Dijeta

30 srpanj 2007

Bježo sam neki dan pred međedom komšijinim. Nije ga bijo naranijo, pa međed počeo paranojisat. Strgo ogradu, pojo mi auto i ženu (djece nemam) i onda mene počeo ganjat. Ja, kaki sam spretan (išo na ninđa-kurs ko pijonir), uspijo sam se promigoljt ispod betonske ograde drugog komšije, vlakovođe i mog dobrog prijatelja, Pere Nospore. A on je slučaj za sebe. Radijo je ko novinar za lokalnu te-ve, al sad je bijo u pemziji. Pero Nospora. Bijo legenda poljoprivrednog novinarstva. Specijaliziro se za vinogradarstvo. Jednočke ga tip ispizdijo iz vinograda kad išo pravt reportažu.
-"Dobar dan, ja sam Pero Nospora sa lokaln..."
-"MA MARŠ U KURAC IZ VINOGRADA; JEBO TE TETRIJEB NADOMJESTNI!!"
-"Ali.."
-"NEMA NIŠT! KAKO SNIMANJE?! KAKA PERONOSPORA?! TERAJ ODAVLEM!"

E sad, kak je Pero volijo vinograde više od ičega, odlučijo je, štot je sasma logično - odlučijo je promjent prezime. Promjeno je prezime u Grč. E, Grč. Al kak nije bila sezona vinograda, počeo se bavt sportskim novinarstvom. Sjećam se da je jednoč došo svjeckom prvaku na sto metera i ćeo ga intervjuirat taman prije utrke, al kurac, ovaj popizdijo na njega, "ŠTA GRČ KOJI KURAC MAJKUMU?!!", izbo ga patikama, Pero završijo na hitnoj, jedva se izvuko. Osto bez jedne noge. I eto, kak mu ni to nije išlo, odlučijo je promjent prezime, opet. Promjeno ga u Novac. Pero Novac. Jednom je šeto pokraj banke, a taman bila pljačka. I odnijeli ga pljačkaši. Nikad nije imo sreće. Poslje, kad su ga našli, optužli su ga da je prao Novac. No, on je uporno tvrdijo da je on Pero, PERO Novac, a ovi su mu opet govorli da je nepismen i da nije Pero neg da je Prao, PRAO novac. I odležo je dve godne zato. Otkad je izišo nisam ga baš previše viđo. Kažu mi da više nema ime. Obriso ga, kaže, za svaki slučaj... A ja i dalje preprodajem grablje, nosim babe na dijalizu, bavim se vijaduktilićarstvom, popravljam brusačice, radim razne težačke poslove, npr. struganje dabrova - i sve to sam dab imo za golu egzistenciju. Volim egzistenciju vidt golu više neg išt! Jes da je skupo i da moram drkart na sedam poslova odjednočke, al imam golu egzistenciju i puca mi kurac! A ne ko komšija Ulcer. Mato Ulcer. Njegova se egzistencija obukla i jebe joj se živo. Ovaj kuka po cijele dane, al egzistencija se ne svlači. Obučena, zakopčana do vrata. Sl'o (slao op. cup.) sam ja svoju golu egzistenciju kod njegove, ko ono, da ju nagovori da se skine. Al kurac. Ne mrda. Tvrdoglava ko čamdžijin grč. Al dobra stvar je što je imala oštar rub. Iss! Odma smo ja i komšo skovali plan. Dok je spavala, premjestili smo mu kuću na taj njezin rub. E, tak da je on i dan danas, zajedno sa ukućanima još uvijek na rubu egzistencije. A ja, ja sam odlučijo nabavt ravni, seksi trbuh. Kaki sam oduvjek želijo. Dost mi je bilo masnih naslaga. Dost mi je bilo raznih naprava koje se kupuju po trostruko skupljim cijenama. Plan mi je bijo ravan i čvrst trbuv. I to sam moro realizirat pod svaku cijenu. Nisam prezo od ničega. Al sam zato prezle od nečega. I tako, u skladu sotime, ubjo sam egzistenciju. Šta sam drugo mogo? Trbuv ne pita za zdravlje! Ha da. I eto, kad je nestalo egzistencije - presto sam jest. Odma mi je i trbuv spao dolj. Imo sam ravan i seksi trbu. Ravan, seksi i prazan, prazan ko i moja glava. Nisam više mogo prđet ko prije. To me jako nerviralo. Šta će mi seksi trbuv ak se nemerem dobro isprđet? Nemere brale. Ne valja. I tak, skužjo sam da sam glup ko kopito i morao sam se ubt. Ko je ovo piso onda? Pojma nemam, a i boli me kurac.

J.R.S.
15:43h, Vlak prema Nakostriješiliću pod Sv. Petrom, 2004.

Frajkanje

27 srpanj 2007

Često me pitaju o mojoj prošlosti lovca na tetrijebe. Ne volim pričat o tome. Jebo mater. Jebalo mater. Izgubjo sam u tom bespoštednom ratu i tetku i nećaka Mrkopada. Sjećam se ko da je juče bilo. Tog kišnog jutra krenli smo Mrkopad i ja u izvidnicu, dolj do Oklagijine Poljane, al ne direkt cestom, neg smo išli više desno, kroz Nećakovu Slezenu (tad se još zvala Slezena) pa onda preko Kotromanićeva brda, niz liticu Parčeva zalogaja, da bi na izvoru rijeke Troguze sišli puteljkom Sv. Tupadžije do bunara sestara Kretenki. I onda je bilo lako. Pravac desno kroz Čimpanzin jarak, pa lagano Džingis-Selotejpovom cestom do Oklagijine Poljane. I tako, uz ugodnu šetnju promatrali bi neprijateljske pomake te ine aktivnosti. Svoju izvidnicu uvijek smo temeljito odrađivali, što je u praksi značlo da nam je ruta podosta varirala, jer smo uvjek tjeli obić što više mjesata, tj. mjesta iliti mjestiju, ilikakoseonojoškaže: prostora (jed. prostor). Nećak Mrkopad (zvali smo ga Žemička) bijo je priučeni vlakovođa. Tolko o njemu.

Ajmo dalje! U našim patrolama, znali bi na izvoru rijeke troguze otić ravno, pa bi umjesto na bunar sestara Kretenki izišli na Suljinu Zaravan, na kojoj su još i danas poznate stijene u obliku kičme, tzv. Šukrijino kolo. E, al o tome više drugi put. Sa Suljine zaravni vodla su tri puteljka, taman dovoljno široki za čojka i konja. Jedan put je išo do Krmećje palačinke, stijene u obliku čaglja što se nadvijala nad Sajdžijin brk, plitku udolinu u sad već presušenom koritu rijeke Kume. Drugi puteljak, opet, je završavo na pol puta. Dakle, bijo je to polu-put. Na pola puta, tj. na kraju pola puta (u jebote, postalo zajebano!), tj. polu-puta bijo je vodopad Krmeljuša, koji se također napajo iz nekad nabujale Kume. Treći puteljak vodijo je ravno u krug na početak prvog. Što je zanimljivo, zato što prvi puteljak njije vodijo na kraj trećeg. Što je pomalo nelogično. Tim bolje. Tim iliti ekipa. Iliti Tim Burton. Ekipa Burton. Nema veze.

