Kad živite sami ima nešto u tome da je pozadinsko laprdanje televizije, ma koliko glupo bilo navika. Ta glupa navika daje osjećaj da niste sami,a kad ste još skloni tome da gledate televiziju iz ovoga ili onoga razloga, može postat problem kad više televizije nemate. Da upravo to neman više televiziju....minuta tišine.

Ovo dođe ko neka slagalica osjećaja neman tv, napravila san jednu odluku u glavi koju do sad nikako nisam mogla dovest kraju, sad jesan. Zbrajat znate, čim čitate ovo i tako bi rezime bio jedno plus drugo plus treće misli mi lude. Vrtlog misli vuće prema dole, jako rijetko prema gore. Izgleda ko omanja pijavica, atmosferska pojava,ali atmosferska pojava u mom mozgu. Samo ta pijavica ne vuće stvari, kuće, stabla, telad, tri auta koja prevoze političiara, Željku Markić, ne ne, ona vuće moje misli amo tamo danima... Prva stvar kako bi je nacrtala da je iden crtat je pijavica u kojoj se nalazi velik broj Dalijevih otopljenih satova jer najviše me muči problem vrimena, tika-taka imaš 20 i nešto, znam znam, zvuči glupo, tupo, točno pripadajuće modernoj dici kojima je u životu dosadno, ali u srži je logično, odrastamo, imamo 20 i NEŠTO. To NEŠTO ne muči samo mene, sve više se priča o krizi 20tih godina, stvar je u tome, da se na nas gleda kao na odrasle, a još smo na faksu, većinu hrane ili financiranju mama i tata, imamo 3 kvadrata životnog prostora i izgubljeni smo u svojim glavama, nismo krivi šta smo rođeni na Brdovitom Balkanu ali tu smo i tako je kako je, ne shvaća nas se ozbiljno i svašta nešto, ali sat i dalje ide TIKA-TAKA, nema para da se putuje, ne studiramo šta želimo, studiramo od čega ćemo moć živit, a sat i dalje TIKA-TAKA, tražimo načina da odemo 2 puta tjedno vanka ili da se samo odemo družit s prijateljima, a iz takujina ispadaju lipe, koje ti je teta vratila u menzi kad si da zadnjih 10kn, sat i dalje TIKA-TAKA, brine nas pitanje jel bi trebali počet učit neki jezik, oćemo se stvarno morat svi odselit jer nema posla za nikoga, sat boli briga on i dalje šta? Pa da TIKA-TAKA.

Prijedlog broj jedan nabavi sebi tiši sat ne moš vako popodne poslin ručka spavat. Prijedlog broj dva napiši svoje misli na blog možda iskoče iz mozga pa pijavica ode za njima. Prijedlog broj tri odseli na pusti otok i zajebi sve, zaboravi balkan, i taj lipi Marjan.

Šalu na stranu, ono šta želin reć je da se gubimo, takva smo generacija takvo nas je vrime dopalo. Svakoga dopadne neko vrime, neko misto, nije na nama da biramo. Neko s velikin N, zna šta radi zašto smo baš tu i baš sad i da ima razloga za sve to. Volila bi čudo svojoj generaciji prije svega gospodrasko, da se trgnemo, da ne vidin samo pognute glave na ulici, kojima u mozgu zvoni:

TIKA-TAKA, TIKA-TAKA, na Balkanu nema zraka. (ljudi moji ovo je tako lako, mi bi svi trebali krenit stopama Vjekoslave Huljic i postat država lakih stihova)
Jeste se bar malo nasmijali? Malkicu, onako samo kutovima usana tek malo tiho, lagano?

Nadam se da jeste, eto:

Prvo to smijite se na silu barem, krenit će onda nekad i samo od sebe.


Dignite glave sa smartphona, nije dobro za držanje, propuštate život oko sebe.
I najveća ideja radi koje san i uspila napisat napokon novi post, nakon nebrojenih spremljenih dokumenta u wordu s 5 rečenica, je ova: SVE JE ONAKO KAKO SE POSTAVIŠ. Oke, znam otkrila san toplu vodu, ali stvarno je tako. Mene ta pijavica danima vuće ko najveća šminkerica svog mopsa dok mu se neda hodat po špici u sred podneva na sunčanu subotu.



Nije mops, jbg.

Ideja mi je došla kad san se sitila anegdote s druge godine faksa, Kako me na faksu iz početka nije dovoljno išlo, kako mi je falilo predznanja, krenila san na repeticije i ja san to rekla minimalnom broju ljudi jer kao sramota je šta ideš na repticije i nisi dovoljno pametan da to sve sam, nakon nekog vrimena na iste te repeticije je krenila i moja prijateljica s faksa,koja je to otvoreno govorila ljudima i to sa stavom ja radim nešto za svoj faks, nalazim načina kako da buden bolja i kako da iman bolji uspjeh, naravno da je protureakcija bila pozitivna, pa čak i zadivljujuća.

TIKA- TAKA , ajde vrime lovi raka!
Ti trči kroz prste moje, ja ću krenit na vrime svoje!
(ljuuuudi ideja za državu lakih stihova, stvarno ima smisla, za ovo ne triba ni minutaaa!)

I nekad život stvarno je jednostavan, naravno ima teških situacija, kišnih dana, loših odluka, teških odluka, teških ispita, ovih na faksu i životnih, ALI isto tako stvar je stava. Jesi li ti sa stavom da možeš onda i možeš! Ako kažeš vrimenu da nek trči, ali ti sad tribaš dva miseca, polaganog hoda i izležavanja na kauču, a ne izlaska po klubovima, to je uredu. Pokaži vrimenu zube, životu osmjeh i kreni, možda se baš od tebe pokrene to čudo.

TIKA- TAKA, otvori ta vrata unutar mraka!
Čeka te prilika, svakog časa,
Možda je žestica s prijateljima jača,
Ili tek prilka da kažeš život je dobar
Ma lakukarača!!

Oznake: misli, pijavica, faks, studenski život, televizija, poztiva, smijanje, prijatelji