31

subota

prosinac

2016

Čestitka

Pala sam s nogu, letovi s kontinenta na kontinent i evo me,
došla sam samo da podilim optimizam s ostatkom naroda.

K'o šta znate, jedna san od oni bez koje u ovoj zemlji ništa
ne more funkcionirat, zato sam zanemarila svoja privatna
zadovoljstva i evo se uključivan u život nacije.

Narod ne zna kako mu je lipo, nije svjestan svoga stanja, ja
san tute da van otvorin oči, da širon otvoreni uniđete u Novu
i konačno svatite da nema nigdi Amerike ko šta je ova naša,
ja to najbolje znaden.

Lipi moj i šesni narode, vi koji idete najzdraviju ranu na svitu,
vi koji srčete vodu s najbistriji izvora i isto tako srčete najčistiji
zdrak pod von kapon nebeskon. Još samo uključite malo dobre
volje i morete izdurat još jednu. Ako se mene bude slušalo, neće
ni muva ni buva na vas past, a kamoli nekakvi teroristi, kruva
neću ist a vas ću čuvat. Šta god san dosad rekla nisan van slagala
zato mi virujte i sada.

Ako slučajno večeras nemate bogatu trpezu, ne sikirajte se, te
delicije samo loše čine vašin organiman i organizmiman. Bolje
van je izist dva kunpira pod perušinon nego furgon lososa, bolje
zdravlju čini. Uzmite svoje partnere pod ruku ili pod jorgan, ovisi
koji ste godina, zabavite se, smijite se, veselite se, sigurni da je
naše nebo puno čuvara vašega mira.

Sritno van bilo svima i nemojte da bude zajebancije u 2017-oj,
radite po uputan, plaćajte naše račune, jer kad platite naše koda
ste i vaše. Iđemo naprid i dok dur, dur. Svi ste vi ja a ja san ja.

30

petak

prosinac

2016

Pismo nepoznatoj

Draga moja nepoznata prijateljice!

Koliko trajem upoznala sam dosta prijateljica, onih za koje
sam mislila da to jesu ali se pokazalo da nisu, bilo je i onih
koje su se opoštenile, bilo je svega.
Tebe još nisam upoznala ali nepisani dogovor je da ćeš doć.
Čekam te s nestrpljenjem, zapravo, jedva čekam, ova zadnja
s kojom sam se družila totalno me iznevirila, neću pretjerati
kad ti kažem da mi je radila o glavi. Je, je, svašta ima među
prijateljicama, a kažu da je dokazano kako žena ženi zna biti
najljući neprijatelj, čak i onda kad se čini da je prijatelj. Baš
takva je bila ova moja zadnja s kojom prikidam sve odnose i
nikad više u životu ne želin je blizu.

Kad se sitin, imala san ja dobrih prija, činilo mi se ponekad da
sam prava sritnica, koliko su me pazile i mazile, s njima u društvu
sam dobila najvridnije šta imam u životu, ali odoše, raspršiše se,
k'o da ih nikad Bog nije da. Ostala su lipa sjećanja na njih i hvala
im šta su moj život učinile onakvim kakav je bio duži period.

Ne znan koliko ću pamtit ovu višticu šta mi je život zagorčila, zato
te molin, dođi šta prije, jedva čekan da ugledan tvoje novo lice.
Nemoj ti k'o neke, čim skineš novo ruvo pokazat i drugu stranu
medalje, onu manje ulaštenu, manje nasmijanu i umiljatu.
Daj učini nešto da zaboravim sve svoje padove uz ovu koja mi se
još k'o da i neće mota oko skuta, pokušavajući zacrnit i ono malo
svitlosti šta mi se katkad pojavi.

Dajem ti rič, čim mi se useliš u život, zaboravit ću sve one pogane
kojima sam davala povjerenje, posebno ovu zadnju, a ako se
slučajno dogodi da ni ti nisi ono šta očekujem, ostaje mi povirovat
da nije zbog vas, u meni je problem.
Dobro došla i ne samo meni!

29

četvrtak

prosinac

2016

Nek je čorbasto

Dok vani bura čisti ostatke svi šporkica još durajuće godine,
u loncu se lagano krčka pročišćivač organizma, naše povrće
korjenasto, a ripa se zove. Može i repa, no u tom slučaju bi
morala repat, a vako ću samo kuvat. A pratar je reka da će
danas doć, šta ću mu ja, kužinski mirisi nisu baš, ali je jelo
nepcu ugodno, barem nama, ko voli nek izvoli rekli bi.

Ovo jelo ne iziskuje velik napor niti se utroši puno vrimena,
pogotovo ako ima neko u blizini za pripomoć

Gulijada kunpira (preuzeo pomoćnik glavne kuvarice), oguljeni
se stave u malo vode do faze raspadanja. U drugu teću se stavi
komadić suvi rebara i komadić friške prasetine, kuva se kliko triba.
Kad je meso gotovo, procidi se juva u one već kuvane kunpire.
Ripa se oguli, izragata i pomiša s kunpirima. Dodaju se začini,
malo se posoli, zavegeti, stavi jedan čili ili ljuta papričica, samelje
trun papra i stavi jedna kašičica crvene paprike. Ne triba bit ljuta
jer čili dovoljno zaljuti.
Kuva se dok jelo postane kompaktno, ne previše kašasto, a kod
serviranja se doda izrezano meso, ako je uz to još i domaći kruv,
čaša crnog lanjskog (ovogodišnje još nije zrilo), ručak za pet.

