I hate myself and I want to die !
Evo... moj prvi post... kojeg li optimističnog naslova...mislim... al kaj ja tu mogu - niš!
Pa da počnem... evo prošli vikend bila je prometna nesreća kod Krapinskih Toplica (Vrtnjakovec tak neke) , dva dečka od 21 god. poginula su izgorijevši u autu, treči dečko koji je bio s njima , preživio je .... sretnik ha? ma ja kažem samo sudbina... tog trečeg dečka - Marka znam od djetinjstva i fakat je sretan kaj je ispao iz auta i ostao živ, očito mu je suđeno da živi i dalje... i to me potaknulo na razmišljanje... kak se samo jednom živi... i da kak se mora živjeti najbolje kaj može...dati si "krila" , sam , ak ih nemaš jer ti nitko drugi pri tome neće pomoći . Barem ne meni ... na ovo "dati si krila" podrazumijevam, da bi svaki čovijek trebao raditi kaj mu je volja i da bi trebao ispunjavati svoje snove na bilo koji način... a ne samo sanjati i živjeti u snovima (ko ja npr.) već ih ostvaritii uživati u životu... ali ja sam očito preslaba i ne ide mi to baš...sa životom... ukratko mrzim svoj život... radim ono kaj mrzim i živim životom kojim neću i neželim... u zadnje vrijeme toliko razmišljam o smrti i samo ubojstvu da to nije normalno...svaki dan sam sve više i više u depri... i ne vidim ni razloga ni izlaza iz nje... jednostavno je pala neka crna sijena na mene i više se ne radujem niti jednom novom danu niti jednom satu koji je pred menom a kamoli budučnosti! znam da su moji snovi neostvarivi i tješim se time da ja nisam stvorena za ovaj svijet niti nije on stvoren za mene... neznam kako ga pokušati promijeniti niti kako da ostvarim neke...ajd a ja sad tu meljem bezveze... i žalim se... ma ko me jebe... najradije bi sad otišla popit te jebene tablete i skončat s tim...s životom s tom patnjom.... da pe pokopaju 2m pod zemlju pojedu me crvi i žohari da me svi zaborave ko da me i nikad nije niti bilo...
10.06.2007. u 21:04 | K | 4 | P | # | ^