A treći put? E da. To je bijo tzv. put kroz vrijeme. Mogos otić trećim putem i izbiješ đe oš u vremenu. Normalno, prije togas moro napisat na komadu papira datum i stavt ga u džep, i ondak, kad bi se zaputijo trećim putom, neđe na pola bi izgubjo kontakt sa stvarnošću (od one rakije štos je ponijo za usput) te se odjednom našo točno u onom danu, na onom datumu koji ti je piso u džepu. Nekis se zajebali pa napisali od tog i tog do tog i tog datuma. Moros sam jedan datum napisat. Inačeb te poslalo malo vam, malo tam. Pošalje ti gujscu na ponedljak, noge u nedlju, a glavu u četvrtak. Pa se ti šeć takav, bajo. Otud i ona izreka: Nezna đe mu gujsca, a đe mu glava. Il kak se još kaže: nemerem se pribrat. A to "pribrat" bi značlo "sabrat" iliti "zbrojt". A za nemogućnost izvršenja istog (pribiranja i pribrajanja) direktno bi bila kriva rasutost subjekta kroz dulji period vremena. Oće reć, ak ste kad čuli za zakon neproničnosti, jebat ga, postojanje trećeg puteljka ga je donekle poništavalo. Kažem donekle, jer tehnički, ista rasuta osoba/objekt/entitet bi bijo u različito vrijeme na istom mjestu (djelomično), a ne u isto vrijeme na različitim mjestima (u cijelosti). Ma da, nije ga nimalo poništavalo. Osto je isti zakon. Jebga. Isprike. I da: ZAKONU NEPRONIČNOSTI NE BOJ SE; ISTI SI OSTO! JA SE MALO ZAJEBO! ŽIVIJO!

Inače, taj vremenski procjep često smo koristili za borbu protiv tetrijebova. Naime, kad jih pozarobljavamo više, natefterimo jim na krila cjedulje sa stotinjak datuma i šubeknemo jih u treći puteljak. I opa! Nema više tetrijebovaa. Razlistali se po vremenu ko putovnica. I te de... Jebo esej. Mislim da mi je ovaj najgori dosad. Em nije zanimljiv, bogami nije ni smješan, a utrikurca je predugačak. Mater upičku. Fala kurcu što mog vaka sranja pisat, a jope jih metnu gor na Internet. Il dolj na Internet, tak bi bilo bolje za kazat. Al jope, kad si gledam, internet je i gor i dolj i u sredini -- nemereš ga sjebat. Gadan je to skot.

Pe-es:
Ak ko bude ćeo ić na safari lovt tetrijebe, međede od slada il rogatog slona-ptičara, nek mi se javi na broj mobitela: 6.


J.R.S.
Duploliz, 1995.
Sumatra

Naša djeca nisu na prodaju!

24 srpanj 2007

- Uvod autora bloga -

Život me je naučio da se u mnogim situacijama ne mješam u događanja oko nas, no ovaj puta ipak ću učiniti taj izuzetak jer u pitanju su djeca. Nemam nažalost svoje djece no ipak dovoljno znam koliko nam ona donose sreće i zadovoljstva uz sve brige i probleme koje nam znaju napraviti.
Zato mi nije svejedno kad pročitam da se netko bahato ponaša prema toj djeci i njihovim roditeljima ma kako bili siromašni a u ovom slučaju je sustav ili bolje rečeno državni aparat koji mi svi plaćamo. Imat ću samo toliko milosti da ih ne ispljujem verbalno, ipak objavit ću ono što sam dobio putem e mail-a a kao jedan od potpisnika peticije već davno.

Postavit ću državi samo jedno pitanje: Zašto jedeš svoju djecu?


- Sadržaj e mail poruke u cijelosti -

Blizance Najducek ne pustaju kuci iz Doma! Blizanci Najducek ostaju u domu jos godinu dana!!!

- VRATITE blizance Tomislava & Mateja Najducek njihovim bioloskim roditeljima.
Nasa djeca nisu na prodaju !
Siromasni roditelji zlostavljani od centra za socijalnu skrb i drzavnih radnika.

Tomislav & Matej Najducek su postali sirocad zahvaljujuci Centru za socijalnu skrb Osijek i Zupanijskom sudu Osijek.

Prica obitelji Najducek je jos jedna u nizu sramotnih i tuznih prica koja se krije iza parole "U Najboljem Interesu Djeteta". Spremni smo na zrtveni pladanj staviti djecu i neduzne roditelje da prikrijemo kriminal u centrima za socijalnu skrb.
Za cije interese se drzava zalaze u slucaju obitelji Najducek? Ovo sto ja vidim sigurno nije zastita OBITELJI, a jos manje da je u Najboljem Interesu Djece!
To se zove zloupotreba polozaja, zlostavljanje i upotreba moci koju su pojedinci dobili u ruke! Pogreske i prekrsaji, kada su u pitanju djeca, moraju biti strogo kaznjeni. Danas su Najduceki a sutra ce biti netko drugi......Ti..... Ja...... Ignorancija ove zivotne price vodi u nove tragedije. Zakon postoji mi samo trazimo da se ga drzavni radnici pridrzavaju.

Zahvaljujuci novinarima i redakciji 24sata javnost je saznala istinu! Redakcija je i financijski pomogla obitelji unajmivsi odvjetnika Stjepana Sirica koji ih zastupa. Da nije bilo humanih ljudi iz redakcije 24sata blizanci bi vec bili prodani.

Sada je na nama red da ucinimo nesto i pomognemo obitelji Najducek cija je jedina "krivica" i "grijeh" - siromastvo! Potrosila se velika suma drzavnog novca na dom i zamjensku obitelj, ali nikome od drzavnih sluzbenika nije palo na pamet da taj novac uloze u obitelj koja to u potpunosti zasluzuje.

Hocemo li dopustiti drzavi da nam tako uzima djecu ili cemo nesto poduzeti???

Potpisite peticiju! Vratimo blizance kuci!


PRICU OBITELJI NAJDUCEK PROCITAJTE OVDJE ; http://suncanaa.com/_save_the _twins

Blog: Dickens 21. stoljeca - Socijalna skrb

Ako se odlucite potpisati peticiju molim vas da ne upotrebljavate znakove-kvacice jer site na kojemu je peticija ne prepoznaje te znakove, hvala.

After beach event - foto priča

21 srpanj 2007

Mjesto događanja: Novi Zagreb
Vrijeme događanja: 19.07.2007

Image Hosted by dagoberhr&TeeJay

Poslije kupanja u društvu prijateljice na kavi, pogled na konobaricu.

Image Hosted by dagoberhr&TeeJay

Poslije kupanja u društvu prijateljice na kavi, ovaj puta pogled u kameru a ne u konobaricu.

Image Hosted by dagoberhr&TeeJay

Došao nam je u posjet i frend TeeJay.

