|
... nešto zaostalo
iz nekih prošlih vremena...
Đubre moje jedno malo, smrdljivo
koje jako volim ja
hračnulo je danas nešto zeleno.
Vidi, i u mraku sja!
Ma, ništa se to mene nije dojmilo,
ona čak i bolje zna,
al' njeno hrkanje je moje srce odnijelo,
hrče skoro kao ja!
Jednog dana hodali smo, tako, ulicom
ja i moja malena,
kad osjetio sam svojom nježnom nosnicom
miris njenih stopala.
Ništa nije tako jako mene boljelo
otkada ja za nju znam,
takvo biće nikad nije mene voljelo,
da ga zavjetrit nije sram.
Od tog dana kad sam njene čari skužio,
riga, riga, bam, pam, pam,
istog časa do jutra sam s njom zaružio,
od tada više nisam sam.
Od tad' na granama ptičice opet cvrkuću
kad ispod prolazimo mi,
svoje kljuniće u drugu stranu okreću
po tom nas dobro znaju svi.
A mi smo sretni jer se jako ludo volimo
i nitko nije ravan nam.
To je ljubav sve do groba, ziher, sigurno,
riga, riga, bam, pam, pam.
To je ljubav sve do groba, ziher, sigurno,
riga, riga, bam, pam, pam.
To je ljubav sve do groba, ziher, sigurno,
riga, riga, bam, pam, pam.
|
