Evo da i ja nešto napišem. Gledao sam sinoć jedan intervju s Frankom snimljen možda par mjeseci prije nego je umro. S njim je razgovarala voditeljica obiteljske emisije o stvarnom životu zbog čijeg je nakeženo brižnog baljezganja poodmaklim rakom prostate izmučeni Frank u pola intervjua zapalio cigaretu. Ona ga je pitala ne brine li ga barem malo spomenuta navika u ovim teškim trenucima po njegovo fizičko zdravlje. Znate šta, reko joj je Frank, za mene je ovo hrana, a duhan je moje najdraže povrće. Pokazali su mladog Franka bez brkova u crno-bijeloj tehnici kako svira bicikl, a za kraj su ga pitali po čemu bi volio biti zapamćen kad ode. Kratko je odgovorio da nije važno. Želite li da vas zapamte po vašoj muzici? Frank već pomalo iznerviran. Nije važno hoće li vas zapamtiti, ljudi koji žele biti zapamćeni su vam tipovi kao Reagan i Bush. Oni će učiniti stvarno baš sve da ih se zapamti. Sinoć sam gledao i Lou Reeda kako priča o Franku. Neil Young je prvi u publici ustao da aplaudira.