petak, 30.03.2007.

Dizali dizalicu!

Razmišljala sam danas o doručku u vrime kad su neki već obavili i ručak. Ne zato što kasno doručkujem nego zato što sam se probudila u neku nesuvislu uru. Večer prije gledala sam film «Babel» s Brad Pittom u glavnoj ulozi do 3 ure ujutro. Inače, noć je moje vrime. Jednostavno proradim. Ujutro, opet, nitko nije zvao na mobitel, nitko ništa trebao, ništa se nije događalo. A ja ponekad jednostavno ne navijem sat. I tako sam «kasnila» na kavu. I cili dan negdi kasnila. Ono, 30-ti na kalendaru. Sam kraj miseca. Takav dan se može samo prekrižit. Štoviše, izbrčkat da se ne vidi uopće. Prelistam na kavi novine, kad tamo da je netko iz Makarske dobio na «black jacku» 233.000 kuna. U «Osmici» (bivši «Bobis»). Ne piše tko. I onda odmah nagađanja sa susjednih stolova da je to «patka», da je izmišljotina,…. «A lipo ti tu piše da još nitko nije dobio više od 150.000 kn na tim aparatima…». I onda sam zavrtila par brojeva. Lovu je dobio neki što ga zovu Bakula. Ima dva sina i bla, bla, bla… I inače igra, i ulaže dosta i tako bliže i tako dalje. Pa, eto, ipak netko dobija… Popodne lutala. Baš mi nekako odgovarali otvoreni prostori. To je sve u paketu s danom – 30-im u misecu. Još jedan i gotovo. A onda dolazi Dan lažova, 1. četvrtoga. Nedija. E, to je dan kad će se na Sv. Petru održat drugo po redu Svjetsko prvenstvo u praćama. Ico Stipičević je opet glavni i odgovorni. Ali vratimo se present time-u. Danas je na Dugišu na gradilištu pao kamion s dizalicom. Ne znam je li to zbog kišnih uvjeta ili je sve toliko u ovom gradu prokopano da će se svaka malo veća težina bez temelja samo profundat. Priča ipak ima sretan kraj. Nitko nije stradao. Sve se ostalo da napravit. Neki će reć da se i čovika napravi. Znate onu "čovjek je najsavršenije biće koje svaka budala može napravit"? Ali lako je baljezgat kad je sve prošlo ok. Ovako je to izgledalo u neko doba večeri. Ja sam došla kad je već druga dizalica stigla i pokušavala dovest stvari u red. (Kasnila!) Skupilo se masu ljudi. A kako i ne bi? Ipak je to jedan cijenjeni Dugiš u kojeg se kunu svi dugogodišnji kvartovski stanari. Ja sam tu ipak friška i još uvik nemam osjećaj pripadnosti. «Važno» da sam ga izgubila tamo odakle sam preselila. I tako uvik levitiram negdi između nečega ostavljenog i nečega još ne-pronađenog. (Sve ovo se odigralo na gradilištu, točno ispod magistrale, nasuprot poslovnoj zgradi «Apfela») Nešto prije ovog događaja javili mi da je televizijska ekipa u «Susvida» i da su snimali nešto vezano za Porin. Kad sam se odlučila zaputit u tom pravcu, oni su već bili na odlasku. (Kasnila, šta je reć?!). Sretnem Marinu Marinović koja je sve to i «povukla». Kaže kako su snimali barba Andriju Bakića iz Makra, zvijezdu Pašalićeve «Makarske televizije» za najave na Porinu. Bili na Sv. Petru, Osejavi, na dosta nekih lokacija koje će se prikazivat za vrijeme najava na Porinu. Detalje sam, naravno, zaboravila. A i di bi tu bila iznenađenja da ja sve kažem?! Sve u svemu šator u kojem će se održat Porin počet će se postavljat na stadionu 12. travnja. Pitam šta je s koncertima za «široke narodne mase» gladne kruha i igara. Marina kaže da će uz Cubismo nastupiti i neki gosti kao što je Massimo i još neki. A drugi dan da je koncert Croatia recordsa jer oni dobivaju nagradu za 60 godina rada. Ajde dobro. Važno da nije sam Dado Topić. Ko bi to sluša?! Ovako će bit nekakav mix svega i svačega. Bar će bit gužva u gradu. Za sada ne znam je li mi se to sviđa ili ne sviđa. A sviđa…. Nek' se događa… (Marina Marinović u društvu Ane Vela iz «Apfela» na Kačićevom trgu nakon večere u «Susvida») Danas su mi rekli i da je prošlu noć netko izbušio gume na 15 auta nasred rive. Evo, sad će ispast da ja opet nešto provociram Svagu. Ali šta ću kad su mi rekli da je to napravljeno i na njegovom autu. I autu njegova oca. Pitam kome još i nitko mi ne zna reć. Sorry, Svago! (Ovo svi mogu komentirat osim Milice Bolanče!) Na žalost nisam uspila slikat to «remek djelo» neke budale ili više njih koji su to izveli. Ali zato sam na Zelenki uslikala jedno fenomenalno parkiranje. Pa pogledajte, molim vas, kako je to «u tisno» bilo i još na nizbrdici. Svaka čast! Ovde bi auto-škola tribala dovodit nove vozače da se uče parkirat. A ne da pojedini moroni, iz bezobrazluka ili nesposobnosti, zauzimaju po dva parking-mista po gradu. Pogotovo kad se zna da ga je ionako malo. A još kad se sitiš tko ti zbog parkinga na auto stavlja lisice (pojedini, svima dobro znani, (prebacimo se ipak u jedninu) kojemu bi lisice trebale bit na rukama), onda stvarno ispališ! Sutra je aukcija slika u hotelu «Biokovo» kojom će se prikupljat novci za pomoć dječaku Marinu Radiću koji se liječi u Njemačkoj. Aukcija se održava u organizaciji Roberta Zubera i HTV-a. Ne znam tko je sve pozvan na aukciji. Vidit ćemo sutra…. O tom po tom. Dođem u samoposlugu prije nego ću kući. (Dobro se sitila). Kad neki gospodin zamoli da mu pročitam nešto s kutije s rižom. Kaže ostale mu naočale kući. Meni već smišno. Onda se on odmah nadoveza «Jeste li vi ona što je radila…?» E, znam ja te priče… Ha, ha, ha. A baš mi je to bilo simpa. K vragu i kapitalizam i veliki super marketi. Živile male samoposluge i neformalni kontakti. Baš je dobro sjetiti se one Pabla Nerude: «Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika, postavljajući sebi svaki dan ista ograničenja. Lagano umire onaj koji ne mijenja rutinu, onaj koji se ne usuđuje odjenuti u novu boju. I ne priča s onima koje ne poznaje». Ovo je poruka jednoj mojoj dragoj prijateljici s kojom je naše zadnje chat-anje neslavno završilo. Život je provjera. Život je samo provjera. Jer da je ovo pravi život dobili biste upute kamo ići i što učiniti. Ako možete birati budite radije ljubazni nego u pravu. Ne zaboravite, čak i kad umrete vaša lista zaduženja neće biti čista. Kada se ne zna na kome je red iznijeti smeće, iznesite ga vi. Činite bezrazložna djela dobrote i nemotivirana djela ljepote. P.S: Ako nešto znam, znam zabrljat! A ako nešto ne znam, ne znam umisto da budem u pravu izabrat da budem jednostavno ljubazna!

