Bešpelj
utorak, 16.12.2008.
Na "džamiju" po vodu
U postu "Fučija" pisala sam o vodi-o dva izvora vode na koja smo išli po vodu za piće i gdje smo išli prati robu. Studenac i Džamija (naziv ovog drugog mi nije baš jasan, ali tako smo ga zvali i još uvijek zovemo).
Nisam stigla otići na Studenac dok sam bila na Bešpelju jer je udaljeniji i do njega se teže dođe, pogotovo pješke. Onaj put kojim smo se kao djeca začas znali, skačući s kamena na kamen, s buremom (kanistrom) u ruci, sjuriti do Studenca, zarastao je i neprohodan. Do Studenca je prokopana vijugava cesta tako da se danas do njega ide autom. Doduše, cesta nije asfaltirana, njome prolaze kamioni koji idu u rudnik, pa ako ti je auto mio, radije ne voziš po toj cesti 
Zato sam se jedno predvečerje s ruksakom na leđima u kojem su bile prazne boce, prošetala do "Džamije" i naravno sve to uslikala. Kako se mrak već počeo spuštati- fotografije su tamne i loše se vide (a ne zato što ja nemam dara za fotografiranje 
)
U predbožićno vrijeme kad se kuća krečila (farbala), kad je trebalo sve počistiti, podove oribati, oprati ponjave (ponjave=bešpeljska alternativa tepihu ), a u bunaru voda bila užasno hladna, "Džamija" je bila pravi spas.
Roba se prvo iskuhavala, pa se vani drvenom palicom na kamenoj ili drvenoj ploči dobro izlupala. Ponjave su se samo "kiselile" (namočile) u vreloj vodi i deterdžentu, a onda bi se morale dobro iščetkati. To su bile pripremne radnje koje su se obavljale doma.
Robu i ponjave smo zatim stavljali u šajpruge (kolica, kariola) i vozili na "Džamiju" gdje se to onda ispiralo. Eventualno bi se još jedanput izlupalo palicom.
Moram priznati da mi ovo lupanje robe palicom nije jasno- ne znam kakav se efekat postizao, osim što su gumbi na odjeći znali popucati- to je valjda bila centrifuga ?!
Ovog puta nisam morala misliti o robi i lupanju palicom nego o tome da se snađem u blatu .
