creep light

stavila je svoje poderane dlanove na suzne obraze.

dan je bio prazan, kao i život.

roditelji su bili u sobi i slušali govor premijera. mlađi brat je igrao fudbal na "play stationu" i osvajao svetsko prvenstvo.


mala stidljiva devojčica je skinula prašnjavu mantiju i opanke...

hodala je pustinjom samouvereno. narcisi u baštama sa senkom su se klanjali. da, čak i oni, uvek puni pritajene mržnje ka svemu zemaljskom.

neumorni kranovi nepristojno su zviždali njenim crvenim stopalima.

crvena stopala su nestala kraj kapije sa pozlaćenim šiljcima.

fontana kraj kapije pozlaćenih šiljaka tiho žubori, vodenica melje, sunce sija, slavuji poju "bože pravde", a debeli ćelavac jebe malu stidljivu devojčicu u BMW Cabriju.

živototvorna tečnost se slivala niz crvene prstiće i padala na mahagoniju bmw cabrija. poljubi ga u ćelu. "volim te do neba, oslobodioče moj!"

prase se peče, kolo se igra, pivo se pije! zastava srbije iz bmw cabrija se vije!

uđi u kolo, mala stidljiva devojčice...

skini okove i udahni mirise

prikljulči se liturgiji

i bićeš srećna

biću srećna!

crvena stopala zaplesaše u kolu koje je proždiralo sve. opanci, papuče, kopačke, italijanske lakovane cipele, štikle, felna bmw cabrija.

probudivši se sledećeg jutra i zatekavši malu stidljivu devojčicu u kolu, sunce zaledi svoj pogled... uze pištolj i ubi se.

od tada u našem mestu uvek gore ulične svetiljke.

a kolo i dalje proždire sve...

pevaljko, evo još para tvom dekolteu
večeras mrzim sve što ima dve sise
životinjski zvuci hodaju mojom glavom
paraju uši ogluvele od gluposti
od laži...
laži...

kako bih voleo da ukinemo laži
laži o alisi u zemlji čuda
giljotiniramo patetiku na sred trga prevara
da li bi tada zvuci životinjski što hodaju mojom glavom
utihnuli...
...?
i nestali daleko iznad sivih solitera?

a možda nas ta ista laž
održava u životu
kao bolesnog na aparatima

ne znam to
ali znam da te večeras mrzim
odvratna sisata patetiko
i znam da ću zažaliti što ću
išibati tebe
a i sebe
i krvarićemo zajedno do jutra
kada će patetična svetlost
i škripa prvih jutarnjih tramvaja
izbrisati sve tragove...

tražim drago kamenje.

nailazio sam dosad na mnoge kamene, misleći da su dragi. ne, oni su jedan običan kamen, siv, težak i hladan.

a tražio sam. obišao sam celu ulicu. nigdi ga nema.

možda drago kamenje ni ne postoji.

možda treba zakoračiti u druge sokake i uvideti da postoji neki izuzetni kamen.

možda je moj mozak zapravo samo pun kamenja koje čezne za nečim što nikad ne može biti.

hiljade možda odzvanja kafanom, patetični pevač peva o tužnim nedeljama i promašenim mladostima. kamenje sa čašom u ruci žali što su dragocenosti skrivene duboko u rudarskom oknu, a možda nisu ni tamo. kako god, dragog kamenja nema, u njihovim rukama je samo čašica jeftinog alkohola, u njihovim glavama uvek ornim za zaludne besede samo halucinacije.

predvidivost tuge i nemoć pred njom leti zagušljivom birtijom, čineći da kamenje podseća na zatvorenike osuđene na smrt, koji znaju šta ih čeka i da ništa ne mogu uraditi.

fajront. muzika zastaje, kafana zamire i pretvara se u utvarno mesto. pijano kamenje vraćajući se glavnim gradskim sokakom uz prve znake sunca susreće ljude sa šlemovima kako užurbano hodaju...

- ortak, kuda ćeš?
- idem da tražim drago kamenje. možda ga i nađem. gde ćeš ti?
- idem da spavam...hik...

u vremenu bez bajki i prinčeva, živeo jednom jedan altruista. uvek nasmejan i na raspolaganju drugima. mislio sam tada da oaze zaista postoje i da pustinja nije u biti ovoga sveta. sreo sam ga tog jutra na haustoru. pozajmio mi je sto dvadeset dinara za cigare.

