Sifra:"BOZIJA PRAVDA"-"SLOBODAN MILOSEVIC JE I TVOJ I MOJ BOG..."-1
Dobrovoljno sam se,kao clanica Saveza logorasa Bosne i Hercegovine,prijavila CENTRU ZA ISTRAZIVANJE I DOKUMENTACIJU Saveza logorasa Bosne i Hercegovine,da ovaj iskaz,ovo svjedocenje,dadem u pisanoj formi.
Izrazavam svoju potpunu spremnost da ovo svjedocenje,ovaj iskaz,iznesem i u zvanicnoj SUDSKOJ PROCEDURI protiv okrivljenih za RATNI ZLOCIN I ZLOCIN GENOCIDA,pred sudovima u Bosni i Hercegovini,sudovima zemalja stalnog boravka OKRIVLJENIH ZA RATNI ZLOCIN,a posebno pred TRIBUNALOM ZA SUDJENJE RATNIM ZLOCINCIMA U DEN HAAGU,zajedno sa osobama iz ovog mog svjedocenja,koje su bile zrtve ratnog zlocina i zlocina genocida.
Do pocetka rata zivjela sam u Semizovcu.U Semizovcu sam bila i zaposlena.Ostala sam sama u iznajmljenom stanu.Muz mi je ranije umro,a sin jedinac,hvala Bogu,blagovremeno je iz Semizovca izbjegao u Sarajevo,gdje je prilikom pretrcavanja jedne ulice bio tesko ranjen,jer ga je pogodio snajperista,cetnik,sa Trebevica,iznad Sarajeva.Sada,nakon rata je teski invalid.
Nekako sam podnosila prve mjesece agresije,jer me je drzala nada da ce se sve dobro zavrsiti.Bilo je i nevjerice da ce se desiti nesto jos gore.Sve je nekako bilo podnosljivo do 5.VII 1992.godine,kada su oko pola noci po mene dosli naoruzani Srbi-cetnici sa dva vozila i odveli me u njihovu komandu na saslusanje,u jedan objekat MOTELA"SONJA".Vidjela sam odmah da je to motel"KONTIKI",
zvani"SONJA".
Tamo sam zatekla veci broj"Seseljevaca"i"Arkanovaca",koji su dosli iz Srbije,kao agresori na Bosnu.Ispitivao me je BRANE VLACO,tadasnji komandant zatvora-logora"Sonja".Ispitivao me je gdje radim,ko me je zaposlio,gdje mi je sin,drzim li u kuci oruzje...Po mome prezimenu,dovodili su me u vezu sa jednim od komandanata Armije BiH.Nisu vjerovali da ga zaista nikada u zivotu nisam ni srela.
Onda me je Vlaco licno odveo u jednu od kuca,koje su bile pridodate zatvoru"Sonja",a razlog za to,
navodno,je bio da se sama ne bih kasno vracala kuci.Medjutim,tu mi se desilo nesto strasno.Tu sam vise puta bila silovana.Redali su se na meni Srbi-cetnici,prvo Vlaco,pa onda jos dvojica cetnika,
Srbijanaca.Po akcentu sam zakljucila da nisu iz Bosne.Bila sam u potpunom soku,ispacena i iznakazena i fizicki i psihicki,tako da ni danas ne znam prepricati detalje te stravicne noci,u kojoj sam kao zena,kao covjek,ponizena i uvrijedjena da do smrti ne mogu sebi doci.
Vlacu licno nisam poznavala,iako je zivio u Vogosci.Ne znam da li je on mene poznavao,ali mog muza sigurno jeste.U tim trenucima shvatila sam da nema veze ni ko sam,ni sta sam,ni ko mi je rodbina.Njima je bilo jedino bitno da me kao zenu,kao Bosnjakinju,uvrijede,da me ponize.Sta drugo i strasnije zeni uraditi nego je nemocnu silovati.
Jednom prilikom je dosao jedan cetnik,Srbijanac,i nasrnuo na mene.Ja sam se pokusala braniti.
Medjutim,on me je tako krvnicki udario da mi je slomio cetiri zuba.Tada sam shvatila da cu,ako se branim,jos gore proci.U meni,u mome bicu,nastalo je jedno stanje obamrlosti koje se nikako ne moze opisati.U zatvoru"Sonja"je bilo jos mnogo zena i djevojaka kojima se sve isto desavalo.SVE STO SU NAM SRBI RADILI,RADILI SU NAM SAMO ZATO JER SMO BOSNJAKINJE.I danas se pitam kako sam uopce ostala ziva.
