slavni početak novog Doba, novog Veka: »Mnogi od onih, koji spavaju u prahu zemaljskom, probudiće se, jedni na život večni, drugi na sramotu i prekor večni. Verni će sijati kao sjajno nebo, i oni, koji su mnoge privodili k pravednosti kao zvezde u sve vekove.« (12:2-3) –U svojoj zadnjoj inkarnaciji, kao Isus od Nazareta, Veliki Učitelj Pravednosti na zemlji je se pojavio nešto pre početka našeg računanja vremena, nešto pre Nove Ere. U astrološkom znaku Ribe nalazimo prikaz dve ribe. Prve koje poziva u svetu i blagodatnu apostolsku službu, Veliki Ribar susreće u ribarskom poslu: »A kada je išao kraj Galilejskog mora, vide dva brata, Simona zvanog Petar, i Andreju, brata njegova, kako bacaju mrežu u more; jer behu ribari.« ('Matej', 4:18) – Opšti podznak Riba su Blizanci. Ribe su ženski i vodeni, "morski" znak. Dve ribe ukazuju i na dva Isus-Hristova Dolaska: utelovljujući i slavni, na kraju Veka. Znak Pisces na telu korenspodira sa stopalima (cp.: 'Otkrivenje', 12:1) Na Svojoj poslednjoj večeri, Jagnje Božije i Otkupitelj Božiji, pere učenicima noge, pokazujući time da ih prima čiste u Svoj Dom. Planetarni gospodar Riba je Jupiter (čija je priroda širenje), u čiju oznaku ulazi znak Zemlje i Meseca, + i ). Riba je simbol ćutanja u tišini istinske spoznaje, gde je Hristova "ribica", Hristov sledbenik, niko za mučne vode ovoga sveta, nem za govorenje laži.


Hrišćanski mozak sa ribama


Akvarijus je Fiksni, pozitivni i Vazdušni znak. Obično se slikovito predstavlja u liku zvezdane devojke koja iz posude izliva tečnost na zemlju i mor. Sama astrološka predstava Vodolije je u vidu vodenih talasa ili vazdušnog treperenja.

U eri Vodolije, u njenoj Fazi Pročišćenja, pročišćujuća i preobražavajuća Zemlja će otresti sve one koji su je upropašćivali, koji su ostali stari Adam, koji su gomilali greh na greh, koji se nisu probudili za zakonit život. Stoga su za povest čovečanstva početak Vodolije i Hristov Slavni Dolazak najvažniji od svih trenutaka. Vodolijansko "duvanje" doneće najdublje i najbrže promene na Zemlji, veliku milost koja će omogućiti mnogima da za kraće vreme otplate i najteže grehe. Oni čija duševna jedra budu okrenuti niz božiji Vetar, oni će i dospeti u Luku Mira; bogoborci će, naravno, doživeti brodolom u tom presudnom vremenu, požnjeće izdašno ono što su posejali u njivi života. Akvarijanski Vetar će ustalasati more ustreptalih zemaljskih naroda koji traže spas u vanjštini, i iz njegovih bezdanskih dubina izbiće najgori ljudi, najopterećenije i najlažljivije duše, koje će sa sobom mnoge odvesti u propast. Novo vino se stavlja u nove posude, pa tako i Duh Novog Vremena mogu primiti samo novi, preobraženi ljudi, koji su sebe učinili Božijim hramom i posudom za čast (a ne za nižu upotrebu), koji ne žive od lešine i na lešini, propasti. – Kada je Hrist na Pedesetnicu iz Božije Svetinje izlio ognjeno i preporađajuće Obilje Duha Istine i utehe na Apostole i Učenike, hrišćanstvo je se moćno razgorelo. I u Božijem, poznom daždu, na početku ere Vodolije, obnovljeno hrišćanstvo doživeće svoje ognjeno širenje na sva četiri kraja sveta.

