petak, 21.02.2014.

~Tri duje bez duje špadi
~


Šjor Ivan Košćina namistija se važno prid zrcalom pa se uvatija gledat, popravljat, reka bi čovik da se sprema na rendes. Lipo se spleja na rigu, uredno kako ga je pokojna mater naučila još dok je bija dite, poštuca je brčiće, namistija kolet od košulje i kad je napokon bija zadovoljan, udunija je letriku i izaša vanka. Ovo je njegova ura, svako popodne kad sunce krene put Jelinka, šjor Košćina se zaputi lagano priko mosta prema gradu, učinit đir po rivi.
Ma nije ni čiovski most lako prić u to doba dana jer se šjor Košćini uvik potrefi da mu iz suprotnoga smjera naiđe bataljun dičine koji se vraćaju iz škole. A dica ka dica, vitrena, neobuzdana, trču, potižu se, vataju jedan drugog, letidu rusaci na sve strane, nemaju rišpeta prema starijima i ako ne paziš, lako se može dogodit da te bacidu priko ograde u more!
Evo se baš jučer šjor Košćina uputija petnajstak minuti ranije samo da izbjegne gužvu i do Katalinićeve puzavice sve je izgledalo ka bog, zakoračija je na most kad ono - opet kontra njemu nadire kolona dice!

A šta je sad? Jesan li krenija malo ranije? Okle vi u ovu uru - pita je maloga susida Franka.
A barba, danas smo imali skraćene satove!

Šjor Košćina ne voli šušure, iznenadne situacije, to njega ciloga uznemiri, izbaci iz takta. On voli da je sve u škvaru, stentano, kako triba bit. Prije dok su mu u susistvu bili vatrogasci, doli kraj Mandiracinoga mula, on bi uža poć do njih, sist na katrigu, poslušat najnovije ćakule i batude. To mu je bilo draže od manistre na pome. Ali kad su se vatrogasci priselili na Balančane, njegovoj tuzi nije bilo kraja. Kako su mu to mogli napravit? Druga promjena u gradu koja ga je totalno dotukla bila je kad su pribacili peškariju iz male lože gori u štalaj!
- Ma ko se to pametan dositija, sad za kupit po kila trlji blataric moraš ić u planine! I tako se bidan naš Košćina pati na ovome svitu skoro ka Isus na križu.

Srića njegova da ima prijatelja Svalinu, maranguna, koji je isti ka Košćina samo skroz drugačiji. Oću reć, isto je da se obojica zovedu Ivan, obojica su momci u lipim godinama, a još se nisu skrasili jel... Lako je bilo dok su im matere bile žive, ima je onda ko i kuvat i prat i peglat, a sad se moraju snalazit sami. Zato njih dvojica kad gredu priko rive onako kolafjaka s rukama na guzici, posli razgovora o balunu i politici najviše volu razminjivat ricete. Točeve i gulaše su uglavnom dobro savladali, jedino se Svalina uvik žali da nikako ne može napravit pire. A kako će napravit dobar pire kad su mu uvik španjuleti po rukama? Dvi-tri kutije dnevno njemu je ka ništa, jedan cigaret još ne ugasi a već se mašije za fajercak iz žepa, dimi mu iz just ka iz vaporeta. Zna i on sam da to ne valja, da će platit laštru kad-tad ali jebi ga, gušti su gušti.

