LJUBAV JE NAŠA SJENA NA ZIDU SA LICEM BOGA…

9. DAN SMRTI

Mateo

Otvorio sam oči kad je sunce provirilo kroz moj prozor... Lana! Bila mi je prva misao, ustao sam se i nazvao ju
-uđi!- viknula je
-kome kažeš da uđe?- pitao sam je
-ma ana i ja smo se dogovorile danas da skoknemo do onog novog trgovačkog centra- odgovorila je
-aha, znači dan ćeš provesti s njom?- nisam dočekao odgovor, čuo sam lomljenje stakla na pločicama
-mateo!- rekla je prestrašeno
-što?- pitao sam
-zbogom- ništa mi nije bilo jasno... Što zbogom, baš kad sam je to htio pitati sam čuo pucanj i tup udarac, srce mi je stalo, a u ustima sam doslovno osjetio okus krvi od straha
-lana, ljubavi, što se događa?! Lana, što je bilo? Jesi dobro? Lanaaaaaaa!!- vikao sam, ali nije odgovarala... Uskočio sam u auto i jedva ga upalio, ruke su mi drhtale kao nikad u životu, forsirao sam ga na najveću brzinu, ali ni onda nije bilo dovoljno brzo. Cijelim putem sam ju zvao, ali nije odgovarala. Napokon našao sam se pred njenom kućom, vrata su bila otvorena, potrčao sam u kuhinju kad mi se cijeli svijet srušio u sekundi. Lana, najljepše i najnevinije biće ležala je na podu u krvi, prišao sam joj, i s nevjericom gledao u ranu, bilo nisam osjetio, a nije ni disala. Nazvao sam hitnu i možda prebrzo objasnio što se dogodilo, žena s druge strane ništa nije razumjela, izderao sam se i rekao joj adresu te poklopio. Činilo se je kao vječnost dok sam čekao da dođu, oživljavao sam ju, davao joj umjetno disanje... –hajde, kvragu, moraš!!!- vikao sam, ali nije reagirala. Napokon došla je hitna, mislio sam da će joj oni pomoći, ali kad mi je prišao bolničar sa neobečavajućim izrazom lica...
-ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne,!!!!! Ne, vračajte se onamo i vratite ju!! Svi, sve stručnjake dovedite..!! Što čekate??!!!- derao sam se na njega, a on me je pokušavao smiriti, napokon mi je htio dati injekciju da se primirim, odbijao sam, ali mi je prišao još jedan te sam nasilno uspavan. Probudio sam se u bolnici, brzo sam ustao s kreveta i uhvatio prvu sestru na hodniku
-gdje je lana?!- upitao sam je
-tko, gospodine, odakle ste vi došli?-
-gdje... Je... Lana...?- pitao sam ju naglašavajući svaku riječ
-ne znam o čemu pričate!- rekla je
-dovraga, recite mi gdje je??!!!- izderao sam se i primio ju za ramena, po njenom izrazu lica sam shvatio da joj nanosim bol te ju pustio
-da li ste vi pobjegli sa svog odjela?- pitala je mirno
-sad ćemo vas vratiti- rekla je ljubazno se smiješeći, uhvatio sam se za glavu, mislio sam da će me odvesti do lane kad sam čuo da govori u telefon
-dobar dan! Psihijatrija? Da, je li vam pobjegao neki pacijent?- pa ne mogu vjerovati!!! Ona misli da sam lud.. Pogledao sam u ruke, a one su se tresle, uložio sam sav napor da se primirim, završila je razgovor
-gospođice- rekao sam što smirenije –oprostite zbog onoga maloprije, ali dovezli su ovdje djevojku, ustreljena je, mene su..- namrštio sam se –nasilno uspavali, zanima me gdje je?- ruke sam stavio u džepove, da bih prikrio kako se tresu. Na njenom licu sam vidio tugu, pozvala me je u sobu, nisam imao druge nego poći za njom
-slušaj...- započela je, a ja sam ju samo gledao. –lana više nije u bolnici- rekla je
-pa gdje je?- opet sam postajao histeričan
-mrtva je!- rekla je, gledala je u pod, a meni je bilo lakše, jer nisam morao podnositi njen pogled na svom licu. Uzdahnuo sam i izvadio ruke iz džepova, više se nisu tresle, gotovo je. Pomislio sam.
-hvala!- rekao sam i izašao iz sobe-
-gospodine?- zazvala me je
-da?- okrenuo sam se
-trebate li kakvu pomoć ili uslugu?- pitala je
-ne, hvala-
-svejedno, uzmi moj broj, pa me nazovi kad god hoćeš- rekla je i pružila bijeli papirić, uzeo sam ga a ispod broja je pisalo ˝jesi za večeru?˝ pogledao sam ju s gađenjem, nadam se da sam ju ubio tim pogledom. Zgužvao sam papirić i bacio ga, uputio sam se prema izlazu. Želio sam što prije izaći, nisam još dugo mogao suzdržavati osjećaje.
Znam da sam trebao otići do njenih roditelja, znam da sam trebao im izraziti sućut, znam da sam mogao otići do svoje mame i da bi me utješila, znam da sam trebao naći lanu, ali još više sam znao da ne želim da me vide. Ne ovakvog. Odvezao sam se do šume, izašao iz auta i krenuo u nju. Dugo sam hodao, ne znam koliko, kada sam došao dovoljno daleko, od grada, od lane, od svake ljudske duše, zaurlao sam iz sveg glasa, gledao sam prema nebu i vikao, vrištao, bez predaha. Kada sam napokon ušutio, čuo sam svoju jeku, bio je to urlik prepun očaja, tuge, bijesa-agonije!!! Srušio sam se na vlažno tlo i suze su mi počele kliziti licem, nisam ništa osjećao, nisam o ničemu razmišljao, nisam se kretao, jedino što se na meni pomicalo bile su suze. Bio sam u ˝transu˝, bio sam izvan svega, gledao sam u drveće, ali vidio sam samo bijelu svjetlost, glava mi je bila ispunjena maglom i to mi je prijalo. Sjedio sam tako sve dok mi nije ponestalo suza, a one ostale mi se skorile na licu, pomakao sam se nakon par sati nepomičnog sjedenja. Sav sam se bio pokoćio, ali bol mi se sviđala, jer znao sam da je to ništa u usporedbi sa boli koja mi razdire dušu. Nisam mislio o noj, nisam htio, bilo mi je prebolno. Sjetio sam se tako i toga da ju je netko ubio, da na ovom svijetu živi njen ubojica. Pomislio sam da ču ga ubiti na mukama, ali odustao sam, nisam ništa osjećao, nisam mislio ništa, vratio sam se u grad. Otišao sam do njenih roditelja i izrazio im sućut, zatim me je mama uhvatila za ruku. Pogledao sam ju ozbiljnim izrazom lica
-jesi dobro?- pitala je. Prebrzo i prenasilno sam istrgnuo svoju ruku iz njene i odmaknuo se gledajući ju sa okrivljujućim pogledom.
-oprosti, nisam mislila, naravno da nisi dobro! Oprosti!- ispričavala se, vratio sam se natrag i rekao hladno
-samo me pustite na miru- te otišao kući. Legao sam u krevet i zaspao.