Opet napominjem da je silovanje nesto najgore sto jedna zena moze dozivjeti.To je za zenu najvece ponizenje.Udaranje i samari su nesto drugo,a za silovanje je jednostavno tesko naci prave rijeci.
Najgore je,ipak,bilo prvi put.To je najveci sok koji se tesko moze opisati.Od tada se neprestano pitam,kako jedan"vojnik"moze primjeniti silu nad neduznom zenom.Pokusavam na sve moguce nacine da to zaboravim,ali ne uspijevam.Ja im to zaista nikada ne mogu oprostiti...Na primjer,kada su me one prve noci odveli u tu kucu pored motela"Sonja",SRBI SU SETALI OKO MENE,ZAGLEDALI ME I MJERKALI.Nije bilo puno price.Udju na vrata,osamare te i...To je trajalo sat i po.
Nekoliko dana poslije toga,jedan cetnik,Srbijanac,me je izveo u prizemnu kucu pored motela i tamo mi naredio da se pred njim skinem potpuno gola.Bila je tu u sobi neka stara janjeca kozica.Pitao me je da li znam moliti Bogu,klanjati,pa da tu pred njim klanjam potpuno naga.Odgovorila sam mu da znam klanjati i moliti se Bogu po svom islamskom zakonu,pitavsi ga da li je on vjernik,da li se on moli Bogu i je li ga strah Boga sto mi zlo cini,sto me muci.Rekla sam mu da se ni muskarac ni zena ne smiju Bogu moliti ako nisu pristojno obuceni,a zena posebno.Pitala sam ga zna li da ce ga za sve sto mi cini,kazniti Bog Svevisnji.On se na to razbjesnio,skocio na mene sav zajapuren i crven,i udario me nogom u stomak.Lezeci na podu u gotovo besvjesnom stanju,cula sam kad je glasno opsovao Boga.Vikao je mahnito:"SLOBODAN MILOSEVIC JE I TVOJ I MOJ BOG BALINKURO SMRDLJIVA!"Digao me je i nekoliko puta osamario,a onda izvadio noz iza pojasa i naredio da se skinem potpuno gola i da klanjam,ili ce me potpuno iskasapiti.
"BOG JE RODJEN U SRBIJI,BOG JE SRBIN"
Morala sam poslusati jer sam mislila na svoga sina.Skinula sam se i pocela klanjati.Nisam zurila na prvu sedzdu,uceci u sebi vise dova,u nadi da ce se Srbijanac ohladiti,dozvati pameti i smilovati se meni,
bijednoj zatvorenici.Ali nije.Dok sam se molila Bogu on se skidao i bio potpuno go.Kad sam se spustila na sedzdu,prisao mi je grubo sa ledja i s nozem u ruci nad mojim vratom grubo me silovao vristeci:"BOG JE RODJEN U SRBIJI,BOG JE SRBIN!"
Ne mogu opisati dusevnu bol ni ponizenje koje sam tada osjecala.Molila sam se Jedinom Bogu i plakala,a onda osjetila da mi Srbijanac nozem para ledja od vrata niz kicmu i od plecke do plecke.Oblila me je krv.Trzala sam se i otimala pod manijakom,a on je vriskao:"SAD SI SRPKINJA,SAD SI POKRSTENA!"Ne znam sta se sve poslije desavalo.Izgubila sam svijest.Sebi sam dosla kasno u noc.Oko mene su bile dvije zene,koje su me previjale zavojima.Brzo poslije toga su izasle i ostala sam sama,ponizena i isparana.
Ujutro je dosao Brane Vlaco sa dvojicom cetnika koji su me iznijeli vani.Smjestili su me u auto i odvezli mojoj kuci.Molila sam ih da me oslobode i puste da odem u Sarajevo,ali nije bilo govora o tome.
Zabranili su mi bili svako kretanje.To je bio prakticno kucni pritvor.Komsije Srbi su bili zaduzeni da prate svaki moj korak,gdje cu ici i ko ce mi doci.Mogla sam samo otici preko rijeke po vodu i ponovo se vratiti.
Borila sam se da ne izgubim razum.Borila sam se samo zbog mog sina,jer imam samo njega,a i on samo mene.Nema oca.Brinula sam se za njega hoce li ostati ziv.Kasnije sam saznala da je tesko ranjen,posto ga je pogodio snajperista.Bila sam mu tada najvise potrebna,a i on meni.To su i meni i njemu bili najtezi dani u zivotu,jer je njemu neko javio da su me Srbi zaklali,a meni su rekli da je on ubijen.To je,ustvari,bilo psihicko i fizicko ubijanje na sve moguce nacine...
|