Mnogi se na ovo mršte, neki nikad nisu ni probali al se svejedno
mršte, nama je važno da je lagano i da je proša još jedan dan.

Proće i ovi dan, pa još dva i odosmo u (p)olje (m)andarina, ako
nan se štagod lipo ne okrene u 2017. Ma oće, čin govoru da će
struja ić doli, gorivo gori, a INU ćemo kupit.
Bija u nas jedan, tribalo mu itno para i šta će jadan čovik, proda
golfa dvicu za malo. Zakrpijo trenutno šuplje rupe i do prolića. Na
proliće valja na bašćinu, sve šta mu triba mora metnit u avuto, a
avuta nema. Čovik kojemu je proda nešta se razbolijo pa mu nije
ni do golfa ni do dvice i jedva čeka da ga uda. Usput, fali mu para,
skupe likarije i sastanu se nji dva radi dogovora, kad novi vlasnik
bubne cijenu da se ovi prvi zamalo nije zanesvistijo. Cini ga skoro
duplo. Povuci, potegni, nađu se negdi, uglavnom ovog prvog je
golf doša tliko da je moga još i polovnu vrezu kupit. Štaš sad, triba
ti, oću vratit svoje avuto i gotovo.

Ovo san samo pridodala da ne bude iznenađenja kad nas većina
pošteni Rvata priđe na ripu, repu ili sličito.

28

srijeda

prosinac

2016

Povratak

- Ne brini, nas dvi ćemo doć i pomoć ti, to ti je sve jednostavno,
samo ti se čini da nećeš uspit, ajd' vidimo se večeras.

Nada je prominila kontinent a Marije dugo nema među nama,
otišla je k anđelima ako taj svit funkcionira na taj način, s anđelima.

Imala sam četrnestipo godina, prvi Božić van roditeljske kuće,
zeblo me oko srca, oči su često bile zamagljene, no, srićom, pored
škole imala san i kućne obveze pa san u tomu utapala tugu. Stan
sam očistila, skromno uresila mali borić trakicama, bombonima i
ponekom kuglicon. Problem je bio kuvanje, tu se još nisan snalazila,
a morala san. Dvi cure starije nekoliko godina od mene, Nada je već
radila, često su mi bile pri ruci, one su već "ispekle zanat", u kužini
su se izvrsno snalazile, bar s moje točke gledišta.

Zvono se oglasilo na vratima, potrčala san, one su, sa čitavom spremom
koja je potribna za pripravljanje kolača.

- Ajde mala, šta si se pripala, sve će bit u redu, same smo, radit ćemo
pa šta ispadne, uvik ima kanta. Jesi li pripremila šta smo se dogovorile?
- Dašta san, sve je tu, brašno, šećer, orasi, margarin, mirodije, mašina,
mislin da ništa nisan zaboravila.
Obuzela me trema, oću li ja to moć, do tog trenutka osim palaćinki nikad
ništa nisan kolačasto napravila.

Kecelja, sito, one stoje pored mene, ja se pripremam za avanturu stoljeća..
Da pričan detalje..., nema smisla, bili su to obični kolačići koji se provlače
kroz mašinu. Druga tura je bila s orasima, radila san ih s kalupićima.
Za divno čudo, tisto mi je bilo prilično kompaktno, nije se mrvilo, valjda
san imala "ruku za tista".

Kolačići su bili gotovi prije ponoćke, bila san najponosniji stvor na svitu,
radost do neba, a u mojin očima se iz aviona vidila zahvalnost prema
mojin curama koje me ni godinama posli nikad nisu iznevirile. Bile su mi
mentorice u domaćinstvu, prijateljice, savjetnice, šta mi je još tribalo.

Moji ukućani su bili oduševljeni, gotovo da mi nisu virovali da sam to sve
sama napravila.

Život je proletio, a priko mojih ruku je prišlo puno tista, krema, isprobala
san popriličan broj riceta, zadnje vrime ih samo skupljam. Bojim se da
mi se primiče povratak na obične keksiće ili možda ni to. Knjige su tu,
teke s ricetama također, godinama san lipila slike od pojedinih kolača,
neke nisam nikada isprobala, a sada..., šta, mogu zavezati vrpcu i
neka stoje za nekoga koga ricete budu zanimale. Teško mi je prihvatit
da je moja slatka karijera na kraju ili bar blizu kraja, ili..., možda se nešto
pokrene pa opet prionim svojoj slatkoj zanimaciji.

Kako nan se život ponekad smije, ne bi mu slučajno palo na pamet da
me vrati skroz u neka vrimena..., ne, ne, bezobraznik, vraća mi samo
moje prve nespretnosti a ostalo ljubomorno čuva za se. A i šta bi mi
totalni povratak, šta bi ja tamo?

27

utorak

prosinac

2016

Oni su obilužili svit

Nisan valjda ja i ovaki, pivan samo kad čistin kuću, a kako
dugo ništa ne radin ne mogu ni pivat, nisan ni kraljica, kako
ću biti kraljica kad mi je ćaća od kraljestva ima samo malo
vrtlića šta je sam iskrčijo, bome, nisan ni izumitelj, ni velika
politička čunka, nisan, nisan, nisan...
Sad vi meni reknite kako ja mogu bit zabilužena u povisti
našoj a o globalnoj da ne govorin.

