Linkovi




massal

23.04.2017., nedjelja

Samo si ti uvijek ista

Uzela je moje ruke
svila oko svoga vrata
na kolodvoru rastanaka
poljubi me mili moj
kako ti to samo znas
svemu dodje kraj
kosa njena crna
pjevala je s vjetrom
pocetak je dosao do kraja
o,Boze zar je tako
usne zadrhtase
oci joj zaplakase
ceznja dolazi i odlazi
u talasima ko vrela ljeta
mirisala je ko cvijet u proljece
upijam sjaj te proslosti
prelijeva se ko morska pjena
dusa odjednom postade
utociste moje tuge i zelja
kad ugledam tvoje prvo slovo
na pocetku moje misli
tvoj osmijeh u meni zablista
sve prolazi i odlazi
samo si ti uvijek ista.

- 15:17 - Komentari (1) - Isprintaj - #

21.04.2017., petak

Misterija zivota

Ko misterija stvarnosti
sad pred tobom stojim
pun duha i zivota
trazim rijeci da kazem
koliko te u srcu nosim
kad si tiho nestala
ko leptir bez krila
ne prekidaj misli mog zivota
oci se nisu nagledale tebe
u napustenoj kolibi u sumi
ne spavam,po cijelu noc sjedim
pricam sam sa sobom
svijeca ne dogorijeva do zore
otvaram prozor u noci
pod krovom smrknutog neba
leluja prelijepa sjena tvoja
beskraj staza ulazi u kolibu moju
prelamaju se kroz srce moje
stihove vise ne pisem
cemu li se nada sudba moja.



- 18:04 - Komentari (2) - Isprintaj - #

14.04.2017., petak

Note i gitara

Kad bih pronasao rijeci
ko sto gitara ima note
napisao bih ti pjesmu
najljepsu na svijetu
samo da lici na te.

Obicno u ponoc
kad utihne sve
oci mi se zamute
suza se skameni
sjeti te se.

Muzika na radiu
note na gitari
izgubljeni u prostoru
ostale su uspomene
ti i srce na lijevoj strani.



- 19:13 - Komentari (6) - Isprintaj - #

13.04.2017., četvrtak

I uvijek tragam za tobom

I uvijek tragam za tobom
i kad se smjenjuje dan i noc
ja izlazim na sokake
palim fenjere da svijetle
kad se sastaju i rastaju proljeca
kad zalazi sunce ti se radjas
pomalo te zaboravljam i lazem
i mrzim svoju neiskrenost
dok ti pises ljubavno pismo
slikam nebo bojama tvoje duse
ne,nije da nije istina
zjenice mi u ocima drhte
voljeli smo se a mozda i nismo



- 17:51 - Komentari (2) - Isprintaj - #

03.04.2017., ponedjeljak

Kad bi se sreli

Ne bih volio
nekad da te sretnem
hladnih ruku
prazna srca
sa mutnim ocima
ledenog pogleda
rijecima bez reda
ne bih volio da zanijemim
da ostanem bez daha
bojim se da sve tako bi bilo
ako bi prosla pored mene
halalio ti nikad ne bih
jer si album mog djetinjstva
jos kad volio nikog nisam
volio sam tvoju njeznost
razljivenim bojama ruza
boju kose obasjanu suncem
svasta mi pada na pamet
Bebo moja iako sam te izgubio
nemoj da se skrijes u sebe
bar ocima da te poljubim
kad budes prolazila pored mene.

- 17:30 - Komentari (4) - Isprintaj - #

30.03.2017., četvrtak

Zidovi i sudbine

Kao malene skoljke u pijesku
skupljam bisere uspomena
izgubljene na zaraslom putu
po kome sam trcao bos
u poderanom seoskom kaputu
ponio sam sve sa sobom
sve sto imao nisam
ponio sam rijeci
u malenoj dusi
isao sam dugo i dugo
preko kamenitih brda
padao i ustajao
ispred mene nevidljive granice
ostavio sam svoja cetiri zida
sad su tuzna samo prica
a u njima skrivene moje tajne
i poneki nedosanjani snovi
kao svjedoci mojih dana
prvih ljubavnih rana
ponovo bih da trcim poljima
obojani makovim bojama
a kud god da krenem
ispred mene su zidovi placa
podignuti ko dar novog vremena
a mislili smo slobodni biti
bez kaveza zivjeti
kad je veliki B.Zid srusen
ljudi su plakali i grlili jedni druge
bili ponovo srecni
niko nam nije bio preci
nece biti mrznje ni rata
govorili nikad vise Zidova
sad ko trava poslije kise
nicu sve vise i vise
kako su ljudi u sebi zlo krili
mozda neki ljudi nikad i nisu bili ljudi






