28

utorak

veljača

2017

Razlozi za razlaze

Često se događa da se ljudi brez nekog jakog razloga sastanu i
unda bržen bolje rastanu s razlogon. Tako san naišla na vijest
da je "mlada divojka ostavila momka prid vičanje zato šta je reka
sumljan umisto sumnjam", ja mislila da se rekne sujman, al' nema
veze oto smenon.

Sitila san se zbog čega su cure u vrime moje mladosti mavale
momcima na zbogon, a bilo je i momaka koji su isto tako odlepršali.

Momak je posla iz vojske curi božićnu čestitku ali je napisa "srećan
Božić i moja si u Novoj godini", na šta se ona zgrozila, osin šta je
falijo i napuisa "srećan", a nu di san ja njegova..., nikad i otišla.
Je li drugi bijo srećan ili sretan ne znan, ali sujman da je bijo brez mane.
Jedna je isključila iz života zgodna i prespektivna momka jer mu je
smrdilo iz usta, druga šta je momak ima crno pod noktiman, a on
bidan radijo u mehaničarskoj radijoni, teško je crnilo istrat. Udala se
ona za bile ruke, samo ta nema ni crno ispod nokata, a mali mehaničar
je sagradijo lipu kuću i voza je najbolje avuto. Usput, skroz naskroz
momak na mistu.
Bilo je slučajeva da se curi nije sviđala frizura u momka, da nije bijo
dovoljno visok pa ona ne more nosit štikle, da mu je mater gaće od
trliša peglala na crtu...
Bilo ih je šta su volile da in momak piva, svira il' recitira, ma svega.

Momci su bili konkretniji, vrsta koja gleda idealne proporcije, koja
gleda lipo lice, ostalo sve može bit ukrivo, neki su gledali dobre
dotarice, po mogućnosti jedinice, tute ljubav nije igrala. Slušala san
u vrime kad nijedna žena nije depilirala svoje viškove po nogama i
skrivenijin dilovin sebe, da ne bi ni slučajno taka ženu koja nema
skroz glatku kožu i mora usrid lita nosit bičve ako misli snjin izać vanka.
To su oti terminatori kojima i dlaka smeta, nji san zaobilazila u luku.

Jedni opet volili brbljavice, jedni mučalice, naivno misleć da one šta
mudro muče neće prokokodakat kad dođe povoljan trenutak. Nisan
upoznala nijednu "tihanu" koja ne drekne kad joj nije pod konac.

Ko će se sitit sviju razloga šta ljude gonaju na razlaz, uglavnon se zna
dogodit da uzmeš puno gore od dlakave ženske i muškoga kojemu
pravopis nije jača strana. A princova je falilo i unda i danas, a i nije
princ svaki šta krunu nosa, neka je čeljade, pa ako dikad podrigne to
ženi more bit koplimenat da je dobro skuvala ručak. Nemojte se razlazit
zbog kajdanke ni čitanke, bolje vi čitajte i pratite note a on neka radi štagod
od koristi za vas i kuću.

27

ponedjeljak

veljača

2017

Drastične promjene

Izvor blizak vladajućima mi je došapnuo...
Na zadnjoj zatvorenoj sjednici Vlade donesene su odluke
koje bi uvelike mogle promijeniti stanje u zemlji i vodi, a radi
se o slijedećem:
1. Ništa što bi na bilo koji način ugrozilo žensku populaciju
neće biti pušteno s lanca dok se vladajući ne konzultiraju
s najmjerodavnijim ženskim glavama iz udruga B.a.b.e,
C.u.r.e. i ostale. Ako netko postupi mimo odluke ne gine
mu totalna depilacija i brijanje na suho.

2. Svim tvornicama (a ima ih) tkanina, najstrožije se zabranjuje
proizvodnja crnih tkanina, ako nekomu za nedajbože zatreba
napravit će se iznimka uz strogu kontrolu.

3. Teške su neistine iznošene ovih dana o mužnji proračuna u
svrhu podizanja na zadnje noge posrnulim veeeelikim tvrtkama.
Bez obzira na teško stanje u istima, novac koji je bio ostavljen
"pod lancunom" u tu svrhu, iskoristit će se za deblokadu blokiranih
građana. Što će Vladi išta ako ostane bez svojih građana koji su
financijski ciknili, a ciknit će i na drugi način ako mi ne uskočimo.

4. U bolnicama će se nadzirati jelovnici da se ne bi događalo da
" bolesnici rađe traže da im prikače infuziju nego da jedu hranu".

5. Od iduće školske godine, sva djeca u Lijepoj našoj imat će besplatne
knjige, hranu, odjeću i obuću, kako ne bi teret boravka u školi prešao
na grbaču nezaposlenih ili neplaćenih roditelja.

6. Nema više poslova na crno, neisplate plaća, ako se kojim slučajem
nekomu omakne da zaglibi, oduzeta će mu biti sva imovina, prodana
i od inkasa će se naplaćivat radnici.