- hah dečače, ja sam uvek bio na usluzi drugim ljudima. volim druge koliko i sebe. čak i više. bez međusobne ljubavi, ljudi ne bi opstali. odurno mi je videti toliko egoizma, licemerja u dušama ljudi. zašto bih ja bio važniji od drugih? tvoja sreća je i moja sreća.

licemerno mu otklimah glavom i odoh da kupim cigare.

iz žbuna pored kioska odjednom izađe đavo.

- ćao, ja sam đavo. prijatelju moj, svestan si da onaj matori laže. nadam se da to znaš.
- znam bre. ne moraš ti to da mi govoriš. doduše, mogao bi drugim ljudima da skreneš pažnju na to...
- slušaj ovamo. pretvoriću te na pet minuta u vrapca i daću ti digitalni fotoaparat. ti ćeš sleteti na prozor njegove sobe, uhvatiti ga u zlodelu, napraviti fotke, a mi ćemo da ih izlepimo po ulici sa natpisom "volim vas više od života". ok?
- živ bio.


sletoh na prozor njegove sobe. desno od ormara nalazio se veliki gvozdeni sef na kome je pisalo "EGO". altruista je ušao u sobu, ukucao šifru i poleteo u sef sa zelenim novčanicama kao da je bazen sa toplom čokoladom. urlao je:

BOGAT SAM! BOGAT SAM! LJUDI MISLE SVE NAJBOLJE O MENIIIIIIII! JA SAM NAJBOLJIIIIII! MUČENIK! ASKETA! DOBROOOČIINIIIIITEEEEEEEEEEELJ".

blic je sevnuo...

fotografije bivšeg idola osvanule su po ulicama...

nevernici su likovali prolazeći pored otpada svih ljudskih iluzija...

doduše, i njihovo neverništvo je bila laž, jer su i oni u dubini duše verovali da oaze možda negde i postoje...

ona je bila umetnica. slikarka. uvek sam voleo neobično. drugačije.

uhodio sam je te zime dve hiljade treće gospodnje na periferiji grada, gde je imala svoj atelje. otisci njenog malenog stopala u snegu su me odveli do prašnjave prostorije u potkrovlju jedne stambene zgrade. crvenom temperom na metalnim vratima pisalo je ATELJE - zabranjen ulaz običnima.

ušao sam tiho, ali sam odmah pri ulazu zapeo o pakovanje bočica za mršavljenje.

nikoga nije bilo u ateljeu.

ateljeu?

mirisi raznih parfema, dezodoransa, krema i slične kozmetike širili su se mračnim ateljeom... hm... a na sred prostorije... manekenska pista!?!

na zidu iznad piste njen veliki plakat. ona u toplesu na nekoj plaži reklamira gume fabrike "tigar" iz pirota.

kleknuh na pod i zaplakah.

ti nisi umetnicccccccaaaaaaaaaaaaaaaaaa.... buuuuuuuuu...mama, hoću cuclu. mama, kad počinju nindža kornjače? doživeo sam ljubavni brodolom...buuu...

- prestani, idiote - progovori plakat - ko ti je dao pravo da ulaziš u moje tajne odaje?

ja sam bio zaljubljen u umetnicu, ne u manekenku!

- nisam ja manekenka! ja sam umetnica!

umetnice ne hodaju po pistama i ne reklamiraju gume.

plakat se naljutio i počeo da me tuče. uzeo je jednu od guma iz reklame i udarao me po pametnim delovima tela. krvario sam. krv je letela po ATELJEu i sad je odaja moje drage umetnice-manekenke zaista ličila na atelje.

izjurio sam kroz krovni prozor, otkotrljao se niz krov i pao na kamion neke mlekare. poginuo sam, a iz mog tela je iskočio duh nekog starca i počeo da ganja manekene po gradu. prepoznaćete ga po gunđanju

nikad me više neće zajebati nijedan od šest milijardi manekena na ovoj planeti! aaaargh

i po neprestanom korišćenju labela za fine i glatke usne.

nakazo ti ne umeš da se snađeš u životu. ti nemaš lakat

sinoć sam pokušao da uđem u prepuni tramvaj. nisam ušao. ušli su ljudi sa laktovima

jutros sam pokušao da kupim hleb u pekari ali nisam stigao od gužve kupile su ih tete sa laktovima

noćas sam pokušao da pomirišem malo života ali nisam pomirisao od čika sa laktovima