Isto me malo žifcira ovo licemjerje povodon smrti Georga
Michaela, sad čoviče svi nabrajaju, plaču, ne bi da su s njin
dilili stol i postelju. Iskreno, nisan se puno njegovi pisama
naslušala, baš san jutros prpala ne bi li štagod pronašla i
poslušala san tek toliko da ne buden zadnja tuka. Neću da se
smenon rugaju k'o sonon glumicon koja je saranila drugog.
Sad vako: čovik je bijo jako dobar pivač, evo čujen da je bijo i
humanitarac i to od onizi šta svoja dobra dila sakrivaju, to i je
dobro dilo, a ne k'o niki, da je ditetu u domu ili bolnici nos otra
odma u novine, nek se vidi kako je on ili ona humanitarno biće.

Niki govore da je bijo i druge orjentacije (mislin na buže), neš ti,
zar nije najbitnije da je bijo dobar čovik, a privatno šta je trošijo
i koga, šta mene to briga, ostavijo je iza sebe lipi pisama, pomoga
mnogin ljudma kojima je tribalo i gotova manistra. Pokoj mu duši!

Šta se tiče kraljice i njezini potomaka..., tu san već zabrinuta, eno,
ona jadna nije mogla ni na misu jer se loše osjećala, štaš, mladica
pa se loše osjeća. Ma dobra je ona zdravlja, nego zabrinila se žena
oćeli ona druga baba dat dici ist, oćeli dica dobit vitamina, oćeli se
priladit, ko zna kako će izać iz kuće, more bit šuplji postola, pa će
dica stopit noge, a unda posljedice. Znan ja šta je baba, briga se,
još više šta dica nemadu pravu babu od ćaće pa je cili teret pa na nju,
na kraljicu prababu.

Nemojte mi se čudit šta ću reć, nikad za nikad ne bi mogla bit kraljica,
a mogla san, kasan bila mlada neka prinčenja su oblićala oko mene,
ko kasan bila pojava dušon i tilon. Nemojte vi virovat, ali da san se ja
udala za princa, automacki bi živila drugin životon, pa bi svaki moj potez,
prston bijo zabilužen i trajno ucrtan u važne knjige, vako..., bajiga,
odabrala san običan život a sve mi se neobične stvari dešaju, pa ti skontaj.

O onoj zadnjoj, pulitičkoj ergili neću trošit riči, mislin da znadete šta tute mislin.

Vako, kad bolje promislin, tute san di jesan, kase sitin moga pokonjeg ćaće,
kase sitin kliko me volijo i kliko je bijo ponosan na svaku sitnicu koju san
napravila (nije toga bilo puno), kliko je radijo, a nikad se nije žalijo, uvik je
na licu ima oni osmijeh, oni šta trajno stoji.
A mater, Bože moj, koda je žive nije bilo, rekli bi danas, samozatajna..., e, to,
sve je odrađivala u tišini, nije bila vako lajava k'o ja, ma kakvi, sve joj je bilo
dobro, e, pa kad njizi dvoje ne bi ušli na rajska vrata ne znan ko bi.

Nastojala san nji dvoji zabilužit, da se ne zaborave, jer kraljestvo šta san od
nji naslidila nema matrijalnu vridnost ali od njega se itekako živi.

26

ponedjeljak

prosinac

2016

Baš si pravo dite

Nekad san se vriđala kad bi mi kogod reka da san dite, šta san
starija to mi dođe k'o kompliment i sritna san ako je to bar blizu.
Ne znadu oni mene, ne znadu kakva se guja u nidriman krije, de
me samo očepi paš vidit, grizen k'o zmija ljutica.
Lako je za ove svakidanje stvari, malo se drcneš pa se oladiš, pa
jopet ispočetka, štaš, kad si među ljudima tako se i podnašaj, ljuski.

Ovizi dana bacin oko na televiziju, a znamo da na njoj svega ima,
od oni šporkarija koje se gledaju kad te niko ne gleda, do ozbiljni,
životni, toliko životni da ti na kraju i nije do života.

Mene van uvik tiknu oni prizori socijalne naravi, taka san, socijalna,
k'o naša država, tila bi pomoć a ne mogu jer mi je i proračun k'o i
državni, ston razlikon šta se ne razbacivan na nepotribno, ne mogu.
Ko zna, kad bi mogla, more bit da bi bila gora od države, davala bi
onizin šta imadu, jer ovi drugi su svakako naučili brez išta ili sumalo.

Čin kogod u svitu osmisli niku novu bojevu glavu, etotigana, svi portali,
sve novine donose vijest k'o da su smislili način kako potamanit glad
u svitu. Čudo jedno kako se razmeću i nadmeću, a sve to košta, vele,
mogle bi se izvršit sve melioracije od svita, mogla bi se sijat šenica, rizi,
kokuruz, ovisno di šta reste. Da san ja na čelu..., eto, metnimo UN-a,
dekreton bi zabranila proizvodnju svi vrsta oružja, posebno oni za
masovno uništenje. A mene van niko ne sluša, kažu mi da san dite, ono
šta se tek od sise odbilo, tliko se ja svitu činin ditinjasta s izjavan.

