Čitao sam knjigu dok se nije smračilo. Dan se gasi poput sveće i sunce je odavno skliznulo poput voska niz srebrni svećnjak, nebo ogoljeno i bledunjavo, a nije ni blizu noć. Kiša lagano cupka svojim potpeticama i mokre ptice oživljavaju pokisle prozore. Plamičak svetluca kroz izmaglicu, popodnevnu svetlost, i jutarnja misao je troma i dugačka. Dan ispunjen sivilom, neurednim granjem koje komunicira krilima vetra.

Zanimljiv je pogled na šesnaesti vek premda autor nije svedok tek onaj koji ume da zatvori oči. Vrlo primamljiva pomisao je da su i tad presretali pisma, čitali devičanke fantazije i ispovesti, zatim ih pečatili pomoću krivotvorenog pečata, i tako vekovima rađen jedan te isti zločin iz niskih strasti; nekad iz neisugurnosti, često iz slabosti. Najlepša književnost su bila pisma jer poslato pismo i spada u književnost. Da, iako pomalo neobično, verovatno je čak i kroz istoriju čovek bio mekana, povodljiva duša i daleko od tvrde, zatucane, suviše karakterne bez obzira što nije živeo ispod sijalice ili imao pristup internetu.

Kupio sam knjigu „Čovek po imenu Uve“. Dobro, nisam je baš kupio u bukvalnom smislu nego sam drugaru isprao mozak o knjizi a prethodno mi je mozak isprala Jelena o toj knjizi ali ona se odselila u Novi Sad, pa mi je knjiga izmakla prelistavanju. Javlja se juče drugar saopštavajući kroz priču da je kupio knjigu „Čovek po imenu Uve“ i da mu je majka, kazao je to malo s nevericom i podsmehom, isplakala krokodilske suze tokom čitanja i od lica tako stvorila ucvalu močvaru.
- Stvarno? 'Ajde kad pročitaš da mi pozajmiš. Na kojoj si stranici?
- Na drugoj sam strani, nemam koncentraciju.

Oznake: najslabija karika