Image Hosted by dagoberhr&TeeJay

A sada grupnjak.

Image Hosted by dagoberhr&TeeJay

Pokušaj slikanja dok hodamo i nekaj pričamo.

Image Hosted by dagoberhr&TeeJay

Standardno! Znaš Dag imam mali problemčić.

Image Hosted by dagoberhr&TeeJay

Ovo se smijem od muke jer je temperatura u sobi 80şC.

Image Hosted by dagoberhr&TeeJay

Sakrio se od fotića i brišem krupne kapi znoja.

Image Hosted by dagoberhr&TeeJay

Sad već pitanje: Kaj ovaj petlja tu unutra?

Image Hosted by dagoberhr&TeeJay

Valjda ne bu nekaj sjebal!

Image Hosted by dagoberhr&TeeJay

On tu nekaj prtlja no ja to ni'š ne kužim?!

Image Hosted by dagoberhr&TeeJay

Dokle ćeš Dag šerafit?

Image Hosted by dagoberhr&TeeJay

Gotov?!

Image Hosted by dagoberhr&TeeJay

A kaj si ti tu delal?

Image Hosted by dagoberhr&TeeJay

Gle ti to nećeš razumijeti ako ti sad budem objašnjaval.

Image Hosted by dagoberhr&TeeJay

E, pa za danas gotovo.

Image Hosted by dagoberhr&TeeJay

Još malo da se ohladim i nasmijem u kameru.

Image Hosted by dagoberhr&TeeJay

Pauk! Iz kompa i njegov pokušaj spašavanja glave, bezuspješno.

Image Hosted by dagoberhr&TeeJay

Gle, pa to radi!

Image Hosted by dagoberhr&TeeJay

Nadam se da to nije slučaj: Drži vodu dok majstori odu!

Image Hosted by dagoberhr&TeeJay

Čaša mi je prazna! Je'l bum ja nekaj dobil za pit?

Jarunska foto idila

20 srpanj 2007

Mjesto događanja: Jarun
Vrijeme događanja: 19.07.2007

Image hosted by dagoberhr

Image hosted by dagoberhr

Image hosted by dagoberhr

Image hosted by dagoberhr

Image hosted by dagoberhr

Image hosted by dagoberhr

Image hosted by dagoberhr

Image hosted by dagoberhr

Image hosted by dagoberhr



Tako je to izgledalo danas na našem Zagrebačkom moru, kandidata za stati pred objektiv mog Siemens-a nije nimalo nedostajalo, čak štoviše su se nekoliko puta vraćali da bi ponovio istu radnju. Pravi nepatvoreni foto modeli sa kojima je bio pravi gušt raditi.

Volovi

16 srpanj 2007

- Prošlo ljeto imo sam triespet volova, sade jih imadem ravno četir stotne! - hvastao se Brijo Čmarević-Spuž, valjajući se po kajmaku, kao od majke rođen.

- I pička mu stričeva - nastavio je još glasnije, sad plivajući kraul po jogurtu - ak bog daaa, dogodne ću jih imat šesto pa i više! I ondak ću ostvart svoj nedosanjani san... Ne onaj u kojem skoro pojebem miss Svemira, ne ni onaj drugi, da pojebem slona u gujscu, ne ni onaj četvrti, da mi precjednik dođe čestitat što sam nekidan zaletovo malom Mirazu biciklo (jer mu nosorog pregrizo ramu) i ugradjo mu rotacijske noževe da mere sa bicikla otkidat drugoj djeci noge - a ja ga pojebem, već onaj san, onaj treći: da si kupim tuš kabinu! Brale, smrdim od tiju volova utri kurca.

A tuš kabina skupa. Skuuupa. Ne u smislu zajedno, neg skupa u smislu cjene, to sam mislijo ak me razumjete. Ak ne, jebo vam ja mater. Ja sam čoek jednostavan. Ak me razumješ - dobro, ak ne - ko ti jebe mater; zabetoniram ti noge u cementni blok i saranim te u gnojivo. A volovi... Jebate, volovi su pametni. Jesu, jebli sebe, jesu. Osnovali sindikat. Jebli sebe. A ja kaki već jesam, sve jim toleriram, sve jim dadnem, kak i neb kad su mi ko djeca! Jab prije svojoj djeci zabranijo jest neg volu! A znao sam i to nekad napravt. Dođe mi mala ćerka, ova srednja, Kotrljina se zove, izgrada, ka'e mi: Ćaća je gladna! A ja njoj: kurac, nema! Zakasnilas na večeru. I ondak ona brizne u plač i priprjeti mi cirkularom, a ja, kaki već jesam, raznježim se i skoro priplačem. Šta ćeš sa djetetom.

- Al jedino mož dobt babin specjalitet - onda joj kažem, ono, ko strogo - jer Đeda smo već pojli. I ondak se ona isto počme men umiljavat, ugasi onaj cirkular i sam prede. Reko, ćerce, tis men najmilija. I volovi. Al ne ljuti se ona. Zna da ju ćaća voli i dab joj sve dao. Osim volova. Volovi su moji, u to se nedira. Neki dan mi komšija Usran došo na kapiju, nalaktijo se i počeo pričat kak moji volovi ovo, kak moji volovi ono, i sve sakriva oči pod onijem šeširom, a vidim i prosmijava se pomalo, vidim, zajebava on mene. Odma sam si pomislijo, ma pička ti materna, ti ćeš men tu o volovima, jebem li ti bogu materna, ti ćeš men o volovima pričat, uh, jebo mater skoro sam ga na kru namazo ko paštetu i pojo. Al dobro, smirijo se on, pa skupa s njime i ja. Al neda mu vrag mira i počeo mi o tuš-kabini pričat. I to je bilo to, tu sam puko, jebo sam mu sve živo, neživo, polumrtvo, novorođeno i mrtvorođeno. Ondak je on otrčo iza ljetne kujne i vratjo se sa Pe-Emom (puškomitraljez, op. a. ska. kavac.) i prostrjelijo me s par rafala kroz glavu. Tu sam imo sreće, jer mi ništ vitalno nije stradalo. Mislijo sam si, dobro da nije u gujzscu gađo, il šta ja znam, da me uštino za istu. Odma bi svi pričali: viđ Briju i Usrana, češkaju se po gujscama, sigurnos buzuranti! I tak to. I da; prosviro on mene s time pe-emom, pičkamumaterna, nije štedjo metaka. Ja sam nato odma, iako lakše ranjen, skočijo do trapa izakuće i izvadjo katanu pramđeda Sofoklija Čmarevića-Note, kojom je on pljevijo maune, rezo živicu i rezo ljudima glave, u doba dok se još plaćalo u majmunećim (majmunskim, op. a. bato.) kožama i dok se bikini nosjo naopačke. Al ne izvrnut, neg zamjenjenih mjesta (mjesata iliti mjestiju, op. a. šta. to. znači.).