Među učiteljima Hijerarhije Pseudomudrosti i poklonicima parodijskog Novog Doba postoji dosta nekoherentno mišljenje kada je uistinu počela era Vodolije, i Novi Eon. Po Alisteru Krouliju, rodonačelniku mnogih luciferijanskih strujanja, Novo Doba je započelo 8. aprila 1904. g., kada je on od podnebeskih sila od 8. do 10. aprila primio opskurnu objavu blasfemično nazvanu Liber Legis ('Knjiga Zakonâ'), kao "Bibliju" nove epohe. Tada je, po njegovoj interpretaciji, "Eon Ubijenog Boga" (Osirida) bio smenjen od strane "Eona Krunisanog i Pobedničkog Deteta" (Horusa). U svome delu 'Vizija i Glas' , viziji od 25. novembra 1909. g. doživljava kako Zemlja apsorbuje krv »koju je izazvao Isus«, krv koja "zamagljuje istinu", da bi kroz pročišćenje ponovo izgradila život; tako on vidi Isusa kao napadnutog i ranjenog sjajnog boga sa glavom orla, i time "utvrđuje" predstavu da je Hristovo Doba "prohujalo", čime pokazuje da ne razlikuje istinskog Grista od patvorenog hrišćanstva: »Eoni prokletstva su prošli. Sila i vatra, snaga i vid, to je za sluge Zvezde i Zmije.« (Krik 26. Etera) I Jehovu, vidi kao uvređeno i osvetoljubivo božanstvo čije doba je prošlo (v.: Krik 16. Etera). - U izdanju Liber Legis-a iz 1938. g., u vezi sa dolaskom Horusovog eona, biseksualac Krouli, koji je i Božanski Eter hteo da podloži ljudskoj volji, razmatra: »On vlada sadašnjim periodom od 2.000 godina, počevši od 1904. g. Njegova vladavina svuda pušta koren. Samostalno posmatrajte nestajanje osećaja greha, porast nevinosti i neodgovornosti, čudne promene reproduktivnog instikta, sa tandencijom ka biseksualnosti ili dvopolnosti, detinjasto poverenje u progres kombinovano sa velikim strahom od katastrofa, protiv koje smo tek dopola bezvoljni da preduzmemo mere predostrožnosti.« - Nakon 1904. g. ljudi su se masovno zatirali bez vidnog pokazatelja da je nekome svanula "nova svest", da je neko istinski introspektivno uvideo besmislenost ratovanja za rešavanje problema. Komunizam i fašizam, totalitarne pogromaške ideologije koje su se eksponirale u drugoj polovini Kroulijevog života, ovaj je smatrao kao prevremenim rođenjima Krunisanog i Pobedničkog Deteta, njegovog "Horusa". Palkanske ratove, Prvi svetski rat i Kinesko-japanski rat Krouli je video kao "predznake" ulaska u novo doba. U 'Listi' koju je objavio 1936. g. Krouli bombasto iznosi da su se stara merila ljudskog ponašanja, tradicionalne religije, srušile: »Danas je svet zahvatila epidemija ludila. Na svakom koraku se sukobljavamo sa dokazima ludila koje se širi Zemljom kao kuga. Ubistva i teror u Sovjetskoj Rusiji; koncetracioni logori i progoni u Nemačkoj; ratna groznica i žudnja za krvlju u Italiji i Japanu; građanski rat u Španiji; ekonomska kriza u Sjedinjenim Američkim Državama; stalni štrajkovi i nezaposlenost u Francuskoj – nema nedotaknutog mesta na celoj kugli zemaljskoj.« Pošto 'Biblija', 'Kuran' i drugi sakralni kodeksi nisu u mogućnosti da ograniče i zaustave ljudsko moderno divljanje i pustošenje, to on kao rešenje nudi "univerzalni zakon za sve narode, klase i rase" izražen u 'Zakonu teleme' (»Radi kako ti je volja i to neka bude jedini zakon.), "Povelji Univerzalne Slobode" koju donosi njegova 'Knjiga Zakonâ', koja omogućava čovečanstvu da "zakorači u novu eru mira i sreće".« - No, uzrok svih pustošenja i pošasti je to što je čovek svoju volju stavio iznad Božije, što je zaboravio na Živog Boga ili što ga nastoji pretvoriti u svoga roba. Godine 1911. Krouli smatra i piše da njegov Zakon Teleme ne može biti prihvaćen bez velike krvne, ratne žrtve: »Pre nego što čovek bude spreman da prihvati Zakon Teleme, mora se izvojevati Veliki Rat. Ta Krva Žrtva je ključna tačka svetskog Obreda Proglašenja Horusa, Krunisanog i Pobedničkog Deteta, za Gospodara Eona.« ('Magika u Teoriji i Praksi', III, 7, 1) – I Prvi i drugi svetski rat bili su odrazi izopačenog duha starog Eona.

Kroulijev učenik Čarls Stensfild Džons ("Ahad") donosi zaključak da je eon Horusa prošao, okončao se i pre nego što je dublje zakoračio. Neposredno pre svoje smti (aprila 1948. g.) Džons je najavio nastup Eona Maat, Doba Istine i Pravde.