- 23:25 - Komentari (22) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 26.03.2007.

Makarska obitelj kralja Tomislava

Vidim u komentarima prethodnog posta prijedlog da se ispita kako su to svi gradonačelnici Makarske, osim Ivande, iz istog kvarta. Možda se odgovor može naći u Haralambusovoj teoriji sociologije (iako mi ta teorija iz osobnih razloga nikad nije legla). Možda bi moj bivši kolega Doogish to mogao objasniti. Doogish, daj se oglasi! A dok on to obavi, ja ću opet po sistemu «skitam i pitam». Pitam Brankicu Ćondu je li istina da je operirala nos. Posli mi govore da kako ja to tako izravno pitam. A ja opet ne znam kako bi drukčije trebala pitat. Branka kaže da je. Bila je tri tjedna u Dubaiju. Na zarukama neke prijateljice. Pitam šta nije našla nekog šeika. Pa šta bi falilo da jedan makarski zet bude neki ultra bogati?! Nagovorila bi njega Branka da nam napravi dvoranu. A i čovik kad bi vidio ovako lipo misto, mora bi štogod. Pa vi sad napadajte Branku koliko hoćete. Ali kažem vam ja da to uopće ne bi bilo loše. Ustvari, svima dobro (možda zvuči interesno, ali budimo realni!). Šeika za gradonačelnika! Čujem da će predstojeća politička kampanja bit vrlo nezgodna. A kako i ne bi kad su jedni drugima davali materijala za igru ispod pojasa. To je u politici, izgleda, dozvoljeno. I tako čuješ malo tamo, malo vamo, zbrojiš dva i dva… A boje mi je ništa ne govorit. Već je počelo. I čut će se…. (Brankica Ćonda, otvorena i pristupačna za intervju. Tako treba.) S Brankicom je bilo zabavno, za razliku od predavanja povodom svjetskog Dana voda. Došao neki barba. Vrlo uvažena faca. Dr.sc.mr. (Bože, zašto su oni uvik tako dosadni?!) i održao predavanje u vatrogasnom domu. I misleći kako smo mi malobrojni koji smo se pojavili vjerojatno debili prvog stupnja, ispričao priču za prvi osnovne. Ništa što svi prisutni nisu već znali. Bila sam pristojna uru vrimena, a onda ko fol slikala i samo produžila kroz (iz)ulazna vrata. Tip je trebao šokirat ljude na temu vode do te mjere da mi danima svima okolo pričamo kako nismo svjesni koliko smo sretni što imamo pitku vodu s kanele i bla, bla, bla. Ovako otišla nervozna kući, stala pod tuš i dok nije došla ladna voda nisam se mrdnila. (Predavanje u vatrogasnom domu na temu vode) U šetnjici gradom Edita i ja snimili kamere. Taman se naštelile da nas usnime, kad ovi sve pogasili. Pitamo u čemu je baza. Izraelska TV. Snimaju put zbjega Židova iz Sarajeva. Makarska je bila jedno od mjesta na tom putu. Nisu rekli kad će se emitirat. Nadam se da će Borut i Vesna to gledat i dat nam informaciju kako su nas predstavili. Otišle u neku uru na plažu. Nigdi nikoga. Odmah odlučile iskoristit trenutak i vratit se «koju godinu» unazad. A to je nama zakon. Ali brzo sam otkrila da to ne ide tako. Kad sam sila počeli smo tražit dvi kune za «vožnjicu». Ali di ćeš ih ubacit kad je sistem uništen?! Otić ćemo mi u Disneyland kad-tad. Tamo sve radi. Jer Ameri znaju kako uzet lovu. Mi ni to. (Džabe ti što imaš dvi kune, kad ih nemaš di potrošit. Ko u socijalizmu.) Ali dica sebi nađu zabavu, kad već ne mogu tamo di tribaju. Sili mi isprid Skale i gledamo «novi sport» jedne grupice njih. Najprije su, parlafinta, išli pritrčat cestu ispred vozila hitne pomoći. Ovaj stane, i još im rukom čini da priđu cestu. Oni mrtvi-ladni. Da neće. Niti su mislili. Mi ne možemo virovat. Ajde, dobro. Dolazi drugi, treći… Kad naleti Rančić (bivši direktor Elektrodalmacije). Stane. Oni opet da neće prilazit cestu. I još se s njim prepiru. Čovik ispalio. Ali, šta će?! Oni su brži. Ma ne mo'š se s dicom svađat. Oni uvijek pobijede. Mi se sprijateljili (šta ti drugo ostaje). Jedan se preziva Šiljeg. Rekao i ime, ali sam zaboravila. Pravi vražićak. Vođa ekipe, nema sumnje. Ali onda smo snimili i šta rade. Traže u kafiću kesicu meda, stave ga na cestu i čekaju da ga auto pregazi. Bilo je uspješno jer su kasnije jedni drugima mazali kosu medom skupljenim s ceste. U Skalu su kasnije svratili i Suri i Mate. U trlišu. Da se vidi da judi nešto rade. Nisu baš bili spremni za poziranje (a nisam ni ja dobila odobrenje za objavu fotografije. Ovo je na vrlo velik rizik, vjerujte). Nešto su počeli kako ih ne smin slikavat i tralalala. (I zato su naši manekeni u ovako neobičnoj pozi koja treba ilustrirat umni rad naših vrijednih mladića. Poneki srednji prst kojim potiču moždane vijuge na brži rad nema nikakve veze s vrijeđanjem vaših cijenjenih očiju). A šta oni zapravo rade? Renoviraju Matinu urarsku radnju. Stari Mrkušić, kako bi rekao naš prof. Miro Družijanić, u ropotarnicu povijesti. Suri i Mate u kombinaciji, rušilačka su snaga. Ništa iza tih ne ostaje. Ali dolazak Andrijice znači neki kreativni pomak. Još nije poznato kako će radnja izgledat. (Projekt nije predstavljen javnosti. Mate, ako je to Sulić napravio za Ibero star na Biloševcu, moga si i ti za radnju. Ipak se radi o objektima jednake važnosti) Ostavimo se mi muških pozera. Iliti manekena. U gradu je jedna manekenka koja ovde već godinama dolazi. Mislim baš od malih nogu. Zove se Silke. Njemica. U Njemačkoj je baš bila poznata i čekala je blistava karijera. Onda je doživila prometnu nezgodu u kojoj je bilo pitanje hoće li prohodat. Nosila je dugo one puste šipke i šarafe na nozi. Onda se oporavila i nastavila karijeru u Parizu. Imala sam njen kalendar (ne znam di je završio, fotke su bile neobične, pomalo umjetničke). Onda se udala, koliko znam, za jednog svog fotografa s kojim sad često dolazi u Makarsku. (Šta je model?! Slikam izdaleka, ali senzori za objektiv su proradili i moj paparazzo uradak nije prošao nezapaženo kako je planirano.) Dugo nisam pisala post (hm, dugo, relativno). Svašta se u međuvremenu ispodogađalo. Zovu me u neku sitnu uru da je provaljeno u samoposlugu na Macelu. Da je i policija tu. Ali večer prije je bio kućni party. A samoposluga je mala. I neće mi objavit priču. I hvala na informaciji, ali ipak se za eventualnu fotografiju ne mogu dignit u tu uru (izbacit ću kućne partye s dnevnog reda i nereda). Pa ni za blog. U nas su pljačke ili presitne pa nisu interesantne ili su toliko velike da je to izvan dometa nas malih ljudi. I rješava se (a i događa) na puno višim razinama. Ponedijak je (ponoć davno otkucala). Sutra (tj. danas) moram u "bijelu kuću". A to me uvik baci u bed. Papirologija. Prošli tjedan mi kaže jedan kako su u Općini dobili pošiljku adresiranu, umjesto Obala kralja Tomislava, na Obitelj kralja Tomislava. E, kako se kralj prevrće u grobu. Ne zato što neki ne znaju adrese. Nego zato što mu svakoga trpaju pod obitelj.

