ALL I CAN DO IS CRY, SAVE A LITTLE PRAYER FOR THE FALLEN ONE

Osjećam se odvratno… nekako klaustrofobično u vlastitoj koži, ako kužite šta mislin. Onaj osjećaj kad želite pobići od svega, a zapravo želite pobići od sebe, iz svoje kože koja se steže i guši vas, guši, guši, ali još uvik dišete, zapravo je to sve na psihičkoj bazi – naravno. Ma cila san u kurcu, prehladila san se, sve živo me boli, pluća mi pucaju od kašlja, uho me boliiiiiiiiiiiiiiiii, cili dan se zbog toga nisan makla iz kuće pa san cila čangrizava. I onda san se opet sitila nečega šta mi je u zadnja 2 tjedna popilo tonu živaca. Užasno san se razočarala u jednoj osobi koju san stvarno volila, kažen ˝volila˝ jer sad više ne znan šta osjećan… nekakvo razočarenje…valjda... Kad netko tako lako odbaci doslovce nerazdvojno dvogodišnje prijateljstvo… za ništa… jednostavno je jedan dan našla izgovor za namusiti se na nas dvi zbog (po zakonima logike) skroz ditinjastih i nesuvislih razloga… - i to je bilo to… iz čista mira… više jednostavno ne znaš u koga virovati, ni kome virovati, a najgore je kad nisi dovoljan sam sebi, kad ti jebeno tribaju drugi ljudi, samo da ih zagrliš, poljubiš, stisneš ih uz sebe, osjetiš malo manje sam… ali za kurac ti je sve to! I kad misliš da je sve u redu, neko te sjebe, i onda posli kaže da bi se pomirija s tobon, ali TI moraš učiniti prvi korak, iako dobro znaš da nisi za ništa kriv, za ničije hirove… ali ti je ža… i tako u četvrtak na tjelesnome sidimo nas dvi metar razmaka jedna od druge, pošto nismo ni jedna ni druga radile tjelesni (ne želin navoditi njeno ime jer bi to bilo stvarno bezobrazno). I normalno, prozirne jedna za drugu… i razmišljala san, da je pitan da se pomirimo (a zapravo se nismo uopće niti posvađale!!!), i mislin se, oću-neću-oću-neću, ma u kurac sve, iman i ja svoj ponos! Neka san se osjećala ka govno zato šta mi je ža (nisam osoba koja može tako lako odbaciti prijateljstvo, ali ako ti možeš, neka ti bude)… i tako nisan ništa učinila, ako ti ne cijeniš sva sranja i gluposti šta smo učinile skupa, nas tri, tj nas šest kad smo sve na okupu, ja tu ništa ne mogu… ne ljutin se na tebe, samo, dosta mi je takvih scena i drama… jednostavno san se razočarala… ža mi je zbog društva-njih, koje toliko volin, glupo je šta se na ovako sjeban način donekle razbilo…
For you, my friend…. i stalo mi je i više no šta priznajen, ali stvari nikad neće biti ka šta su bile… LIFE GOES ON(or at least it's imitation we're living)!!!

(ovim postom NE NAPADAM nikoga, stvari su takve kakve jesu, jednostavno iznosim svoje mišljenje, tj, stvarno san imala potrebu ispucati se)

(btw uploadala bi vam koju slikicu, ali mi nikako neće otvori imageshack)

BIG
BLOODY
KISSSSSSSS

from

~~imaginary~~