Bilo je još nekih odluka, ali moj izvorko nije uspio čut iako je "izetovski"
držao zašiljeni škartac između uha i ključanice od velikih vrata.

Ova sjednica je održana u najstrožoj tajnosti, a odluke na snagu stupaju
bez saborske procedure.

26

nedjelja

veljača

2017

Digla se, kuvala, ila, pila, odala

Kad je zora dotakla vrhove magloviti brda, probudila san se.
Bi mi ža, san je bio pravo ljuljuškanje na madracu lipote, tako
nešta mi se ni slučajno neće dogodit u stvarnosti južnog dana.

Ništa, podigni stražnjicu i nastavi di si jučer stala, brojeć korake
na isti način, u istin papučan, u iston ogrtaču... Baš kalkuliran,
ogrtač broji bar trijes lita, frcnit ću ga, nije više ni za glancanje
drveni površina, a i komu je do glancanja.

Palin radijo, mećen vodu za kavu, uzimljen brašno, sito i čonču
od plastike, umisin kruv, triba bi se oladit do ručka. Ručak, slanjak
na juvi od junećeg mulama iz domaćeg uzgoja (ako ne lažu), vami
more bit to ne valja, mi obožajemo. To malo napuva, nema veze,
važno da smo zgušton pojili. Sad bi se samoj sebi smijala o čumun
pišen, počela san sličit facebuk zvizdan šta svaki svoj pokret, zalogaj,
kijavicu, šćucavicu i sve šta in se događa meću na oti facebuk.

Unda san se sitila kako je jednu mladu mater inače facebukericu,
prijavilo Centru za socijalnu brigu o svemun a evo radi čega: Ista
ota mater rodila dite i zamislite čuda, nije tila metit svoje dojenče na
facebuk. Digla se graja, kakva je ona je li mater, ne podnaša se
u skladu s pravilin kuće i onemogućava javnosti radost poradi još
jednog rođenog diteta navin prostorin. Žena je atomacki upala unu
represiju šta se dikad javi u žena kad rode, malo potlan.

Mene ta represija neće tokat, bar ne ova nakon rađanja, svejedno
mi šuva, oće li me kogod prijavit ako ne buden svaki dan uredno
kazivala kasan se digla, šta san ila, jesan li išla naizvan, jesan li
koga srila šta je važan u životu moga malog mista i sličite stvari.

Da ne bi do otoga došlo, sve van svoje putanje moren u par redi
napisat da se vele ne ponavljan. Kako je naprid navedeno taki van
je skoro svaki moj dan. Digla se, u kupatilu obavila šta toka, skuvala
kavu ako moj On nije bijo brži, umisila kruv, izdavila iz frižidera ili
podruma šta ću za ručak. Zna li pobrojit kliko koraka učinin u jednon
danu, kliko skalina prođen, kliko šćipalica za robu upotribin i koje boje,
a kad udari proliće, znaću i svaki struk trave izbrojit koji počupan.
Ima tute razlike od dana do dana, je li mi ko doša, je li poštijer zvonijo,
jesan li nedajbože morala u doktura i sličite stvari.

Dasan kojizin slučajon represivan tip, ova svakodnevica (brez dnevnice)
bi mene izila, a vako, zapivan uz radijo ako je lipa pisma, dikad i zaplešen,
unda počmen brojit dane do pensije. To mi je najlišpe razdoblje, ono, dišen
punin plućin, nada, radost, doće i dabogda je i potrošila.

25

subota

veljača

2017

Izvučeno

" Ja sam stomatolog, ateist i neću nikakve krunice pacijentima
ugrađivati. Općenito mislim da bi stomatologija i medicina trebale
biti lišene svih vjerskih konotacija".


Bravo! Isto mislim da jedan oftalmolog koji imalo drži do sebe i svoje
struke, ne bi trebao ni primirisati pacijenta što gleda "ukriž", također
nefrolog mora odbiti pacijenta gdje postoji sumnja da ima "križe na
bubrezima". Dosljedno do zdrave nacije!

23

četvrtak

veljača

2017

Ona je napravila dite

Pogled mi osta na jednom gospodinu, cca pedest godina, ma
ima ga šta vidit. Nikad ga nisan vidila i upitan moju rodicu u
prvon kolinu koji je to. "A ti ne znaš..., sićaš li se one Jasne iz
osnovne, one šta je bila ko cura dok smo mi imali izgled muškića,
sićaš li se kako je ona kad je izašla iz škole zamalo ostala trudna,
eeee, to ti je taj njezin sin". Sad mi je proradilo i baš me uvik
zanimalo di je ta cura završila, kako živi, je li se udala. Nisan puno
čekala, moja rodica mi je u najkraćin crtan ispričala njezinu priču.