- 01:17 - Komentari (9) - Isprintaj - #

nedjelja, 18.03.2007.

Rupa u rupi

Važno da smo mi smislili biznis s kojim ćemo se obogatit. Imamo kompletan scenarij. I lokaciju, i sistem rada i slogane, sve... Reka je Suri da, po uzoru na stare Spartance, moramo ideju prespavat. Ako se poklapa ono od noći s onim od sutrašnjega dana, to je to. Ali nećemo otkrivat detalje. Za to ipak treba poseban post. Edita je rekla da je ona prespavala i da je sad još sigurnija. Sve to se događalo neku večer u Rockya. Petak. U Rockya dolazi i jedna cura, Maja Marković, za koju mi kažu da je na Bingu osvojila Škodu fabiju. Čestitamo Majo! Išli večeras na buće. Martino mi kaže da mu je brat iša u Afriku surfat. Oni i Miljenko Franić i ta ekipa koja traži povoljan vitar po svitu za svoja jedra. A mi ćemo koristit naše vitrove i naše more. Za ovo malo ribice što je u njemu ostalo. Svago prodaje ribu i kaže kako ga nervira kad ljudi dođu kupit i kažu: "Zašto ti je tako skupa riba? Ko da si je hranio?". A onda i druga strana priče. Božo Granić taman kupio tabinju. Tumači da je to nešto između šnjura i mola, i vidi je kolika je i... I ja pitam da ali ju je sam uvatio. "Jesan na punti od takujina!", Božo će nasmijano s blagim cinizmom velikog gurmana. Niti sam lovila niti prodavala, a ni kupovala ribu. Za početak sam samo išla vidit kako je ribama. I mogu vam reć - ladno. (Ima dana kad mi je more stvarno - do kolina) Nedavno se na rivi sritnem s kolegama. I taman razminili par riči kad evo ti Vedrana Josipovića. E, kad smo "svi mi lipo tu na okupu da znamo kako ima jedan grafit nasrid plaže... i šta radi TZ... i sramota... mi jedna turistička zemlja....". I baš kad smo Edita i ja otišli na brzo hodanje do Cvitačke uslikam rečeno. Razza Romana figli di puttana! Razza Romana ne trebam prevodit, a ostatak kaže da se radi o - kurvinim sinovima. I tako to stoji već mjesecima, dane kažem da se radi i o većem vremenskom intervalu. (Bar pitura nije skupa) Dan je bio predobar da bi nas poremetile bilo kakve parole. Osejava u nekom svom miru. I onda pravac Dugiš. Zlata Rica me je pitala šta ne slikam rupu na Dugišu da se vidi "sjaj i bijeda Hoolywooda". A baš sam tih dana otkrila jednu drugu rupu. Onu koja gleda na tu rupu o kojoj je ona govorila. I ovako vam to izgleda. Radi se o školskom zidu. Je li ovo rupa iz pisme Pink floyda "Wall"? (Rupa koja gleda na rupu) A ovo je pogled na školu s druge strane. Neki porazbacani kiosci i kontejneri. Kojih fali na sve strane. (Školana Dugišu) A na drugoj strani rupe je veliki ograđeni prostor u kojem su nekakvi auti. Čije je to i šta tu radi nemam pojma. I baš bez veze. Koliko ta rupa stoji tako bez ikakve namjene? Više se i ne sićan kad je iskopana. A kako bi tu bio dobar skate park. Izvrstan. Sad će svi reć, jesi normalna kolika površina... Jeste li vi? Koliko ta površina stoji tako i ničemu ne služi. Ovako bi imali najveći skate park u državi. Bar nešto čime se možemo hvalit. Samo izbetonirat i napravit potrebne poligone i skakaonice i eto. Super. I ne bi više ovi cmoljili kako se uništava kamen na Kačićevu trgu i ne znan ni ja di. Dvi stvari riješene otputa. (Najlipše misto za dvoranu pa nek "struka govori svoje" koliko 'oće). Zato školsko dvorište posluži za koju aktivnost. Pogotovo preko velikog odmora. Igra se picigin. Pripreme za lito su uvelike počele. I to - na suvom. Bravo! I u drugom školskom dvorištu su bacili na naš najpopularniji sport predviđen za plićake u kojima se muški dio kupača trudi privuć pažnju ženskog dijela prosutog po šugamanima i ležaljkama di se skuplja preplanula boja u iste svrhe. (Picigin u školskim dvorištima za vrime velikog odmora) Vraćamo se u centar grada di je u subotu na barakama gorilo oko tri ure ujutro. Izgorio je jedan kiosk s tekstilnom robom. Požar je ugašen sat vremena kasnije. Iza kioska je bilo nekih drvenih grada koje su u biti planile. Vatrogasci su ih prebacili preko zida, na pločnik. Policija je to malo pregledala, ispitivala i mirila. I to je bilo to. Vraćam se kući, kad na ulazu u zgradu postavljena kanta za papir. Postavio Grad. Aj dobro, bar u mene ima papira na bacanje. I tri i po ure su ujutro. Tako je to kad se zaglavi, a onda ti se još i ne spava.

