|
Možda je to tako najbolje ako se nema ideja za nešto drugo.
Sama trudnoća je prošla u redu. Istina bog bila je ratna godina i sva ta sranja oko toga ali se to nekako preguralo. Došao je veliki petak 1992 i supruga je bila na kontroli jer je već malo prenijela preko termina. Naručili su ju u ponedeljak. U ponedeljak smo došli i odmah su ju uzeli jer je plodna voda bila već zelena. Ja sam otišao doma i svakih par sati nazivao znači od 8 ujutro do 8 navećer. Uvijek je odgovor bio još ništa. U 8 sam nazvao i javila se sestra s odgovorom supruga je rodila muško dijete i ona je dobro. Pitao sam a što je s djetetom odgovor je bio nazovite za 5 minuta. Dežurni pedijatar je onda odgovorio znate vaše dijete ima urođenu manu. Dođite sutra na razgovor. Tu noć neću nikada zaboraviti. Jednostavno svakakve su misli prolazile kroz glavu ali sam jedno znao što god da je on je moje dijete. Sutra ujutro u bolnici su mi rekli da imam dijete s down syndromom tj. mongoloida. Otišao sam suprugi i plakao plakao plakao. Nitko nije bio uz nas nikakve stručne psihijatrijske pomoći ni tople riječi. Supruga je na kraju imala carski rez jer se nije otvarala ni nakon 2 boce dripa ali carski su napravili oko 7 navećer jer naravno bio je uskršnji ponedeljak pa se jede šunka a tko će se balćat s porodiljama. Frka je počela jer se više nisu u jednom trenutku čuli otkucaji srca djeteta. I onda je napravljen carski rez. Tako je moj mali izmučeni sinčić završio u inkubatoru s vjerojatno večom srčanom greškom nego što bi bila da je carski napravljen recimo oko 12.
|