"Jasna ti je sada u mirovini koju je zaradila u Njemačkoj, nikad se
nije udavala, odgojila je otoga momka, nije više momak, oženijo
je niku malu iz okolice Zadra, tamo su i kuću sagradili. Jasna ti
se posvetila njima, a kako san čula i oni nju držu ko kap vode na
dlanu. Neka i zaslužila je, šta je jadnica sve prošla".

Kad smo došli u peti osnovne s nama je bila i Jasna, cura ko da
joj je osamlest godina po vanjskin znakovin, a imala je petnest.
Kako se škola tek te godine otvorila, ona se tada i upisala, ali njoj
škola baš i nije bila na ruku. Znali smo da dolazi iz obitelji koja je
presiromašna (manje više sve su bile), a bilo je i alkohola, jer šta
čoviku ostane kad nigdi ničega nema nego se napit i leć. Robu koju
je nosila bila je od Crvenog križa, bilo je i birani komada, samo je
kod nje sve to bilo traljavo, umazano, prekrasna kosa je bila najčešće
raščupana. Šćeta, tako lipa i šesna cura, samo je tribalo pustit kroz
vodu i lipo iščešljat. Nije se dugo zadržala u školi, već iduće godine
nije bila na popisu. Peti razred nije ni završila, uglavnon su bile sve
negativne ocjene. Bila san dite, ali san je gledala drugin očima nego
ostala dica, bilo mi je ža šta bolje ne uči, a ona dobroćudna, vesela,
izgledala je ko da joj je sve pod špag. Nikada je više nisan vidila, a
šta se događalo..., evo...

Kad smo mi zagazili u šesti razred po selu se počelo pričat da je Jasna
zbabna (trudna), a da se ne zna ko je ćaća. Jedan u kojega je ona
uprla je to negira iako su svi govorili da on nju voli samo je jedini u ćaće,
a ona sirotinja od nesređene kuće i nisu tili čut za nju. Tada mi nije bilo
jasno zašto svi govoru da je Jasna "napravila dite", čak je i nama dici
bilo poznato da se dica prave udvoje. Kad je rodila sina, Jasna je imala
šesnest godina, ni uvjeta, ni iskustva, ni podrške, samo olajavanje, samo
ponižavanje, ne mogu ni zamisliti šta je sve prošla, ali je prošla, izdigla se.

Šezdeseti godina prošlog stolića ljudi su počeli ić prema zapadu, a najviše
naši je išlo u Njemačku..., skoro ko i sad. Razlika je što oni jadni tada nisu
znali ne beknit jezika zemlje u koju dolaze, nije bilo mobitela, nije bilo veza
za dolaženje i odlaženje kako ti padne na pamet.
Mali je resta, ona još cvitić, okrenila se skroz svomu ditetu i jednon kaže
ćaći i materi da bi ona u Njemačku ako će oni maloga čuvat dok se ona snađe.
To je bila pogubna varijanta, znala je sukin ostavlja dite, ali bar će ga štitit,
osobito šta je muškić.
"Eno je, kurvetina, napravila dite pa sad ode đavlu u Njemačku..., lako će njoj
bit zaradit tamo plaću", toga se sićan ko da je jučer bilo. Sve naš vrli, pošteni
i bogobojazni svit, umisto da joj pruže ruku, uglavnon su se okrenili kontra, a
ćaći od diteta ni dlaka s glave nije pala, ona se nije ni trudila da bi dokazivala
očinstvo, komu je bilo do toga. Srićon šta je ona pogodila tvrda i nije se dala
da je satru, bilo je slučajeva da su se cure višale u sličnin situacijan.

Da skratin, Jasna se zaposlila, nešta zaradila, slala ćaći i materi za dite i nji,
a kad je vrime sazrilo dovela svoje dite i tako do mirovine.

Sad vi meni pričajte o emancipaciji, o pravima žene, o dvostrukin pravilin, čak
i danas ruralne sridine ne gledaju blagonaklono na ženu koja je "napravila dite",
srićon šta natalitet nije u porastu pa je i vanbračno bolje nego nikakvo.

Ovo saznanje mi je svježe i mogu van reć da danima mislim na tu lipu curu i
sritna san ko malo dite da je na kraju sredila svoj život na najbolji mogući način.
Eee, nikad se nije udavala, baš se čudin.

19

nedjelja

veljača

2017

Hipopenzija i hipertenzija

Najkraći mjesec u godini napola
ne nazirem mu kraja
unutrašnjost frižidera vapi
pita, daj
vidi me koliki sam a stalno sam fraj
otvaram i razna vrata
ona što godinama nude
razne delicije i poslastice
sad me odgurnu
samo što ne kažu da sam luda
odakle hipopenziću delicije
uzmi sreda što ti život nudi
jedi masno i slano
živa budi

Svanula zora
a nebo iznad grada nejasne poruke šalje
il' sam nejasna samoj sebi
ne razabirem
čudan osjećaj ustajanja
nema gipkosti
nema jasnoće misli
ekran pokazuje
alarmantne znakove hipertenzije
mislim se zašto
što mi se to događa
hrana il' me ludost svaka pogađa
shvatim da je zbog niske penzije
ne dotiče za kvalitetnu hranu
jede se jednom u danu

Poslušajte mjerodavni
povećajte penzije
ili ćemo pocrkat od hipertenzije
možda i od drugih jada
hladnoće i glada
ako vam nismo važni
uživajte u svojim bakanalijama
al' i bakanalije imaju svoju cijenu
hipertenzija il' neka druga zlaja
zakočite da ne bude belaja.