Neka san ja dite, svejedno se iman pravo ljutit na one šta broje avijone,
tenkove, daj šta više, jer ščin ćeš gađat..., a koga ćeš gađat i zašto.
Svakako nakon svi makljaža, "tata" iz daljine naredi, "dosta je bilo, lipo
ste se potaracali, potrošili ste municiju (i nama se diga pazar), sad lipo
na kavu i svaki svojoj kući, do iduće prilike, do trenutka kad se naša
skladišta oružja prikrcaju, unda morete jopet.". Ko je na kraju dite, ja ili
strukture u vrvu, ne u nas, mi smo male bebe, nego svugdi u svitu. Kad
"tata" poželi tucite se, odma, nema čekat, udri pajdo, do zadnjeg zidića,
da je tisuće godina star. Džabe ja govorin, niko ne sluša, a kako bi nan
moglo bit lipo, šta ima lišpe od mira i blagostanja...

Bar ovizi dana, ne bi li Bog prosvitlija pamet svima šta troše na bumbe
i livorvere, neka priokrenu u drugu djelatnost, svima će bit lišpe i bolje,
a ponajviše našoj dici. A šta ima lišpe i bolje od diteta, pa neka san baš.

24

subota

prosinac

2016

Božić u mom domu

Ne mislite da sam u staračkom domu, ne još, bez obzira što bi
mi često dobro doša' život "na izvoli". Nećemo to još, rano mi se čini.

Dom, to je ono misto di se barem par puta godišnje okuplja obitelj,
uža, a počesto i šira, a kad bi to bilo ako ne za Božić, Novu godinu,
Uskrs. Divni su to dani, sva'ko od nas Božić doživljava i proživljava
kako mu unutarnji glas govori, a do sada smo slušali te glasove i bilo
nam je srcu ugodno. Ništa lipše od Božića u sebi i oko sebe.

Okolnosti su takve kakve su, ove godine nema gužve, sami nas dvoje
k'o dva panja za Badnjak, putevi su nam se razišli i da nema oni glasova
na daljinski pukla bi k'o cvrčak za litnji vrućina, a baš i nije vruće, a nisan
ni cvrčak, još nisan počela cvrčat.

Kad je čovik sam svake mu gluposti padaju na glavu, pa bi tijo priokrenit
svit, tijo bi da sve bude pod konac, a svit znano je nikad nije bijo pod konac.

Danas ja govorin ovom mom kako smo mi baš sritni, evo još imamo ručak,
često i večaru, pijemo kavu, poidemo kadikad i koji slatki zalogaj, lipo nan
je toplo, a vidi oni', otimaju se o oni bakalar k'o da in je zadnji u životu, vidi
one šta nemaju di leć, ni sučin se ogrijat, a okolo sjaj, sve blišti, oči iskaču.

Kaže on meni da šta se čudin, slobodno je tržište i utrži di god 'ko šta može
i koliko može, jer da nije otoga, slobodnog tržišta, ne bi kontejneri bili dućani,
ne bi ljudi mogli oblićat oko nji' a da ne provlače karticu. Ženo, pa jesi li ti
svjesna koliko je dobro slobodno tržište, evo, da mi sutra odemo na inkanat
(šta je moguće ako izostanu mirovine), imaš rezervnu alternativu, pravac na
kontejner... Tijo je on još štagod ali san ga prikinila znajuć da on to govori pun
gorkiša, jer s druge strane vidi domjenke di će se okrenit velike kune, vidi
nagrade za neviđen rad, vidi svašta k'o šta vidin i sama i knedla u grlu.
Dok jedni skijaju drugi su se davno nasanjkali, dok je jednima meko pod
prknon, većina na tvrdu sidi i tvrd kruv idu.

Nikada nije bilo jednakosti, to je utopijsko gledanje, ali čekam da se pojavi
jednon neka vlast koja će baren omogućit da čovik more od svog rad živit,
neću govorit o onima koji ne žele radit..., dobro, znan da ima i takvih.
Očekujen da će i neka vlast onemogućit lupešćinu i kažnjavat sve one šta su
zgrabili ono šta nije njijovo.

Eto, Božić bi triba bit neki poticaj da se pokrenu događaji na sriću većine,
a da ljudi imaju dom, da in Božić bude radost u svakom pogledu. Ili se
možda strukture vode onin davnin događajen, ono, kad se Isus rodijo, možda
misle kad se već on rodijo na slami, šta će sirotinji više od toga.

Ipak, na kraju, svi odlazimo tamo odakle povratka nema, razlika je samo o
broju cvjetnih aranžmana na odru, tamo negdje, možda dobijemo zasluženu
nagradu koja nam je izostala s ove strane.

S tom mišlju a nadom u bolje sutra svima vam želim Božić koji mekša srca i
liječi ranjene duše.