- 02:26 - Komentari (12) - Isprintaj - #

petak, 16.03.2007.

A palačinke?

Bilo nas je previše. Ili je kuća bila premala. Svejedno. Prošlu subotu iznenadilo nas je ružno vrime (ko Zagrepčane snig u 12. misec) pa smo planirani boravak na otvorenom zamijenili kućicom u Velikom Brdu. Otišlo popodne nas nekoliko i sve pripremili, ali kad je pa mrak vani, i svi došli, pa mrak i nama na oči. Najprije je par puta iskočio osigurač dok su električne peke radile pa smo sve ostalo pogasili da ne bi jeli sirove kumpire (a malo sirovog mesa dobro nekad i dođe, ha, ha) Jeli smo u smjenama jer nije bilo mista za stolom. Pošto je ovaj materijal dugovanje otprije neću veliku priču. Čisto da se zna. (Saša – Padre padrone – preuzeo je najteži dio posla na sebe. Daj dite materi, reklo bi se u našemu kraju) U nedostatku nekog kuhinjskog pribora, salata se mišala rukom. Ne'š ti? Na selu smo. Ko će malo? (Kad si u restoranu onda ti svaka zvizdarija smeta, a kad se ode u seosku idilu, naglo nikome ništa ne smeta. Čak je poželjno. E, šta ti je glava…) Naravno da se svaka broji. Upozorena sam prije na neke ekstreme po pitanju hrane i pića. Zadržat ćemo se samo na hrani. I Svagi. (On je meni silno simpatičan. A što zna naložit Žiku, čovječe! I video zapis, koji pokazuje šta je pravo prijateljstvo, jednom ćemo prikazat pa kud puklo da puklo. Koji kratki fitilji. Pale su teške riči. I svi smo saznali ko je koga dva miseca svako jutro budio, koliko je ko kome dužan, šta je ko za koga spreman napravit…. A Žika je meni uvik izgledao krhko i smireno. "Ne sudi knjigu po koricama", kaže stara narodna. Kategorija - prskalica) (Darko, Svago i Dino) ("Pa nije sve ovo moje. Ovo su mi drugi uvalili kosti na pijat". Možda bi mu i povirovali da nije državni službenik. Ma neka radna mista su jednostavno predobra za komentare, pogotvo kad se skupi ekipa (ništa osobno)) I da večer ne bi bila samo u znaku najprostijih ljudskih potreba (hrana i piće), podijelili smo uloge i igrali se. (Bolje da ne kažem tko je šta bio, a bilo je svega. Doduše, Marko Žarković je bio "Marko Žarković". Najbolje je bilo kad je upitao "jesam li pjevač?". Popadali smo ispod stola od smija. Što se sluha tiče ima i gorih od mene, vjerujte). (A tek druga pitanja? Jedna je pitala "imam li veliku guzicu?". Naravno da su muški jedva dočekali) (Koliko nas je bilo, zaboravili bi koja smo pitanja postavili i šta nam je odgovoreno. Totalna zbrka) (E, za njega moran reć - sestra Bernardica. Ma vidi mu blažene face...) (Nije moj posal! Ivana) (Martino, Ivanka i Aca) (Filip se doslovno Martinu popeo na vrh glave.) (A je li? Falilo kolača! Kako i ne bi...) (Ko je u tajnosti kova plan za palačinke kad svi odu?! Znamo mi sve… A oni o'šli u Pink pantera i Marinete… Ma nemaju oni pojma! A i ko bi za sve ispeka? Kažu da Svago može pojest 15 komada iza večere) (Duo fantastikus. Saša i njegova najdraža kćer Aca. A i rođak Babić. Šta generacije, šta kategorije, šta šta... Ma u nas sve i svi prolaze. Ako su za feštu.)

- 20:31 - Komentari (8) - Isprintaj - #

četvrtak, 15.03.2007.

