Bježim-odlazim, van iz ovog grada!
|
"Zašto?? Kako?! DI-TI-JE-PAMET" Bacam stvari u kofer. Plave je boje i nije velik. Nikad nije. Priznat ću nešto. Više volim tamnozelenu. "Kroooompira! luka, zelja.. KROOOMpi.." Dolazim do stadija kad mi je dosta svega. Mi smo oduvijek bučna obitelj. Dede sa svojim kamiončekima isto nas nađu u pravi trenutak. Samo baka fali da isplače dušu tu negdje. Baka često plače. Začudo, sad se samo povukla u čošak. Moli. Psovke lete na sve strane, već je navikla. Jebemu al je živo. Prejeli smo se lubenice, valjda je to. Moje najdraže voće. Pitajte me to zimi i odgovorit ću isto. Stvarno. Jednom, u osnovnoj školi, pojela sam popriličnu komadinu i otišla na instrukcije iz fizike. Svakih 15 minuta sam jurila na zahod. Dok ženi nije dojadilo, pa je iskopala neke krekere u nekom ormaru i natjerala me da pojedem zdjelu 'da popiju svu tu vodu'. Ajme koja je to sraćka bila. "Jesi spremila ventolin?? Opet će biti sranj.." "Nikad n.." "Prošli putt!!" (imamo malo različitu definiciju 'sranja') "Odmah, odmah, odmah spremi vent.. JESI UZELA PUNJAČ ZA MOOOOBITELL" Jebeš ti i punjač i mobitel kad uvijek zaboravim napunit to čudo. Ima staž 7 godina i umirao je više puta. Prije koju godinu zaputila sam se u Rovinj iz Bala dobrano predvečer i zalutala u šumi kod Paluda. Naravno da stari frend nije bio od koristi. A sam Bog zna da se s tom šumom nije za zajebavat čak ni za danjeg svjetla. "Di je?? Šta! Ko!? Ipak! Eeeeej. TVRDOGLAVA SI KO MATER!!" Uz jednu malu činjenicu. Tvrgoglava na suprotan način. Ona vuče na jednu stranu a ja grizem drugu i ni milimetar. Mislim da se na neki čudan način ponosi time, kao ono, krv nije voda. I tako. Brat je sad velik. Ima curu. Dugo se nismo potukli. "Nemoj pit, nemoj se drogirat, pristojno se ponaš...." Dobri su to ljudi. Zbilja jesu. Na odlasku poljubim svoje uspavano pseto. Samo kapak podigne na pola i promrmlja nešto u snu.. |