- 23:06 - Komentari (4) - Isprintaj - #

29.03.2017., srijeda

Samo djelic istine




e-novine.com
Elektronske Novine
29.3.2017, SREDA
Prikaži sve Srbija Region Svet Ekonomija Stav Kultura Društvo Intervju Sport Entertainment Kolumna Feljton Fotogalerija
Stav Podeli Podeli email Pošalji prijatelju print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (9) 17.06.2015 - 16:01
Pogled na Srebrenicu iz Loznice: Ta strašna reč genocid
Svi su znali i svi ćute
Piše: Jelena Bojić


Zašto pominjem svoju istoriju? Pa, zato što je nemoguće da sam ja kao dete od 11 ili 14 godina znala ono što svi tvrde da nisu znali! Pa, kako je moguće da nisu znali šta su prevozili autobusi loznički i šabački kad sam to i ja znala?! Zar sam samo ja znala da Drinom plutaju leševi i da se pecaju delovi ljudskih tela? Pa, i ako ima neko ko nije znao, zar je mogao da ne čuje detonacije i rafale i ne oseti kako se tlo trese pod nogama? Nije moguće. Svi su znali i svi ćute

Čini mi se da Srebrenicu još samo aveti posećuju i da samo aveti u njoj borave. Grad duhova. Jedva da ima poneki trag života. Nisam očekivala bosanski Menhetn na nekadašnjem ratištu, ali nisam očekivala ni da su kuće još uvek razrušene, izbušene, spaljene. Nisam verovala da kuća bez dva zida može da stoji, da se nije srušila. To sam samo u filmu viđala. Nekako se protivi elementarnim zakonima fizike. Zakone razuma da ne pominjem, razum je davno napustio ove prostore. O ratu u Bosni sam znala dosta za pojmove osobe koja je imala 11 godina kad je isti počeo i 15 kad se desila Srebrenica. Nisu me obaveštavali Slobini ni Tadićevi mediji već usmena predanja preživelih i, naravno, moje dragocene knjige. Ali jedno je teorija, a nešto sasvim drugo kad sve to vidiš u praksi. Da mi nisu rekli, otišla bih uverena da tamo ljudi više nema. Prosto mi deluje neverovatno da bi neko mogao da živi tamo. Nekako mi reč 'živeti' zvuči apsurdno, možda pre 'obitavati'. Pomislio bi čovek da posle tako užasnog zločina ceo svet stane, da nije moguće da svet ide dalje, da i same zvezde prestanu da sijaju, da se sve smrzne od užasa. Ali ne.
Kao omađijana čitam danas komentare tzv. građana ove bede od države, onih što prate B92 i smatraju se demokratama. To je da plačeš. Daleko bolje podnosim Obraz i slične pojave od ovog elitističkog šljama. Fašisti iz fotelje, tzv. pristojan svet što nas je u petak posmatrao nemo dok smo prolazile Obilićevim vencem. Tako bi nas isto nemo posmatrali i da su nas gospoda u uniformama sprovodila na streljanje. Kao što su isto tako posmatrali mirno, sve ispijajući svoje kafice, dok su nas tukli na gay prajdu. Sad sam sigurna da su isto tako mirno posmatrali dok je ubijana Srebrenica. E, ti Pristojni Građani su kudikamo gori od onih parolaša na Trgu. Ti čistunci i demokrate. Ti koji stalno, vekovima, ćute. Čini mi se da je upravo pristojnost ono što ubija. Nije me moj otac nasilnik toliko unakazio koliko me je dotuklo ćutanje Pristojnih. Tih mediokriteta palanačkih. Možda zvuči grubo, ali isto tako mi se čini da sve presude Haškog suda, taman i da Ratka Mladića obese na sred Srebrenice, neće tim ljudima značiti onoliko koliko bi im značilo da Srbija prizna zločin. Ona zlokobna tišina ih ubija svake godine iznova, kako one već ubijene tako i one žive, i tako već 14 godina. Tamo gde treba da se čuju krici njih nema, ostala je samo tišina. Ta tišina je ono sto je poražavajuće. Gotovo da je strašnija od samog zločina. Sve vreme se pitam kako je moguće. Kako je moguće da se u Srbiji mirno spava.