17

petak

veljača

2017

Baš si sinko naopako

Tako mi se često majka obraćala, kad bi radila na svoju ruku
i često na svoju šćetu. Doživljavala san se ko osobu koja može
više nego može, a kad nisi načisto sa svojin mogućnostin..., pad
je neizbježan.

Obavila san konačno i taj mrski pregled i kad san pomislila da je
mojin mukan kraj, da me više ništa neće omest u okolokućnin
akcijan..., problem, zaštekalo i ono šta je prija bilo na mistu. Pa
da čovik nije manit, daštaje, unda mora na intervenciju, zaobilazeć
u luku šta je povod "muki ježovoj". Danas nirvana..., izvanka, iznutra
neroza, lip dan, sve zove na red, rad i diciplinu, a vid mene..., mantan.

Razlog više da ne virujen ničemu šta piše na komadu karte pa neka
je to potpisa najpriznatiji stručnjak, ne virujen ni ogledalu, jer ja san
ipak s ove vamo strane, ono u caklu je tek odraz, kobigazna ko je to.

Jesan li naopako kako mi je majčica "tepala" ili samo odan za srcon,
a ono kaže "ajde, moreš ti to:" Odma vežen ove gorika sa svojizin
slučajon. Kad ih čovik u startu vidi, pa kad krenu govorit, ovo ćemo,
ono ćemo, bićemo Švica, bićemo..., štatijaznan, najnajnaj, a odotoga
samo šuplja priča, samo kupi, prodaj, prodaj, kupi, a trgovina samo
ludu neće ostavit ništa u džepu.

To baš i nema veze sovizin mojin slučajon, ja radin kontra svoje glave,
ali ima veze s jednin iz mog sela rođenog koji je, čin bi pokopa kunpire
snjiman na pazar, dobra cina prvin kunpirin. Ostavijo bi samo za nuždu,
a godina duga, dođe Božić, valja kupovat kunpire, dođu ga kunpiri ko
mala INA. Izgubijo on, izgubila čeljad, džaba, on dogodine tako i s lukon
radi i sa svime šta dobro prolazi na pijaci, nikako da mu kogod pročešlja
možđane i kaže neka pristane soton suludon trgovinon.

Ćaća je to, gazda, neda se, niti zna nadase, oće po svomu pa ti čeljadi
pati, ili biraj drugog ćaću. S one rpe ja nebi sebi ćaću birala, sve je to
naopako, samo na našu šćetu.

14

utorak

veljača

2017

"Nema više ljubavi..."

Pjevala je davno pok. Ljupka Dimitrovska, a danas ja
ponavljam. Kako, pitaju se oni što me znaju, kako to da
više nema ljubavi...? Danas nema ljubavi, više, a ni manje,
dan se bliži kraju, znači da do ponoća što tko ulovi ulovio je.
Sve to u slučaju da je dotična dama, ljubav, rezervirana za ovaj
dan. Ne mislim da je samo za danas, jučer je također trebala
biti, kao i sutra i sve one dane koji slijede.

Puna mi je glava te teme k'o punoglavcu, stalno mi se mota (ne
oko plota), misao kakva bi ljubav bila da nešto krene nizbrdicom.
Nizbrdice znaju biti opake, nešto se zakotura i uzalud kočnice,
ode, sve, ljubav ili zloba, predznak nije bitan.

Mora bit da je to zbog silazne putanje, pamćenje mi kratko, pa
sam tako brzo zaboravila kako je ljubav proradila u vrijeme moga
"prisilnog odmora". Nije se osjetilo da u kući fali domaćica, preuzeo
brigu oko stola, špahera i svoje mene. Kad sam bila u stanju mirovanja,
kotile se pametne misli, nadolazila sjećanja, odvajala dobro od onog
manje dobrog i ljubav je dobila prolaznu ocjenu, neću reći koju.

Primijetila sam da više nemam mota za klepanje onih stihova što odmah
gone "na stranu", a zaljubljeni to zovu ljubavnom poezijom, skroz sam se
prizemljila, ljubav je prešla u drugu fazu, onu, trebam te, trebaš me, budi
tu kad zviznem. Upravo ta činjenica da si tu kad te trebam, da ne moram
ništa reći a znaš, uglavnom znaš kad pogled usmjerim prema peći..., znači
netko treba ići po drva a ja ne bih..., ima toga još.

