01

nedjelja

listopad

2017

Javiću se posli

U po razgovora s milon mi osobon zazvoni mi mobitel.
"Moran prikinit, javiću se posli, zvoni mi vamo", reko' ni
svjesna kako mobitel biluži broj, a ako komu triba zva će
opet. Čemu trka oko poziva, neće uteć, mislin se "Bože, u
šta san se ovo pritvorila". Tako je s televizijon, kad god su
one laži od vijesti, moj supatnik se trza, u kući mora bit muk,
a laži se nižu svakin saton jedna za drugon, nema in kraja.
"U šta smo se ovo pritvorili, više ne moremo na miru pričat,
ručat, popit kavu, il' su vijesti, il' zvoni tvoj, moj, fiksni?"
To razumno razdoblje uglavnon potraje do prvi' vijesti, ili zvrrr,
sve po starom. Srića šta nismo više mladi, zamislite da jesmo,
ovi "prioriteti" bi nas prikidali u po trapa, pa bi se udaljili jedno
od drugoga, nestali bi, srića kažen šta smo tute di jesmo.

Čujen ga u zadnju više puta kako se skoro sažalio nad ovin novin
blogseteron, ko da ga pravda, a nije to radi mene. Osin iste rođene
općine ništa ja šnjin neman, bar šta se poslovnog duha tiče, ja san
s druge planete, one di živu gubitnici, a još nije otkrivena. Unda ga
na po uva čujen di se svađa s članovin Vlade, pa s opozicijon (šta
no dođe opozicija), sve oće istrat niku pravdu, a za koga pitan ga i
pitan vas... U pauzi između dvoji vijesti milo ga priupitan: "Nu ti meni
reci, ne čini li ti se da se oni sad obrušavaju jedni na druge sporazumno,
zbog radi javnosti..., oni će se pripucavat, svaljivat munute miljarde
s jednog na drugog, a dotlen se njanci ništa pomaknit s mrtve točke
neće..., i neće". On me u čudu gleda, biće da misli kako mi nisu sve
dobro izbrojene, a isto se bijo ko malo zamislijo. "Ma ne znan ja više
ništa, svašta može bit, čak i to šta govoriš, ali san siguran da brez
blagosova vlasti (koja god da je bila), on sam nije moga ništa. Sve se
to međuse dililo i dilalo, ali ovo se više ne more durat, narod mora
konačno dignit glavu..." Gledan ga i sve mi milo čini, tek mu na kraju
kažen: "E moj Gubec, ajde, izađi, oćeš li užarenu krunu..., de ti, de, ako
ništa, neka buduća pokoljenja bi te mogli spominjat na satu povijesti".
Samo je manio rukon i po običaju samo prokomentira: "S tebon se ne
može ništa ozbiljno razgovarat ti si tralala, blago tebi", ponovi mi ono
šta bar trinest puta na dan čujen.

Opet zvoni mobitel, ovi put njegov, ja se javin, čak i ne znan komu, samo
san ga otkantala uz ispriku da On sad ima jedan vrlo važan razgovor, radi
se o budućnosti nacije. A On opet mane znakovito rukon šta san ja uzela
ko solidan prilog našoj diskusiji.

Iđen sad ća, javiću se kad mogla, more bit da se dotlen štagod zapetljano otpetlja,
u našu korist ko i dosad, razumi se.

<< Arhiva >>

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se