čiko sa laktom kolika ti je vrednost na pijaci

velika zar ne

moj tas na vagi leti uvis a tvoj se od težine stropoštao na zemlju

nije lako biti zrno ne ne

ni nakaza

hajde da naučimo lajati. av av av. tako. aj sad ponovo. av av av. tako!

lavež u noći je lomio oluke na kućama

bunovni ljudi izlazili sa pidžamama na ulicu

propalica sa klupe u parku je gunđao što su mu ukrali i noć

službena kola sa članovima nekog upravnog odbora napuštala su selo

vetar me je šamarao po licu...

večeras sam te pobedio, creep! opet si hteo da skočiš u mutni dunav. da te snažne ruke virova kraj napuštenih silosa guraju sve dublje, da se naslađuješ skrivenim medom tame i da dokoni šetači na keju oplakuju davljenika.

- e, mozgu...

reci?

- u pravu si, brate...

naravno. od sad smo tim, ti i ja. umalo da se udavimo večeras obojica samo zbog tebe.

- neko je na telefonu. hoće da te čuje.

da nije hobotnica?

- jest vala. evo ti je.

jebo joj ja mater, kad me oni pipci stegnu... uh... ali sada neće... jer sam sad pametniji! halo?

- ćao.

dobar dan, hobotnice. kako divan dan. danas sam bio u robnoj kući i kupio sam tri majice. znaš kako su lepe.

- aha. jebački. inače, ugojili ste se 5,7 kilograma. podsetiću vas da ste danas bili golman na malom fudbalu i da ste primili 6 golova kroz noge. vaši najbolji prijatelji su vas optužili da vam je koeficijent inteligencije nizak, ostavili ste loš utisak na potencijalnog poslodavca svojim uplašenim glasom i tunjavošću, a vaša devojka je rekla da ne može da vam se digne...

gomila ljigavih pipaka opkolila je mozak. osećanja su opet prevarila svog najboljeg druga mozga dopuštajući ljigavoj hobotnici da dopre do njega.

gomila mehurića je opet plovila dunavom. duša creepa je opet sekla mutne dubine. bista pobednika na kalemegdanu je negde nestala. pobeda nad moćnom rekom i večeras se iskrala negde visoko, van oblaka, daleko od znanih krajeva...

nocas su vojske krenule u poteru. nemaju mnogo vremena. kad stara zvona sa crkve u centru probude grad vec ce biti kasno. ono ce se opet probuditi i osvetliti pretezno rugobnu loptu.

- ljudi, kako ne shvatate, sest sati sna je bolje nego ceo dan!
- uaaaaaaa!
- ljudi, vi ne shvatate, dnevnom svetloscu po livadama ne raste cvece, vec minska polja! pretezno!
- uaaaaaaa! mracnjak!
- mracnjak je onaj ko se klanja mrachnom dirigentu!
- uaaaaaaa! ako nisi sposoban da preko svinjca dodjesh do bericeta, nisi ni trebao da izlazis iz svog bunara! (hahahahaha!) kad bi radijo ceo dan kao mi, ne bi ti tako filosofirao, deriste jedno. no nije svako rodjen funkcionalan! (hahahahaha!)


pipnite me prstom i zaplakacu. zato sto ste me budili.

ne budite me, molim vas...

... ova reka će večno teći ravnicom, odakle je i potekla...

beskrajna prostranstva istog.

žuti listovi su kradom ušli kroz prozor moje sobe. mirisi jeseni sećaju na slomljena koplja slabe i bezvoljne vojske. gledam krajičkom oka reku svojih misli, pojavljuju se crne mrlje u njoj... koliko je samo prošlo... dugo vas nisam video...

u večeri samoće i tupe ravnodušnosti, u kojoj se ne čuju zvona pustih crkvi mog srca, niti vide malene ruke dečaka koji maše dugi, crne mrlje teku i traže pobunu... traže plotune ka izazivačima besa, traže prezir prema celom svetu, gordost... žele da naplate godine skrivanja po prašnjavim i mračnim podrumima, ukradene časove igre i izboranu dušu dečaka koji maše dugi...

znam da su jutra izdajice i da jedino ostavljaju porazbijane snove po parketu, ali večeras tako...

... želim da imam neprijatelje.