I tako njih dvojica zaneseni pričama o spizi svaku večer prođu kraj Marmontovoga spomenika pa uz macel kroz Fortin. Znaju da će svaki čas trevit i trećega Ivana, Guinu. Za razliku od Košćine i Svaline koji su miroljubivi, Guina je uvik naoružan, nosi lampadinu i osti i neprestance zagleda priko korniža nadajuć se ugledat cipla, anguju, sipu, oli barenko muzgavca. Čak i da ga ne vidiš, stoposto ćeš ga čut, ali sigurno ne po lipim ričima. Šjor Guina je žestoki beštimadur, nema rečenice da on ne bogaje i kalaje zvizde s neba, takve kombinacjune rodbinskih odnosa, šarolikog carstva životinja i čovikovih reproduktivnih organa, ne bi moglo smislit ni šešnajšt ijad Mađari. Ajme kad ima ribe, ajme kad je nema, ajme kad ga pozdraviš, ajme kad ga ne pozdraviš. Ma opet, iza grubih riči, obično se krije meko srce, a takvo je i u šjor Guine, makar on sam to nikad neće priznat. Više je friške ribe podilija siromajima nego svi bogataši od Splita do Trsta. On uvik reče - šta će meni riba, iza ribe se moran napit vina, a ja ne pijen alkokol.
-Pa zašto onda loviš ribu - pitaju ga.
-Aj ne zajebaji - spremno im odgovori Guina.

Inšoma, tri Ivana, tri stara momka, tri prijatelja od ditinjstva, družidu se skupa a koliko već, skoro pola vika. Kad dođu zimski dani, kad je vrime kišno i nikakvo, sakriju se u kojega od njih doma, pa igraju na karte, posebice na trijumf. Digod se znaju i pokarat, padnu teške riči, tresu se grede od šufita i pari da će doć do prstiju, ali isto kad s kampanela odrebati jedanajst uri, mirno se pokupu i pođu doma.

Kod svakoga od njih, vridu posebna pravila. U Košćine doma se ne smi pušit, u Svaline se ne smi jist, a u Guine pit. I tako oni kombiniraju svoje vrline i poroke ka da su završili skule za velike stratege.



Jednom su tako u pauzi između dvi partije trijumfa lipo juski razgovarali o projektu Eko-Kaštelanski zaljev, kad eto ti - neko kuca na vrata. Ko je sad? Spustija se Košćina do portuna, otkrakuna vrata a tamo na balaturi stoji nika nepoznata žena, roba četrdeset godin, zgodna, bjonda, lipo stavljena.

-Izz...vol…tte - jedva je promuca domaćin
-Jeste li vi gospodin Ivan Košćina?
-A je jesannn... A šta van triba?
-Rođen desetog svibnja pedeset i treće?
-Ae, baš tad!
-Jeste li vi možda ovih dana ostali bez novčanika?
-Ajme, ajme... - počeja se pipat Košćina po žepima, ajme evo nisan ni zna da me opljačkalo, ljudi pomozite, opljačkalo me!
- Ne znam je li vas opljačkalo - smireno je rekla žena na vratima, ali evo ja sam vam ga našla, izgleda da nema novaca unutra, ali barem su dokumenti tu.

Zgrabija je šjor Košćina portafoj iz njezinih ruku i odma ga otvorija. Unutra je bilo jušto trinajst kuna i dvadeset lipa.
Sve je tu - odanija je Košćina dok su ga Svalina i Guina blido gledali.
-Sve?
-E.
-Pa nosiš samo trinajst kun sa sobon?
-A šta će mi više?
Okrenija se prema nepoznatoj ženi na vratima i nadoda; -
Fala van lipa, eto nisan ni zna da mi je negdi ispa, fala još jednom, ajte sad, laka van noć!

Potrča je u kužinu, još jednom pribroja šolde i počeja milovat takujin isto ka da je kućni ljubimac.
Bente robijo, ti si totalno lud! - smrklo se Guini prid očima.
Potira si ženu s vrata a spasila te! Nije me briga ali ja mislin da si joj po zakonu mora dat neku nagradu –
-Nagradu?
-E.
-A koliko?
-A štajaznan, najmanje dvadeset posto od pronađene svote.
Košćina se zamislija i počeja kontat, dvadeset posto od trinajst kun je jušto dvi kune i šezdeset lipa.
-Je, stvarno san joj moga dat, ne bi me to bacilo na inkanat.