I da; jope ja zaluto malo, jebe me malo glava. Da nastavim: izvadjo ja katanu i jednim potezom, oćmolkazat udarcem, mu raskrvarijo podočnjake. Ondak je on men propuco nadočnjake. Ondak sam ja završjo za zubara (stomatologa op. a. u. kurac. više.) i rasklimo mu očnjake. Pa je ondak on men začešljo kosu ko maminoj mazi, nebil mi se svi smijali, a ja se naljutijo, završijo za veterinara i rasklimo mu psu očnjake. I to ga je dotuklo. I ondak sam ga još ja dotuko ušcom sikire međoči. Tetkove. Da mu neb tetku palo opet šta na pamet, jer vidjo sam ja - stoji on sa strane i baždari, sve nebil se umješo te poremetijo odnos snaga. Oće reć balans sila u toj našoj borbi, duelu, bitki, sukobu titana, takorekuć. Neće men niko o volovima srat. Pa ni ja sam. Jednoč sam se uvatjo kak serem o volovima i odma se istuko na mrtvo ime. Pička mi materna, neće mi ja o volovima srat, da mu si majku jebem. Ak treba i volove ću razbit, da im majku jebem, budu li pričali nešt protiv sebe. Protiv volova, dok sam ja živ - niko!


J.R.S.
Neusiljenović Donji, 1893.
Iz zbirke recepata za lijekove "Medicina i smrt"

Đed Međed

13 srpanj 2007

Đed Međed iznad, ponad te poviše svega volio je disko ples. O tome kasnije. A znamo da je sve relativno, pa i vrijeme. I kasnije. I eto, odma došlo doba, al ne da se rastajemo, već ono 'kasnije', pa ćmo malo o Đedu i disko plesu. Đed Međed rodio se u nacionalnom parku Plitvice. Kao najmlađi od sedam Međeda. Iz tog očitog razloga nadjenuli su mu ime Đed. Kome to nije očit razlog, nabijem ga. Dakle, da sumiramo: Đed Međed i disko ples. Iz početka, kao vrlo mali, Đed je otkrio afinitiet (ili afimitet, kako je to on govorio) prema artističkim vještinama. Jes, tako je, obožavo je cirkus. Sa sedamnes godina napustio je okrilje krila svoje majke te oca, poljubio udžerični prag, zadnji put opleo psa kolcem po rebrima i jednom po kičmi, zadnji put napio se u bircuzu "Osmoguzi Irvas", zadnji put se potuko, zadnji put završio u pritvoru, zadnji put je reko Đevđelu Dikobrazu-Mošnji da mu je to zadnji put da mu je pojebo curu i da mu to zadnji put govori. Onda je sjeo na motor marke APN, model dvanajstica, onaj sa blatobranima, digo se na zadnjaka i otperjo za cirkusom.

U cirkusu je prvo imo funkciju blatobrana. Bio otpo blatobran sa jedne prikolce pa su Đeda Međeda prišarafli namjesto njega. Kasnije, kak mu je popularnost rasla, dali su mu da dresira kitopsine. Što je ubrzo propalo zbog jedne psine koju su kitopsine, inače vrlo inteligentni morski sisavci, jednom priredili publici, pa su jih morali zaklat (publiku), a Đed je osto bez posla.

Nakon dresure kitopsina, svi su skužli da se Đed preziva Međed, pa rekli - koji kurac, dajte mu Međeda na dresuru! I tak je i bilo. Đed Međed dobio je svog međeda te ga počeo dresirat. Prvo što ga je naučjo bilo je to da mu donosi novne kad ji poštar ostavi pred njegovim cirkuskim bungalovom. Međedov međed obavljao je to besprijekorno. Dok jednom Međed nije prekorio međeda što mu se posro u jastuk i ćušno ga zauvo, a ovaj izletio van onaki unezvjeren (doduše, i bio je zvijer) i u tom svojem ludilu pojo poštara i komad vodovoda. Zbog tog nemila događaja, Đed se zamislio oko međeda. Zaključio je da mu je potreban ples, jer kako su mu rekli u Domu za Blese, đe je bijo pohađo tečaj za šiljenje vranaca - ples opušta. O-puš-ta. Op! U šta? O, pušt, a? Opu... Šta?

Enivej, počeo je Međed međeda učt plesat. Prvo latinoameričke plesove, ondak akrobacki rokenrol s padobranima, a da bi na kraju završli na disko plesu s bakljama, koji je međedu, tako je Međed zaključio, najviše odgovaro. Poslje svakog treninga disko plesanja, međed je bijo pitom i razborit. Kakva luda kombinacija, a? Pitom i razborit. Pih.

-"EJ KOMŠO; AJ VIĐET ŠTO MI JE GRIZLI RAZBORIT!"
-"MA NEMEREM, IMAM TU JEDNU LUCIDNU ANAKONDU!"

I kak to već dalje ide. Jebo taki esej. Jebo? Jebo. Nea veze, ajmo dalje. Da.


S vremenom su Međed i međed počeli izlazt u disko, a kasnije i međed sam, jer se Međedu nije išlo. I jope s vremenom, ljudi su počeli primjećivat međeda kak pleše po diskotekama u gradu te se počeli pitat, čiji je to međed što tak dobro pleše? Odma zatim, Međed i njegov međed postali su poznati, takorekuć preko noći, a njihova se financijska situacija (sitevacija) stubokom promjenla i to na bolje. Od para zarađenih plesom, Đed Međed opremjo si je studijo, te je stidljivo, ali predano počeo producirat plesnu elektronsku glazbu. Za godnu dana imo je hit! Imo je jebeni čart-brejker, čart-toper i čarter letove privatnim avijonom đe god oće. Naslov Međedova prvog hita bio je pomalo samodopadan i jednostavno pamtljiv: Đed-Međed. Stvar je pomela plesne podije širom države, a i šire. Otad je prošlo deset godina, a Đed Međed i dalje djeluje na underground elektro sceni svojim uvijek osvježavajućim i zadivljujuće avangardnim biserima moderne plesne glazbe. Kao jedan od lučonoša, olitiga pijonira tehno glazbe, Đed Međed je nezaobilazno gradivo za svakog ozbiljnijeg konzumenta te vrste glazbenog izričaja. Iz tog razloga, kao privitak ezsayu donosimo vam u MP3 formatu prvi megahit Đeda Međeda: Đed Međed. Uživajte.

J.R.S.
P.R.S.Š.T.
U.V.

Stari sportovi

12 srpanj 2007

Sve je počelo prije točno godinu dana, na tzv. valentinovo. Gerbilu Dimidrilovskom trenutno se gadilo sve, kao i tada, kao i otada pa sve do sad. Bio je zaljubljen u Otročku Guzičević-Guzu, talentiranu mladu gutačicu i trpačicu, zaposlenu u lokalnom disko-klubu "Čekić", vlasnika Justinijana Frljokovića Cice, birtaša i arheologa, čija je žena imala pozamašne silikonske dude i afinitet prema bačvarstvu. Gerbil, iako vrlo inteligentan, snažan, naočit te obdaren spolovilom nad-konjskih dimenzija, nikako nije mogao prevazići jednu svoju boljku koja ga je tištila, sad već preko svake mjere. Pokušao je sa odlascima psihijatru. Nije pomoglo. Kod četiri psihijatra. Nula bodova. Tonuo je sve dublje u apatiju, zajedno sa svojim problemom koji se, činilo mu se, eksponencijalno povećavao, ne pokazujući tendenciju pada. Ljudi, obični normalni ljudi, govorili su mu kako je njegov problem potpuno beznačajan, kako bi trebao uživati u životu ne obazirući se na irelevantne sitnice. No, Gerbil očito nije tako mislio. Gerbilov problem bio je nenadmašno zajeban. Regularni pripadnici puka nisu razumjeli dubinu Gerbilova problema, stoga im se činio trivijalan i razmjerno beznačajan, iako...

