Ošišala sam se. I to dosta. Ne mogu se vidjet. OK je, ali mi je ful čudno. Navikla sam se već na to da mi je kosa malo duža, čak mi nije ni toliko skratila, samo mi je neobično. Inače, šiša me frendica u svojoj sobi. Nekad smo se igrale u pijesku, krale baki jaja iz frižidera i pekle kolače od blata . . . a sada se naša druženja svode na povremene sastanke u njezinoj sobi i onda se ona malo igra mojom kosom, a ja uopće ne vidim kaj ona radi jer nema ogledalo u sobi, pa na kraju ostanem zapanjena. Ali dobro radi svoj posao. Uvijek sam zadovoljna, ali mi treba par dana.
Volim mijenjat takve stvari. Poznata je ženska teorija da treba promijenit s vremena na vrijeme dečka ili frizuru. Dečka nemam, dakle... frizura.
Sad bih malo kukala kak me nekaj boli, ali neću. Ignorirat ću to. Samo se nadam da ću sutra moć hodat i da neću završit prije na hitnoj.
I tako, svaki put kad se sretnemo moja frizerka i ja, počnemo prelistavati neke davno prošle dane kad je djetinstvo bilo djetinstvo. Nisu nama trebali crtići, igrice, kompjuteri, play stationi, nije nam trebalo ništa. Nama je bilo sasvim dovoljno da se skupimo i odlučimo napraviti neku glupost. S obzirom da ne živim u gradu, nije bilo straha da će se išta dogoditi. Jedina opasnost je bila da se netko od nas ne okupa u potoku (teče dva metra ispod mog plota) ili da ne padne u koprive, ili sa bicikla... a ipak se sve to događalo. I drago mi je da je. Jer ništa me ne može podsjetiti na prve pokušaje vožnje bicikla bez pomoćnih kotačića od ožiljka na koljenu. Pala sam na razbijeno staklo, otrčala slijepoj prabaki koja jadna nije znala što bi. Malo suza, boli, i sve je ok. Svi smo se «krstili» u potoku. To je škola koja se mora proći. :))
Kad smo već svi bili u osnovnoj, imali smo inovativne ideje. Nije bilo love da nam starci kupe mrežu za odbojku, pa smo se mi mudro sjetili da bi baš mogli razbiti jednu video kazetu i traku zavezati između dva stupa. Naravno, nećemo to napraviti u slijepoj ulici, nego na glavnoj cesti. I uredno smo zaustavljali kamione da nam ne bi slučajno potrgali improviziranu mrežu.

I bilo nam je super. Igre skrivača do ponoći, turniri u badmintonu, igre lovice. Bez tehnologije, umjetnih načina zabave, ograničenja. Nitko to ne može platiti.
Žao mi je klinaca koji su zatvoreni u četiri zida, ispred televizora, sami. Nije to djetinstvo.
Ja bih svoje dijete željela odgajati izvan grada. I ne visiti nad njim. Dijete treba slobodu.
Planiram ovo ljeto supit staru ekipu i odigrat bar jedan turnir odbojke. Ili bilo čega. Samo da se svi skupimo. Nema veze što svi imamo dvadeset i kusur godina. Koga briga. Ako hoće, nek i starci igraju s nama.
Inače imam veselo susjedstvo. Ja sam mislila da sam čudna, a onda sam danas vidjela svog susjeda kako vozi svog peseka po dvorištu. Stavio ga je u onu košaru (nešto kao košarice u samoposluživanju) i vozi ga po kiši, po svom travnjaku, vrti se u krug i smije se. A pesek uživa. :)))
Inače, dans mi je skroz glup dan. Ova kiša... ma vidi se po (ne)kvaliteti postova da sam sva bezveze.