I u svoj toj situaciji, sva srića da je Svalina osta pribran, pozva je ženu koja je ostala inkantana na balaturi neka uđe unutra, da se malo okripi i da zajedno proslave pronalazak izgubljenog portafoja.
U početku je svima bilo malo neugodno, razgovor nikako da krene, tri stara momka baš i nemaju puno tema za podilit sa ženama, a onda se nakon bićerina orahovice, gošća malo opustila.
- Igrate karte?
- Ae, nas trojica digod zaigramo trijumf, da nam je barenko još jedan, mogli bi bacit na briškulu i trešetu - tužno uzdahne Svalina.
- A ja? - odgovorila je spremno.
- Šta vi?
- Pa ja znam igrati briškulu i trešetu.
Tri Ivana ostali su ka trice špadi, ali brzo su se snašli.
- Ajmo provat, evo jedan par će bit Košćina i Svalina, a drugi Guina i kako ste ono rekli da se zovete...
- Ivana.
- Aaaa Ivana tako je, tako je, skužajte, nisam dobro zapamtija kad smo se upoznavali...

Inšoma, odrebatilo i deset i jedanajst i ponoć, a oni su još uvik igrali. Mješoviti par je satra ovi istospolni, Ivana i Guina su se složili ka da cili život igraju zajedno, naredali su jin kaputa i češljeva da se ovi nisu uspili osvistit. Razvila se i priča. Saznali su da je gospoja Ivana živi u Okruk, ali nije prava Okruška, nego ima vikendicu u Bušince. Zapravo, to joj je vikendica od bivšega muža, uteka je tukac, a ona je sama podigla dvi ćeri, jedna se već udala, a druga studira farmaciju u Zagrebu.

U nika doba kad su svi zaključili da je puno kasno, odlučili su poć ća. Svalina se galantno ponudija da će otpratit gospoju Ivanu, ali ona se zahvalila, rekla da ne triba, i tako je došla auton. Lipo su se ispozdravljali, a zatin je sila u narančasti reno tvingo, zašlajfala ka Šumaher, pipnila in i odjurila put Okruka.

- Ti iruda, koja žena - osta je fasciniran Svalina
- Jebate, stvarno je - doda je Guina
- Ajme! - zavapija je Košćina
- A šta je?
- Zaboravija san joj dat dvi kune i šezdeset lipa!
- Asti sto, kako ćemo je sad opet nać? -snerva se marangun
- A nema druge nego je nazvat na mobitel - samouvjereno će Guina
- Kako kad ne znamo broj?
- Eeee cukuni jedni, ja iman broj!
- Kako, kad ti ga je dala?
- Na mote šempjo, na mote!

I stvarno, idućega petka su se našli svi zajedno kod beštimadura Guine. Opet su mješoviti nadigrali istispolne, ali ne samo to, Ivana Okruška im je pripremila tople sendviče. Lipe male ukusne, s fregulicom sira i malo pancete na vrj.
Za desetak dan, opet kod Svaline. Tamo in je donila punu teču pašta-fažola. Nije znala za pravilo da se kod Svaline ne ji. Oprostili su jon, fažol je bija izvrstan. Malo-pomalo, počeli su kršit sva pravila na koja su se navikli.
Svalina je smanjija pušenje na samo tri-četiri duvana dnevno. Košćina je uspija istirat zmiju iz takujina, a Guini je jednom uspilo izgovorit čak pet rečenica bez iti jedne beštimje.
I novu godinu su dočekali zajedno. Tri mušketira su se nabubala pašticade ka nikad u životu. A tili- ne tili, svaki od njih trojice želija je na neki način steć posebnu naklonost Ivane Okruške. Počeli su se prdecat, uznosit ka pivčići, dokazivat ko je bolji, lipši, pametniji. Zajubili su se, a nisu tili priznat.



A onda je Ivana Okruška nestala. Ka da je u zemlju propala. Mobitel-isključen. Birani broj ne postoji. Zabrinili su se. Čak su je bili i tražit po Bušincima. Uzalud.
Prijatelji su se počeli međusobno optuživat ko je najviše kriv šta ih je otkantala. Svi su bili nervožasti. Guina je slomija osti na škrapu, Svalini se pokvarila glodalica, a Košćina je nako s visoka zaključiva:
- A zašto san ja uvik govorija da se nikad neću ženit!

