Kad su tri mudrijaša stigla na odredište i isporučila ča su tribali, sili da se odmore.
-Ma ča sad, štrapacirali smo dovde, a niko da nas pogosti?-reče Prvi.
-Je, meni se justa osušila- Drugi jedva dočeka.
-Meni se pari da čutin vonj spize-reče Treči.
-Ajde divice ti, ne budali, oklen sad spiza u ovo doba? Vidiš da je sve zatvoreno. Praznik je, beno.To ti se pričinja.-
Ofendija se Treči mudrijaš. Prazan mu drob zlokobno zavija u pustinjskoj tmini. Drugi je vata zjale suvin mislima. Prvi se češka po bradici.
–Pas in čunku, ni jist ni pit ne daju, oni bi da lipšemo ka tovari...E da ne bi! Moran smislit nešta ako ne mislimo poginiti.-
Stislo ga za pišanje. Tromin korakon odgega iza jedinega drveta ča se tot trefilo.-Gospode, pa di ovi narod inače piša, samo jedno drvo na toliki svit?! Moran ovo zapametit da rečen Trečen.-
Uto spazi na nebu zvizdu repaticu. Padala je put istoka.
-Alo ekipa, diž se u roku eks!-
Ovi ni čut. Je, kako da ne...jedva ča su sili..ne da in ni odanit dušon.
-Ajmo, sitija san se ko če nas pogostit.-
-Ko?- skočiše Drugi i Treči.
-Znate vi kuma Žiku?-
-Da jel znamo... i plesali ga!-
-E pa u kuma danas počinje fešta. Badnjak mu.-
U tren uzjahaše. Do kuma ni daleko, tu oma u prven komšiluku.
-I da znaš-naša san ti novo gradilište. Budučnost je u sranju i pišanju!-
|