Imao si namjeru da mi mimo svojih uvjerenja baš danas kupiš nešto na dar,
a ja romantična kakva već jesam, gurnula sam te u drugu strana trg. centra,
tamo odakle su mi se smješili lijepi komadi junećih mišića i mulama za juhu.
Za specijalan dar i moj odabir nije bilo dovoljno na računu i zato smo se
šutkemučeći dogovorili i sutra spremam nešto od onog mišićnog dijela juneta.

Uz dužno poštovanje sv. Valentinu, jedan dan u godini ne "čini proljeće", ono
je bilo da lasta ne čini proljeće, malo sam se zabucala, shvatit ćete.

Tako se laganim koracima primičemo pedesetici, ako netko dotle ne bekne,
a ljubavi ima, nema, nema više, a bome ni manje, samo je malo drukčije
upakirana, evo sad ću joj i mašnicu zavezat, nek se zna da je ako ništa, barem
izdurala. A proći s njom pod ruku kroz dva tisućljeća, dva stoljeća, kroz socijalizme,
kapitalizme prema feudalizmima, družili se s raznim vladama i vladarima, nikada
nikoga ne uzimajući zdravo za doviđenja, t.j. za gotovo, morate priznati da i nije
baš jednostavno. Živjeti sa svojom glavom izbjegavajući oštrice slučajnih ili
montiranih mačeva daje nadu da se čak i uz ljubav može preživjeti.

10

petak

veljača

2017

Nisu baš svi isti

Danas razmišljam o tomu koliko smo različiti, a opet, koliko su
neki isti. U sukobu sam s mislima, teško je odrediti tu istost i
različitost. Većina nas vremešnijih se ljuti na svaki poziv ili
dolazak pred vrata onih "nudista", tako imenujem grupaciju koja
stalno nešto nudi. Nude, svaki dan, telefonom ili drsko zvone na
nepoznata vrata. Problem nastaje kad mi u malim sredinama,
puni povjerenja na sve što dolazi na vrata, širom otvaramo i
puštamo uljeze u kuću. Nisu oni krivi, mi smo, jednostavno se
vrata mogu zalupiti, eto, ja to jučer nisam učinila. Oglasi se zvono,
ja provirim, otvorim, cure se predstavile, ja im pokažem put u
moj prostor. One su također "nudistice" a nekako mi simpatične,
nenapadne, izrekle su odmah zašto su tu, ponudile što im je po
zadatku i čekaju nas da kažemo svoje. Vrlo brzo smo mi to obavili,
govora nema o tomu da se ponuđeno prihvati, odbijeno je u startu,
ponuđene su postojećim tekućim sadržajima i upustile se u priču
s dvoje ljudi koji bi im skoro mogli biti praroditelji. Očito im je bilo
ugodno, zadržale su se, a mi smo obećali da im nećemo otkriti
identitet, da slučajno ne bi bile sankcionirane zbog nepotpisanog
posla. Ugodno smo se družili, nama dobro što nam je bar na kratko
razbijena monotonija, a i one nisu dobile metlu po leđima zbog
uznemiravanja umirovljenika. Znači, nisu baš svi isti.

Sad o ovim novim financijskim aferama..., tu sam malo pokolebana,
u tim krugovima izgleda da su baš svi isti, razlika je samo o dostupnosti
vreće. Na trenutak mi je zasjala nada, učinilo mi se da se počelo
kotrljat, ne zanima me s koje strane je počinjen grijeh, premda, iskreno,
bila bih puno sretnija da grijeha te vrste ima što manje.
Drugo je pitanje kažnjavanja zbog fete pršuta ili nekažnjavanje zbog
puno milijuna, ukupno i milijardi. Nemojte se nadati, ovo što se blago
zakoturalo ne znači da će se koturati do vrha grijeha, iz osnova fizike
znamo da se lakše koturu prema dnu nego prema vrhu.

Zaključak je da ništa nije isto, ni mi nismo isti ali ima puno sličnih, ako
sličnost gradi a ne razgrađuje pjevajmo, a kako ja odavle vidim..., pripremimo
maramice.

08

srijeda

veljača

2017

Pršut u arhivu i ležaj za dvoje

Ogadijo mi se pršut, sve mislin kako ću izgubit pensiju ako me
nadležni organi ujte da san se zametnila s dvi bile fete kruva, a
između se crljeni delicija koja je napravljena od gudinova buta.
Ko ide pršut na tankon je ledu, nek dobro otvori oči, ili ih zatvori,
svejedno. Već kad su oči zatvorene ne bi bilo loše nać baren
vriću za spavanje, po mogućnosti za dva čeljadeta, radi grijanja.

O tomu nisan prija mislila, a drćemo danima, nestalo drva, a
struje me stra iz više razloga, jedan je šta grijalice vrte strujni sat,
a zna se dogodit i kratki spoj. Ne volin to spajanje na kratko, kažu
da se čovik vas trese i kosa mu se naježuri, a zna malo i zagorit.