23

petak

prosinac

2016

Dodiri

Oaza
suha
onečišćena
uzaludan trud tragača kaoljica
oguljena koljena i šake
žuljevi od praznog kopanja
nema
nema života putniku
tražitelju
pijesak je progutao nadu
za nastavkom puta
za osvježenjem


II

Vanjski znakovi blagdana
brižno istaknuti aranžmani
čekanje
koga
mirisi svježih kolačića
čekaju
koga
dodiri ruku
zagrljaji
smijeh iz pete
izostao
blagdanski muk

21

srijeda

prosinac

2016

Ovo mi se ne sviđa

Jedva čekan Novu godinu, ne zbog radi toga šta ću bit nova...,
nema šanse, čekan je k'o ozeba sunce jerbo mi se ova baš
zamirila. Nije samo meni, recite, znaden ja to, ali svi mi gledamo
prvon sebe, pa meni i moja muka najjača.

Ma koja muka..., ne znan ja šta je to, rekli bi ovi oko mene, samo,
ja sebi dajen za pravo da je moja muka najjača jer je moja.

Danas se vraćan od doktura, kaže da mi je bolje, dobro, rekla san
mu ljubezno, vi ste doktur, valjda vi bolje od mene znadete kako mi je.
Undak, kasan došla kući, sama san se prigledala i zaključila da more
bit čovik ima pravo, a kad ima pravo, znači li to da ja moran sad počet
štagod radit, a baš mi bilo lipo plandovat, šta će reć ništa ne radit.
Lagano šetuckaš okolo i čekaš ručak, pa večaru, ujutru te čeka kava
i štagod za namazat na kruv, svi pažljivi. Sad me uvatijo niki stra, kako
će se čeljad podnašat kad čuju šta mi je doktur reka, oće li mi sve
posle pripustit a ja zato nisan spremna? Ma neću o tomu mislit, biće
šta bude, šta bi ja svoje možđane teretila misliman.

Nego ja iman problem koji mi neda mira, slabo mi se primila šenica.
Sve san regularno napravila, pravo sime, pravi sud, a ona se ništo
skovrčila, izbila digdi koja, nema šanse da do Božića nareste. Moran
reć da mi se to nikad nije dogodilo, svaki Božić s ponoson gledan svoju
šenicu, prireste sviće, moran je podašišat. Biće da ove godine nije
primila poticaj iz proračuna, a kad nema poticaja nema ni plodova, ili...,
ko će ga znat, nisan pametna, samo ovo mi mrluši na niki loš znak.
Zašto meni šenica nije naresla a kupila u istoj pateki k'o i moja susida,
a njezina..., vaka. Dođe mi da posijen drugu pa da vidin jel' do mene il
do simena, biću ja izgubila ruku za poluprivredu, nisan pametna.

Ma šta se ja sikiran oko šenice, nije ni Slavonija zasijana, a brašna još
ima za kupit, ja kupujen u Jercegovini, dođe mi cinije a i bolja je tipa,
ona prava muka, bili se kruv od njega, nemoš ga od grijote zagrist.

Nego, ovo šta se dešaje u svitu nikako mi se ne sviđa, džabe ti šta nan
govoru da smo mi jaki i opremljeni za obranu, u meni niki led, znan ja
da neće zakazat obrana, mene stra za samoobranu, ono, ako dođe do
mene, ko će se obranit, nisan van ja više zato. Stra me zavu dicu, tek
zinilo na svit a nemoš ga ostra pustit prikuću, nikad ne znaš ko ga more
jamit ili nedajbože štagod gore, ne volin ni mislit.

Raduje me samo šta sad prid Božić niki driše kesu i pomažu onizin kojima
pomoć triba, šta vridi da mi dademo i po pet kuna svaki, kad neko samo
otvori takujin i poklopi sve naše pojedinačne donacije. Neka, lipo je dat
kad imaš a tebi će ostat za potribu. Šćeta šta Božić nije više puta u godini
kad smo vako samilosni, ko da nas sama rič Božić tikne u srce i postajemo
bolji. Svejedno, jedva čekan da ova godina otprne, ovu ću pobrisat crnilon
od one sipe šta nisan kupila za crni rižot a mislila san, falilo mrvu.

17

subota

prosinac

2016

Predblagdansko raspoloženje


Dani pred blagdane su puni nekog slatkog iščekivanja, svi nešto
ili nekog čekaju, nadaju se, veliki broj ih u toj nadi dočekaju i slijedeće
blagdane, pa opet slijedeće. Nada čovjeku daje motiv da preživi još
jednu godinu, najčešće i preživi, ako u nadi ne umre.

Ljudi puni nade odlaze i pred bankomat, tako je i nastala ova pjesma,
a pjeva se na glazbu one stare: "zaspalo je siroče", pa evo:

"Zaspalo je siroče ispred bankomata
drži jednu karticu ka da je od zlata.

Mila moja kartice, mrkla noć se sprema
niti jedne kunice na računu nema.

Sinoć su ga okrali neki crni ljudi
račun mu blokirali sad mu FINA sudi.

Zaspalo je siroče jer ne vidi kraja
previše kredita k'o i ostala raja."

Ostaje nam nadati se, prognoze su da će Hrvati i za ove blagdane
potrošiti "kišu Issovu", držite šake otvorene ne bi li koja kap pala na dlan.

