Nadam se da se nikada nećete (ili da se nikada niste) našli u situaciji da ležite potpuno budni u izgužvanom krevetu s Is-this-love već petnaesti put u ušima, shvaćajući da je jedan ujutro i da nemate koga nazvati. Da se nemate komu isplakati, jadati - u stvari, jebeš to, nemaš s kime pričati. Ne vrijede mi sada sve kave, ispušene cigarete i riječi izgovorene s ljudima iz razreda (novog i starog) i općenito, kada ih ne mogu nazvati. Ne mogu reći koliko me muči cijela ova situacija i s mladim gospodinom, i sa školom, i sa mnom u krajnjoj liniji.
Bože, koliko sam zapravo sebična. Ne želim biti tužna i sama. Bojim se toga, prezirem to. Ne želim ja biti ta koja je povrijeđena, uplakana etc. Ne znam, možda smo svi zapravo sebični, i u ljubavi, i inače. Vidimo nešto što bi nas moglo usrećiti, trčimo za time... Mičemo sve ostalo sa strane, jurimo glavom bez obzira za prilikom, ne razmišljamo. Postajemo tako jebeno slijepi na tako očite stvari - ono na što bismo istog trena reagirali odmahujemo glavom, rukom, ma boli nas kurac. Jer je za sve to postoji izgovor, a taj je da (konkretno) osoba nije to baš tako mislila, to smo mi krivo protumačili, mi smo zapravo tu nešto krivo rekli, mi smo krivi. I naravno da čekamo da se sve skupi. Guramo sami sebe do granice neizdrživosti - i puknemo. Zovemo na telefon/skype i dižemo ton. Plačemo, krivimo se, možda i podignemo ruku na sebe, tko zna.
A druga strana? Ah, ne, nikada nije ona kriva. Ona smiruje svojim zen-tonom, donosi mir, radost i veselje. Nećemo pretjerati ako kažemo da je osoba svetac/svetica, jer se takvom ipak prikazuje. Tužno je što mi to prihvaćamo, pokajemo se, pognemo glavu kao poslušan pas i ponavljamo cijeli ovaj proces.
Zašto?
Zato što volimo. I to ne sebe, (jer da volimo, bismo li si zaista ovo radili?!) već osobu na liniji. Zato sve ostalo pada u drugi plan.

Voljela bih ponoviti ovu subotu. Kava, prazno igralište, muzika i pljuge. Samo što bih sve to ponovila sama. Možda, eventualno bih si tako razbistrila um. Možda ne bih pisala ove pizdarije, nego bih pričala s gospodinom i barem na kratko izašla iz nazovipatničkog kruga gore opisanog. Definitivno bih manje srala, to znam.
Ma zapravo, samo mi treba netko za ovo gore navedeno i normalan razgovor. Pod 'normalan razgovor' mislim na dubokoumno sranje o svemiru, sudbini, vinu, životu, kameleonima... Mislim, imam ja svoju osobu... I ne, to nije mladi gospodin, tužno... Ali trenutno smo spriječene da išta od ovoga ostvarimo. Jebemti tajming.

Nego, deco. Na normalne gluposti. Škola mi je apsolutni vrh! Bolje društvo nisam mogla dobiti... I profesori su relativno u redu. Sretna sam, ukratko. I više od toga. Poslala sam jednu priču na natječaj, 13.10. (sutra, je li) dolaze rezultati u 11. Pojest ću se, iako sam skoro 100% sigurna da neću biti ni među prvih 200, ali u redu :D
Kasnim ponovo ovaj put, nisam stigla pravo ni pročitati komentare, niti svratiti do vas. Ispričavam se. Ubrzat ću proces življenja, što 'pravog', što ovog internetskog. Uživajte mi, nasmijte se bar jednom danas. ;) *pedowink mora biti ovdje, da*


nedjelja (12.10.2014.) komentiraj post