Direktorka Centra za evroatlantske studije Jelena Milić na društvenim mrežama se bukvalno "okomila" na preminulog glumca Nebojšu Glogovca. Milićka je prvo rekla da je smrt slavnog glumca tužna, jer je "uvek tužno kad umre mlad čovek i iza sebe ostavi malu decu", a onda je nastavila u svom stilu, i onda joj nije bilo jasno kako se dospeva u Aleju velikana, aludirajući na Glogovca.
1. Smrt Nebojse Glogovca je tuzna, uvek je tuzno kad umre mald covek i iza sebe ostavi malu decu. Uvek. On je verovatno bio odlican glumac ali ja o tome nista ne znam, jednostavno ne gledam domace serije.
Kad vidim ko sve predstavlja evroatlantske studije nije ni čudo što nikome nije ni do kakvih studija. To kao kad dođe Johanes Han pa imam utisak da je u toku film „Slagalica strave“ (Saw), pa kad klovn vozi biciklo sa sve odvaljenim smeškom preko lica, tako mi deluje i kod nas kad dođe kao da smo zatočeni na nekoj stolici užasa i onda dobijamo uputstvo kako da preživimo ali ne baš sa nekom željom da se preživi nego da iskušamo dovitljivost i na šta smo sve spremni. Uvek pomislim da ponese od kuće metalnu kutiju za ručak kad je u poseti ali smeje se on, i reklo bi se boli ga uvo za sve živo. Junker mi deluje kao neko ko voli da rizikuje.
Nego da se vratim na temu, nije problem što gospođa Jelena Milić ima svoje mišljenje koje možda i ima neku svoju poentu i osnovu (za one hladne glave) ali čak i najveći moron zna da se to ne govori na dan nečije sahrane, i da se ničija smrt a naročito smrti umetnika od kojih se očekuju da imaju o svemu mišljenje ne koristi zarad političkih poena...
Mada kazao bih sem toga da je najbitnije kako ona ne gleda domaće filmove i serije, čak mi i to deluje sramotno ne jer je u pitanju vrhunuska produkcija nego u tom slučaju ne verujem u filantrope i kosmopolite, pa valjda je poželjno da znaš da nabrojiš pet domaćih filmova i glumaca zarad lične kulture. Je l moguće da su ovi prostori u tolikoj meri „South park“...........
Dok sam South Park maniru: Gledali Vučića, kao da je otišao na Mesec, iz sekunde u sekund iako nikoga nije briga. KGK spram svoje hladne lepote ima glas koji kao da je provukla kroz omekšivać mirisa lavande iako sam uvek maštao da zvuči mnogo grublje, nema mi vizuelno kosti Sneguljice, možda zato.... no, ko bi to znao, možda ju je bolelo grlo.
Šetam pre neki dan psa i idemo ka kući i odjednom uvideh da nešto pada po meni, u prvi mah rekoh ludim, a kasnije glupavo pogledam ka gore i onako žmureći jer tad definitivno shvatih da nešto pada i u pokušaju da zašitim oči - vidim tipa na terasi kako istresa tepih....i onako gledam u njega i ništa on, nastavlja da trese, trese, uzima drugi, treći... i ja onako odmičem i gledam u njega i dalje i pitam se da li je normalan i hoće li pogledati u jednom trenutku ispod tek da proveri gde to ide i ima li koga.
Prislanjam elektronski čip na bravu, dolazi komšija. Prvi put čoveka u životu vidim iako znam da živi tu, nekako znam to iako njega lično ne znam. Pitao me imam li ključ i ja na kraju ga priupitah nešto iz one trule ljubaznosti, naravno uz persiranje valjda mi je taj snobovski deo ostao od knjiga, jer ne znam čoveka i ne mogu da gledam u pasulj starosno doba iako je stariji par godina, ništa lično, i on se onako smorio.
Kao, mator je kad mu čak i ja persiram.