Neizbežno je bilo da se prisetim gde sam ja bila tih godina. Kao što znaš, iz tih sam krajeva, isuviše blizu tih užasa. Loznica je na samo 90 minuta od Srebrenice. Imala sam rodbinu u Bratuncu, dolazile su nam reke izbeglica, mnogi su spas pronašli u kući moga strica. Sa mnom u razredu je bilo puno izbegle dece. Moj stric, rođeni brat mog oca, je pecao svako jutro u Drini i znam šta je Drina nosila. Svi su znali i svi znaju šta je Drina nosila. Čini mi se da smo mogli da čujemo svaki metak ispaljen preko Drine. Svi su imali rodbinu i prijatelje preko Drine. Mi nismo putovali u Beograd već u Zvornik na razne događaje. Zvornik je udaljen pola sata od mog sela, Beograd skoro tri sata. Kad se tamo pucalo ja sam uglavnom bila u školi. Često se sve treslo od siline detonacija. Sa prozora moje sobe se vidi Bosna. Svake večeri bismo moja sestra i ja stajale pored njega i gledale Bosnu. Gledale smo svetla. Ako je bilo svetla čuo bi se uzdah olakšanja. A najčešće svetla nije bilo.
Sećam se da je jedina osoba s kojom sam se razumela tokom srednje škole bila devojčica iz Sekovića, izbeglica. Nju su smatrali čudnom i mračnom, a mene istom takvom zato što se ne razdvajam od nje. Pisala mi je turobne pesme, govorila o samoubistvu i jedina razumela zašto volim Nirvanu, a da nikad ništa nisam morala da joj objašnjavam. Još čuvam dve njene pesme kao najveću dragocenost. To je devojka koju nikad nisam videla da se smeje.
Zašto pominjem svoju istoriju? Pa, zato što je nemoguće da sam ja kao dete od 11 ili 14 godina znala ono što svi tvrde da nisu znali! Pa, kako je moguće da nisu znali šta su prevozili autobusi loznički i šabački kad sam to i ja znala?! Zar sam samo ja znala da Drinom plutaju leševi i da se pecaju delovi ljudskih tela? Pa, i ako ima neko ko nije znao, zar je mogao da ne čuje detonacije i rafale i ne oseti kako se tlo trese pod nogama? Nije moguće. Svi su znali i svi ćute.
Bosna je prelepa, bar ono malo što sam uspela da vidim. One planine, brda, drveće, reke, vazduh.... Još od Sarajeva dosadih svima pričajući o lepoti Bosne. I njenoj tragediji. Mislila sam da Sarajevo izgleda čemerno, ali me Srebrenica demantovala. Kad mi je konobar u lokalnom kafiću rekao da ne služe tursku kafu već samo eKspreso, došlo mi je da ga pljunem. Zna li on gde živi? Kako može da spava na mestu zločina?
Sve se nešto tešim da ovi nemi likovi po Beogradu (ne kažem po Srbiji, jer nema Srbije van Beograda) pričaju gluposti zato što nisu videli onaj horor. A istovremeno se plašim da bi ostali isti takvi i da su ga videli. Tako sam u situaciji u kojoj više poštujem fašiste koji me/nas otvoreno mrze od onih Finih i Pristojnih Građana koji nemaju dovoljno ni hrabrosti niti pameti da iskažu čak ni poslovičnu neudobnost ako za više od toga nisu sposobnosti.
Postala sam opsednuta Bosnom. Prelistavam sve što nađem na netu i u knjigama. Hoću da znam svaki detalj koji je moguće saznati. Hoću da se podsetim. A kad sam se vraćala iz Srebrenice, prolazeći mojim rodnim gradom, obuzela me je potreba da odem tamo. Moram da odem tamo, da vidim sve te ljude, da vidim drugarice iz škole, da se uverim da su i dalje ljudi. Nemoguće da su svi zaboravili, nemoguće da niko ništa ne zna, da su svi sve relativizovali. Nemoguće da ni tamo više nema ljudi.