Prema tibetanskom učitelju Đuhal Kulu (Djwhal Khul), koji je govorio preko Alice Bailey ('Ponovna pojava Hrista'), iza koga je moćno stajala istočna Hijerarhija "majstora mudrosti", Akvarijus je inaugurisan juna 1945. g. o pun mesec, kada je u najačoj energetskoj bazi ispod pustinje Gobi, (lažni) Hrist-Majtreja preuzeo žezlo moći, postavši navodno Svetski Učitelj i Voditelj tokom narednih 2.500 godina: »U središtu ovog trougla /= Svetlosti, Ljubavi i Moći/ Hrist je zauzeo Svoj položaj: od ove tačke počinje Njegovo delo u doba Vodolije, te će trajati kroz 2.500. Tako je On otpočeo novo doba, te je se na unutarnjim duhovnim nivoima počela oblikovati nova svetska religija.« - Istinski Hrist je oduvek bio Učitelj i Spasitelj Sveta.

Prema Jungovoj astrologiji 7. februara 1962. smo ušli u eru Vodolije: tada je većina planeta Sunčevog sistema bila grupisana u zodijačkom znaku Akvarijusa. Tobožnji vidovnjak Džin Dikson (USA) iznela je stav da je 5. februara 1962. g. rođen veliki Antihrist. U šezdesetim i sedamdesetim godinama XX stoleća, svakako je došlo do izvesnog buđenja ljudskog mnoštva, akvarijanski talas je počeo da se oseća; ali to pokretanje mnoštva bilo je dosta sirovo buntovničko i zanesenjačko, što najbolje oličuje hipi-pokret, koji je uveliko nastojao da opijum i psihodelika postane religija za narode.; u ekcentričnim hipicima koji su anemično i nakaradno imitirali Hrista, neki su videli one koji "pripremaju" dolazak Vodolije u svoj sili. U luciferijansko-hipijskom filmskom mjuziklu 'Kosa' koji je obišao svet, songovi najavljuju novu eru, doba harmonije i opštih simpatija.

Neki novodopski opservatori su pak u 16. avgustu 1987. g. videli nultu tačku akvarijanske epohe i uvod u smak sveta; tog dana su se po prvi put za 23.412 godina devet planeta Sunčevog sistema poređale u obliku ravnostranog trougla. Za tu priliku je sprovedena teatralna dijabolička akcija zvana 'Harmonična konfergencija', koja je trebala da omogući buđenje čovečanstva pre njegove katastrofe "tempirane" za 2012. g. (prema proračunima Maja indijanaca).

Lažni i perverzni Hristos zvani Sai Baba, preko Lucas-a Ralli-ja povodom prolećnog sastanka njegovih sledbenika u Hamburgu 1989. g., iznosi: »Moja Misija će biti uspešna. Moja Ljubav će pročistiti svet i čovečanstvo uvesti u Novo zlatno doba.«

Hijerarhija Pseudomudrosti, odnosno lažni Hrist-Majtreja preko Bendžamina Krima objavljuje da je vreme njegove pojave došlo , i sa tom pojavom i nastupa Novo doba: »Svrstajte se u redove Moje vojske, prijatelji Moji, i stvorite Novo Doba, doba Boga.«

Današnje (2010. g.) burne i brze promene u svetu, buđenje mnogih ljudi za zakonit život, narastanje narodnih, verskih i građanskih podela i sukoba, skidanje diktatorsko-oligarhijskih režima u mnogim zemjama, žetva nedaća i pošasti, pokazuje jasno da je poslednje vreme započelo, da je nastup Akvarijusa, Doba Preobraženja, u punom zamahu. Iako, astronomski gledano, prolećni ekvinocij realno još uvek pada u znak Ribe, na duhovnom planu Vodonoša se već jasno manifestuje.

