18

utorak

srpanj

2017

Nema straha dok je njih

"Suze su mi navrle" sinoć kad sam slušala premijera kako je
"čvrsto" obećao, ako bude potrebe da će zvati međunarodnu
pomoć. S druge strane, jedan po jedan se izvlače iz mišje
rupe izražavajući beskrajnu tugu zbog svega što je snašlo
Dalmaciju. Čija je Dalmacija, zar to nije Hrvatska, zar ne bi
trebalo potegnuti sva moguća i nemoguća sredstva, ljudstvo,
opću mobilizaciju (oprostite, to je termin iz mračnih vremena),
zar je dovoljno prepustiti onim iscrpljenim vatrogascima sav
oganj obrušen na Dalmaciju, zar? Kod nas ne gori, za sada,
što ne znači da sutra neće, a da i neće, ne može se sjediti
mirno kao da se ništa ne događa. Koliko vatrogasci mogu
izdržati, koliki im je prag izdržljivosti, koliko su u opasnosti i
kako njihove obitelji sve to proživljavaju?
Izražavam veliku zahvalnost svima koji na bilo koji način
pomažu spašavajući živote i imovinu ljudi, dok iza njih ostaje
pustoš koja će možda već sutra poslužiti nekim "većim ciljevima".

Opet mislim, ne bojte se ljudi, važno je sačuvati živote, a za
sve ostalo će se pobrinuti "oni", kao i do sada, dok je njih, dok
oni dišu za nas nema straha.

11

utorak

srpanj

2017

Golf dvica i gospocka salata

Prijatelj iz Primorja bio u posjeti, obradovali mu se, na dar nam je donio
"golfa dvicu". Čudite se, kakav je to prijatelj..., eee, baš takav, čovik zna
da mi volimo što volimo, ulovio, stavio u mali frižider i donio. Nismo ga vozili,
samo ga stavili na gradele, stavila frigat one male kunpiriće, salata i vino
šta se razumi. Vino me dotuklo, rekla san da više neću pit opet mi vrag neda
mira, od sutra samo gemišt. A ovi kunpiri, svaki ko frnja, najveći ko loptica za
stolni tenis, da je navrime pala kiša bilo bi ih svu godinu, a ovako, prnili smo .
u vitar šta se kunpira tiče.
Dok san natanko gulila kukumar iz vrtla navrle mi uspomene, sitila san se
moje nedavno preminule rodice. Kakve veze sad ima rodica s kukumarin..., e,
ima, ima.
Bila san dite kad je ona jadnica išla u Primorje radit po gospockin kućan. U
školu nakon osnovne nije išla, puno dice bilo, nije se moglo, oni stariji išli
na rađu da bi pomogli mlađima. Kako san bila sama s ćaćon i materon, jedva
san čekala da se pojavi neko s rađe i ispriča mi koju priču. Nju san posebno
rado slušala jer je sve šta je govorila to radila s nekim skrivenin humorom, nikad
nisi zna je li se zeki ili govori ozbiljno.
Pustili nju malo na odmor i ja se nisan odlipljivala, samo šta je za veštu nisan držala.
Moja mater ubrala pomidore i kukumare i meni ove zadnje dala da se učin gulit i
pomalo rizat. Mirka mene moja roda, sve se smijulji zbog moje spretnosti, ali mi
daje podršku, triba curica znat sve o kukumarin kako je govorila. Kad san ih počela
rizat na kolute, svaki je bijo cca po centa širok, e, tada je ona uskočila, ono, puna
obzira da se ja ne bi uvridila. " Saće tebi tvoja rodica pokazat kako gospoda oće da
se rižu kukumari". Pripustila san joj i gledala u nju ko ćuko u svetog Roka. Najprije je
pirunon izrezbarila površinu po dužini a zatim, rizala kolute toliko tanko da su bili
gotovo prozirni. Bila sam oduševljena, u sebi san čak pomislila kako joj je na tom
otoku di je bila prilipo, čin ovako kukumare riže. Naravno, naknadno san shvatila da
to i nije bijo neki život i sigurno se nije sastojao samo od rizanja kukumara.

