Na vratima tupim udarcima lupa Lj. Lepa kao i uvek. Na sebi ima pepeljast šal protkan srebrnim koncem, a ispod kape je iscrtana perfektnim povlačenjem ružičastog ruža i svetle olovke od strane mirne i precizne ruke. Lice joj je svetlo, a linije naglašene. Njena duša ne odiše tim spokojom, štaviše, u svemu vidi nešto podmuklo i grozno, crno.
Zabrinut sam zbog psa i mislim da je moja dužnost da budem kraj njega kao što je i on kraj mene dok sam ja bolestan, nema veze što se često u tom krevetu osetim kao da imam kraj nogu jednu zatvoreničku kuglu privezanu za nogu, jedino ja znam kako se tad osećam i šta zamislim kad znam da to prevazilazi stvar izbora budući da taj izbor biva nečiji antibol. Prinosim mu šoljice vode, i hranim iz dna dla poput slona.

Nekoliko minuta nakon toga izgovara: Lisa je to imala, to je pokrenulo tumore i uginila je nakon tri dana. Ne shvatam taj poriv, tu notu hladnokrvnosti niti šta se tim crnjakom poručuje. Nadovezuje se, gotovo usplahirano: Fakultet je, uz još par drugih, ubacio moju fotografiju na poklopac profila. Užasno sam iznenađena. Da, naravno, pozitivno.

I lepa je ta fotografija iz parkića na kojoj je zabeležen trenutak majčinstva . Za moja razmišljanja tom fotografijom se htelo poručiti da čak i udate žene mogu uporedno da završavaju visoku školu pod uslovom da upišu njihov fakultet ali ne osećam želju da rušim nečija ubeđenja budući da me se u suštini ni ne tiču.
Tek pomislim kako bi ovaj svet bio bolje mesto kad bismo i o nama samima mislili istom mišlju, emocijom, istog odstajanja, kao što hrabro i neosetljivo mislimo o drugima.