Svaki put kad prelazim Gazelu i kad ugledam svetla Beograda pomislim koliko volim ovaj grad. Verovatno zato što nisam videla nijedan drugi grad bar po veličini sličan Beogradu. Pričam u Srebrenici sa Eminom o Sarajevu i njenoj želji da vidi Beograd i njegov famozni noćni život, kaže da ne može ni da zamisli kako izgleda grad sa dva miliona stanovnika. Uhvatim sebe kako se topim od sreće, jer eto jedna devojka iz Sarajeva želi da upozna moj grad, a onda me obuzme tuga, jer taj grad ne želi da upozna Eminu.

Znaš, kad sam se vraćala iz Sarajeva, prolazim tramvajem Nemanjinom, gledam one sive zgrade i namrgođene, besne ljude pored mene. Oni već u četiri sata ujutru mrze ceo svet, čoveče. I onda shvatim. Beograd je ružan zato što ima prljavu savest. I oni to znaju.



*Tekst je napisan 2009. godine, kao pismo autorke prijateljici

Da sam ja ovaj tekst istine napisao rekli bi da sam pristrasan je sam Bosnjak.Kad ga neko napise s onu stranu Drine osjetite koliko ima plemenitosti medju obicnim ljudima,djecom,ljudima kao zivim Bozijim bicima,onda vam dah zastane u pola grla a suze ispune oci.I sve sto je autorka napisala je samo susta istina,jedan dio nje,jedna trunka,kap u okeanu.
Pitam se kakav je razlog da intelektualci bar danas u Srbiji ne govore istinu,da je ne pisu,javno iznose jer smo komsije,susjedi,iznikli na istoj zemlji,ko se koga danas boji ako se bojao 90.dok je gorelo Sarajevo,Vijecnica ljepotica Sarajeva koja je zbrinula svo kulturno blago Bosne i Hercegovine i taj ko ju je zapalio danas u Den Haagu ocekuje slobodu od svog naroda,svoje vlade,svojih saboraca koji su sa Trebevica pucali na ranjeni grad,saborca koji ce sutra postati predsjednik njegove genocidne tvorevine. Kako je to sve pokvareno,jadno i bijedno,kako ljudi koji se zovu ljudima mogu da cute i istinu pretvaraju u lazi i govore da se to njih ne tice. Tim svim s onu stranu Drine a nije daleko neka smognu snage i odu u Srebrenicu i Potocare kao sto je Jelena smogla i niceg se nije bojala,da vidi svojim ocima bar djelic istine,,osjetice u tom gradu kolika je njihova savjjest do tada bila necista,neljudska,koja nije zavrijedila svog smrdljivog zivota.



- 10:18 - Komentari (2) - Isprintaj - #

17.03.2017., petak

M

M....
Tisina

- 21:00 - Komentari (3) - Isprintaj - #

05.01.2017., četvrtak

Kad imas sve..

Imaš biser, dijamante
I sve za čim svijet uzdiše;
Ti najlepše oči imaš –
Moja mila, šta ćeš više?

Tvoje mile, divne oči
Iz srca mi izmamiše
Bezbrojne i vječne pjesme –
Moja mila, šta ćeš više?

Tvoje mile, divne oči
Mnogim bolom mene biše;
Ti me njima upropasti –
Moja mila, šta ćeš više?

Hajnrih Hajne


- 17:18 - Komentari (3) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.

< travanj, 2017  
P U S Č P S N
          1 2
3 4 5 6 7 8 9
10 11 12 13 14 15 16
17 18 19 20 21 22 23
24 25 26 27 28 29 30

Travanj 2017 (5)
Ožujak 2017 (3)
Siječanj 2017 (1)

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
OYO.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Opis bloga

























Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se