15

četvrtak

prosinac

2016

Minjam navike

Kad vas putevi vode prema zdravstvenim ustanovama, imate
priliku puno toga čuti, izmijenjivati iskustva, a da nisu nužno
vezana za zdravlje. Danima već s jednom grupom, uglavnom
žena raspravljam o svim mogućim temama, jer 'ko ako ne mi žene,
znamo o svemu sve. Nebitno šta nas proglašavaju drugorazrednim
bićima, mi smo stupovi, o nama ovisi hoće li se upalit vatra, zagorit
ručak, hoće li djeca kmečat ili će sve biti po "PMS-u" ili kako li se
to kaže.

Danas je dan bio zanimljiv, neki članovi naše ekipe su odlučili da ih
sad pred Božić i ne boli toliko, pa su ostali kući, da li kolači, kolinje
ili nešto treće, ne znam, nema ih. Nama baš bilo veselo, mogle smo
se rastezat, istezat, priključivat na struju i što nas je volja, tu i tamo
koji muški, šutke odrađuje svoje i tiho se iskrade.

Priča nam Bosa kako su joj čovika zvali iz nike agencije za ispitivanje
jedaćih navika. Njega nije bilo u kući, ona se javila na mobitel i uporno
je tila odgovarat na pitanja.

"Dobar dan, mi smo iz agencije za ispitivanje prehrambenih navika
muškaraca, pa bih vas molila da nam date neku mušku osobu ako je
u blizini". Ja k'o iz topa: "Nema ti njega ćeri, otiša je u lov, a nema ti
on ni navika, šta je navika, navika je, to ti je pod mojon derektivon.
Morete, morete vi s menon razgovarat, pitajte vi, šta udi šta nisan
muško, ijako san i muško i žensko kad o svemen vozin račun. Nego, de,
pitaj der, šta ti oćeš da ti on reče šta ću ti ja reć?" Mora bit da san je
malo zabeušila mojon rafalnon pričon, malo mi se k'o zblekala, ali je
ukratko pitala, da, kakva je moj Pere zdravlja, šta ide, k'liko pije i šta,
imade li u tizin pićin maligana, sadrži li rana koju ide dovoljno vitamina
i nikakve gožđurije, minerala, štatigajaznan. Kuri li u nas u kući više
meso, riba ili vegeta...


""Ma nu, ćerce, da ti ja kažen, digod smo ili svašta, a vegetu koristin,
nikako mi rana gluva brez vegete..." Taman ja tila nastavit ona me prikide
da nije mislila na vegetu k'o začin, nego na vegetinu kužinu, to van je kaže
ona di ne iđe meso.
"Đadru, nu šta me zabeleka, sinko, unas bi ti sve pocrkalo soton ranon,
kakva ti je rana brez mesa i ribe, nebi ti moj Pere to ni liznijo, more zelen
ako je guče zakoracilo baren nogon ili njuškon u oto zelje. Nego, malo mu
počeja skakat tlak pa moran mu uskratit na žestini i soli, a drugo..., šta god
nas dvoje moremo kupit to i izidemo, a dašta nan je ostalo."
Počela mala kako bi bilo dobro ovo ili ono za ljubav zdravlja i muškog ponosa,
ali san je usrid priče prikinila..., e, neš:

"Slušaj ti mala, k'liko je tebi godina..., 28, kažeš, e, kati bude četeres više undak
mi se javi. Evo san snjizin priko četeres, još se nije dogodilo da je omanijo, nikakve
one bobe, kakvi, ništa, samo ono šta ja svojoj rukon zamišan i u lonac metnen.
Lipo se čovik najide, popije čašu, dvi crnog ili bilog, moš ga na kruv mazat kako
je dobar u svaku. E te vaše tamo mućkalice prodaj ćaći svomu ako ga imaš, a
ti me poslušaj, nauči kuvat, lako ćeš za navike svog muškog kad ga budeš imala."

Počela je ona meni objašnjivat da ona to isprid agencije, to je njezin posa, a ja
kažen da ja imaden pametnijeg posla nego tute snjon prdokljačit i prikinen.

Tila san ja nju pitat je li oti njezini iz agencija odaju okolo i pitaju ljude koji nemadu
šta izist kakve su jin navike, je, roge ćaćine, nego mislu uvalit kakvu škatulu ovizin
šta nasidnu na njijove lipe priče.
Nisan joj tila dat gušta i govorit kako se baš i ne ranimo dobro, da su male pensije,
nego srića vrtla i kokošinjca pa nećemo baš pocrkat, a uzadnju je i zdravije. Neću ja
da ona misli kako smo mi tamo u nikoj zabiti pa ne znamo šta je rana i piće.
Najbolje van se ne javljat na ote televune, dikad možeš i nasist a da nisi ni sila.

Opet smo se vratile na pulitiku, štaš, kad nan ona sve kroji. Svejedno, šta god pričale,
dan lakše prođe i manje misliš na svoju muku, a možda dođe i do promjena navika.

14

srijeda

prosinac

2016

Pubertet, vremenske i mjesečeve mijene

Gluposti kojima smo obdareni nekada smo pripisivali pubertetu,
u nekoj dobi vremenskim promjenama, a u zadnju čujem da je
"pun mjesec" uzrokom svih naših nebuloznih ponašanja.

Izišla sam, stala pred ulazna vrata i pogledala njegovo gospodstvo
"pun mjesec". Baš se uskobečio, ponaša se k'o "prva klupa vlasti",
a kako vlast nije nešto što me opčinjava, tako ni njemu ne dajem
osobit značaj. Što mjesec može uskomešati što već nije?

