vBulletin tracker
Free Counter | Diseńo Web
Kod pedagogice bez nekog posebnog razloga - crna bobica - Blog.hr

Kod pedagogice bez nekog posebnog razloga

24 listopad 2011

Ja sam kao duh ovog bloga, malo me ima malo me nema. Načas izblijedim, ali onda ipak odlučim još malo ostati na zemlji.

Pritisnule su me ocjene, škola i obaveze, ali ipak sam uspjela odvojiti malo vremena. Ma o čemu ja laprdam? Imam temperaturu i sjela sam za komp da si skratim vrijeme.

U školi sam se neznam zašto prijavila na pedagogicinu grupu ''prijateljska pomoć''. Stvarno ne znam zašto.
U početku sam bila zaluđena idejom o pomaganju siromašnima i kreativnim radionicama, ali naša je škola tako jadna i glupa da ništa ne može ispasti dobro!
Umjesto da pomažu djeci u Africi kako su lijepo napisali na letcima (koje su platili od naše trošarine) oni su se uhvatili nekakve akcije prodavanja peciva koja bi naše mame napravile da bi platili marende učenicima koji nemaju dovoljno novca. Zašto škola ne bi osigurala te besplatne marende nego mi moramo trošiti svoj novac na kolačiće koje nitko neće kupiti?!
Ta je akcija neslavno propala zbog nekog glupog razloga koji je očito bio samo izlika da to ne rade.
Zatim je pedagogica uzela dobrovoljce iz grupe koji bi išli s njom na radio Split promovirati njihov ''rad''.
Onda je mene uhvatila da me intervjuiraju dva učenika Gabrijel i Matej.
- Zašto?- pitala sam ja, a ona je odgovorila:
- Zato što si ti najbolja učenica pa ćemo te pitati neka pitanja o tome i tako...
- Ali, zar nije Renco najbolji učenik?
- Je, ali on je odbio.
- A što je s Klarom?
- I ona isto.
- A Josip?
- Pa, i on isto tako...
- A Paula iz a razreda? A Karmen iz a razreda??? Zar sam ja jedina ostala?
Pedagogica je napravila nekakvu kretnju između odmahivanja glavom i kimanja glavom očito ne želeći izgubiti još jednu žrtvu.
- Intervjuirat ćemo te tijekom drugog sata tako da ćeš propustiti zemljopis, a pedagogica će te opravdati. Samo 15 pitanja- ubacio se netko.
Moj ranjeni ego me nagovarao da se podignutog nosa vratim u učionicu, ali bio je na izmaku snaga i razum je pobijedio.
Gabrijel i Matej su me presreli čim sam izašla iz učionice.
- Samo ćemo te pitati dvadesetsedam pitanja i to je to.
- Čekaj malo, zar malo prije nije bilo petnaest pitanja?
Pitanja su bila klasična:
Kako se zoveš?
U koji razred ideš?
Jesi li odlična učenica?
Koji ti je najdraži predmet?
Treniraš li nešto?
Učiš li neki strani jezik?
Stigneš li se između učenja i svih tih obaveza družiti s prijateljima i imati slobodnog vremena? (ovo je ubacila pedagogica između svih tih suhoparnih pitanja)
i tako dalje i tako dalje sve do dvadeset i osmog ( kojeg su nekako uspjeli ubaciti dok nisam gledala)
A onda se pedagogica sjetila da nije upalila duktafon pa smo morali sve ponovno.
Prije neki dan je to bilo na radiju. Bože me sačuvaj! U jednom sam trenutku zvučala kao bebica, a u drugom kao okorjela sedamdesetogodišnja pušačica!

Poruka istinite basne (u kojoj sam ja jedini čovjek, zamislite pedagogicu kao vranu sa plavim očima ili Zluradu iz Trnoružice koja se pretvara u vranu s plavim očima):
Ne dopuštaj uzaludnim bićima da te povuku za sobom.


<< Arhiva >>

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se