Naravno, jebeš ezsay ako pokušava biti logičan. Barem očigledno. Jebo očiglednu logičnost. To je za debile. Zato, po tko zna koji put, slijedi zaokret. U-Turn. Opa! Iz relativno smislenog razvoja ezsaya, krećemo put pičke materine (prividno) nelogične, devijantne, uber-blesave, psovačke te nakaradne. E. Dakle, Gerbil nije imo nikakvih problema. Jok. Tu i tamo bi spolno općio s ljuskarima, ali to je bilo uglavnom to. I fušario je ko detektiv. Jednom prilikom dok je radio na slučaju nestalog dromedra, naišao je na fascinantne dokaze kako su u stara vremena ljudi imali običaj proždirati šiblje od kojega su se izrađivali košare i metle. Proučavajući tematiku dalje, počeo je razumijevati drevne običajena sve bolje, te je na kraju, kako je i sam bio vrstan sportaš svu svoju pažnju usmjerio na područje otkrivanja arhaičnih sportova. Pažnju mu je privukao napis, uklesan klinastim pismom u mamutovu kičmu, koji je govorio o visokorazvijenoj sportskoj svijesti drevnih naroda, u ovom slučaju mitskih Spižđana, čije je pretpostavljeno kraljevstvo nestalo pod brdom mamutovljevijeh izmetina. Spižđani su, kako je Gerbil utvrdio, imali visokorazvijenu sportsku svijest. Najpopularnij sport bio im je skok s mamuta, a među manje popularne ubrajali su se Otimanje nevjeste, Potencirani prijapizam, Kolege smo, jebo ga ti (koji doduše nije bio sport, već igra na tabli) i Slomim ti slona. U ovom zadnjem, natjecatelj bi uzeo jasle i njima morao iz tri udarca polomiti slonovu kičmu.

Iako sport nije bio previše popularan, preko noći niknuo je cijeli naraštaj slamatelja slonova, jer slonova je bilo u izobilju, a Spižđani svi odreda kršni i hiperaktivni. Što je tijekom godina dovelo do izumiranja slonova. Pa su na red došli mamuti. E, a mamuti su bili pun kurac inteligentniji od slonova i s njima se nije moglo manipulirat. Onda, jednog dana pojavio se mamut Vinko, koji je bio rođen za vođu. Poveo je sve mamute u boj protiv okrutnih Spižđana. Udruživši svu mamutsku inteligenciju, Vinko je proizveo bombu od mamutskih govana. Ostatak priče znate. ZA valentinovo 10432. prije Kristove pasije, bomba je aktivirana, izbrisavši svaki trag civilizaciji Spižđana. NEVJEROJATNO! Povikao je Gerbil Dimidrilovski! Znam zašto sam se na Valentinovo osjećao toliko loše! Ta ja sam potomak drevnih Spižđana! Znači otud ova tetovaža lopate na mojoj lopatici! I tako, odmah se osjetivši bolje, Gerbil je pošao u zoološki vrt ispričati se prvom mamutu na kojeg naiđe, zasnovati s njim obitelj, jer ipak su Spižđani bili ti koji su prvi počeli.

J.R.SSSSSSSssssss... BUM!
Eunušje, 9452. PNE,
(područje oko antičkog Krilokljaštrilićja Podno Babunovska)

Gabariti

08 srpanj 2007

- Jebo mater i svemu - pomisli Pajo Parac ustajući se s poda onkraj kreveta, nabadajući još jednu potvrdu o mamurluku na šiljak vremena. Gadno se razbio jučer, a kako i ne bi, kad je prvak u razbijanju, gospodar autodestrukcije. Kroz izmaglicu prisjećao se jučerašnjeg tuluma koji je završio igrom bacanja štakora u dalj, mučenjem, tj. blendanjem istih u blenderu, tj. mikseru, miješanjem dobivene melase s votkom i betonom, te ispijanjem iste. Sjećanje mu je rogoborilo da je strusio najmanje dva štakora (štakor, not stirred) prije nego mu je pozlilo. - Ah, prokleto postojanje! - zaori mu svim raspoloživim mislima. Tad otrese nogom, te se odgega do ostave ne bi li ugasio alkoholnu vatru s dva-tri piva što ih je držao za hitne slučajeve. Na sreću, bila su tamo, a bila je i litra crnjaka, iss, volio je crno vino više nego boga vidjeti. Hitrim, ali odmjerenim, a samim tim i preciznim pokretima (nije za džabe čitao nindžu - ni Lesli Eldridž ne bi to spretnije napravio), otvorio je oba piva, te zabivši ih u grlo uz grgoljanje simultano strusio, na kraju prodorno podrignuvši, da su ga vlastite uši zaboljele.

- TOO! - izgovorio je pobjedonosnim glasom kroz još uvijek nestajuće vibracije podriga, već mičući čep s boce crnjaka, a u mislima pripaljujući joint ne bi li došao k sebi, ili k bilo kome, samo da se ide... Volio je putovati više no boga vidjeti.

- I, šta ima, nanu ti nategnem? - bio je to Vlado Nudl zvani Šapka. Prišuljao se Paji iza leđa hoteć ga ulovit u nezgodnom trenutku, u čemu je i uspio.
- JEBO TE BOG! - prodere se Pajo, stresavši se. - Uplašjo's me ko majmuna, majmune! Šta je?
- Kak šta je? Kupjo sam novi kompresor! Znaš kolko? Šesto kuna, jebote! - sam odgovori Šapka.
- U jebote - izjavi Pajo u nevjerici - pa to je džaba!
- Jes vala, džaba, a vidi kaki je: nov novcijat, jebo mater. A piri ko lud. Komprimira, iss, ko budala, ne merem mu mane nać. Mereš i farbat š'njime.
- Vala si se usrećjo, iss, da sam ja taki vidjo uzo'b odma dva, pa prodo jedan Peri kotlokrpi za iljadu, čuo sam da traži baš taki od iljadu i'po vata, treba mu za pozicionirat stubline, kaže ajnzecovo jih u polju...

- Ma slušaj ti mene, seronjo! - odbrusi Vlado - Neš ti mene zajebavat! - i odmah zatim iza leđa izvadi sikiru te zamahnu prema Paji koji stajaše kao ukopan i jednim udarcem otvori mu lubanju iz koje tad špricne sivo-crvena ljigava masa mozga, krvi, sukrvice, limfe, kostiju i kojeg kurca tamo već ima.