Prebirala sam danas po svojoj arhivi, što inače činim u ove dane
kad nas sve podsjeća da će se dogoditi nešto što nikad dosad nije.
Naišla sam na izmasakrirane božićne ukrase, (zub vremena je učinio
svoje), uzela ih i onako, nespretnim pokretima svojih ruku što to više
nisu, pokušala ušminkati relikte prošlosti. Za divno čudo, iznenadila
sam samu sebe, nesvjesna svog skrivenog kreatorskog dara. Ako
ništa, sve sada ima drugi izgled, cilj je postignut, ponovila sam se.

Siromašno djevojče prije mnogo godina, već načeto pubertetskim
mušicama, svoja božićna očekivanja skrivalo je duboko u sebi, bolno
svjesno, kako samo lijep san može ispuniti njene skromne želje.

Slučajnim uletom majci kako bi željela ovo ili ono, uredno je završavalo
komentarom: "muči, nemoj da ti ja dan tvoj bubritet i tvoj bis". Svaka,
pa i najmanja željica smatrala se pubertetskom mušicom, što znači,
na čekanje do nekih boljih vremena.

Godinama sam u blagdanske dane bila melankolična, premda je stol
bio prepun svih delicija, a dom svjetlucao svim onim šarenilom, svjećicama,
a djeca bi svakim korakom uspjela nešto poremetiti, mudro se smijuljeći.
Sve je bilo tu, a u meni neka daleka sjena, ona koja me prekrivala baš
u dane obvezne radosti. Opet komentari; "Šta je s tobom, sve ti pod konac
a ti si odlutala, 'oće li to drugo vrime, ne triba nam prognoza pored tebe?"

A večeras gledam mjesec i smijem se samoj sebi, je li to opet nešto ili netko
pritajeno djeluje na moj "munjitis", zar ću opet otploviti u svoj svijet, onaj u
kojemu nema mjesta nikomu do sjećanja.
Hoću natrag sebe, onu što život shvaća kao najveću nagradu, ne želim da
mi tamo neke vremenske nepogode i mjesečeve mijene kroje osmijehe.
Čekat ću one čije pojavljivanje izaziva valove radosti, maknut ću mjesec,
zaboravit davne zastore na nebu neispunjenih želja, slavit ću život.

13

utorak

prosinac

2016

"Kolibri"

Bilo je to vrijeme bistrih svitanja
laganih kretanja
bilo je to onda kad je ćaća palio tranzistor
u kući tišina
"Glas Amerike", govori Grga Zlatoper
mi djeca ništa nismo shvaćali
dok ne okrene na Radio Vatikan
bila je to krunica na talijanskom
uglas smo je izgovarali
ugasio bi tranzistor
da se ne istroše baterije
a tranzistor bio žuti
marke "kolibri"
poljski
kupljen na moru od turista
bilo je to onda kad se udavala Marica
u Ameriku
selo joj poslalo čestitku na Radio Split
svi su se skupili oko "kolibrija"
žene su brisale suze
da li zbog tuge za Maricom
ili zavisti što njihove kćeri ostadoše
na ljutom kamenu
čekajuć neko novo svitanje

Još uvijek ustajem u bistrim svitanjima
glancajuć kamenu ostavštinu
bez "kolibrija" slušam "glas Amerike"
vidim ga
opipavam snagu glasa
U vrijeme "kolibrija" slali su nam "Trumanova jaja"
sada nauku kako bez kokoši doći do jaja
kako biti sretan u sluganstvu
i dalje moleći Ave Maria

11

nedjelja

prosinac

2016

Prinčevski par V. Britanije, za svoju ovogodišnju čestitku odabrao
je baš sliku iz Slavonije. To me raduje, Slavonija je svakako došla
na kolina, a ni s kolinjem nije u najboljim odnosima. Kad se lipa
supruga princa Charlesa denjala rukovat s običnin sviton, nema
dvojbe, Slavonija će procvitat i zaustavit sve autobusne veze sa
zemljama koje nude kruv, šta će in, kruva i svakog blaga zemaljskog
imat će i kod kuće.

S proračunon sam skroz zadovoljna, po mojoj procjeni, u idućoj
godini mogla bi se oparit, za cili cca 15 kuna, znadete li vi šta to
znači, svaki misec po 15 kuna, ništa me neće poljuljat.

Premijer ode najženi u vižite, neka, i triba, žensko pametno čeljade
će ga svitovat o svemu, a on će poslušat, dašta će, mi smo poznati
k'o poslušan svit, uvik nan je bolje šta nan kažu u svitu nego kod kuće.

Rastužila san se, umrla je Esma Redžepova. Bila san curetak kad
san počela slušat njezine pisme, a više od pisama dirala me njezina
dobrota, k'o i pokonjeg joj čovika. Izračunajte koliko je dice ona spasila,
koliko je to obitelji, a mogla je sve te pare šta je zaradila, prokuockat,
mogla ih je potrošit na plastične operacije, mogla je šta je tila, a nije,
odlučila je spasit dicu. Svaka čast draga Esma, imala si razloga za
živit, a iskreno se nadan da će ta dica tvoju žrtvu znat cijenit.