Mozak crka, caruje zbrka

Neki dan na kavi pričamo o UN-dijeti. Vice i Suri da "Kakva dijeta, kakvo mršavljenje, kakav UN". Oni to ništa ne priznaju niti ih zanima. Može, eto, samo kivi-dijeta. Pitam kakva je to. Jedeš sve osim kivija, kažu oni i prospu se od smija. Ionako ga ne vole. Zašto mi je to palo na pamet? Zbog večere u ponoć. Ujutro će mi bit zlo. Ali kava će popravit dan. A jutros sam na kavi srela Roberta Zubera i Matka Bušelića iz "Života u živo". Po njihovoj procjeni skupit će se u njihovoj akciji oko 15.000 eura. Na žalost, to nije dovoljno za liječenje malog Marina Radića kojemu je taj novac namijenjen. Što bi značilo da se uključite na svoj način i u okviru svojih mogućnosti. Koncert klapa je u nediju u kinu tim povodom. Ako i ne volite klape, ostavite svojih 20 kuna za ulaznicu na ulazu u kino. I svoj zadatak ste ispunili. Zuber je poznat po ovakvim akcijama. Inače totalno otkačen tip (ali to ću nekom drugom prilikom). I velikog srca, po svemu sudeći. (Robert Zuber i naš Mate isprid "Zagreba") E, neki dan sam se baš naložila na ono dječje igralište na kojem su ljuljačke bile nedostupne zbog lokve vode u kojoj su plivale. Nisam ja baš mislila da će to past negdi na neko plodno tlo. Ali moram reći da me je naš dogradonačelnik Dragan Srzić vrlo ugodno iznenadio. (Ljuljačka koja je do prije neki dan bila nedostupna, nasipanjem žala ponovno je u funkciji) I tako naš dogradonačelnik izjavljuje za Kroniku kako njegov Odjel za informiranje pomno prati makarske blogere. (Šta Odjel pomno prati?! Zajebaje se na internetu u radno vrime i kad naleti na moje baljezganje cinka dogradonačelniku i onda on, ko pametan čovik, riješi to u svom stilu) Ruku na srce, baš me briga što ovi vise na internetu, važno da naša dičica uživaju u ljuljanju i viruju kako je "svijet ružičast i ljudi dobri i super što su nam to napravili i moj tata je najjači". Eto tu su malo zatrpali, a na Trgu T. Ujevića - otrpali. I to šta?! Nekoliko velikih kamenica od 2.000 litara. Možda će ih bit još. To će se ovih dana ispitivat. U nas se u zadnje vrime stalno nešto iskopava. Prosto me strah na čemu mi to živimo. Je nam bilo lipo dok se ništa nije radilo. Samo zaspeš betonom i šibaj... Svi happy ko Nova godina. Ovako sad mislim. A to radim samo kad me plaćaju za to. Inače "mozak crka, caruje zbrka" (Jedna od kamenica iskopanih prilikom radova na renoviranju Trga T. Ujevića) Eto, vlast ipak nešto radi. Ne vaja grišit dušu. I gradonačelnik Siniša Srzić nam se vratio iz Amerike s obuke za gradonačelnike. Ali mislim da bi on Amere imao šta naučit. Čim je otišao čujem priču kako mu je davnih dana došla jedna žena i uporno mu govori kako joj je on nešto obećao. A on će: "Nisam ja, gospođo, to mi je bio brat blizanac!" Iona popije priču (ili je shvatila poantu i jednostavno odustala). Pa da to nije genijalno. To se zove umjetnost komuniciranja. I da se nadovežemo odmah s temom umjetnosti i Amerike. Tonći Ćorić, baškovoški fotograf je svoju izložbu "Modrine" s kojom je već bio u New Yorku, Beogradu i Splitu, preselio u Makarsku. (Izložba je postavljena u cafe baru Pink panter na Lištunu. I sram vas bilo što niste došli. I nemojte se vadit da ćete vidit u subotu navečer. Jer kad se obločete nećete znat di udarate, a kamoli slike gledat. Još za to treba podignit glavu. Nemojte meni prodavat jeftinu priču kad ja, ha, ha, ha, o njoj sve znam) Bar kolege to poprate na sve moguće načine, riječju, slikom, snimkom.... Sve da bi vi iz svojih fotelja sa slomljenim federima mogli tako proliveni bit - infooormiraaaani. (Ko će koga nego svoj svoga) Lištun, ista večer, isti profil prostora. "Bety". Svečano otvaranje nakon renoviranja. I ovako vam sada to izgleda. Uletila sam prije otvaranja, jer se kasnije od ljudi neće ništa vidit. ("Bety" nakon faceliftinga) (I liposukcije i svih mogućih plastičnjaka) (Ali zato su tu Slađa i Deda. Hvala na pozivu za otvaranje, ali blogovi znaju bit tako zahtjevni da se ne stigne) I u neku uru kući. Ali, još jedna stanica je na putu. Jedno od rijetkih mjesta na otvorenom koje u ovo doba pokazuje, ne samo znakove života, nego i pozitivne energije i borbenog duha (čovječe, kako je to izumrlo u našem gradu). Dakle, poligon s umjetnom travom. I to se zove sreća. Prepoznajem Ivu, najboljeg igrača malog baluna u gradu. Tako drugi kažu. Mene pitate o nogometu?! Ne mogu od smija. Ali dobar glas se daleko čuje. Ako ne vjerujete, otiđite na utakmicu i uvjerite se. Kažu da, za razliku od mnogih, igra i glavom (a ne samo nogama). (No. 1. - u crvenoj jakni. To što nosimo isto prezime može značit i da mi je brat. Ostajem i dalje pri svim tvrdnjama na zadanu temu).

- 01:33 - Komentari (6) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 12.03.2007.