- Tako - pomisli si Vlado - sad sam miran. - Jebo ga bog njegov, neće on men tajit da je JUESESER poslo dvanest kombajna, a ja tu ko mulac kopo noktima dok žena pravla puding naokolo i naokolo i naokolo i naokolo i naokolo i naokolo... - tako izgubljen u mislima, okrenut leđima Pajinom lešu, Vladek nije primjetio blago trzanje istoga, te zatim i potpunu rezurekciju dotičnoga leša nepokojnog Paje. I tako, dok je Vlado nabrajao u sebi razna sranja, s leđa ga prignječi teška ruka Paje zombija (iss, volim zombije više neg kruva jest, op. a.), te mu iščupa ruku u hipu, čak bi se moglo reći u hip-hopu, uslijed čega nastade masovna ozljeda krvožilnog sustava u Vlade pa se ovaj umiri, takorekuć postane mrtav, ali za pet sekundi (nemam više strpljenja za sranje) i on oživi, ali ne samo da oživi nego naraste pet metara u vis i izgradi zajebanu karijeru zombi-mutant-košarkaša i proždirača leševa, Pajo se zaljubi u njega, izrode djecu (zombi djecu), pokore sva okolna sela, zatim i gradove, države, i sve tako do delta kvadranta, čovječe, nemoš vjerovat, svi zombiji. Cijeli svemir zombiji. A volim zombije, iss, više neg boga vid't.

Josip Reptilović Svinjski

Bijelo pranje

06 srpanj 2007

- Ja kad narastem velik, jać prat pse! - razmišljao je naglas prema svome ocu Dodijevko Bedemčić ml.
- Sinak, od tog ti nema kruva. Sjet se đeda pokojnog.
- Al jab zbilja to voljeo radt!
- Kažem ti, sjet se đeda. U njegovo doba, još kad su se sve životnje prale, ko što znaš, bio se specijaliziro za bivole. Težak je to dinar bio. A poso nije pito kolko ima sati, jes bolestan i slično. Bivol se moro oprat i to je bila surova realnost. Teško se živlo. Recimo, sjećam se šta je bilo jednog božića. Neko je nazvo u pol dvanest na badnjak, kao - treba hitno ić prat nekog zmaja. Zmajeva baš i nije imo svako onda. Neki japanac je zvao, vald. I ništ, stari se obuko i po vijavci ravno za Zagreb. Objesnili su mu da je zmaj na Kvaternikovom trgu, da je tam stao i ne mrda, najvjerojatnije zbog prljavštine. I tak, pričo mi je, kad je došo gor, zbilja, zmaj stoji i ne mrda. Ni makac. I odma on vidjo šta je. Zmajevi mu baš nisu bili specijalnost, al bilo je par fora koje je još od pokojne babe naučjo. Odma je izvadjo štemajzl, bojanku i konjak, iz etuia izvadjo smotak brabonjaka i počeo trljat zmaju po hrptu. Jes, bio je malo popijo pa nije skužjo da je već dost utrljo i da se zmaj probudjo, a tu su nastale pizdarije. Skočjo zmaj, pobljuvo vatru i zbacjo đeda ravno sa sebe. Sva sreća da je pao u izlog neki, da nije bubno u zid. I onda došli vatrogasci, ugasli zmaja, smirli ga, japanac popizdijo. A đed umalo da pogine. Al taj božić kad je došo kuć pun para, bez kičme (zmaj mu pojo) i slomljene ruke, reko mi je, sjećam se točno:"Sinak, jebo taj poso. To se više neda izdržat.", a izgledo je stvarno skrušeno. To je i na mene djelovalo. Zakleo sam se da nikad u životu neć oprat ni jednu životnju. I tak je i bilo. Sad sam strojovođa i sretniji sam neg ikad. I zato mi nemoj pričat, molim te, da oš prat pse. To ti ja za tvoje dobro govorim. Bolje bud razvlačitelj ribljih usta, To ti je super zanimanje. Kraj vode si, dobra klima, vataš ribe, imaš svoj škripac i testeru i boli te kurac.
- Al vidjo sam kak komšija Borben pere kozlića neki dan! Mislim, to je men baš atraktivno. Imo je nekih čudnih alata, normalno uz standardnu kutnu peračicu, već poslovični štemajzl i suosničku spužvu, imo je i neku emulziju. Poslje sam ga pito, reko mi da mu stigla direkt iz japana i da ju koriste najbolji glancači zmajeva, al za kozliće dušu dala...
- Znam, ko mali sam i ja probo oprat sokola, imo sam mini-voš (mini-wash, op. a.), malo benzina i peraja s konjskom kožom, al mali vrag, oteo mi se i kljucno me u primozak, otad sam nepokretan. Mater sam ti moro jebat preko dizalce. Montirali je gor i onda je ritmički spuštali i dizali sa mene. Otud i naziv dizaličarski seks. Moš to i u kamasutri nać, četrnasto i petnesto poglavlje, drugi i triesdrugi stavak...
- Al tata, jab to zbilja voljeo. Znam da je teško i opasno i sve, al jab sve dao sam da mog bit perač životinja.
- Eee... Vidim das ti zapeo. Slušaj, kad već tolko žarko želiš bit perač, mogob se specijalizirat za žene. Znaš, ones ti pitomije od svih životinja, uglavnom plahe i fino miriše. A i kad ih zaboraviš oprat, same imaju automatiku koja to obavi. Doduše, moraš još i ti to doterat kasnije, al ono, ona obavi glavninu posla, ti sam dođeš i pošprajcaš malo ključne dijelove i to ti je to.
- Je, je, čuo sam, proučavo sam malo literaturu o pranjima... Opet, razmišljo sam si da možda perem namještaj, al slabo je plaćeno. Tob mogo u fušu, kad nebude bilo posla. A onda sam i žene proučavo, i da, ko što kažeš to je fino zanimanje, al postoji poseban tečaj, baš za mini-voš, a moš ga proširt i na ćento gradi (ćento gradi, op. a.) i na aparaturu za pjeskarenje, pa te to kvalificira za mamute, labradore i tvorove, koji su opet posebna kategorija zbog krzna koje se mora baš pod određenim kutem oribat.
- Vidim das se interesiro. Ma nemam ti šta kazat. Jab voljeo da budeš strojovođa ko ja. Otkad sam ušu u Ginisovu knjigu ko jedini nepokretni strojovođa koji je uspio pobjedt na festivalu zabavne strojovođske muzike u Ozlju, znam da ništ nije nemoguće. Zato imaš moj blagoslov.
- Tata, al ja nisam vjernik.
- Nisam ni ja. To se tak kaže.
- A...
- E.


J.R.S.,
Iz zbirke "Gibljivost spermatozoida, nakovnji i sitni proletarijat u sprezi s kultiviranjem zemlje", priručnik za drkanje,
August Cesarec, 1711.