Još mi ručak nije gotov, pa kok bude, zamolit ću tute nazočitog da mi
operuša jednu jabuku, onu šta imade vitamina i pesticida, 'ko će na
svaku trzat. Neka van je sunčana nedilja izvanka i iznutra.

08

četvrtak

prosinac

2016

Mostogradnja

Samo čvrst most može biti garancija za prijelaz
preko zamućene rijeke.

06

utorak

prosinac

2016

Čežnja


Zatvorena cesta mojih stremljenja
zarasla u draču destinacija rođena
čeka strpljivo rijetke povratnike
raširenih kvrgavih ruku
nikoga nema
mene nema
a srce tamo odlutalo
neda se natrag
iscurilo gorivo na vozilu povratka
ne dopušta lutanje lutalici
srca ranjenog
zarobljenog
u vrijeme dugog čekanja

Pokušaj letenja krila slomljenih
prema kolijevci od drače
koja me čeka
pružajući kvrgave ruke
jedine što meko grle
što na rubu svjetova čekaju
mene
tebe
nas



II

Na kamenu sjedi
pogleda uprta na odrađeni metar suhozida
preznojen
sretan
otpi gutljaj bevande iz pletare
uzdah se ote i krenu dalje
udara maljem
oblikuje
bira
još puno metara čeka njegove ruke

Kilometre suhozida je sazidao
ne tražeći mnogo
tek da preživi
ostavio kamene spomenike
danas zarasle u gusto šipražje
tužno
plačno
molećivo
raskrčite nas potomci
nek vidljiv bude pečat tlake
jednog čovjeka ovijenog u sjećanje




05

ponedjeljak

prosinac

2016

Druga strana ljubavi

Proljeće je, (nije sada ne radujte se), gora propupala, livade
ozelenile, voćke po vrtovima su pred cvjetnim bumom.
Gledam, uživam, radujem se, usput hvatam zalet.
Tamo je livada netaknuta, ne dolaze mačke, nema pesticida.
Pod ruku sa svojom prijom, odosmo u divlje zelje..., uživancija.
Ubrale smo ono čemu smo se divile, jest ćemo objekte divljenja.

Kraj proljeća, trešnje se pokazale u punoj zrelosti,
ljubav prema ljepoti voćke pokosila je gramzivost, želja za plodom
koji ostavlja divan okus u ustima, a ni kolačići nisu za bacit.
One prekrasne višnje mijenjaju lični opis, nestaju u bocama soka,
nestaju u vrećicama za dubinski, kupaju se u rakiji za neku dobru višnjevaču.
Jagode sam preskočila..., aaah, koja delicija i što sve od nje može,
a onako, dok je pod folijom ili u slobodi odrastanja, mislim..., koja šteta dirat.

Ljeto je donijelo svoju ljepotu, suncem okupani voćnjaci, jabuke, breskve,
šljive..., rano grožđe, za sliku, a opet..., za trpezu.

Za jesen se zna, nema više čekanja, uzmi sve što ti je priroda ostavila za kraj,
a ja tako volim prirodu, zelenilo, šarenilo, volim i plodove..., na svom stolu.

Ljetos sam bila u posjeti kod prijatelja, taman se nastanili mali praščići,
ajme kako su slatki, prekrasni, maleni, bezazleni.
Kokošinjac pun razne peradi, maleni pilići i pačići, preslatko, al' narastu.
Nedavno, na isto mjesto, kolinje, izbjegla sam krvavi dio, no, što to mijenja.
Nema više praščića, glavom su platili već odrasli prasci, kao i koke tovljenice,
guske, patke. A tako su bile lijepe, nedužne, a platile glavom.

Gdje je tu ljubav prema livadama, voćnjacima, svinjcima i kokošinjcima?
Nestala je negdje usput, čim se počeše širiti mirisi s gradela, kad u ruku uzmem
jabuku, kad režem salatu i mnogo toga još.

Sva naša ljubav završi u ljubavi prema samima sebi, je li u svim segmentima tako?

04

nedjelja

prosinac

2016

Vrijeme

Bježi vrijeme,
makni ovo breme
preteško je ne mogu se dići
ostanem li nigdje neću stići
makni vrijeme ove mrske boli
previše je
nitko to ne voli
svi bi htjeli izmaknuti leđa
gurnut teret na zemlju ničiju
odmaknut ga od naših očiju

Zaustavi se vrijeme
blokiraj ovaj trenutak sna
diskretno budi
nemoj da netko drugi zna
neka ostane sve kao sada
nek' se nikad više ne ugasi nada
neka potraje baš ovaj tren
al' ne u trenu hoću zanavijek

Što hoćeš prizemniče
odredi se što želiš
da l' moj bijeg
il' zaustavljanje
čovječe,
težak si ti teret
sebi samom,
ja sam tek u prolazu

Nisam ja teret,
nisam ni san ni sreća
a trajanje nečega odredi sam
balansiraj iskrama ljubavi
ja ti nikad neću biti brana
sve je u tvom poimanju.

02

petak

prosinac

2016

Čekat

Mislila jesam al' ne ide
čekat ću neko vedro vrijeme
da mi nešto pametno sjedne na tjeme
danas je takav dan
nekakva tmurina
neda disat ni pisat
zato odoh na čekanje
lijepih misli
onih što uveseljavaju
ne dosađuju
samo dušu miluju

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se