Do kraja zime prilazimo na plodove konobe (nema pršuta), uz
aktivaciju vriće za spavanje jer šatora za par nemamo. Srića šta
nan je isteka rok pa spavanje utisno i nije opasno, a brzo će i
proliće: Kad ledine zazelene eto ti žutinice i maslačka, a tek kuke
(divije šparoge), dva jaja utvrdo, mlade kapulice..., ma j... pršut.

Baš me brige šta nismo u arhivi, biće i to ali kad nas arhiviraju
biće to za trajno teško da će komu past napamet da nas izvlači.

07

utorak

veljača

2017

Jezično potaknuta

Kad bi mi cilj bio opravdavati način pisanja onda sigurno ne bih
rabila "jezik roda svoga", jednostavno bih pisala standardnim jezikom
i svi sretni i zadovoljni. Kroz ove godine osjetila sam podsmijeh u više
navrata zbog "kamenjarskog izričaja", no, to mi je samo dalo krila i
sve više osluškujem ostatke rođenog mi govora. To mi čak stvara
poteškoće, jer naši ljudi, ljubitelji svoga roda i jezika puno su skloniji
u svom svakodnevnom govoru posuditi neku tuđicu pa i naopako
izgovorenu, nego se poslužiti s pladnja našeg prebogatog jezika.

Škola nam služi da svoj materinji jezik upotpunimo književnim, radno
mjesto sigurno nećemo koristiti za nadmetanje u dijalektima, ali želja
za očuvanjem onog dijela nas kroz jezik kraja iz kojega dolazimo baš
nikoga ne može oštetiti.

Da sam kojim slučajem rođena u dvorcu s poslugom to bi sigurno
ostavilo trag na mojim manirima, a kako sam ni kriva ni dužna, rođena
u ruralnom dijelu Lijepe naše, za svoje manire sam se morala sama
izboriti i prilično sam zadovoljna postignutim. Moja majka me uvijek upućivala
na način: "uči sinko, di god dođeš slušaj, upijaj, ne izlići, pametno čeljade
i u drugo selo kad ode štagod će naučit". Osluškivala sam glas svoje
majke i onda kad mi nije bila blizu, pitajuć se često što bi ona rekla da
me vidi ili čuje, da li bi bila zadovoljna, do danas se to pitam.

U mom rodnom kraju se govori otprilike onako kako često pišem, a govor
je glasan, ljudi ne šapću, kad bi šaptali nitko ih ne bi čuo. Ima to svoje
razloge, kako ćeš dozvati nekoga na drugom brijegu ako šapćeš, nemoguća
misija, tako je dozivanje ostavilo traga i u svakodnevnom govoru. Uostalom,
svi djelovi Dalmacije i Zagore su prepoznatljivi po nadvikivanju, nekomu je to
mučno, nekomu simpatično, takvi smo. Unutrašnjost Hrvatske je za mene
pretiha, u nekim djelovima nerazumljiva, no, ne libim se tražiti "prijevod" ako
nešto ne razumijem. To smo mi, bogati u svojoj različitosti a opet istosti. Ako
jedni druge prihvatimo onakvima kakvi jesmo život će svima biti ugodniji.

Već kad sam to što jesam, živim tu gdje živim, zašto ne servirati ostatku
svijeta ono drukčije što mi posjedujemo, počevši od načina govora, pripreme
hrane i odnosa susjeda prema susjedu. Ne bih imala ništa protiv da mi je život
išao lakšim putem, ali ovaj koji imam je jedini, jezik kojim se govori je taj koji je,
a svoj život cijenim kao i kraj u kojemu živim. Zato ću se truditi da dijalekt kojim
se služe ljudi moga kraja ne doživi umiranje, barem ne skoro. Ipak mi je milije
njegovanje svoga rodnog dijalekta nego masakriranje književnog jezika brojnim,
nepotrebnim tuđicama. Jezik se razvija, to je neminovnost, ali ne vidim ništa
sporno u očuvanju svojih korjena pa i jezičnih.

06

ponedjeljak

veljača

2017

..."nek ti kušin bude stina..."

Svi ili gotovo svi znate ovu pismu, jutros sam je slušala na radiju
i dovezalo me se pitanje..., zašto ovo ne bi bila vladina himna,
objasni ću. Zadnji miseci je cila zemlja, a najskoli vladajući na
zadnjin nogan zbog radi napušćanja mlade, zdrave radne snage
po evropskin i nešta manje svickin destinacijan. Neće mladi svit
da ji grije domaće sunce, neće kruva, soli i kapju vina, neće, ne
valja ova mladost, obukli se u velike gaće. Mislu da će in tamo di
dođu padat mana s neba, pokaju se oni čin odu, samo..., ko će
priznat. A tuđi svit je java, odma će priuzet tamo, tuđinske navike
i neće se više denjat živit po našu.