TEVE prodaja

04 srpanj 2007

-"Ozljedite se u vlastitom domu! Korisitite alkohol!" rikao je glas sa teve aparata ravno u lice Stopostotku Nadmudriliću zvanom Postotak.

-"Šta kurac!? Pa jat neki dan smazo pola bureta domaće brlje, i to bogme na eks. I vid me! Nula s nulom! To na ozljede mislim. Nema. Uz alkohol se nemoš ozljedt!... Osim što sam si odsjeko glavu dok sam se brijo, al jebat ga, to je sitno. I kob' sad teveu vjerovo? Gluposti!" - tonom pravednika grmio je Postotak, gnušajući se beskrupoloznosti tih "drkavaca iz teve prodaje", kako ih je uobičavao nazivati.
-"Uz komplet od šest boca žeste dobijate i ovaj divni cirkular! Tako je! Za samo osamdestsevetkunadevedesetiosam lipa dobiti će te na dar taj krasni alat kojim ćete bez imalo muke rastranširati susjeda, susjedu, te dijete ili kućnog ljubimca im!"
-"MA ŠTAŠ TI MEN CIRKULAR, KURAC VI ZNATE!!!... U, moram se smirt... MA KURAC!! MA ŠTA CIRKULAR JEBO MATER?! TOĆ JA LOPATOM SREDT! CIRKULAR JE ZA PIČKICE! MAJKU SVOJU..."
-"Također, uz vrlo upotrebljivi cirkular, dobiti ćete na dar ovaj prekersan Komad Budale za po kući! Bili ljuti, radosni, ili pak totalno u kurcu, komad budale skakati će po vašem domu nastojeći vas udobrovoljiti pod svaku cijenu! A u slučaju da ne uspije, uvijek imate cirkular!", nastavio je uvjeravati Postotka glas sa ekrana.
-"Ma mič to GOVNO, daj Pokemone!" - simultano sa glasom sa tevea drao se i Postotak - "Jebo vam ja mater i cirkularu i susjedu! Daj Pikačua, poludt ću brez njeg!!"
-"Naravno, ako kupite dva seta brabonjaka", mljeo je i dalje TV prodavač,"uz njih vam darujemo i ovaj predivni japanski potres, da, tako je, dobro ste čuli - potres! Zatresite vašu ulicu, grad pa čak i dobar dio države našim potresom, pri tome ostajući savršeno nedužni!"
-"Potres? U, je-bo-te! TO mi treba!", skoro je zaskvičao Postotak od uzbudjenja, istovremeno mahnito grabeći telefonsku slušalicu.
-"ALO ALO TEVE PRODAJA? A? EL JE? E, OVAK, JAB HTIO POTRES NARUČT!... E... MA DAJTE TRI ODMA... ŠTAĆEMI? PA IMAM ŠLJIVA ZA OTREST NEKIH, RAKIJU TREBA PEĆ; ŠLJIVE TREBA TREST, TREBA RAKIJU PIT. AHA. POŠTOM; MOŽE. STOPOSTOTKO NADMUDRILIĆ... DA... DA?... OVAJ, ČEK' DA VIDIM NA OSOBNOJ. A, EVO. KAŽE: SPOROVOZNA TRIESSEDAM A. AHA... TRI-TRI-NULA-ČEĆTRNES, AHA, A MJESTO JE POLUGORNJE ZAPIŽĐE. E. TO VAM JE UL'CA KOD KOMBAJN-ŠOPA, ODMA KRAJ BIRTIJE "GOVNAVA OVERTURA", VLASNIKA BUĐOLE PERIPETIJEVIĆA ZVANOG SEKSI KONJ... MOLIM? NEMA POTREBE DA URLIČEM? E, pa šta niste odma rekli. Nego, eto, to je to. I ubacte mi još set kurbli za motokultivator i onaj dar: set pasjih govana i dodatni dar, set kopalja za štakore. Aha. Sve to zapakirajte i gor napište "Za Zdeslava Mrgudnog, sretan ti Kretendan!". Ma da, to mi rođo. Mali je planinar i skuplja salvete. Neki dan poj'o je skejt, al strašan je mali. Ma isti ja... E, e, takva su djeca, nego, neki dan ja reko, rođo, jebo skejt, gledaj kak ja blatobrane jedem, skejt ti nevalja, jebate on, zubi odoše ukurac, a vid mene, već šezdeseta god'na pa svi na broju. Ja' pojdem svaki dan za ručak sve. I pribor i zdjelu i tanjur. Pa onda, ak mi žena dadne, pojdem i stol... Neki dan pas zaluto dok smo ručali. I njega sam pojo. Iss, vučjak. A fin, ma sedam jezika govori... Ne, vučjak, to tak babe kažu kad je nešt ukusno... da, da... Ma nema na čemu, fala i vama te i drugi put, a i treći, i sam vi to pošaljte, sve plaćam, imam ti ja onaj Ameriken, imam i Masterkard, pa onu Dirigent karticu, ma kurac, da biće da je tak, nije dirigent neg Maestro, e ta, ma znao sam da svira neki kurac,e, da, da... I onda sam ti ja skreno iz lova u birtiju sa društvom i tut je bila jedna mala, reko, deder mi skuvaj vepra, jebla... Alo? EJ! ALO? ALOOO?!!! Jebate, prekide! A baš sam počeo bit zanimljiv. Iss. Alaj su ljudi naporni. Svašt."



J.R.S.
Iz knjige "Ustrajnost u domaćeg mrmka vulgaris -- Eseji, pjesme te parabole", Lomača kraj vatre, Rumunjska, 1532.

Kljaštrenje smisla

02 srpanj 2007

- BOOOOOOŽOOOOOOOOOO!!!!!
- BOOOOOOOOOOOOOOOŽOOOOOOOOOO!!! - dozivao je Božu Rabijatnog Hektor Četkica preko brda.
- Koj' kurac? - odgovarao bi Božo ne hajući previše za idiotarije što ih mu je susjed Hektor činio iz puke dokolice.
- AJEEEE KRMIT OSOBENJAKE!! TROŠARNA DOŠLA DO PAZIKUĆINE PARALELE!!
- De odjebi. - ukratko bi Božo riješio Hektorove probleme. Inače, Hektor i Božo bili su jedini stanovnici dva otoka, jednog do drugog, odvojenih sa svojih, otprilike, ono brat-bratu, objektivno, nije da sam mjerjo, al kad bi pogađo - reko bi oko solidnih, šta ja znam, od oka, ugrubo - dvjesto metara mora. Hektor je bio pokojni grčki junak, a Božo umirovljeni zidar, nekad superheroj. O da, Božo je bio član Velebne Šestorke, superherojske grupice zadužene za održavanje obližnjeg parka i progon slonova. Za što nas, naravno, potpuno boli kurac, ako ga, opet naravno - imamo. Dakle, boli nas kurac ili pička. U biti, to je šatrovački. Svi znamo šta znači kad neko kaže da ga boli kurac. Osim nekih. Ima glupih ljudi, za nepovjerovat. recimo, i ja sam taki. Glup sam ko kurac. Dakle, kad mene boli kurac, cijeli trnem. Opet se divne paralele izvlače. Upravo tako. Inače, šta ima? Trublje sviraju? Kak stari Opanak?