Skuže za karakterne buže

Auto mi je na popravku i zato sam se iz grada zaputila lagano pješice kući. Mrak je pao i ulice su već postale prazne. U jednom trenutku sam samo shvatila da mi je mozak proglasio autonomiju od ostatka mene. Znala sam da to neće na dobro završit. Valjda se već dovoljno poznajem da mi je jasno kud to vodi. Neka «tasmanijska neman» mi proradi u sivoj kori i počne, onako, u suludoj rotaciji po uzdužnoj osi, osvajat ostatke. A ne, ne, nećemo se tako igrat. Već sam naučila tome stati na kraj. Lako mi se borit s svima. Još kad me pukne na inat i kad, dooooooslovno, hladne glave rezoniram, to postane opasno po okolinu. Ali sama sa sobom?!. Te «suprotstavljene» strane već stvaraju čudnovatu formulu za fiziju. Implozija zajamčena, i to u prividnom, izvana gledano, savršenom miru. Čemu ova priča? A da izbacim sve to iz sebe. Važno je znat način. Ma u čemu je stvar?! Puno događaja zadnjih dana. I puno pritisaka da se to objavi. I žal što se neke dobre i pozitivne strane neće objavit. Sve to držim u glavi i nikako da stavim na papir i znam da će mi pola toga isparit. E, to me nervira. Ta moja povremena neodgovornost. U prvom redu prema sebi. I onda opravdanje da i ja imam na to pravo. Koje skuže za karakterne buže?!! Sad ću se probat iskupit. I znam ustvari šta me je pomaklo. Neki dan se čujem s jednim dragim …, poznanikom (ipak nismo kategorija prijatelj, ali se dovoljno cijenimo i razumimo). Potpisuje se s Gejin. I on mi kaže kako reklamira ovaj moj blog među ljudima kojima on po nekoj svojoj vokaciji i nije dostupan, ili zbog samog medija interesantan. Ali ovo mijenja stvar. E, to sad stvara obvezu. A ja bježim dok mogu. Mislim da više to nije slučaj. Ovo je bio samo jedan trenutak. Inside story. Doslovno. Aaaaaaaaa! Najbolje je kad šutke vičeš. Ma priča mi uopće nije bed. Više sam nego ok, ali - neizvjesnost me ubija. Trenutno sam u toj nekoj fazi. To je kao kad trčiš na stazi s preponama. I onda imaš dio koji otrčiš pa naiđeš na zapreku i preskočiš. E, ali ja sam u fazi kad bih samo zapreke preskakala, bez onih intervala koji su u biti lakši. Valjda višak energije. Jump, jump, jump around. Danas me zovu da je li znam da su ulovili jednog dilera, I.V. (1971.) zvani B. iz Makarske, koji je radio pri Gradu, zbog heroina, heptanona i bla, bla, bla…. I vidim ga popodne kako šeta s djetetom u gradu. Jer će se branit sa slobode. Jutros je kraj hotela «Biokovo» bila akcija «Želim život», davanje krvi vezano za doniranje koštane srži. Onda su me pitali zašto sam se uključila i «ako im treba, neka im obitelj donira», mada smatram da dotični tako stvarno ne misle. Danas je jedna bakica (na kvadrat), Ana Gojak, proslavila svoj 103. rođendan u Makarskoj. Na kavi smo pričali kako u gradu treba otvoriti gay bar. Došlo vrime i za to. I još puno nekih takvih stvari, a sve su tema za sebe. Za razmišljanje, ma koliko se sve ovo činilo instant pričom. U kombinaciji s marčanim suncem ne može nikako na dobro. I sve to još kad si stalno svjestan vremena i prostora (kao dimenzija u svemiru, čemu suprostavljaš ove svakodnevne epizode). Ali zato – udahni, izdahni, udahni, izdahni – život je sad! Onda kad dišeš, ni prije ni poslije. Sad! U subotu smo imali feštu u Velikom Brdu. Hvala Marijani Kapović iz Skale. Da nije bilo nje vjerojatno bi bilo odgođeno. Ali život se meni ne odgađa. Želim ga sad. Ana Rukavina. Želim život! I kad ga imam hoću ga živit, ne od-življavat (glupe li riči). I sad već planiramo drugu feštu. Bar se znamo veselit. (Iako svatko od nas 20-ak koji se u posljednje vrime družimo ima neke svoje probleme i manje-više svi ozbiljno radimo svoj posao i svi imamo neke svoje filmove i borbe). Ali znamo se zabavljat. I sami organizirat ono čega u gradu nema. Još ćemo postat pokret kako je krenilo (u, to mi zvuči buntovnički, a to mi se sviđa. Valjda zbog prevelike letargije u gradu). Ali i prije toga je bila fešta. U Zagrebu, na rođendanu "24sata". Kad ne može drugačije idemo kronološki. Tako da će u ovom postu samo to biti tema. A onda Veliko Brdo, i onda šta bude. A kako će drugo nego tako? Dakle, svatko ima pravo na svojih pet minuta na red carpetu. Tamo, sa strane, je i zvijezda na podu s mojim imenom samo se ne vidi. (Kako se ja ufuram u sve gluposti ovoga svita) Malo smo kasnili. Ne zato jer je to in (ne patimo od tih zvizdarija) nego zato da preskočimo govorancije. Iako sam ja i to tila čut. Možda bi se, kakva sam, i za rič javila. Zamislite blama. Ali o tome bi sutra mislila. I odmah smo upali u vrtlog. Ajme, ludilaaaaa. Sve je počelo koncertom Tonija Cetinskog. On zna posao. Brzo smo se opustili i uštekali. A imamo i utakmica u nogama pa nije problem. Bar kad su zabave u pitanju. I družili smo se i upoznavali i zabavljali. Izgubila sam kolege Krešu i Zorana iz splitske redakcije. Nije ni čudo u takvoj gužvi jer stalno netko nekoga zaustavlja. Stalno se netko prepoznaje i javlja (ja najmanje). A nije mi bilo krivo što smo se pogubili. Nađe se tu neka zamjena. (Kasnije su mi rekli da je on bio dečko Super Silve. Nisam imala pojma, majke mi. Iako mi je bio odnekud poznat. Moja je selekcija ipak malo drugačija) Nakon Cetinskog je Duško Ćurlić najavio bend "Hotline". To je bend o kojem Edita i ja uvik pričamo. Ono, da imamo neki prostor u gradu di će se održavat after job partyji (pred večer, a ne da počne tek iza ponoći, kretenski) i na kojem će nastupati takva grupa koja svira sve od Barrya Whitea, Leta3, Hladnog piva, Rolling Stonesa, Madonne, Clasha, Stinga, ma ne znam ni ja koga sve ne. (Ko iz Ally McBeal). Luđaja. (Nikakvi fuckin narodnjaci i domaći patetični prolitani koji pivaju o teškom životu i groznoj sudbini zbog koje im ostaje samo čaša i eventualno pilanje vena). Ma daj, da je život tako loš svi bi se samo-ubijali. Sad znam kako sestre Nanut dolaze do intervjua po kojima su postale poznate. Malo smo se ispričale, malo fotografirale i ponešto analizirale. Kad bolje promislim na dobrom sam putu. I to je nešto. (Neću otkrivat tajnu Ivane Nanut. Poslužit će mi u profesionalne svrhe) Dobro, dosta ćakule. Ostavljam Nanuticu Kreši i Matku Bušeliću. Dok sam ja odlepršala par krugova oko bine kroz onu masu, njih dvojica su još bila u istom društvu. Osvojili su damu. Svaka čast. (Krešo i Matko s Ivanom Nanut) Matko me je upoznavao sa svima. Oni su svi s TV-a. A i one koje prepoznam ne izgledaju mi isto uživo. Onda sam opet na istom. A i muzika mi je predobra za spiku. I rijetko imam priliku plesat na ovako organiziranim partyjima pa se ni s kim ne zadržavam puno. A i nije mi problem biti sama. I to uvijek smatram prednošću jer je to uvik prostor za manevar. (? ? s NoveTV, Miha ? i Matko Bušelić s HTV-a) Onda smo naletili na Željka Velu. E, tu stvar već počinje biti zanimljiva. Matko i on su razgovarali o akciji koja se pokreće za malog Marina Radića iz Podgore koji ima tumor na oku. Angažirala se i Marija Nemčić i njih nekoliko da se pokrene akcija na nivou države. Samo da nam Grad ne zakaže. Imali su kontakte s nekim od gradskih "faca" ali nešto zapinje. Mislim kod ideje. Raspitat ću se. Sve u svemu HTV ekipa dolazi ovaj tjedan u Makarsku. (Kratki razgovori o akciji za Marina Radića) Šibamo dalje. Bacili smo pogled i na konobare. Živi! Ne znam kako. Točilo se na sve strane. I onda ponovo u masu. Rekao mi je Vice da nema šanse da bi on došao na takvu zabavu. A šta da radim? Ja ću rađe prihvatit "zadnja u gradu" nego "prva u selu". U prvom slučaju bar imaš prostora za rast. Ovako, kiša nek pada, a ja ću se pokrit svojim slabostima (rekao bi jedan moj bivši kolega). Nije ni čudo da je sound bio tako dobar, jednako kao i svjetlosni efekti i projekcije na zidovima. A kako i ne bi pored ovakvog tonskog pulta i s ovako brojnom tehničkom ekipom. To je ključ uspjeha za događaje ovog tipa. U nas uvik fali razglas, ha, ha, ha... Kulmin večeri, bar za mene, bio je izlazak plesača plesne skupine Tala na binu. Muzika iz sedamdesetih (iako to nije moja muzika) i srebrne konfete sa svih strana. Ne mogu opisat doživljaj. A i ne treba. Valjda se vidi. Ostali smo do sitnih sati. I u toj masi sreli šeficu i našli se s drugim kolegama. (Bilo je i vrime). Ocjena pet plus. Valjda ćemo i treći rođendan slavit ovako. Ipak smo broj jedan. I ima tu još slika ko u priči, i s poznatima i s manje poznatima, ali bilo bi previše. I sačuvala sam kolačić za vas! Da ne kažete da me zaslijepio "veliki" grad. I kakve veze ima prvi dio ovog posta s drugim? Itekako ima! Prebrzo mi se izmjenjuju neke dijametralno suprotne strane, događaji, priče, sudbine, zabave, ljudi. Svaki dan mi nosi nešto bitno drugačije. Pitam li se? Itekako. Jesam li svjesna da sve što je na vrhu sutra može biti na dnu i obrnuto? Jesam! Bi li se minjala? Ne bih! Samo neka traje...

