down syndrom

Nakon te jeseni 1992. I operacije život se vratio u nekakvu kolotečinu. Filip je pomalo napredovao. Pomaci su bili stvarno mali ali konstantni. U tom smo periodu i napravili grešku jer smo prestali s vježbama. Bilo nas je strah zbog rane koja se protezala ispod pazuha. Nakon operacije i moja supruga je potpuno prihvatila dijete. No još nam je bilo teško razgovarati o svemu tome. Ni s nekim bliskim ljudima nismo mogli otvoriti srce i izjadati se. Mislim da je i tada trajalo nekakvo potiskivanje. Tada nam je bilo jedino važno da je Filip živ, da diše svaki i najmanji pomak nas je jako veselioPomalo je počeo puzati ali na jedan specifičan način. Sjedio bi i pomalo se odgurivao nogama. Jeo je dosta malo i bio je mršav. I dok je bio mali znao je pokazati svoju bezgraničnu ljubav. Postao je na neki način dio mene i kad pomislim da bih ga mogao izgubiti osjetim kao da mi netko otkida dio srca.