Kad san danas pravila mišanu salatu, sitila san se nje i s najvećom pažnjom prišla
rizanju kolutića, premda više volim kad nisu prozirni. To san napravila zbog nje, neka
zna da mi je ostala ta njezina lekcija, (naoko beznačajna), u trajnom sjećanju, kao
i ona. Ručak mi je prijao, go(l)f je ipak solidna ribica, a moje misli su otplutale nazad,
u neka vruća, sušna i prašnjava vrimena, a tako snovita i neponovljiva.

09

nedjelja

srpanj

2017

Kultura i prinosi prema domaćoj mjernoj jedinici

Da nema Tinovih dana u Vrgorcu i Glumaca u Zagvozdu, mogli bi
zaboravit šta je to kultura. Tu i tamo se nešto pojavi na TV, kao
Glembajevi trinest puta na godinu, Glorija, Hamlet ili nešto davno
već prije viđeno. Nema veze dobro je pogledati i peti put nego nikako.
Nekoliko puta san "po vezi" zbavila karte za HNK Split i bilo nam
doboga lipo, ali moraš prije naštelit da ti pogodi kakva kontrola na
KBC-u da o jednom trošku sve obaviš.

Ovaj put nije bilo tako, KBC, čekanje i dok čekaš iđeš štagod srknit
da ne pokažeš svoje provincijsko biće kroz pijenje sokića iz litrene
boce zamotane u foliju (tako se zadrži temperatura). Nas dvoje srknemo
četrdesetak kunica, cestarina isto toliko, a u povratku odlučimo digdi
stat potoćat prednje i zadnje trapove. Ništa od toga, nisan uspila nać
kupaći za meni prihvatljivu cijenu, a to je ispod sto kuna, nema..., a ja
san se davno zaintačila da ne prilazim tu cijenu i ne kupujen one s
umecima, imam šta imam, neću valjda pozirat.

Ostalo je na tomu da se iđe kući starom cestom i pokupi ono od bašćine
šta je ostalo. Našli smo čudo kunpira..., kako je u nas i Herc. mjerna jedinica
kanta od Jupola, bilo je (neću lagat) skoro dvi kante, a toliki su da nije
vratijo lovačku u Policiju, moga slobodno na zimu tice gađat za na ražanj.
Bilo je i lipi šipaka, svaki ko balota, a sladuni, ono, tek mrvu kise.

Računali smo, nismo loše ni prošli, bilo dviipo kante trišanja, jesenas isto
toliko maslina, pa kivija, a o povrću da i ne govorin. Ove godine i 'čele su se
iskazale, prije san mislila da su line, svi se hvalili kako su imali meda, a u nas
ništa, dašta ću nego mislit kako su line. Još nije gotovo, jesen će skora na
vrata, biće povrća svju vrsta, a i grožđe je dobro pošlo.

Prid Božić priko grane i zbavit gudinića, samo moran smislit na koju ću ga
foru privest, ljudi na svašta iđu. Evo prošle zime, jedan naš poša tamo priko,
povejo ženu i svastiku, a u gepek metnijo dva obrađena gudinića. Ništa nije
skriva ni pokriva, doša na granicu i pita ga carinik šta ima za prijavit, a on će:
"samo dvi gude", čovik pogleda dvi suputnice i fol zgranuto kaže da kako ga
nije sram tako imentovat dvi lipe dame i da mu znak da brzo prođe. Priča se
pročula pa ne znan oće li carinici nasidat na svaku, vridno je pokušat.