Ma slušaj, odjebi. E, inače, ovo je zadnji esej koji će ikad bit napisan. Naime, gotovo je. Odlazim u mirovinu. Pokupih gotovinu, idem u mirovinu, kako pjesma kaže, itd. Neki dan pičim kraj KaTeCea kad čujem kako neko viče:

- GOSPOĐO, GOSPOĐO!! ISPALO VAM JE PET KUNA!
- Šta se dereš koji kurac?! Vidla sam.
- Ma mislijo...
- Šta mislijo?! Sać te bazukom u čelo! Pa štijačom u zat'ljak! Pa perecom pod rebra! Pa jabkom u nogu! Pa slikom na sliku! Pa točkom na i! Pa loncem na poklopac! Pa, pa... Pa kecom na desetku! Pa ljutom travom na ljutu ranu! Itede!
- E gospođo, jes ti neka. Baš si ono, neka. Al neka, neka...
- Nisam neka neg sam deka! A deset deka je dekagram! A sto deka je jako, jako vruće! Zamisli, bit pokriven sa sto deka. Ne sto dekagrama, nego sa dekama kao pokrivačima. Deka. Deka. Deka. Mutava riječ. De-ka. Do-kurca. I tako to. Inače, ovo (tj. to) vrijeme je divno. Recimo, sad sam tu, za sat vremena više možda ne budem. Ili dva sata. Ili iduće sekunde... Opa, neće bit. Evo prošla sekunda, a ja još uvijek tu! Opa, prošlo ih osam-devet! A ja tu! Jebate, šta ti je vrijeme. Relativno, brate. Iss. Recimo, ja ti golafom jednicom od nula do sto (nekad i stojedan, al to u stojadinu) stignem za triesdevet sekundi. A friziran je, zato je tak mahnito brz. Nepojmljivo brz za jedan golaf. Mislim da mi ostali u selu zavide. Neki dan mi kum Hajro podbio blatobran na limuzini. Dobro, nije on, neg njegov vol, al to je isto. Reko: Hajro, jebotebog, pa el ti znaš kolko za fau-ve košta blatobran?! Pa saću cjeli blok motora zajedno sa točkovima morat mjenjat!... Sad mrzim vola isto ko i njega. Volovi su zli. Znali su se skupljat u bande, razbijat okolo aute. Pogotovo golafe. Ne znam koji kurac su tolko zapeli za golafe. Jebo, neki dan idem ulicom, kad neka dva vola u spitkama sam skoče na neki bijeli golaf, opa - šipke iz džepova i udri, pljus pljus pljus, deset puta po golafu i trk, jebate ošli naplatci, bobine, stajni trap, brisači, šajba i anlaser. Malo ajnzecovali stubline, al ništ strašno. Mislim, osto sam šokiran. I to je loše. Jer kak sam osto, osto sam na mjestu, i tak sam stajo tjedan dana. A onda počeo snijeg padat. A ja šta ću, smrzo se i umro. Eto, to je moja tragična štorija. Sad, ovak mrtav, nekad nešt našvrljam, bubnem gor na vrh naslov "esej" i od toga živim. Mislim, mrtav sam, ne živim, al ono... E jebiga. Sad sam si skočjo u usta. Aj dobro, nisam baš sasvim mrtav. Više polumrtav. Ma serem, mrtav sam. Ne zna cijent život onaj koji mrtav nije bio, što mi je uvijek govorjo đed. A ja sam bijo. Skoro. Tak da je to skoro pa isto. Mislim, tob na sudu prošlo. E, sać ja prestat pisat ovo. Oć kurac.

E, kak si? Đe ti lijana? U Švedsku ošla? Šta ima tam, pabiraka svježih? Opa! Novi mercedes, baja moj. Tot je za đedove. Jać si kupt neku bemburu. Tot je avto. Kupću golaf i bemburu. Golaf za kurčit se po selu. I odozad naljept velki natpis (to će mi komšo Zvrk napravt od izolirke, on je električar, al zna i sa kolažom, pa eto, ma ništ eto, zna sa kolažom) "K LJ A Š T R O" (to mi je zapravo nadimak, pravo ime mi je Štetočinko), a ispod Kenvud i Alpajn. Alpajn kurzivom, da se razlikuje. I CE-DE ću objest na ratrovizor. To ti muriji kida multanove i radare. Oma, čim me slika, BAM! pične multanova u iljdu komada se razleti! To mi reko komšo Pretjerivač, nisam još probo... I štać još metnit? Da, metniću unutri muzku od iljadu-dve vati, pa da vidiš kad Kljaštro prođe kroz selo, pičke padaju u trans. Trans global andergraund. Es, šta će ti bit poso. Pa metnem UNCA-UNCA muz'ke, one diđ-đej, to se sade sluša. Al slušo sam ja i prajmal skrim. Slušo, slušo. I metalku. Al su mi malo teški. Ja ti to gledam kritički, ono, na potezu muzka-tekst mora bit kemije, inače ti je sve to zakurac, kume moj... Sinan Sakić! Redžep Muratagić! Hajrudin Somnambuldžić! Jetrenko Suklijaš-Antraga! Semka Ženevčić-Srndać-Senf! Tot je muz'ka brale moj!... Glas ko u anđela, stas ko u međeda... Inače? Đe ti babun? El još uvijek hekla po vlakovima? Ošo pravt katran u Tanzaniju? Jebate, ko da ga sad čujem: GNJAA GNJAAA SKVIII UM UM UUM!! Baš sam ga se zaželjeo. Inače? Već sam te pito tri puta? Ma malo sam spičkan uglavu. Geleri, znaš kak je. Rat dao, rat uzeo. To mi je baba uvjek drobla kad se natripala. Mazne baba trip, ode u bašču i sadi paradajz po drveću. I dan danas se sjećam kak je pričala, onak sjebana: Sinko, jebem ti sunac. I vješala onaj paradajz po trešnji. E, da - jebo joj ja majku. A od nje sam se i naučjo tim povrtlarskim poslovima, da ne kažem trikovima. Dok nisam prešo na nitrogen. Al tot' je već druga spika razbu, o tom drugi put... Inače? Aj dobro, neć više... Ma neć, sigurno... INAČE!!... HA! Jesam te, a? Nema veze, sve ti je to norm..INAČE!!!! HA HAHAAAA!! HAAAaa... Pa šta ne paziš hahahaaaa... E JES TI NEKI AHAA HAHA HA HAAA HA HA HAAA HAAaahahaha a a e štat je to u ruk... (Blam blam blam)

Josa R. Svinjokoljski,
Potpuno nepotrebne priče
Šljaštivostok, 1944.


Nakon 19 mjeseci i 4 dana stiglo se do 400-tog posta, da li je to puno ili malo ne bi mogao suditi no da je lijepo o tome nema govora. Kad sam ovdje došao nisam mislio da će to biti uopće tako no sada mi je drago zbog toga.

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se