| lipanj, 2004 | > | |||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | |
| 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
| 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
| 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
| 28 | 29 | 30 | ||||
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
Opis bloga
djidje, djidjice, djidjutci itd.
Eeeeh, what a day!
Prazna ulica
- 10:46 -
Komentari (0) -
Isprintaj -
#
|
Kiša. A prije kiše? Prije kiše naslonio sam nos na prozor i preslikao svoju svijest na ulicu. Praznu. Praznu? Pa ne baš sasvim. Naime, uočio sam dva goluba. Nepomično su stajali postrance i kao da imaju neki bezbrižni jutarnji razgovor, tek tu i tamo bi se pogledali. I nisu se micali. Dobre dvije minute. Hipnotiziralo me. Tada se onaj koji je očito mužjak pogrebao kljunom po vratu i laganim hodom uputio niz ulicu. Ona je još malo stajala. Pa se okrenula i pošla za njim. Gegali su se jedan za drugim klimajući glavama naprijed-nazad. Bez žurbe. Bez nervoze. Nekamo su pošli. Tko su oni? Jesu li u braku? Imaju li djecu? Imaju li ljubavnih problema? I da - kamo su to pošli? Ne znam. Zašli su iza zgrade i više ih nisam mogao vidjeti. Jedino sam mogao osjetiti kako mi je nos pritisnut na staklo... i primijetiti da prve kapi kiše u tamno sivo bojaju moju ulicu. |
Trkeljanje
- 21:39 -
Komentari (0) -
Isprintaj -
#
|
- Pa dobro zakaj se sad ti ne možeš pomiriti s tim. Kaj baš moraš tak tvrdoglavo tupiti te svoje gluposti za koje i sam znaš da su nepotrebne. Kaj tebe muči u životu, kaj tebi treba tako uporno prkositi vlastitoj sreći. Kaj nemreš malo promijeniti ploču, prilagoditi se... kaj baš furt moraš samome sebi zagorčavati život? A da, ako nisi znao, i meni ga zagorčavaš. Zar si mislio da se sve vrti oko tebe. Kaj se u tvom mozgu još nije rodio Galileo? Daj se malo trgni iz tog egocentričnog hvatanja vlastitog repa. Ponašaš se ko onaj blesavi cucak tete Fanike. Koji si ti tupan! Idiote! A koliko sam ti vremena dala, i hrabrila te i sve... i zakaj? Da bi ti uporno bio zaokupljen samo sa sobom i s nekim svojim nazovi problemima..... Tako je govorila Dalila. A on, skučenog uma zapetljani Gomeo... on je šutio. Šutio je dok, gle čuda, i on nije progovorio. - Zakaj se ti tak zamaraš oko mene? Zakaj si tak ambiciozna i odakle ti pravo da od mene očekuješ da postanem baš ono kaj bi ti htjela da postanem? Kaj ja nemam pravo na samoga sebe? Jel ja tebi ikad tako kvocam. Daj si razmisli malo. Mislim, ak ti ja nisam ok takav kakav jesam - ak me ne možeš podnesti, daj se zapitaj kaj uopće radiš ovdje. Zašto gubiš najbolje dane svog života gnjaveći se samnom... Dobru je kontru uzvratio Gomeo i bio je sretan zbog toga. Kao da je napokon uspio. On, Gomeo, napokon je nekaj dobro rekao. Gomeo? Ma kakvo je to ime, bestraga! Čudno. Čudno ime. Da, odgovor je točan. To je čudno ime. Dogodilo mu se... možda je to bio znak već na samom početku njegovog rođenja. Kad ga je njegov otac Portorikanac htio nazvati Gomez, a mama Talijanka nije odustajala od njenog omiljenog imena Romeo. To je urodilo takvom svađom da se mladi bračni par razveo, a o imenu je odlučio neki kompromisima sklon socijalni radnik. Sad, mogli bi se pitati zašto je izabrao varijantu Gomeo, a ne recimo Romez, no to je već druga priča. Dalila se trgla. Gomeo ju je pogodio tamo gdje ju najviše boli. U ono što se i sama ponekad pita. - Ti si debil. Ti si prokleta budala. Svinjo jedna pokvarena, neosjećajna. Sad mi još zamjeraš i to kaj sam tu s tobom i kaj ti želim pomoći. Kaj je grijeh kaj sam te zavoljela? Da, možda fakat jesam glupa, ali ti si jadan. Patetični kretenu! Misliš da samo ja gubim vrijeme? Ti ga kao ne gubiš, ha? Ma ti si totalno izgubljen slučaj. A meni je sad fakat svega dosta... Dalila je bjesnila. Pojavila joj se žila na čelu. Gomeo se usukao i počeo sumnjati u to da je njegov protunapad bio tako bravurozan kakvim se u početku doimao. - Čekaj. Gle, ja... Misao koja je tutnjala Gomeovom glavom nije se pretvorila u zvuk. Umjesto nje, zazvonilo je snažno zvono s ulaznih vrata. Nastao je muk. Pa nikoga ne očekuju. ??? |
Nekak sam ravnodušno-malodušan
- 16:06 -
Komentari (1) -
Isprintaj -
#
|
Blog. Hah!? Ma ne znam... nije to za mene. Nemam ja živaca piskarati sad tu neke pametarije. Još manje gluparije... A nešto bi ipak volio napisati. 1. Recimo mogao bi srati o našoj nogometnoj repki. Kako su koma. Kako su ovo, ono... bla-bla-bla... pa opet, zakaj? Kao da i prije to nisam znao i kao da to i oni sami ne znaju. Takvi su kakvi su. I tu je priči kraj. 2. Mogao bi nekaj prosrati i oko one Severine. A kaj? To je tak sve skupa bez veze da ne bi mogao više od dvije pametne rečenice složiti (a i te bi bile sumnjive). Severina... pih! Kakvom sam ju vidio prije, takvom ju i sad vidim. Više me rastužuje kaj znam da je gro ljudi takvog profila. Pa neka ih. Ima i onih drugih... 3. Onda bi mogao srati i o tome kak su ljudi okrutni. Evo ovdje su ljudi na Forumu raskomadali Renatu Sopek. Bez obzira na to što mislili o njoj, nije mi jasno odakle toliko žara da se raskomada nekoga. OK, možda je koma (koliko se sjećam, čini mi se da bih se s tim i složio), ali mi se čini malo glupim tako nasrtati na ljude. Ako netko ne radi neki posao OK ili ako javno pokazuje jad svog neznanja ili tome slično... onda se to može primijetiti, ali sipati otrov na sve strane mi se čini bez veze. Jednako sažaljiva može biti osoba koja piše takav komentar kao i osoba na koju se taj komentar odnosi. I tako... mogao bi svašta srati... Hahaha... evo - već serem. Ali neću više. Bar ne za danas... |
svečano otrovanje
- 12:51 -
Komentari (0) -
Isprintaj -
#
|
da, možda sam se doista ovim činom otrovao, zarazio se, navukao... prihvatio pravila koja vežu dilera i ovisnika... možda sam sad kad sam probao, doista učinio prvi korak prema nečemu što se u prvi mah čini kao potencijalno dobra fora... virtualna autopsihologija, samoanaliza... liječenje usamljenosti otuđivanjem od svijeta i stvaranjem vlastite kibernetičke utopije.... možda sam se jednom rječju zajebo... pa ipak, krenut ću... još uvijek gajim povjerenje u samoga sebe pa si to mogu priuštiti. |