04

utorak

srpanj

2017

Ovrhe, izbacivači, razbijači

Ovo vam je trojstvo (ne sveto) na našim prostorima i sve
što kažem je proizvod vlastitog iskustva ili onih koji su mi
se ispovidili.
Svidocima smo vrlo često kako se ljudi izbacivaju iz svojih
nekretnina i onako ih, polupokretne ostavljaju na ulici, cesti,
kartonskoj kutiji. Ne ulazim u detalje, ko je komu i koliko dužan,
samo mi u oči upadaju izbacivači koji bez milosti izgone jednog
od nas, da, sutra to mogu biti ja ili vi, bacaju ko vriće, ne misleći
o tomu da bi taj neko sutra već moga ili skončat ili u velikom očaju
nekomu "pomoć" da skonča. Neću crnit slutnje, stvarnost je dovoljno
crna. Kako se može dogoditi da zbog nekog minornog duga netko
ostane bez deset puta ili sto puta vridnije nekretnine, ili, kad se na
vagu stavlja kreditna sposobnost građanina pokornog, nikad banka
neće dati kredit veći od vridnosti nekretnine...? Dođe čovik u stanje
slabe solventnosti, ne plaća uredno, (otplatio već cca tri dila), odma
mu se sida na sve prihode, a stan, ili kuća se otima, dakle, banka se
naplaćuje dvaput, t.j. koliko joj triba. Ista je situacija i s dugovima za
režije, na kraju "balade" nesritnjak dade deset puta više nego je dužan,
a nismo mi suci koji mogu suditi zbog čega je neko u nekom trenutku
financijski sta na koru od banane.

Problem je šta ima i druga strana medaljona, konkretno; Čovik uredno
kod bilužnika ovjeri posudbu, kaparu za nešto, nevažno. Druga strana
nije ispoštivala stavke ugovora i triba vratit kaparu, ne učini to, ogluši se.
Naš čovik lipo podnese tužbu jer je s njegove strane sve čisto..., što sud
i potvrdi, sve je čisto i druga strana je dužna isplatit do zadnje lipe + kamate.
Godine prolaze, okrivljena strana se dositi kako bi bilo pametno "ne imati ništa),
nevažno šta voza luksuzno auto, živi u još luksuznijoj kući, ali sa svoga dičnog
i poštenog imena je sve pribacila na užu i široku rodbinu. Trči za njima, a znaju
naše institucije da je to tako, znaju da broj vjerovnika reste a oni lipo, sritni i
zadovoljni mire miru "od šake do lakta", onim jadnicima koji su zadnju crkavicu
dali, virujući u državu i njezinu vjerodostojnost, kratko rečeno, u brk im se smiju
i često imaju peklju reć: "šta me uznemiravate, ja nemam ništa i ne mogu vratit".

Dolazimo do zadnje stavke..., razbijači: oni hrabriji, uzet će sva raspoloživa oružja
i oruđa, otić do kućnog broja, tog i tog, porazbijat, zapritit i reć "drugi put kad se
vratin da me pare čekaju ili će ti prisudit palica". Osobno, nisan za nasilje, ne bi
bila sritna da neko moj priuzme zakon u svoje ruke, pogotovo šta znan, da bi
nastrada onaj šta je oštećen a ne oni šta je štetu prouzročio. Opet se u meni
nešto kovitla i baš počinjem virovat u ono da se čovik može pouzdat samo use,
u svoje znanje, umijeće i dakako snagu šaka i uma.
Opet se vraćan na ono, kako to da institucije različito gledaju na one šta duguju
malo (jer su i sami mali) i one šta imaju puno na račun onih kojima duguju i tu
institucije totalno zakažu. A kako bi drukčije..., pročačkajte malo po računima,
guglajte, vidit ćete kako naši parajlije nemaju ni za kavu a članovi uže i šire
obitelji se zakapitalili a da nisu ni guzicon makli.

Ništa mi nije ža više nego šta san slabi šaka, a i to zahvaljujuć nekomu koji je
dobio pravomoćnu presudu na 6 miseci zatvora, uvjetno 2 godine, (to ako još
koga ne "obešači ili obezglavi), a vridnost toga dila za mene iznosi saborsku
plaću. Ovo zaista može biti samo "paranenormalno".

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se