Prošla je zima, proliće i lito. Polako su zaboravili na svoju ljubimicu. Možda i nisu, ali njezino ime je bilo zabranjeno u međusobnim razgovorima. Ona koju se ne spominje.

Negdi u vrime jematve, Guina je dobija poziv s televizije da dođe na snimanje emisije "Osmi kat".
Jebate, zašto me ovi zovu?
Ka ništa posebno, samo će sidit u publici, televizija će mu platit kartu za autobus i dat dvista kuna za snimanje. Ajde dobro, pomislija je. Nije se ima kad prije pofalit prijateljima. Uletija je Svalini u radionu i mava pozivom;
Vidi, vidi, snimat će emisiju o majstorima sa ostima!

- ­A jel, a zašto su onda mene zvali?- začudija se Svalina
Pogađate već, i Košćina je dobija poziv za snimanje. Još ne mogavši doć sebi, otvorija je širom pismo od televizije dok je prolazija mostom. I naravski, naletila dica iz škola, itaju se potižu, viču, skaču, zapunija reful i odnija pismo u more.

- Na van roge, ćaćine i materine, dico nesriknja - vika je Košćina priko mosta, a malo je ko razumija šta mu je. Srićom, telefonski su mu potvrdili da je stvarno pozvan i da može doć i bez one kartušine. Bidan Košćina je svo vrime mislija da će ić na snimanje Binga.

Za sedan dan, našli su se sva trojica na Prisavlju. Lipo su ih primili, napudrali ih po licu, dalo in kušine za ispo guzice i selo u publiku. Zadatak je bija jednostavan. Tribali su samo pratit jednoga čovika sa slušalicama na ušima koji je staja kraj kamere. Kad on plješće - svi plješću. kad prestane - da niko nije ni zucnija!

Izašla i voditeljica Danijela. Najavljuje prvu gošću - književnicu Ivanu Batarelo. Nedavno je izdala knjigu "Tri duje bez duje špadi" koja je u prvom tjednu oborila sve rekorde čitanosti. Publika plješće, izlazi književnica, neka zgodna mačka sa očalama, a njih trojica se gledaju u čudu. Naša Ivana!?

Danijela je srdačna, a književnica razgovorljiva. Knjiga – kaže ona- govori o trojici šarmantnih Dalmatinaca i njihovim međusobnim odnosima. Kako se u život okorjelih neženja uplela jedna žena i potpuno ih poremetila.

- A sad, dragi gledatelji, prekinula je načas Danijela Ivanu - upoznajmo stvarne junake ove izvrsne knjige!
Reflektori su obasjali trojicu mušketira, publika je pljeskala i vikala ju-ju, a mikrofon su prvo gurnili Guini pod nos.
- Jeba me pas ako ja kurca razumin šta se ovde događa - provalija je beštimadur iz njega.
Naravno, ovu će izjavu posli tehničari u montaži izrizat.
Svalina je tija ispast pametniji, reka da je on početka pretpostavlja o čemu se radi, a Košćina se vas tresa i zaplića jezikom, nija ga se moglo razumit božetebe. I on se sad nada da će ga u montaži okinit.

Dvi ure nakon snimanja, našla se opet stara ekipa okupljena oko stola u gornjogradskom restoranu „Baltazar“.
Sad su svi bili pinku opušteniji nego maloprije prid kamerama. Ivana im se ispričala i rekla kako se nada da se neće uvridit.
- Ma di ćemo se mi uvridit – rekla su sva trojica uglas. Nakon zagrebačkog odreska, njokade s gorgonzolom i četvrte botilje graševine, Guina se uzgovorija tako da niko od njega nije moga doć do riči, Svalina se nervozno meškoljija jer nije moga zapalit španjulet, a Košćina se primirija i deboto protrnija od straja kad je pomislija – a ko će sve ovo platit?




<< Arhiva >>

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se