U ovo vreme nadolazeća Božija Plima dovodi do erozije i raspada svih materijalističkih ustanova, struktura svetovne moći i lažnih vrednosti; u ovoj vremenskoj tačci vladavine materije i gvožđa dostiže svoj vrhunac, ali i naglo i kolapsirajuće propadanje. Mnogi ljudi se bude iz mraka neznanja i otupelosti, ali i mnogi se još grozničavije vezuju za lešinu, propadajući svet, nastojeći da postignu još veći ugled, moć i bogastvo. Božiji Dah sve suprotno iznosi na površinu i videlo, čime se ono pokazuje u svom pravom domenu. Neverni i naduveni ljudi pokazuju se kao lažni svedoci protiv Duha, dok se istinoljubivi još jače okreću služenju Hristu Istinitome. Božiji Vetar svačije duševne propelere pokreće na intezivniju aktivnost. Pojačano zračenje Duha Preobraženja je i čin velike Božije milosti koja omogućava brzo čišćenje duše i isticanje duševnog duga kroz zahvalničko podnošenje nedaća i sudbinske žetve. Brzo okretanje Točka ponovnog rođenja čini da karmički uzroci brže sazrevaju i postaju delotvorni u kratkim ciklusima. Zato u ovom vremenu Žetve sve više ljudi oboleva i trpi nedaće; preko bolesti i patnje se tako i tvrdokornim ljudima pruža prilika da se osveste i naprave zaokret u svome nerazumnom življenju. Bude se mnogi i uviđaju da na stari, pospanski način ne mogu više živeti. Nešto što je se ranije stolećima i decenijama odvijalo, sada kada sat uzroka i posledice mnogo brže kuca, odvija se u mesečnim i dnevnim vremenskim okvirima. Početak katarzične faze Akvarijusa obeležava duhovno podvajanje ljudi na "ovce" i "jarce", na "jagnjad" i "vukove", na Hristove i Antihristove služitelje i pomagače, na one koji novo vino prihvataju u nove posude, i na one koji žive od truleži i trulež hoće održati. U akvarijanskom Vetru mnogi vide opasnost jer im ruši moćničko-zavereničke predstave, planove i lažne nauke kojima vezuju i porobljuju neutemeljene duše.

Akvarijus, kojim vlada planeta (karmičke) žetve – Saturn, i planeta zračenja – Uran, nije, kako bi se na prvi pogled dojmilo Vodeni (lat.: aqua = 'voda'), već vazdušni, pozitivni i fiksni zodijački znak. Mitološka predstava Vodolije je u vidu boga Urana (Neba) koji oplođuje svoju ženu Geju (Zemlju), oblaka koji kiši prema tlu. U Tarot-dizajnu Velikih Arkana Vodolija je prikazana na 17-ti adu – 'Zvezdu'. Akvarijanski dah od Vazduha nosi pokretljivost, od Zemlje moć oblikovanja, od Vode moć stabilizovanjas, od Vatre moć oplodnje. Vodonoša kao jedan od 4 fiksna znaka (ostala tri su Bik, Lav i Škorpija + Zmijonosac) je znak Čoveka; Akvarijus je doba novog, preobraženog čoveka, bogočoveka koji pobeđuje čoveka-zver, čoveka-đavola, koji u novom Zlatnom Dobu skida jaram bezakonja. Ključne reči za Akvarijus su duhovna reforma, preporod, čovekoljublje, traženje brata po duhovnim saosećajničkim talasima. Olovno hladni Saturn zna da humanost i milosrđe Urana izvrne, da isturi u prvi plan "ljubav" prema ljudskoj slabosti i grehu. Zato je i danas kategorija "humanosti" tako često demagoški eksploatisana i stavljena u službu manipulaivno-subverzivnih projekata koji guše bogoljublje. Lažni i tobožnji humanisti, puni ljubavi prema ljudskim slabostima i zabludama, groteskno i parodijski blasfemično izigravaju nastupajuće Hristovo Doba, Doba Preobraženja i Uspokojenja. Akvarijanski sodomski "rajevi" lažnih mesija i lažnih proroka koji se uzdižu sa dubokom frenezijom i pompom, gde se veliča otuđen i neobuzdan čovek koji hoće postati "Bog", isuviše mnogo podsećaju na predvorja Pakla. Samo oni koji dopuštaju da budu ulovljeni u Hristovu Mrežu Otkupljenja, koji se pokažu Bogu ugodnima a ljudima dobre volje korisnim, koji pročišćavaju, prosvetljuju i ujedinjuju sebe sa Duhom Života, Duhom Istine i Dobrote, ti će i učestvovati na Gozbi Života na Novoj Zemlji i u istinski Novom Dobu. Udivljenici Protivnikovog "novog doba", koji su postali pehar u kome se uzdižu stare gadosti, laži i lukavstva, moraće u Posletku piti od ljutog vina Božijeg Gneva, na svojoj glavi osetiti gadosti koje su izlili u svome životu.

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se