Pridložila bi vladi, kase drugi put sastanu, neka brez saborske
procedure donesu itnu odluku o privremenoj himni, a koja će odma bit
poticaj demogravskoj obnovi i stop iseljavanju, jer džabe je ota obnova
vanka, ta dica neće biti naša dica nego stranci.
Obvezno istalirat zvučnike po svin kolodvoriman i arodrumin, isto bi
da se mene pita metila ote zvučnike duž cile granice. Kabi to ušlo,
unda na najjače okrenit nek se vrti spomenuta pisma, pa da vidin
facu koja bi odolila. Čin pisma počme stvorićese kolona i svi će kući
na kruv, sol, vino i "kušin", t.j. stinu. Vidićete dogodine dice, a ovi šta
će se vratit neće gledat matrijalna dobra, zadovoljit će se sumalo, a
ne tako davna povijest je svidok da se puno male dice pravilo upravo
po stinan i busevin, koje da avuta, otelske sobe i SMS ljubav, sve se
odvijalo u prirodi kabi se maklo od društva.

Tliko od mene i nemojte svatit ovo ko nešta maligno..., daleko od otoga, ovo je
najdobronamjerniji doprinos moje vrle istaknutosti na cilonediljnom nivou.
Bila san rekla da se neću oglašavat koji dan, ali mi reklo da moran radit,
a kako se unas svaki pošten rad uredno plaća, očekivan da ću izać iz minusa,
ne samo zimskog.

05

nedjelja

veljača

2017

Jedan ruzinavi dan

Prija otvaranja ponistre znala san kakvo je vrime vanka, jučer i danas.
Vrti uvin jadnin košćurinan, jadvomice san se naštelila na noge, a eno
ga i on štekće ko stara makinja, di god ja upren prston da me boli, on
govori da je njemu gore, a ja znan da nije al' štašmu.

Šta ću van sad isponove pričat kako počimlje dan, svaki je u bobu isti,
jedino šta su nas male mačkarice malo podigle i odma manje boli. Kad
boli valja u doktura a nese vako jadat javno, ko da će mi ko pomoć, a i
ne tražin pomoć, ko ne zna sebi pomoć i dat reda zaludu mu trokeljanje.

Evo san sama, on kaže da će malo protegnit noge, biće vidi da je malo
uša use pa će ustavit trend smanjivanja. Natuka drva da iman šta ložit,
naložila, vatra planjca, skoro san se uninala od lipote.

Ovi naš mali šta naganja lopticu izgubijo protivu Španjolca, dakuće dite,
dobro je i proša, danima mava rukan, a oni naši vrli Jercegovci mu ne
dadoše ruke, nisu tili igrat zanas. To mi ne mrluši na dobro, ko nika opomena,
nećemo igrat, a nedajbože da se dogodi šta i 90-ih nema nas, jok baa,
mi se za vas borili a sad drvlje i kamenje protivu Jercegovaca, ima tute
logike, ako je to to, ne znan, nisan načisto sa svojizin mislin.

Vidin da nan je "mama" ošla u Kuvajt, sigurno će štagod skuvat tamo, ma
eto neka kuva samo nek nami ne donosi, bojin se da se jopet ne javi kakva
slamonela ili trikinela, a ako donese u škartacu, nastavak je to umiranja na rate.

U poluprivrednoj emisiji po stoti put čujen kako se smanjijo stočni fond, bolje
reći kraviji. Ne more čovik virovat, kaže jedan da je ima 35 muzni krava i od
otoga nije moga živit, a tamo oklen san ja, nijedno domaćinstvo nije imalo priko
tri krave a bilo svega izobila. Kliko naša država posrče mukte mlika..., čudo jedno.

Gledala san i NU2, nako, letimice jer san zujala okolo, gleda ću reprizu, čini mi
se da je jedan puno pametan čovik bijo u gostima.

O služenju vojnog roka neću đavle slova, već su se puno nji zavadilo po oton pitanju,
a ne volin van se svađat, oću mir, a neću da moja dica iđu u rat, to van uvik ispadne
ko se istinski borijo da je izgorijo, a ko nije njemu lagano planjca. Komu dođe do kuća
kamenican će se bacat na neprijatelja ako triba, za širlje imamo NATO, ili je i to
more bit "kukavičje jaje", važno je platit lugarinu pa sika ne sika.

Mogućno je da se neću koji dan javljat, oštamije, ništa novo neću donit. Iđen sad ako
mogla malo prisložit veltrinu, čini mi se da toga ima više za bacit nego za ostavit, a vako
mi se čini kako san bogatašica, sve puno. Kad su stvari u pitanju šta ne valja zaitaj, ako
si blizu nevaljala čeljadeta obađi ga da te i ne vidi.

"Naapriiid", eno mi neko zvoni, odo vrcon, da zaključin još jedan ruzinavi dan.

01

srijeda

veljača

2017

Šta ću biti kad naresten?