- 22:47 - Komentari (5) - Isprintaj - #

četvrtak, 08.03.2007.

Totalna pasiva

Postoje dani kad mi na pamet padne rečenica koju znaju izgovorit indijanci (bar sam tako čitala), a ona kaže: "Danas je dobar dan za umiranje". Mislim da mi je ponekad to jasno. Iako u biti sve oko tebe živi i zuji i događa se, negdi u djeliću sebe imaš osjećaj neke opće truleži. Možda preteška riječ. Možda. Sreća je samo što me to rijetko obuzima. Bolje reći ne dozvoljavam da mi se češće dogodi. I ovo mi se čini puno. Ali obično je nečim izazvano. Kao što je bilo posjetom hotelu "Miramare". Šta me je uopće natiralo da lutam avetinjskim prostorom? Jednu subotu u sitne sate čuli su se glasovi iz njega. (Zvuči onako jezivo, sad se već sprdam). Neki naši školarci su se tu zabavljali. Sutra sam svratila po danu i našla tonu boca, od čega je priličan dio bio od alkohola. Nisam im zamjerila. Njima se nema što zamjerit. Onakvi su kako ih se odgaja. Ne prozivam nikoga (ni roditelje, ni školu, ni društvo, ni sve njih pojedinačno niti zajedno), samo kažem da mi svi brzo zaboravimo kakvi smo mi bili, šta je sve utjecalo na nas, u kakvom smo okruženju bili, koliko nedoumica, pitanja, (ne)mogućnosti.... Koliko raznoraznih utjecaja. Totalna zbrka u glavi. Tada sam ostala samo na svojim razmišljanjima. Opet se sve ponovilo. Radilo se o kasnim popodnevnim satima i čini mi se da su bili skejteri i roleri. To mi je, onako s rive, zvučalo skroz cool. Dan poslije opet posjeta. Ovako vam to izgleda. (Pronađete neki ulaz, koji na slici izgleda prilično idilično) (I s terase bacite pogled na naš mali, mirni grad koji je odavno zaboravio postavljat pitanja) (Pogled na naš mali grad je savršen s ove visine, ove perspektive i ove strane.) (Mogla bih ponovit rečenicu s prethodne slike) (I u tom hladnom, praznom, nikad oživljenom prostoru, ipak se nađu tragovi života. Štoviše, apsolutno pozitivni. Prava vibra!) (I vječne suprotnosti, borba dobra i zla, anđeo i vrag)) (Naznake squota. "Instalirane" su improvizirane višalice, da se jakete ne išporkaju. Ko će kući objasnit?!) (I tu je idili kraj. Jasna slika rušilačkih pobuda. I energije koja se nema di pametnije i bolje praznit. Već treba bit oprezan za daljnje pretraživanje) (Opet ista priča) (Na predzadnjem katu zgodno pitanje "Gdje je ljubav?" i oznaka "Izlaz". Ja ovde mogu zamislit i jako loš scenarij budući da "izlaz" ne vodi nigdje. Možeš samo sići jako brzo - bez stepenica i lifta. I kobnim posljedicama u tom slučaju) (Otprilike kao i kroz ovaj otvor koji je očito planiran za lift, ali ničim nije zaštićen) (Poruka ispisana na podu jedne od etaža: "Sljedeći put ćemo pisati krvlju". Ne mogu reći da ovakve škrabotine uzimam za ozbiljno. Samo su odraz totalnog negativizma. Zašto i čemu?) Bez veze. Ovo je samo jedno zapažanje. Neki dan sjedim s Editom na kavi. Nešto sam se zapiljila. S leđa mi došla teta Ankica (bivša stjuardesa) i kaže Editi da me pozdravi. Kažem joj da je nisam vidila. Ona će, smijući se, da ja vidim i previše. Izgleda da je tako. Mislila sam da će me plaža malo opustit. GREŠKA. (Nekad mi ovi bageri idu na živce) (Nekad ih uopće ne primjećujem. Postali su kao normalna stvar) (A kako i neće kad su na svakom koraku?!) (Ali to nije smetalo jednom čovjeku koji je došao čak iz Mostara i skočio u more. Pitam ga zašto tek sad jer je već bilo oko pet sati popodne. On kaže da je "tek sad došao". Izvrsno. Kad mi ne cijenimo ono što imamo, ima tko će. Bojim se da nam to budućnost neće oprostit. Ni priroda) (Evo jednog bora nasred plaže kojemu su posjekli granu da mogu progurat bager. On sad plače svojim teškim, smolastim suzama.) Najlakše je šutit. Samo vi....

- 09:11 - Komentari (13) - Isprintaj - #

nedjelja, 04.03.2007.

Sunce li mu žarko!

