|
Dnevnik.hr .
kredits
|
Fatamorgana
Volim samoću. Družim se s njom. Nitko ne sluša bolje ko što sluša samoća. Onaj dio-bušotina rupa u srcu mi se čine privlačnim.Pričam sama sa sobom,unutarnjom sobom. Sviđa mi se to neznanje, gubljenje u višim dimenzijama, morbidnost koja odašilje neuronske bolesne signale u primitivnost vidljivih moždanih priviđenja.Jeste li ikada bili sami?. Sretno sami?. Pri tome ne mislim na status ljubavnih romansa….. Unutrašnji dijalog. Negiranje bolesnih neurona ubija spoznaju o sebi samima. Učinjena radost zbog nečega što možda i ne postoji. Pomislim na ljubav koja možda nikad nije ni postojala. Ako osjećam bol, možda je to taj dio koji joj daje postojanost. Dajem joj pravo postojanja i gubim se u tome. Tjeram stanice razmišljanja daleko tamo, dovoljno daleko da ne bude prisutno u svijesti. Dobro obavljena laž ili istina koja ne postoji u stvarnosti. Tako mi se čini, priviđa. Pitam se da li lažeš ili samo dobro glumiš tu istinu?.. Nestvarna istina se gubi u vremenu i guši iluziju postanka. Možda ste sanjar, ali bar sanjate. |