Ispašću nostalgična a nisan, samo oću prinit nike stvari iz
moga kraja iz moje najranije mladosti, okad pantin. Pričali
mi našemu unuku o "tehnologijan" odrestanja, počeli s
proizvodnjon šenice i kruva pa nastavili baš ovin redon kako
ću ja vami prinit. Sigura san da vas ima koji ćete svatit o čem
pričan, a oni koji ne znadu a zanimaji neka prouče. Možda
ovo i nema smisla, danas je dovoljno stisnit "enter" i iskoči
ručak, al' svejedno.

Skroz san bila majesna kad san slušala kliklakanje tkalačkog
stana ili krosana moje strine. Šta je sve otle izlizalo..., torbice,
prostirke, sukanci, vriće, jačerme, a strina je imala i slidbenicu,
moju stariju rodicu, ostale ćeri su ošle drugizin puton. U mom
selu, do nazad trijes godina, (sinoć san brojila), bilo je devet
tkalja ako nisan koju priskočila. Sve su tkale za cilu krajinu,
promet je bijo velik podazimu kasuse cure udavale.

Svaka ženska je bila za nešta, nike su vezle, nike plele, bilo je
i onizi šta su dorađivale tkane predmete. Bilo je par dobri kuvarica
među kojima i moja mater, ćaća i ona su jedan period imali krušnu
peć kapaciteta trijestak pogača i pekli za cilo selo kad je bila rađa,
a oni nisu imali puno zemlje. Od onoga jada šta je bilo, mater bi
stvarno znala lipo spremit. Padišpanj, orahnjača, makovnjača,
štrudle, mramorni kolač je bijo kolačni repertoar. Znalo se za svata
pravit, pa bi se dan prija čulo lupanje pjenjača u par kuća. Moj pok.
ujac je bijo često angažiran za kuvara po svatin, domaći makaruni
s mrvljenin siron, kiseli kupus s koštradinon, kokošija juva i ne znan
jesan li štagod priskočila.

Nisi mora ić ugrad za sašit veštu, sve si to moga obavit u selu, znalo se
točno koja šta radi i nije u novcu naplaćivala, minjala se usluga za uslugu.

Bila je jedna vamilja, dobro brojna, di je bilo svaki zanata, imali su tkalju,
šalturicu, kuvaricu, bome i čobanicu, a muški su bili razni zanimanja:
stariji sin je izučijo za škopigudu, dok on nije izučijo ta posa mu je radijo
ćaća, šta ću objasniti. Drugi sin je iša za tišljera (stolar), treći letričar, a
četvrti je ko dite bijo malo nedotupit pa ga je ćaća ostavijo na zemlji i da
radi s volin i konjin, uvik su se tražile usluge te vrste.

Baba Joza je bila primalja svemu šta rađa i koti, tako je porađala žene,
pomagala kravan kod telenja, ovcan kod janjenja. Kliko me pamćenje
služi, nijedna žena joj nije umrla pri porodu, jesu dvi, ali u rodilištu. Ona
je bila žena od više zanata, tkala je, vezla, šila i babičarila, tričetri u jedan.

Kokoši su dikad imale krizna razdoblja pa ne bi mogle čakat, tada je moja
mater nastupala, blaga paracija brez anestezije, uzme kokoš u krilo, blago
joj otvori kljun i nečin ko pinceta cakne po jeziku i otkine komadić, to se
zvalo pipina. Kad bi se koka tog zla rješila čakala je za tri.

Da se vratin škopigudi, daklen, to su mi najtraume iz tog vrimena. Stari Stipan
je "uređiva", kastrira, sve muško iz štala šta nije tribalo za priplod, mlade voliće,
magarad, ovniće, mušku krmad. Postupak je bijo zastrašujući, ježim se i sada
kad mi se slike vrate. Nas dicu su obično gonili ća s mista događaja, a dica ko
dica. Tri, četri najmrge iz sela bi došli (ovisi je li živinče veće ili manje), okrenili
bi leđimice magare, vola ili krme, domaćica bi pripremila rasol i paracija je mogla
počet. Ovaj bi primaza "metrijal" nesritnjaka, uzeja drveni bat i udri, sve dok ne
svati da dotični nikad neće imat potomke. Srićon, njegov sin je u roku dokrajčijo
veterinu i nastavijo posa škopigude i ostalog šta to zvanje nosa sasebon, na
način puno bezbolniji od onoga šta je od ćaće vidijo.

Za sina tišljera se udala jedna šta je odala smenon u školu i njezini su bili sritni,
nu, za tišljera, neće joj ni tičinjeg mlika valit.
U to vrime san se često pitala i zamišljala sebe u nekoj od uloga, narafski, nikad
ne bi mogla bit škopiguda, t.j. veterinarka, zgrozilo me zarana. Šta god san tila
bit postala san šta nisan tila, ali baren dikad zabavin narod svojin uspomenan.

Skontala san da ipak starin, sićan se svakog detalja kasan bila dite, a šta san jučer
ručala moran se mislit. Nema veze, važno je da san ručala.

O ostalin zanimanjin i tehnologijan nekon drugon zgodon i ovo san odugljila.

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se