01

utorak

kolovoz

2017

Ladice pozivaju na razmišljanje

Prpala san ovi vrući dana po arhivi i naišla na davno zaboravljene
stvari. Uglavnom su to stara pisma, razglednice, razne poruke,
koncepti priča, davnih poetskih uradaka...
Pokušat ću prinit neka pisma koja san u svojoj mladosti dobivala
od momaka, koji mi uglavnom nisu bili ni simpatije. To san ostavila
jer su mi i tada bila malo suludasta i već san se bila počela plašit
kako se sviđan samo onima koje cura moga kalibra ne bi ni štapon
od metle takla. To je ono kad si mlad i "neukusan" pa misliš da se
ne smiš sviđat onomu koji ti nije ni na kraj pete, a kamoli u glavi.
Neću ni pričat kako san ja u svojoj glavi zamišljala savršenog, ne
misleći pritom da to ni sama nisan, daleko od toga.

Momak iz trećeg sela poša u vojsku, doša se pozdravit s didon i babon,
a kuće se udarale jedna u drugu pa me je moga "snimit" iz svakog kantuna.
Bili smo i rodijaci u trećem kolinu šta njemu očito njegova mater nije kazala
(meni je moja do devetog crtala krošnje obiteljski stabala).
Meni je mater ta dan dala u zadatak da operen robu, na ruke, razumi se, a
kad san išla razgrćat na špag iza kuće, vidin njega, uljudno mu se javin i
nastavin o svon poslu.

Zaboravila na ta susret, nastavila sa seoskin aktivnostin, čekajući 1. rujan,
dan kad odlazin od roditelja i do kraja njiova života in buden samo "povremena
ćer".

Poštijer je dolazijo dva puta na nedilju i jedno jutro eto ti ga, daje meni pismo,
a narod se zagleda s upitnikon..., ko to meni mlađanoj piše, narod, ko narod.

Draga ta i ta!

Evo san se smistijo u kasarnu, bacilo me u Požarevac, ali ništa ti to nije, ima
ovdeka momaka osvakuda. Neću ti ja pisat o vojski, ti si divojka, šta će to tebi,
nego san tijo govorit od onomu kasan te vidijo kasi razgrćala robu. Odma san
svatijo da si ti zame, tako mlada cura a tako lipo robu pere, taman dok ja dođen
na osustvo tiš se zacurit, a doklen se vratin moremo se viđat i zna se šta potlan
iđe, bićeš moja i ničija drugo. Ja san se tliko zagleda ute da stalno mislin nate i
lašnji mi svaki dan u vojski. Samo brojin dane kaćeš mi otpisat i reć je li i ti misliš
šta i ja, jesli se i ti zagledala ume ko i ja ute..." Pisalo je tu još svega i na kraju
san uvatila..., voli te tvoj nezaboravni...

Nisan niti skroz pročitala pismo, bilo mi blesavo, ko prvo nije mi se ni mrve
sviđa, a ja još bila ditetina, skoro san bila uvriđena, šta on meni ima pisat, još
rodijak, šta ta ima u glavurdi.

Ćaća i mater se uzvrtili i stali ispitivat, da ko to meni piše a da oni od otomun
pojma nemadu, ja san lipo uzela pismo i iskidala na sitne komadiće. "Eto van
pismo", uvriđena veličina iz mene bisno, s očima punin suza se okrene u svoj
savršeni svit.

Često u životu mi se događalo da san se ljudima sviđala zbog onoga šta san znala
radit a ne zbog mene same, ili je to išlo u paketu, ili je to i kod drugi isto, momci,
cure, ljudi općenito, gledaju na druge s poštivanjen ili bez njega, na osnovu društvenog
statusa, zvanja, zanimanja, imovinske kartice, a ono šta je u tebi, ko te pita.

Zato mi je ovo pismo zapelo za oko..., čuj, momak se zaljubijo šta cura lipo robu pere...,
a tek kakvih bisera ima..., drugom zgodom.

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se