Skoro će ponoć. Po svemu bi se reklo - moje vrime. A je se svaki put još uspijem pitat "kako opet"? Nije me bilo jedno vrime jer mi je kompjuter bio "izvan pogona". A i to je imalo svoje pozitivne strane. Ali nije se radilo o kvaru hardwarea, ni o nekom virusu, ni o crvu. Upao mi haker i razbucao što se razbucat dalo. Pa ipak je ovo dio svjetske mreže. I po čemu bi ja, kao jedna svjetska osoba, trebala biti izolirana od takvih stvari?! Još da mi je i radit na tom području. Svjetskom mislim. Ono, nikad ne znaš na koji ćeš kraj svita završit. Ali nikako ostat dugo vrimena na jednom mistu. U, kako bi to bilo dobro. U jednom od prvih životopisa za posao mi je bilo pitanje što bih volila radit. Napisala sam "bilo šta samo da dugo ne traje". I primljena! Ha, ha. Ma baciš se pa šta bude. Uostalom uvik promislim a šta bi ja to mojim unucima, (to je ono iz bajke) mogla pričat o svom životu. Ono, baba vam je bila dosadna. Jebate noj. To bi me ubilo. Prije nego srčani ili, ne daj Bože, moždani udar. A što mogu pestat, svaka mi čast. Još imam i napadaj samoljublja u ovu uru. To je američki, uostalom. Ujutro to sve izgleda drugačije. Svane sunce i - vidi se prašina, rekle bi domaćice! Tako je i samnom. Bio Sanader u Makarskoj, to znate. A kako i ne bi kad se trubilo na sve strane. Ali ne znate za njegovo osiguranje. Tri dana ranije došli u hotel "Dalmaciju". Tri dana. Čovječe! Jesu li čistili ili šta? Pa kad renoviraju hotele toliko im treba da sve vrate u red. Ajde dobro. Ipak je on premijer. (Sanader sa suprugom u "Dalmaciji") I bilo je tu raznih domaćih i nedomaćih gostiju u kategoriji kojih je i Ivica Šurjak. On me podsjetio na jednu priču s radija. Došao u studio Katalinić (kako mu je ono ime? Ajde šta mi tu sad nešto... Pa šta što ne znam. A tako je bilo i tada. Dakle...) Čovik stoji i čeka, ja blenem, a pita me kolega Teo Erceg da znam li ga. Ja da nemam pojma. Svi pali u nesvist. KAKO? Predstavi on mene njemu i njega meni. A Teo ispriča i priču o Šurjaku. Kaže kad se on jednom pojavio mi počeli skandirat: "Šure, Šure" (Teo je karikirao onako malo iskrivljenog i feminiziranog glasa). A onda je Kata pao u nesvist. Dok je sio u studio za intervju, nije zna di bi ni šta bi sa sobom. Uglavnom mi smo se dobro sprdali. Ne s njim nego s nogometom. A to je bio sistem preživljavanja u to vrime. Baci brigu na veselje. I danas osjećam posljedice te divne odluke. Sve u svemu to je taj Šurjak. Veteran Hajduka. (Šurjak na HDZ-ovom skupu u "Dalmaciji") Ali samo dan-dva iza toga pojavile su se neke nove zvijezde u našem gradu. Anonimne doduše, ali su brzo zaradili simpatije građana. Neki skandinavski nogometaši na pripremama u Makarskoj. Skinili se nasred rive i počeli bacat u more. Bilo je to prošlu nedjelju. Dok sam ja došla oni su se već počeli spremat za odlazak. I onda sam pitala bi li oni ponovili show. Osmijeh i - šibaj. Svaka čast. Cili performance. Nisam se nadala, ali kad su već bili tako susretljivi, zaslužili su koju sliju više na blogu. (Pripreme za ponovni skok u more) (I....idemo) (I drugi) (Došlo i meni da se bacim. Ne znam samo je li to bilo "nešto je divlje u zraku" ili nešto treće. Sigurno nije zato što ih je toliko u moru. Nisu baš tipovi za kojima bih se ja okrenila, a ni bacila u more) (Ali svaka čast, još jednom. Ludo je bilo. Oni se bacaju. Neki stariji građani samo što se ne krste. A mi navijamo.) Samo 20-30 m dalje neki vridno rade. Renovira se cafe bar "Zagreb". Mislim da će tu od sada biti i neke hrane. Možda pizzerija. Nisam sigurna. Ali evo kako izgleda interijer. Možete li to spojit s onim nekadašnjim tamnim prostorom u kojem dominira šank velik ko brod? (Ekipa radi i zabavlja se. To volim.) (A oni će raditi i kad se otvori. Konobar Ivo, Vedran, flegmani Ivan i novi član - Dragan. O potonjem neću ništa reć. To je neopisivo. "Zagreb" otvara dan nakon objave ovog posta. Ponedijak. Ujutro fešta.) Prošli tjedan nam se vrime nešto često minjalo. Ništa strašno. Osim što je u nas stanje na svim poljima ko da živimo u šatoru. Čim padne kiša (o buri da i ne govorim) nema sporta, nema igre, nema događaja. Tako je i s dječjim igralištem. Dio bukvalno - potopljen! PA DI ĆE NAM SE DICA IGRAT, moroni jedni političarski?! Vi ste najbolji primjer da se u djetinjstvu niste izigrali. Sad se igrate kad niste onda kad ste tribali. I zato sad, ko isfrustrirani političari (velika većina), vodite ovaj grad koji je otiša u vražju mater. Sićate li se vi knjige "Sve što treba da znam naučio sam još u vrtiću" (točno tako)? (Ljuljačke na plaži - nemoguć pristup. Ustvari moguć, ali dabogda vam ulaz u općinu bio takav) Bolje će bit možda da se obratim Vijeću mladih po ovom pitanju. Oni se bar trude. Skate park bi trebao uskoro doći na stadion. Hm, pojam uskoro! Ali ajde. Bit će valjda do lita. Ima još jedna dobra stvar. Kaže mi Saša (bivši konobar iz "Skale") koji je također u Vijeću mladih, da će organizirat utakmicu za pomoć malom Marinu Radiću koji ima tumor na oku. Plan je da makarske rukometašice i košarkaši "Kingtradea" igraju utakmicu. I to nogometnu. To će biti ludo. Sav prihod bi bio namijenjen malom Marinu. I još tu ima nekih ideja. Dođite svi. Ovo je ipak jedna plemenita stvar. Odemo u hotel "Biokovo". Stol do nešto se ćakula o nekoj izložbi. Uključim "senzore" i bezobrazno pitam o čemu se radi. Vesna Han, mama našeg košarkaša koji uvaljuje po 50 koševa po utakmici u zadnje vrime, imat će uskoro izložbu u Zurichu. Ulja na platnu. Kaže kako su je pozvali iz neke naše državne institucije koja djeluje u Švicarskoj. Imat će dane mediteranske i hrvatske kuhinje i u sklopu toga će se dobro uklopiti njeni radovi. Samo naprid. (Vesna Han, slikarica, članica HDLLU-a) A evo i njenog kataloga iz kojeg se vide neki nama vrlo bliski motivi; kamene kuće, konoba, dalmatinke....) Slika koja slijedi je bez veze. Ali me inspirirao privid. Ovo je naš najmanji trajekt. Ali ovako gledan izgleda ko da je "prekooceanski". Reklo bi se da se svi naši turisti liti mogu ukrcat na njega. (Trajekt ko trajekt) Proljeće nam je došlo prije nego mu je kalendarski vrijeme. Proljeće je, a u meni nemir... I ne samo u meni. (Na mulu ispred hotela "Dalmacija" jedan par uživa na suncu - marčanom) I još jedna sličica koja bi se u našim razmjerima držala u najmanju ruku - patetičnom. Ali ona ima svoju svrhu. Naime, namijenjena je prije svega onim polu-purgerima što iz Makarske odu u metropolu živit i onda kad dođu nazad (nakratko) ne možeš od njih dobit ni kavu u kafiću ni kupit kruv u samoposluzi. Imaju vrimena na pretek jer su na godišnjem i "tak' je dobro ovdje u nas, kaj nije?". Evo vam pa patite. Pozdrav Matku Bušeliću, Musti, Zvoni Alaču, Srzinju, Mijačiki.... Šta je, sad ćete lupit po komentarima i izvriđat me. Samo naprid kučke agresorske. Omjer snaga je izjednačen! Ha! (Patetični zalazak na koji svaki put otkinem. Uživo!)

- 23:16 - Komentari (14) - Isprintaj - #

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Dijeli pod istim uvjetima.